Budućnost postoji - case study: Srbija ide ka 2018.

Uvijek iznova sam zadivljen kada vidim ovu fotografiju Zemlje sa njenog vjernog pratioca Mjeseca.

A onda pronađem Galilejeve crteže Mjeseca kako ga je on vidio kroz teleskop koga je sam napravio.

U periodu od nekoliko stotina godina od Galileja, čovjek je uspio maštom da se odlijepi svoje majke Zemlje, da bi mu nauka omogućila da se i fizički od nje udalji i snimi je kao sin koji čeznutljivo gleda ka majci koje svoje čedo nikada sama ostaviti neće.

U priču o ta dva vremenom udaljena viđenja kosmosa uzneo se duh na hiljade naučnika i zanesenjaka koji se nikada nisu mogli zadovoljiti običnom datošću svog prolaznog postojanja na tako divnoj plavoj planeti.

Da bi to mogao – čovjek mora da Sanja.

===

Mi koji se sada sve više definiramo kao istrošena generacija, koji se ujutro budimo sa raznim boljkama, kojima diriguju dnevni rituali i stalne procjene šta možemo a šta više ne, kojima je pogled unaprijed predodređen sudbinama, ambicijama i mukama, radostima i strepnjama djece i unuka, koji gledamo u albume svoje mladosti i okruženi smo predmetima koji čine spomenar našeg života – mi, bivši mladi i srednjovečni, često gledamo na „ovu današnju mladež“ kao na generaciju koja površno živi nekim instant životom. Sada i odmah, bez zagledanja u sjenke iza sjajnih predmeta, bez viđenja truda onoga tko vam je ispekao hljeb kojeg jedete, stolicu na kojoj sjedite. Ne vide ni one milione bijedno plaćenih radnika (robova) negdje na Istoku (čijim dijelom sve više postajemo) koji opslužuju neke mašine i prave našu odjeću, obuću, hranu, tehničke stvarčice bez kojih više ne možemo.

Valjda su tako ili slično za nas govorili naši roditelji kada smo svoju slobodu i kritiku svega postojećeg iskazivali dugim kosama i slušanjem Beatlesa i/ili Rolling Stonesa.

Kako da mi djeca socijalističke izgradnje, radnih akcija, dječjih odmarališta na moru, žvakaćih guma i prvih disco klubova sa svojim penzijama i istrošenim ambicijama, gledamo u 2018. kao na nešto novo i svježe, nešto što će nas oživjeti ili održati živim. Kako da gledamo u budućnost ako ne Sanjamo.

Dr Mali Siniša nas već više od mjesec dana svojim beskrajnim uvjeravanjem da živimo u najboljem od mogućih svjetova u kojem već sada uživamo, ili samo još malo pa ćemo uživati u plodovima samopregornog rada gradonačelnika pod neumornom dirigentskom rukom Gospodara Vučića. Tako grad blješti sjajem skorašnje budućnosti, djeda mrazovi se razmileli po gradu, jelke nadvisuju jedna drugu. Šta je to dati 83.000 Evra za plastični surogat jelke. To nije bacanje para poreskih obveznika nego 10-godišnja investicija koja će dovoditi strance koji će ostaviti milione evra po beogradskim kafanama, ciganskim trubačima, hotelijerima i hostelijerima, proizvođačima suvenira i djedamrazovskih kapa sa paleće-gasećim led sijaličicama i plišanih jelenskih rogova.

I kad sam pomislio da se dr Mali pogubio u računici i moralu i zbog čega se čovjek nekih normalnih ljudskih skrupula postidi i skloni iz javnosti, Siniša se vrati iz grogi stanja uvjeravajući nas da ne vidimo ono što vidimo i ne znamo da računamo ono što se uči kao tablica množenja brojeva do 10. Ali pošto je ovo broj od 83.000 uvjerava nas da važi neka druga matematika i neki drugi fizički zakoni. Gravitacija nas ne drži uz Zemlju, nego nam Zemlja ne da da se od nje otisnemo.

