Vera:
Oproštajno pismo radnika Alfa Banke
Nakon dugog premišljanja doneo sam, kako se ispostavilo jednu od lakših ali veoma važnu odluku u životu. Odluku da napustim Alfa Banku i krenem dalje. Svakodnevni pritisci koje nam serviraju i besmislice koje iz njih proizilaze, kao i činjenica da sveukupna situacija u svetu (istini za volju, za koju ABS nikako ne može sama biti kriva) tera čoveka na velike odluke -učinili su da se više ne osećam delom banke i ne vidim nijedan mogući način za lični doprinos. Jednostavno, ne želim više da budem deo nečega što po mom skromnom mišljenju nema budućnost, i kao odgovoran čovek prema svojoj deci, supruzi i sebi ne mogu čekati da kraj dođe već ću se sam pokrenuti ranije. Kažu da su brodovi najsigurniji u luci, ali brodovi za to ne služe.
Napominjem da su redovi koji slede moje i samo moje lično mišljenje, stavovi i viđenja trenutnog stanja u banci,! finansijskom sektoru uopšte, kao i u ovoj napaćenoj zemlji. Nesporno, iz njih će svako moći da zaključi koji su razlozi moje odluke. Ukoliko neko ovo doživi lično u negativnom smislu, to mi svakako nije bila namera. Ali, ako neko ovo doživi lično u kontra-smislu i oseća isto ili da govorim umesto njega, biću ponosan na odluku o pisanju mejla koji je pred Vama. Smatram da je ovo minimum korektnosti prema ljudima sa kojima sam proveo skoro četiri godine.
Poštovane kolege,
Pre svih, obraćam se Vama iz filijala koji obavljate najteži deo posla, a svakako će mi biti drago da i šačica onih koji izistinski uživaju zahvaljujući pomenutom našem radu pročita ove redove.
Trenutna situacija u zemlji a i šire, za koju smo najmanje krivi mi o kojima je ovde reč, tera nas da se uljuljkavamo u lažnu sigurnost koju predstavlja plata za koju radimo. Svako ! od nas može sa pravom reći da je njegova plata najbitnija, najpotrebni ja. Ja prvi! Imam dvoje male dece i ženu, koja u ovoj zemlji ne može da radi ono za šta se školovala. Pitanje je, šta možete od te plate? Možete li da letujete, putujete, gradite kuću, vozite nova kola? Naravno, možete - ako uzmete kredit. I šta ste onda? Robovi. Upravo robovi te lažne sigurnosti. Do sada sam kao i najveći broj vas trpeo, stavio prioritete na prvo mesto. "Namaći hleb na trpezu", bilo mi je najbitnije. Ali, ovo što se dešava u našoj banci, stavlja na prvo mesto nešto mnogo više i bitnije od hleba - ljudsko dostojanstvo! Pritisci kojima smo svakodnevno izloženi, ucene, preteći mejlovi kojima nas obasipa ona šačica sa početka ovih redova, vređaju dostojanstvo svakoga od nas. Što je gore, oni misle da će tim metodama stvoriti rezultate, da će tako moći još koju godinu da borave ovde, da će na taj način kupiti poverenje svojih zaposlenih i privoleti ih da predano rade. Ne biva to u Srbiji, ovaj narod nije trpeo ni mnogo jače i veće, nije to mentalitet r! oba koji njima odgovara. Uostalom, neka pogledaju šta se dešava sa njihovim narodom u Grčkoj -neće da trpe to isto!