Pomislih da  se i njegova doktorska disertacija bavi takvim nadnaravnim stvarima. A ne njegova je tema

“Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i iskustva Srbije” Nisam je čitao ali pretpostavljam da su iskustva Srbije obrađena kroz case study: novogodišnja jelka. Kakva anticipacija, koji pogled u budućnost! Case study iz budućnosti kao legitimacija za akademsko zvanje doktora. Mislim, na doktora nauka.

=0=

29.12.2017. prisustvovao sam na Elektrotehničkom fakultetu odbrani doktorskog rada kandidatkinje Sanje Vujnović. Naslov rada:

“Детекција стања ротационих актуатора заснована на анализи акустичких сигнала“ пред комисијом у саставу: др Жељко Ђуровић, редовни професор, Електротехнички факултет у Београду, др Бранко Ковачевић, редовни професор, Електротехнички факултет у Београду, др Зоран Перић, редовни професор, Електронски факултет у Нишу, др Горан Квашчев, доцент, Електротехнички факултет у Београду, др Милан Бебић, доцент, Електротехнички факултет у Београду, др Драгана Шумарац Павловић, ванредни професор, Електротехнички факултет у Београду, у петак 29.12.2017. године у 11 часова, у сали 62.

Jasno, ja sam bio na strani ponosnih roditelja i onih malobrojnih koji kandidatkinju znaju od rođenja pa sva načela objektivnog izvještavanja o tom događaju padaju u vodu. Utoliko više što moje filološko obrazovanje slabo poznaje rotacione aktuatore a još manje kako putem akustičnih signala detektovati njihovo stanje. Ali opet kao netko tko je održao barem stotinu prezentacija (pokatkad i o temama koje bolje poznajem od rotacionih aktuatora), mogu kandidatkinju ocijeniti kroz način prezentiranja rada i kretanja kroz  analizu tako da i jedan filolog može razumjeti šta se radom postiglo i u čemu je njegova naučna vrijednost i pomak u odnosu na do sada proučeno. A kandidatkinjina smirenost i suvereno, donekle nonšalantno, vladanje pojmovima i materijom uvjeri laika da iza svega stoji temeljan rad a o znanju da se i ne govori. 

Sa nešto priloženih fotografija možete se uvjeriti kako je to izgledalo tokom odbrane i obrazloženja komisije kao i potonjeg čašćenja u neformalnoj atmosferi u KST. U koga, da se prisjetim, nisam ušao od tamo neke 1973-74.

Naknadno gledajući fotografije sjetih se nečega što sam zapazio tokom uživanja u prigodnoj proslavi. Starije i mlađe kolege i koleginice sa katedre su se kao djeca iskreno odana igri i radosti postignuća mlade koleginice združili oko spojenih stolova. Tako da vidite doajene poput gospođe Srbijanke Turajlić i gospodina Branka Kovačevića na čija su se ramena uspinjale tolike generacije mladih naučnika i stručnjaka. Vidite doajene kako se raduju uspjehu svojih učenika i vidite učenike nepodeljenog poštovanja prema  starijima čija pokroviteljska ruka ih je usmjeravala. Kao što vidite dvije cimerke koje dijele sobičak u nekom kabinetu kako se raduju i podržavaju doživljavajući tuđe uspjehe kao vlastite. 

Pa kako da ne pomislite da budućnost postoji i da se Zemlja ipak okreće.

   

Kada sam razmišljao šta i  kako da pišem o dr Sanji Vujnović, imao sam u glavi jednu sliku i jedno aktualno zbivanje.

Slika me podsjeća na djevojčicu Sanju Vujnović koju smo njen otac i ja vodili na seriju predavanja o astronomiji u ono slikovito malo zdanje astronomskog društva podno Kalemgedana. Bijaše li to ona godina bombardovanja Srbije?! Kada je Sanjica netrepčući zašla među zvijezde, a mi smišljali kako da se izvučemo iz političkog gliba u koje su nas uvalili ondašnji Miloševići (čiji pioniri i omladinci sada vladaju i tadašnje blato vide isključivo kao svoje blago. /by the way, napisah jedared čini mi se kako sam kao klinac one godine kada je bio zemljotres u Skopju (1963.?) bio kod nekih rođaka u nekom selu kod Petrinje, pa su mi tražili da im naveče čitam iz neke pjesmarice razne deseteračke pjesme. Nevičan ćirilici, uporno samo „blago“ čitao kao „blato“/).