Radio sam u nekoliko ekspozitura i jako dobro znam da ste svi predani svom poslu, radite najbolje što možete i dajete svoj maksimum. Maksimum nije isti, kao što ni svi mi nismo. Jednako kolege u Paraćinu kao u Kralja Milana ili bilo gde drugo. Ali ovo što se od nas sada traži je zaista nemoguće! Da zovemo familiju i rodbinu, da nudimo kredite kome i gde god stignemo, da idemo na pijacu i gledamo kako se radi. Šta je sledeće? Da zaustavljamo đubretare kad odnose smeće i nudimo im proizvode? Sve je to zaista i bez preterivanja u najmanju ruku smešno. To je ipak ispod svakog dostojanstva! Prebacivanje ljudi iz filijale u filijalu, šetanje sa jednog mesta na drugo ne samo da neće dati rezultate nego će upravo dovesti do samo bržeg urušavanja onoga što se, po mom mišljenju, već uveliko ruši. Mišljenja sam da tim pritiscima upravo i žele da ! nas nateraju da odemo sami kako bi izbegli plaćanje obaveza koje imaju prema nama ukoliko nas proglase viškovima. Jer, pogledajte realnosti u oči.... Tržište kredita je mrtvo! Čak i kada imamo zahtev, čeka se po nekoliko dana i uglavnom klijenti bivaju odbijeni! Uz nekakve trivijalne razloge i objašnjenja. Prosto, nije im u interesu da odobre kredit kad nema ko da ga vrati. Onda, nekakve Wow kartice i osiguranja, koja i onda kada bi ih neko uzeo, zamislite -aplikacija ne radi! Čak nas sada i ubeđuju kako je sporost našeg sistema (podsetiću vas, onog čija je implementacija jedan od najvažnijih momenata u istoriji banke?!) upravo naša prednost, jer nam tobož daje vremena da nudimo klijentima proizvode! Da se ne lažemo, banka živi od kredita i provizija, sve ostalo su šarene laže. Nekakve humanitarne akcije i društvena odgovornost... Krečenje školskih dvorišta. Sve je to lepo, a, odnos prema zaposlenima? One "naše vrednosti" koje vise poput ikona (neka mi Bog oprosti zbog poredjenja) iznad glava svakoga od nas, poštuju li se drage moje ! kolege? Poštuju li ih pre svega oni koji su ih tamo okačili?
Po mom mišljenju dakle, a zbog svih vas želeo bih da grešim, vreme je da se polako pakuju i idu iz Srbije, pa sada gledaju kako da banku dovedu u red i pripreme je za nekog kupca. Verovatno zato su sada ove obuke, za mnoge od nas (blagajnika npr.) i po prvi put organizovane posle nekoliko godina rada, prepravke u hostu, zvanje klijenata i traženje ličnih karti i ostalo... Da se isprave greške koje nisu bile bitne kada su se krediti delili "na dobar dan". A sada se igramo banke. Sad odjedanput postoje nekakve šifre, time delay i saključarstvo. Jer, ovakve kakvi smo niko neće da nas kupi. Jedino vrede nekretnine koje banka ima i časni ljudi koji u njoj rade!
Potpuno smo nezaštićeni, i od matične nam kuće i od države. Ovo sve im je i dozvoljeno jer ne postoji pravna država, jer NBS žmuri pred grubim kršenjem procedura. Sindikat ne postoji gospodo! Da postoji, učinili ! bi nešto odmah po raskidu Kolektivnog ugovora i neisplaćenog regresa. Vi koji plaćate članarinu i mislite da će vam to sačuvati posao, pogledajte realnosti u oči i bolje ostavite te pare "sa strane", kupite ženi ili mužu, detetu neki poklon. Raskid ugovora su pravdali krizom u svetu i time kako banka još od 2007-08 teško živi (čisto podsećanja radi, govorim o mejlovima koje ste svi imali prilike da čitate), a samo pre šest ili nešto više meseci, posle određenih tekstova u štampanim medijima, ubeđivali nas kako beležimo rast itd. A sa druge strane, kupuju banku u matičnoj zemlji i opet nas ubeđuju kako to nema veze sa nama i kako kapitali nisu povezani. Jedino su kapitali i povezani u svetu. Dakle, okrenuti smo i ostavljeni sami sebi.
Šta onda uraditi? Daću vam primer. Ja sam nedavno odbio da me u sred radnog vremena prebace na potpuno drugi kraj grada i na taj način direktno ugroze moje PRIVATNE planove za taj dan, jer nije isto stići kući za petnaest minuta ili za sat i po vremena. Imamo mi valjda ŽIVOT i planov! e mimo banke? DECU, PORODICU....? Njihova (rukovodećeg kadra) reakcija na moje odbijanje je bila - ništa, muk. Ne znaju oni da se snađu u takvim situacijama. Dakle, drage kolege, pokažite im svoje dostojanstvo! Ovo nije poziv na štrajk, protest ili tome slično -nikako (to je pomalo demode), već samo "napad" na vašu savest. Jer, poštovanje mora biti obostrano, uzajamno a nikako jednostrano. Ljudi koji rukovode filijalama, na regionalnom nivou, imaju hrabrosti da idu samo dotle dokle im sami dozvolite. Jer i oni su samo zaposleni. Radnici, isto kao i svi vi.