S druge strane, aktualno zbivanje sa dr Malim Sinišom nagonilo da me u naslov ovog posta stavim: „Dr Sanja Vujnović versus Dr Siniša Mali“.

Makar mi za poantu današnjeg pisanija taj naslov sasvim dobro odgovara, moj mi subjektivni ponos ne dozvoljava da jedan vrijedan rad i dr Sanju dovodim u ikakvu vezu sa dr Malim.

Uostalom, nomen est omen.    

=0=

Vratimo se na astronomiju i još jednu fascinantnu fotografiju. Američki astronaut Bruce McCandless jezdi svemirom otkačen od svemirske stanice a ispod njega plavičasta Zemlja. Fizičari i ne samo oni lako će objasniti šta je sve trebalo učiniti da bi Bruce ostvario svoj san.

Zato budućnost pripada Sanjama i svim onim Galilejima koji su uporno gledali u zvijezde da se među njih otisnu. 

Bodljikavo prase 11. januar 2013.

Dragica:

Od dece treba učiti, dok su još sasvim mali i neiskvareni.

Irena:

Odavno nisam procitala nesto ovako lijepo i pametno! Predlazem osnivanje Partije Bodljikavo Prase, a ovaj tekst  da se uzme kao manifest partije. Marko (sa krestom) za sefa partije  :-) 

Vuki:

Retko se slažem sa Irenom, ali ovo je jedna od tih prilika. 

Dragica:

Znači,  Marko za predsednika!

Časlav:

A Nataša: Prva dama!

Vuki:

Koliko vidim imamo i zvaničnu fotografiju budućeg predsednika koja će se kačiti u javnim ustanovama, ambasadama i vojnim objektima.
A Prva Dama neka vežba obraćanje nezbrinutoj deci, posrnulim majkama, propalim očevima, ugroženim manjinama (osobito onim različitih seksualnih orijentacija) i delenje paketića za Novu godinu. 

Irena:

E moj Vuksane, ako ti tako zamisljas buducnost, ne vidim cemu trud da se nesto mijenja.
Bodljikavo Prase bi trebalo imati sasvim druge ciljeve

Vuki:

E moja Irena, da bi se nešto promijenilo mora se raspolagati sa polugama vlasti. Poluge vlasti služe da bi se promjena sa sigurnošću uspostavila (i da bi se eliminirali ili natjerali oni koji se sa promjenama ne slažu). Prema tome uspostavljanje kulta predsjednika (slike) i njegove supruge (posjete obdaništima) dio su uspostavljanja autoriteta. A onda jednom kada želja za promjenama postane opće prihvaćena radićemo sve da se promjene sprovedu. Ergo, diktatura predsjednika (diktatura proletarijata - u nekoj drugoj prepoznatljivoj terminologiji) vodi iz stanja dobrobiti manjine (socijalizam?) u stanje općeg dobra za sve (komunizam!).

A onda ćemo svi živeti kao bodljikava prasad.

Zoki:

Znaci – janjetina za sve, a ne samo za neke !

I to za sve, ma gde bili!!!

Slazem se!

Pobuna bankarskog radnika - 13. decembar 2012. - 20 -

Vera:

Oproštajno pismo radnika Alfa Banke
 
 
      Nakon dugog premišljanja doneo sam, kako se ispostavilo jednu od lakših ali veoma važnu odluku u životu. Odluku da napustim Alfa Banku i krenem dalje. Svakodnevni pritisci koje nam serviraju i besmislice koje iz njih proizilaze, kao i činjenica da sveukupna situacija u svetu (istini za volju, za koju ABS nikako ne može sama biti kriva) tera čoveka na velike odluke -učinili su da se više ne osećam delom banke i ne vidim nijedan mogući način za lični doprinos. Jednostavno, ne želim više da budem deo nečega što po mom skromnom mišljenju nema budućnost, i kao odgovoran čovek prema svojoj deci, supruzi i sebi ne mogu čekati da kraj dođe već ću se sam pokrenuti ranije. Kažu da su brodovi najsigurniji u luci, ali brodovi za to ne služe.
      Napominjem da su redovi koji slede moje i samo moje lično mišljenje, stavovi i viđenja trenutnog stanja u banci,! finansijskom sektoru uopšte, kao i u ovoj napaćenoj zemlji. Nesporno, iz njih će svako moći da zaključi koji su razlozi moje odluke. Ukoliko neko ovo doživi lično u negativnom smislu, to mi svakako nije bila namera. Ali, ako neko ovo doživi lično u kontra-smislu i oseća isto ili da govorim umesto njega, biću ponosan na odluku o pisanju mejla koji je pred Vama. Smatram da je ovo minimum korektnosti prema ljudima sa kojima sam proveo skoro četiri godine.  
 
                 Poštovane kolege,

     Pre svih, obraćam se Vama iz filijala koji obavljate najteži deo posla, a svakako će mi biti drago da i šačica onih koji izistinski uživaju zahvaljujući pomenutom našem radu pročita ove redove.
      Trenutna situacija u zemlji a i šire, za koju smo najmanje krivi mi o kojima je ovde reč, tera nas da se uljuljkavamo u lažnu sigurnost koju predstavlja plata za koju radimo. Svako ! od nas može sa pravom reći da je njegova plata najbitnija, najpotrebni ja. Ja prvi! Imam dvoje male dece i ženu, koja u ovoj zemlji ne može da radi ono za šta se školovala. Pitanje je, šta možete od te plate? Možete li da letujete, putujete, gradite kuću, vozite nova kola? Naravno, možete - ako uzmete kredit. I šta ste onda? Robovi. Upravo robovi te lažne sigurnosti. Do sada sam kao i najveći broj vas trpeo, stavio prioritete na prvo mesto. "Namaći hleb na trpezu", bilo mi je najbitnije. Ali, ovo što se dešava u našoj banci, stavlja na prvo mesto nešto mnogo više i bitnije od hleba - ljudsko dostojanstvo! Pritisci kojima smo svakodnevno izloženi, ucene, preteći mejlovi kojima nas obasipa ona šačica sa početka ovih redova, vređaju dostojanstvo svakoga od nas. Što je gore, oni misle da će tim metodama stvoriti rezultate, da će tako moći još koju godinu da borave ovde, da će na taj način kupiti poverenje svojih zaposlenih i privoleti ih da predano rade. Ne biva to u Srbiji, ovaj narod nije trpeo ni mnogo jače i veće, nije to mentalitet r! oba koji njima odgovara. Uostalom, neka pogledaju šta se dešava sa njihovim narodom u Grčkoj -neće da trpe to isto!
      Radio sam u nekoliko ekspozitura i jako dobro znam da ste svi predani svom poslu, radite najbolje što možete i dajete svoj maksimum. Maksimum nije isti, kao što ni svi mi nismo. Jednako kolege u Paraćinu kao u Kralja Milana ili bilo gde drugo. Ali ovo što se od nas sada traži je zaista nemoguće! Da zovemo familiju i rodbinu, da nudimo kredite kome i gde god stignemo, da idemo na pijacu i gledamo kako se radi. Šta je sledeće? Da zaustavljamo đubretare kad odnose smeće i nudimo im proizvode? Sve je to zaista i bez preterivanja u najmanju ruku smešno. To je ipak ispod svakog dostojanstva! Prebacivanje ljudi iz filijale u filijalu, šetanje sa jednog mesta na drugo ne samo da neće dati rezultate nego će upravo dovesti do samo bržeg urušavanja onoga što se, po mom mišljenju, već uveliko ruši. Mišljenja sam da tim pritiscima upravo i žele da ! nas nateraju da odemo sami kako bi izbegli plaćanje obaveza koje imaju prema nama ukoliko nas proglase viškovima. Jer, pogledajte realnosti u oči.... Tržište kredita je mrtvo! Čak i kada imamo zahtev, čeka se po nekoliko dana i uglavnom klijenti bivaju odbijeni! Uz nekakve trivijalne razloge i objašnjenja. Prosto, nije im u interesu da odobre kredit kad nema ko da ga vrati. Onda, nekakve Wow kartice i osiguranja, koja i onda kada bi ih neko uzeo, zamislite -aplikacija ne radi! Čak nas sada i ubeđuju kako je sporost našeg sistema (podsetiću vas, onog čija je implementacija jedan od najvažnijih momenata u istoriji banke?!) upravo naša prednost, jer nam tobož daje vremena da nudimo klijentima proizvode! Da se ne lažemo, banka živi od kredita i provizija, sve ostalo su šarene laže. Nekakve humanitarne akcije i društvena odgovornost... Krečenje školskih dvorišta. Sve je to lepo, a, odnos prema zaposlenima? One "naše vrednosti" koje vise poput ikona (neka mi Bog oprosti zbog poredjenja) iznad glava svakoga od nas, poštuju li se drage moje ! kolege? Poštuju li ih pre svega oni koji su ih tamo okačili?