Najveći broj Vas se boji (i ja sam donedavno), uplašen je da će izgubiti posao a nesvestan da će isto tako vrlo brzo naći drugi. Jer, mi koji smo navikli da radimo za trista-četiristo evra, dok god imamo dve ruke nećemo biti gladni. Za gospodu, koja iza pomenutog iznosa imaju još poneku nulu, nisam siguran. Kako god, svima vam želim od srca sve najbolje i da što pre ako Bog da, nađete! nešto bolje. Jer, po mom mišljenju, vrlo brzo će zakucati na vrata si tuacija u kojoj ćete rođenoj majci, ocu, ženi, mužu, sestri ili bratu morati da nudite kredit kako bi zadržali posao. Ne želim vam to već da shvatite što i ja. Ukoliko govorim u ime samo jednog od vas, onda sam ovom porukom postigao šta sam želeo. Samo hrabro i srećno!
Završiću moje obraćanje Vama rečima velikog pisca, F.M. Dostojevskog koji u "Zapisima iz podzemlja" kaže, citiram: "Kada bi umesto dvorca bio kokošarnik i kada bi počela da pada kiša, ja bih, možda ušao u kokošarnik da ne pokisnem, ali ipak kokošarnik ne bih priznao za dvorac iz zahvalnosti što me je zaštitio od kiše. Vi čak kažete da je u tom slučaju svejedno da li je kokošarnik ili palata. Da - odgovaram ja - kada bi čovek živeo samo zato da ne pokisne." Živite li, drage moje kolege, samo da ne pokisnete?!
Zdravlja vam želim!
P.S. Neopisivo mi je žao što više nisam u mogućnosti da po! šaljem svima na -Alpha- ovaj mejl, ali širite dalje slobodno ako mislite slično!
Srdačan pozdrav!
Nakon dugog premišljanja doneo sam, kako se ispostavilo jednu od lakših ali veoma važnu odluku u životu. Odluku da napustim Alfa Banku i krenem dalje. Svakodnevni pritisci koje nam serviraju i besmislice koje iz njih proizilaze, kao i činjenica da sveukupna situacija u svetu (istini za volju, za koju ABS nikako ne može sama biti kriva) tera čoveka na velike odluke -učinili su da se više ne osećam delom banke i ne vidim nijedan mogući način za lični doprinos. Jednostavno, ne želim više da budem deo nečega što po mom skromnom mišljenju nema budućnost, i kao odgovoran čovek prema svojoj deci, supruzi i sebi ne mogu čekati da kraj dođe već ću se sam pokrenuti ranije. Kažu da su brodovi najsigurniji u luci, ali brodovi za to ne služe.
Napominjem da su redovi koji slede moje i samo moje lično mišljenje, stavovi i viđenja trenutnog stanja u banci,! finansijskom sektoru uopšte, kao i u ovoj napaćenoj zemlji. Nesporno, iz njih će svako moći da zaključi koji su razlozi moje odluke. Ukoliko neko ovo doživi lično u negativnom smislu, to mi svakako nije bila namera. Ali, ako neko ovo doživi lično u kontra-smislu i oseća isto ili da govorim umesto njega, biću ponosan na odluku o pisanju mejla koji je pred Vama. Smatram da je ovo minimum korektnosti prema ljudima sa kojima sam proveo skoro četiri godine.
Poštovane kolege,
Pre svih, obraćam se Vama iz filijala koji obavljate najteži deo posla, a svakako će mi biti drago da i šačica onih koji izistinski uživaju zahvaljujući pomenutom našem radu pročita ove redove.
Trenutna situacija u zemlji a i šire, za koju smo najmanje krivi mi o kojima je ovde reč, tera nas da se uljuljkavamo u lažnu sigurnost koju predstavlja plata za koju radimo. Svako ! od nas može sa pravom reći da je njegova plata najbitnija, najpotrebni ja. Ja prvi! Imam dvoje male dece i ženu, koja u ovoj zemlji ne može da radi ono za šta se školovala. Pitanje je, šta možete od te plate? Možete li da letujete, putujete, gradite kuću, vozite nova kola? Naravno, možete - ako uzmete kredit. I šta ste onda? Robovi. Upravo robovi te lažne sigurnosti. Do sada sam kao i najveći broj vas trpeo, stavio prioritete na prvo mesto. "Namaći hleb na trpezu", bilo mi je najbitnije. Ali, ovo što se dešava u našoj banci, stavlja na prvo mesto nešto mnogo više i bitnije od hleba - ljudsko dostojanstvo! Pritisci kojima smo svakodnevno izloženi, ucene, preteći mejlovi kojima nas obasipa ona šačica sa početka ovih redova, vređaju dostojanstvo svakoga od nas. Što je gore, oni misle da će tim metodama stvoriti rezultate, da će tako moći još koju godinu da borave ovde, da će na taj način kupiti poverenje svojih zaposlenih i privoleti ih da predano rade. Ne biva to u Srbiji, ovaj narod nije trpeo ni mnogo jače i veće, nije to mentalitet r! oba koji njima odgovara. Uostalom, neka pogledaju šta se dešava sa njihovim narodom u Grčkoj -neće da trpe to isto!