      Po mom mišljenju dakle, a zbog svih vas želeo bih da grešim, vreme je da se polako pakuju i idu iz Srbije, pa sada gledaju kako da banku dovedu u red i pripreme je za nekog kupca. Verovatno zato su sada ove obuke, za mnoge od nas (blagajnika npr.) i po prvi put organizovane posle nekoliko godina rada, prepravke u hostu, zvanje klijenata i traženje ličnih karti i ostalo... Da se isprave greške koje nisu bile bitne kada su se krediti delili "na dobar dan". A sada se igramo banke. Sad odjedanput postoje nekakve šifre, time delay i saključarstvo. Jer, ovakve kakvi smo niko neće da nas kupi. Jedino vrede nekretnine koje banka ima i časni ljudi koji u njoj rade!
      Potpuno smo nezaštićeni, i od matične nam kuće i od države. Ovo sve im je i dozvoljeno jer ne postoji pravna država, jer NBS žmuri pred grubim kršenjem procedura. Sindikat ne postoji gospodo! Da postoji, učinili ! bi nešto odmah po raskidu Kolektivnog ugovora i neisplaćenog regresa. Vi koji plaćate članarinu i mislite da će vam to sačuvati posao, pogledajte realnosti u oči i bolje ostavite te pare "sa strane", kupite ženi ili mužu, detetu neki poklon. Raskid ugovora su pravdali krizom u svetu i time kako banka još od 2007-08 teško živi (čisto podsećanja radi, govorim o mejlovima koje ste svi imali prilike da čitate), a samo pre šest ili nešto više  meseci, posle određenih tekstova u štampanim medijima, ubeđivali nas kako beležimo rast itd. A sa druge strane, kupuju banku u matičnoj zemlji i opet nas ubeđuju kako to nema veze sa nama i kako kapitali nisu povezani. Jedino su kapitali i povezani u svetu. Dakle, okrenuti smo i ostavljeni sami sebi.
      Šta onda uraditi? Daću vam primer. Ja sam nedavno odbio da me u sred radnog vremena prebace na potpuno drugi kraj grada i na taj način direktno ugroze moje PRIVATNE planove za taj dan, jer nije isto stići kući za petnaest minuta ili za sat i po vremena. Imamo mi valjda ŽIVOT i planov! e mimo banke? DECU, PORODICU....? Njihova (rukovodećeg kadra) reakcija na moje odbijanje je bila - ništa, muk. Ne znaju oni da se snađu u takvim situacijama. Dakle, drage kolege, pokažite im svoje dostojanstvo! Ovo nije poziv na štrajk, protest ili tome slično -nikako (to je pomalo demode), već samo "napad" na vašu savest. Jer, poštovanje mora biti obostrano, uzajamno a nikako jednostrano.  Ljudi koji rukovode filijalama, na regionalnom nivou, imaju hrabrosti da idu samo dotle dokle im sami dozvolite. Jer i oni su samo zaposleni. Radnici, isto kao i svi vi.
        Najveći broj Vas se boji (i ja sam donedavno), uplašen je da će izgubiti posao a nesvestan da će isto tako vrlo brzo naći drugi. Jer, mi koji smo navikli da radimo za trista-četiristo evra, dok god imamo dve ruke nećemo biti gladni. Za gospodu, koja iza pomenutog iznosa imaju još poneku nulu, nisam siguran. Kako god, svima vam želim od srca sve najbolje i da što pre ako Bog da, nađete! nešto bolje. Jer, po mom mišljenju, vrlo brzo će zakucati na vrata si tuacija u kojoj ćete rođenoj majci, ocu, ženi, mužu, sestri ili bratu morati da nudite kredit kako bi zadržali posao. Ne želim vam to već da shvatite što i ja. Ukoliko govorim u ime samo jednog od vas, onda sam ovom porukom postigao šta sam želeo. Samo hrabro i srećno!
     Završiću moje obraćanje Vama rečima velikog pisca, F.M. Dostojevskog koji u "Zapisima iz podzemlja" kaže, citiram: "Kada bi umesto dvorca bio kokošarnik i kada bi počela da pada kiša, ja bih, možda ušao u kokošarnik da ne pokisnem, ali ipak kokošarnik ne bih priznao za dvorac iz zahvalnosti što me je zaštitio od kiše. Vi čak kažete da je u tom slučaju svejedno da li je kokošarnik ili palata. Da - odgovaram ja - kada bi čovek živeo samo zato da ne pokisne."  Živite li, drage moje kolege, samo da ne pokisnete?!
 