Radio sam u nekoliko ekspozitura i jako dobro znam da ste svi predani svom poslu, radite najbolje što možete i dajete svoj maksimum. Maksimum nije isti, kao što ni svi mi nismo. Jednako kolege u Paraćinu kao u Kralja Milana ili bilo gde drugo. Ali ovo što se od nas sada traži je zaista nemoguće! Da zovemo familiju i rodbinu, da nudimo kredite kome i gde god stignemo, da idemo na pijacu i gledamo kako se radi. Šta je sledeće? Da zaustavljamo đubretare kad odnose smeće i nudimo im proizvode? Sve je to zaista i bez preterivanja u najmanju ruku smešno. To je ipak ispod svakog dostojanstva! Prebacivanje ljudi iz filijale u filijalu, šetanje sa jednog mesta na drugo ne samo da neće dati rezultate nego će upravo dovesti do samo bržeg urušavanja onoga što se, po mom mišljenju, već uveliko ruši. Mišljenja sam da tim pritiscima upravo i žele da ! nas nateraju da odemo sami kako bi izbegli plaćanje obaveza koje imaju prema nama ukoliko nas proglase viškovima. Jer, pogledajte realnosti u oči.... Tržište kredita je mrtvo! Čak i kada imamo zahtev, čeka se po nekoliko dana i uglavnom klijenti bivaju odbijeni! Uz nekakve trivijalne razloge i objašnjenja. Prosto, nije im u interesu da odobre kredit kad nema ko da ga vrati. Onda, nekakve Wow kartice i osiguranja, koja i onda kada bi ih neko uzeo, zamislite -aplikacija ne radi! Čak nas sada i ubeđuju kako je sporost našeg sistema (podsetiću vas, onog čija je implementacija jedan od najvažnijih momenata u istoriji banke?!) upravo naša prednost, jer nam tobož daje vremena da nudimo klijentima proizvode! Da se ne lažemo, banka živi od kredita i provizija, sve ostalo su šarene laže. Nekakve humanitarne akcije i društvena odgovornost... Krečenje školskih dvorišta. Sve je to lepo, a, odnos prema zaposlenima? One "naše vrednosti" koje vise poput ikona (neka mi Bog oprosti zbog poredjenja) iznad glava svakoga od nas, poštuju li se drage moje ! kolege? Poštuju li ih pre svega oni koji su ih tamo okačili?
Po mom mišljenju dakle, a zbog svih vas želeo bih da grešim, vreme je da se polako pakuju i idu iz Srbije, pa sada gledaju kako da banku dovedu u red i pripreme je za nekog kupca. Verovatno zato su sada ove obuke, za mnoge od nas (blagajnika npr.) i po prvi put organizovane posle nekoliko godina rada, prepravke u hostu, zvanje klijenata i traženje ličnih karti i ostalo... Da se isprave greške koje nisu bile bitne kada su se krediti delili "na dobar dan". A sada se igramo banke. Sad odjedanput postoje nekakve šifre, time delay i saključarstvo. Jer, ovakve kakvi smo niko neće da nas kupi. Jedino vrede nekretnine koje banka ima i časni ljudi koji u njoj rade!