                Zdravlja vam želim!
 
P.S. Neopisivo mi je žao što više nisam u mogućnosti da po! šaljem svima na -Alpha- ovaj mejl, ali širite dalje slobodno ako mislite slično!
 
 
Srdačan pozdrav!

Vuki:

I kad pomislite da nema natruha pobune u ljudima - razmislite.

Irena:

Imamo mi valjda ŽIVOT i planove i mimo banke? DECU, PORODICU....? Od srca sam se nasmijala ovoj recenici! Ovaj covjek jos nije shvatio da zivi u kapitalizmu. Ne, nema on pravo na nikakv svoj zivot i planove. Taman posla! Ima otprilike ista prava kao i stolica na kojoj sjedu u banci (ili u bilo kom drugom poduzecu). Vuki: Nadmasujes me u pesimizmu. Vuces ka depresiji. Seti se Kardelja kao sto se Nenad setio. Srecu covekovu odredjuje on sam a ne nikakav politicki sistem... ili tako nekako. Poslednje utociste bilo kakve mogucnosti ya promene nabolje leze u prostoru licnih odnosa. Kada sam 90/tih bio u Albaniji i naslusao se prica o rezimu Envera Hodze (nesto od toga ce biti u romanu koga pisem) bio sam zapanjen do koje mere je tajna sluzba Sigurimi isla u ljudske zivote. Zena prijaljuje muza, brat brata, otac sina... Taj prototip Velikog brata je bio usao tako duboko da yaista covek pomisle da je istinita ona: homo homini lupus est.  Kao sto rece Zoki, sve ove spravice kojima ce se moci pratiti kretanje, govorenje, novcani tokovi, kupovina hleba u prodavnici  ... korak su ka osmisljavanju kontrole misli i razmisljanja. Sada se to radi da bi proizvodjaci roba znali sta kupci uzimaju i zasto. Neki novi Hitler, Enver ili paranoicni diktator  lako ce presaditi pelcer. Medjutim, u istim tim stvarima se krije i njihova negacija. Borba je neprestana. Pobednik nije unapred poznat. Irena:  Kume moj, Kardelj lupeta gluposti. Istina je da ti sistem ne moze osigurati srecu, ali ti moze pomoci. Nedvojbena istina je da ti sistem moze osigurati nesrecu. Upravo citam u novinama da u Toskani, zbog mjera stednji kojima je srezan novac za zdravstvo, od 10.12. ce bolnice raditi samo hitne operacije, a za ostalo, ko ima love neka plati, a ko nema nek crekne. Po svemu sudeci u zdravstvu se ide na americki sistem, tj. koliko imas love, toliko imas i zdravlja.Drugi primjer je promjena zakona o penzijama po kojem cemo (mozda, jer ni to vise nije sigurnao)  ici u penziju na pragu smrti i dobiti smijesno malu penziju (iako placamo velike doprinose). Oba navedena primjera (zdravstvo i penzija) me se licno ticu, cine me vrlo nesretnom i sama tu ne mogu nista uciniti za svoju srecu. Tu nije ni u pitanju sreca, nego go zivot. Nisam ja pesimist, ja sam prokleti realist. Osim toga, cak da sam i pesimist, na kraju realnost uvijek ispadne jos gora od onog sto sam ja mislila. Sto se pak pracenja tice, to se vec danas ne koristi samo za kontrolu potrosaca. Kontroliraju oni sve nas (i ovaj mail ce negdje biti spremljen i analiziran). Sto se albanije tice, znas li da u engleskoj postoji odavno (ne znam da li oduvijek) figura spijuna u kvartu koji ima zadatak da prati dogadjaje u kvartu i da izvjestava policiju? Ovdje je kontrola nad ljudima sigurno neuporedivo veca nego sto je ikad bila kod nas. Da li znas da u SAD-u, oni koji se vracaju iz inostranstva podnose pisani izvjestaj sa svojim zapazanjima? O tome su mi govorili moji prijatelji spanjolci prije mnogo godina, a cinilo mi se nevjerovatno. Potvrdu sam dobila od Marijane, koja mi je pricala kako su joj na povratku sa nekog kongresa u evropi trazili detaljan izvjestaj tipa s kim je i o cemu razgovarala. Kaze da je njen kolega to vrlo savjesno ispunio. Kad smo radili u Spaniji, skoro svi tamo su bili sigurni da je nas kolega (bilo nas je ukupno troje), koji bas nije briljirao u poslu, bio sa nama po partijskom zadatku da pazi na mene i Nenada. Stvar je beskonacno smijesna , jer nas kolega je bio zadrti neprijatelj naseg bivseg sistema.  Jos jedan detaljcic u vezi spijuna: Zene sto vode knjizaru gdje obisno kupujem knjige cesto organiziraju prezentacije knjiga na kojima ucestvuju autori. Tokom zime skoro svaki tjedan ima neka prezentacija. Vrlo ceto se radi o tzv. angaziranim piscima (i, naravno angazirani lijevo :-) ). Nedavno su mi rekle da ja na tim prezentacijama u publici uvijek prisutan neko iz politicke policije. Zna se da je kultura opasna, zar ne? A narocito su sumnjivi oni koji jos uvijek citaju knjige:-) Treba ih drzati pod kontrolom:-) Time se mozda djelomicno objasnjava zasto obicno niko od publike ne uzima rijec i skoro nikad se ne razvije neka diskusija. Toliko o Albaniji i Enveru...

Dan republike - 29. novembar 2012 - 18 -

Irena:

Danas je 29. novembar, Dan republike (koje vise nema).

Fadilj:

Dragim prijateljima čestitke za Dan Republike, koja je u našim srcima,

a Zdeni, Vukiju i Miosu - Srećna slava Svetog AVNOJ-sija.

Rule:

Pridruzujemo se čestitkama i žao nam je da necemo biti na proslavi Sv.Avnoj-sija.

Mirči:

Da, da. Bio je to praznik kome smo se svi bas veselili. Nekako je pogodjeno i doba godine. Jedino se svinje sa time nisu slagale.

A nisam siguran da li ova Vukijeva slava (koju smo u poslednjem desetlecu proslavili jednom, a u iducem mozda jos jednom) treba da se zove Sv. Avnosije. Nekako zvuci nezgrapno, nenarodski, a i Vukijeva ulica se vise tako ne zove. Mislim da bi bilo prikladnije da se zove Sveto jajce, tj. Jajcevdan. To nekako bas leze u usi. A i u skladu je sa ovdasnjom praksom da se tradicija prilagodjava sadasnjim potrebama pa se prave novi praznici koji su stariji od onih prethodnih.

Nenad:

Pridruzujemo se cestitkama za 'dvaesdeveti novembar'.