Potpuno smo nezaštićeni, i od matične nam kuće i od države. Ovo sve im je i dozvoljeno jer ne postoji pravna država, jer NBS žmuri pred grubim kršenjem procedura. Sindikat ne postoji gospodo! Da postoji, učinili ! bi nešto odmah po raskidu Kolektivnog ugovora i neisplaćenog regresa. Vi koji plaćate članarinu i mislite da će vam to sačuvati posao, pogledajte realnosti u oči i bolje ostavite te pare "sa strane", kupite ženi ili mužu, detetu neki poklon. Raskid ugovora su pravdali krizom u svetu i time kako banka još od 2007-08 teško živi (čisto podsećanja radi, govorim o mejlovima koje ste svi imali prilike da čitate), a samo pre šest ili nešto više meseci, posle određenih tekstova u štampanim medijima, ubeđivali nas kako beležimo rast itd. A sa druge strane, kupuju banku u matičnoj zemlji i opet nas ubeđuju kako to nema veze sa nama i kako kapitali nisu povezani. Jedino su kapitali i povezani u svetu. Dakle, okrenuti smo i ostavljeni sami sebi.
Šta onda uraditi? Daću vam primer. Ja sam nedavno odbio da me u sred radnog vremena prebace na potpuno drugi kraj grada i na taj način direktno ugroze moje PRIVATNE planove za taj dan, jer nije isto stići kući za petnaest minuta ili za sat i po vremena. Imamo mi valjda ŽIVOT i planov! e mimo banke? DECU, PORODICU....? Njihova (rukovodećeg kadra) reakcija na moje odbijanje je bila - ništa, muk. Ne znaju oni da se snađu u takvim situacijama. Dakle, drage kolege, pokažite im svoje dostojanstvo! Ovo nije poziv na štrajk, protest ili tome slično -nikako (to je pomalo demode), već samo "napad" na vašu savest. Jer, poštovanje mora biti obostrano, uzajamno a nikako jednostrano. Ljudi koji rukovode filijalama, na regionalnom nivou, imaju hrabrosti da idu samo dotle dokle im sami dozvolite. Jer i oni su samo zaposleni. Radnici, isto kao i svi vi.
Najveći broj Vas se boji (i ja sam donedavno), uplašen je da će izgubiti posao a nesvestan da će isto tako vrlo brzo naći drugi. Jer, mi koji smo navikli da radimo za trista-četiristo evra, dok god imamo dve ruke nećemo biti gladni. Za gospodu, koja iza pomenutog iznosa imaju još poneku nulu, nisam siguran. Kako god, svima vam želim od srca sve najbolje i da što pre ako Bog da, nađete! nešto bolje. Jer, po mom mišljenju, vrlo brzo će zakucati na vrata si tuacija u kojoj ćete rođenoj majci, ocu, ženi, mužu, sestri ili bratu morati da nudite kredit kako bi zadržali posao. Ne želim vam to već da shvatite što i ja. Ukoliko govorim u ime samo jednog od vas, onda sam ovom porukom postigao šta sam želeo. Samo hrabro i srećno!
Završiću moje obraćanje Vama rečima velikog pisca, F.M. Dostojevskog koji u "Zapisima iz podzemlja" kaže, citiram: "Kada bi umesto dvorca bio kokošarnik i kada bi počela da pada kiša, ja bih, možda ušao u kokošarnik da ne pokisnem, ali ipak kokošarnik ne bih priznao za dvorac iz zahvalnosti što me je zaštitio od kiše. Vi čak kažete da je u tom slučaju svejedno da li je kokošarnik ili palata. Da - odgovaram ja - kada bi čovek živeo samo zato da ne pokisne." Živite li, drage moje kolege, samo da ne pokisnete?!
Zdravlja vam želim!
P.S. Neopisivo mi je žao što više nisam u mogućnosti da po! šaljem svima na -Alpha- ovaj mejl, ali širite dalje slobodno ako mislite slično!
Srdačan pozdrav!
Vuki:
I kad pomislite da nema natruha pobune u ljudima - razmislite.
Irena:
Imamo mi valjda ŽIVOT i planove i mimo banke? DECU, PORODICU....? Od srca sam se nasmijala ovoj recenici! Ovaj covjek jos nije shvatio da zivi u kapitalizmu. Ne, nema on pravo na nikakv svoj zivot i planove. Taman posla! Ima otprilike ista prava kao i stolica na kojoj sjedu u banci (ili u bilo kom drugom poduzecu).
Vuki:
Nadmasujes me u pesimizmu. Vuces ka depresiji. Seti se Kardelja kao sto se Nenad setio. Srecu covekovu odredjuje on sam a ne nikakav politicki sistem... ili tako nekako. Poslednje utociste bilo kakve mogucnosti ya promene nabolje leze u prostoru licnih odnosa.
Kada sam 90/tih bio u Albaniji i naslusao se prica o rezimu Envera Hodze (nesto od toga ce biti u romanu koga pisem) bio sam zapanjen do koje mere je tajna sluzba Sigurimi isla u ljudske zivote. Zena prijaljuje muza, brat brata, otac sina... Taj prototip Velikog brata je bio usao tako duboko da yaista covek pomisle da je istinita ona: homo homini lupus est. Kao sto rece Zoki, sve ove spravice kojima ce se moci pratiti kretanje, govorenje, novcani tokovi, kupovina hleba u prodavnici ... korak su ka osmisljavanju kontrole misli i razmisljanja. Sada se to radi da bi proizvodjaci roba znali sta kupci uzimaju i zasto. Neki novi Hitler, Enver ili paranoicni diktator lako ce presaditi pelcer. Medjutim, u istim tim stvarima se krije i njihova negacija. Borba je neprestana. Pobednik nije unapred poznat.
Irena:
Kume moj, Kardelj lupeta gluposti. Istina je da ti sistem ne moze osigurati srecu, ali ti moze pomoci. Nedvojbena istina je da ti sistem moze osigurati nesrecu. Upravo citam u novinama da u Toskani, zbog mjera stednji kojima je srezan novac za zdravstvo, od 10.12. ce bolnice raditi samo hitne operacije, a za ostalo, ko ima love neka plati, a ko nema nek crekne. Po svemu sudeci u zdravstvu se ide na americki sistem, tj. koliko imas love, toliko imas i zdravlja.Drugi primjer je promjena zakona o penzijama po kojem cemo (mozda, jer ni to vise nije sigurnao) ici u penziju na pragu smrti i dobiti smijesno malu penziju (iako placamo velike doprinose). Oba navedena primjera (zdravstvo i penzija) me se licno ticu, cine me vrlo nesretnom i sama tu ne mogu nista uciniti za svoju srecu. Tu nije ni u pitanju sreca, nego go zivot.
Nisam ja pesimist, ja sam prokleti realist. Osim toga, cak da sam i pesimist, na kraju realnost uvijek ispadne jos gora od onog sto sam ja mislila. Sto se pak pracenja tice, to se vec danas ne koristi samo za kontrolu potrosaca. Kontroliraju oni sve nas (i ovaj mail ce negdje biti spremljen i analiziran). Sto se albanije tice, znas li da u engleskoj postoji odavno (ne znam da li oduvijek) figura spijuna u kvartu koji ima zadatak da prati dogadjaje u kvartu i da izvjestava policiju? Ovdje je kontrola nad ljudima sigurno neuporedivo veca nego sto je ikad bila kod nas. Da li znas da u SAD-u, oni koji se vracaju iz inostranstva podnose pisani izvjestaj sa svojim zapazanjima? O tome su mi govorili moji prijatelji spanjolci prije mnogo godina, a cinilo mi se nevjerovatno. Potvrdu sam dobila od Marijane, koja mi je pricala kako su joj na povratku sa nekog kongresa u evropi trazili detaljan izvjestaj tipa s kim je i o cemu razgovarala. Kaze da je njen kolega to vrlo savjesno ispunio. Kad smo radili u Spaniji, skoro svi tamo su bili sigurni da je nas kolega (bilo nas je ukupno troje), koji bas nije briljirao u poslu, bio sa nama po partijskom zadatku da pazi na mene i Nenada. Stvar je beskonacno smijesna , jer nas kolega je bio zadrti neprijatelj naseg bivseg sistema.
Jos jedan detaljcic u vezi spijuna:
Zene sto vode knjizaru gdje obisno kupujem knjige cesto organiziraju prezentacije knjiga na kojima ucestvuju autori. Tokom zime skoro svaki tjedan ima neka prezentacija. Vrlo ceto se radi o tzv. angaziranim piscima (i, naravno angazirani lijevo :-) ). Nedavno su mi rekle da ja na tim prezentacijama u publici uvijek prisutan neko iz politicke policije. Zna se da je kultura opasna, zar ne? A narocito su sumnjivi oni koji jos uvijek citaju knjige:-) Treba ih drzati pod kontrolom:-) Time se mozda djelomicno objasnjava zasto obicno niko od publike ne uzima rijec i skoro nikad se ne razvije neka diskusija. Toliko o Albaniji i Enveru... |
Нема коментара:
Постави коментар