Irena:

Pa ovo bi morala biti i Fadiljova slava jer je TANJUG osnovan 29. novembra 1943. u Jajcu.

"Jedna od tekovina zasedanja u Jajcu bio je i Tanjug - "Ovde Telegrafska agencija Nova Jugoslavija…Tanjug javlja…" bile su reči kojima se prvi put, nešto pre zasedanja u Jajcu - 5. novembra 1943, oglasila prva jugoslovenska novinska agencija sa zadatkom broj jedan - da obavesti svet o antifašističkoj borbi na tlu Jugoslavije. "

Fadilje, slavite li u Tanjugu?

Rule:

Teško da slave, ne dozvoli Toma.

Fadilj:

Svakako da slavim. NOVEBEMBAR je u znaku slavlja.

Da Tanjug je osnovan 5. novembra 1943. da javlja i izveštava o antifašističkoj borbi, kao i o toku  AVNOJ-a,ali i potonjim zbivanjima i događajima.

Dakle ja u stvari slavim ceo mesec s akcentom na  5, 15. i 29 novembar.

Borhes - 28. novembar 2012. - 17 -

Jeja:

Trenuci - Horhe Luis Borhes

Kad bih svoj život mogao ponovo da proživim
pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,
ne bih se trudio da budem tako savršen,
opustio bih se više.

Bio bih gluplji nego što bejah,
zaista, vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima,
više putovao,
više sutona posmatrao,
na više planina se popeo
više reka preplivao.

Išao bih na još više mesta
na koja nikada nisam otišao,
jeo manje boba, a više sladoleda,
imao više stvarnih, a manje izmišljenih problema.
Ja sam bio jedan od onih
što je razumno i plodno proživeo
svaki minut svog života:
imao sam, jasno, i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim
težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, ako ne znate, život je od toga sačinjen,
od trenova samo; nemoj propuštati sada.

Ja sam bio od onih što nikada nikuda nisu išli
bez toplomera, termofora, kišobrana i padobrana.
Kad bih opet mogao da živim
lakše bih putovao.

Kada bih ponovo mogao da živim
s proleća bih počeo bosonog da hodam
i tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
više sutona posmatrao, sa više se dece igrao,
kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite,
imam 85 godina,
i znam
da umirem.

John Reed u Srbiji - 12. novembar 2012 - 16 -

Irena:

Pre neki dan, u vezi Oktobarske revolucije,  sam preporucila za citanje knigu John Reed-a .
Reed je bio ratni reporter sa istocnog fronta za vrijeme I svjetskog rata. Putovao je od Grcke, preko Srbije pa sve do Rusije i onda nazad preko Rumunije, Bugarske pa do Turske. Ko zna engleski, moze je citati on-line.
Dio knjige je posvecen Srbiji. Toplo preporucujem citanje. Slike koje je Rule poslao bile bi izvrsna ilustracija za tu knjigu. 
Strasno je sta je taj narod prepatio. Zanimljivo je da nam u skoli bas i nisu puno pricali o tome.
Ako neko pronadje ovu knjigu prevedenu za nas jezik neka mi javi. Ja imam primjerak na talijanskom.


John Reed: "The War in Eastern Europe"
 http://archive.org/details/warineasterneuro00reeduoft

Vuki:

John Reed je jedan od ličnosti koja mi se mnogo više dopada od npr. Che Guevare i raznih drugih revolucionara. Crvene sa Warrenom Beatty-em ste verovatno gledali. Diana Keaton je glumila Louise Bryant o kojoj bi valjalo da se obavestite preko Vikipedije. Tamo možete naći još jedno vanredno novinarsko svedočanstvo o Oktobru. Svesrdno preporučujem. Čitao sam sa uzbuđenjem. 

SIX RED MONTHS
IN RUSSIA

An Observer's Account of Russia Before and
During the Proletarian Dictatorship

BY
LOUISE BRYANT

Obod je 70-tih izdao 

Rat u Srbiji 1915

John Reed, Vuk Dragović

0 Рецензије

Obod, 1975 - 333 страница

Pokušaću da nađem knjigu.