Predsednik

Hamid Karzai je došao u Kabul

Da nauči naše devojke da se obuku u Dolare

Hamid Karzai je od 2001. bio predsednik Afganistana.  

Doveli su ga Amerikanci jer im je koristio bez obzira na svu korupciju i nepopularnost među svim Afganistancima. Opšte je uverenje da je on prodao zemlju Amerima gomilajući lično bogatstvo.  "Dolari" u lendiju na početku teksta predstavljaju brend na odeći popularnoj kod građanskog dela afganskog stanovništva.  Pored “dolara” popularni  su brendovi “Hillary Clinton”, “Bush” a kod krojača u Kabulu najpopularniji brend je “Titanic”.

Hamid Karzai je poslao naše sinove u Iran

Da bi napravio od njih robove heroinu.

Što se drugog lendija tiče treba ga dovesti u kontekst trgovine drogom. Najveći deo “izvoza” kvalitetnog heroina iz Afganistana ide kroz poroznu granicu sa Iranom. Najvažniji izvozni sektor afganske privrede doneo je sa sobom i porast potrošnje droge. Neka statistika je izašla sa podatkom da je 2010. najmanje 8 %  stanovništva konzumiralo heroin ili opijum. Nikakvih promena za ovih 7 godina nije bilo pa je taj procenat verovatno i veći.  Tamo gde je poljoprivreda davala slabe prinose i gde ima problema sa snabdevanjem hranom a na medicinsku pomoć se ne može računati – heroin je i hrana i lek.

+++

Veoma sam se trudio da ne pratim predsedničku kampanju. Sem onoliko koliko nisam mogao izbeći gledanje plakata, bilborda i napadno delenje propagandnog materijala.

Sanjam tako da sam predsednik,

kontejneri puni smeća  samo su moji. 

Zlatni repić

Napraviću tetovažu od krvi mog dragog

I posramiti svaku ružu u zelenoj bašti.

Ovaj čuveni lendi pripisuje se Malalaj, pjesnikinji s kraja 19. vijeka, koja se borila protiv Britanaca na strani Ajub Kana u čuvenoj bici kod Majvanda 27. Jula 1880. godine.

Običaj tetoviranja postoji odvajkada u Centralnoj Aziji. Ženskoj djeci se stavljala tetovaža odmah po rođenju da ih čuva od zlih pogleda i uroka. Islam smatra tetoviranje praznovjericom i običaj se polako gasi ili se krije. Međutim, kod starijih žena se daju zamijetiti na licu tragovi starih tetovaža u obliku tačaka, malih kružića, polumjeseca i cvijeća. 

+++

U tramvaju jednog dana, kada je sunce konačno odagnalo sumorne zimske dane, vidjeh u daljini jedan zlatni repić nekog djevojčurka. Potražite ga u dubini slike.

Zadubljena u svoje misli i snove, plovila je niz široke novobeogradske bulevare. Ili se radilo o prebrajanju obaveza koje je čekaju na početku dana. Volim ja da zamislim da nije samo tijelo lišeno duha prepušteno novom danu.

 Trgla se iz zadubljenosti kad joj je stigla neka poruka na mobilni. Zaigrao je osmejčić u uglovima usana.

Kako ljubav učiniti lakom?

Hajde da se zaručimo odmah. Pošalji mi SMS.

SMS i mobilni telefoni su omogućili širenje lendija do neslućenih razmera. Nema te sile koja može spriječiti širenje komunikacije i među onima koji po prirodi običaja i društvenih konvencija ne smiju da se sreću.  U Saudiji sam čuo da momci kupuju mobilne telefone i brojeve pa ih poklanjaju djevojkama. Najčešće se to dešava u velikim supermarketima gdje vozači dovedu žene i čekaju ih u vozilima. Djevojke se nekako izvuku iz majčine kontrole i u prolazu se na brzinu nađu sa momcima. Razmjene se telefoni i dalje se priča razvija na načine koje samo mladalačka domišljatost može da smisli.

Tako je pretpostavljam i u Afganistanu.

 Ali ima i druga strana upotrebe mobilnih telefona. Spisateljica Eliza Grizvold, sakupljačica lendija, jednom je tako uspjela ući u krug nekih žena, zadobiti njihovo povjerenje do mjere da su joj govorile lendije. U takvim okolnostima obično bi zapisivala onako kako čuje pa bi uz pomoć prevodilaca i znalaca lokalnog jezika Paštuna, koji čine većinu stanovništva u Afganistanu. U ovoj situaciji međutim, razdragane djevojke govorile su suviše brzo da bi stigla zapisati. Šta drugo da uradi nego izvuče mobilni telefon i počne da snima. Nastalo je prilično komešanje a neke su se djevojke naprasito razbježale. Nije stvar ni u kakvoj praznovjerici ili strahu od tehnoloških čuda. 

Strah je od dronova i raketa navođenih signalom sa mobilnih telefona koje su često Amerikanci koristili prateći komunikacije talibana. Mnogo je ljudi tako pobijeno, kao da iko od upravljača raketama na hiljade kilometara od meta, razlikuje talibane od običnog naroda, bolnicu od kasarne, školu od sedišta lokalnog talibanskog vođe.  

Dijete od neprijateljskog borca. 

Narovi iz Kandahara u Zemunskoj bolnici

Devojka:

Spusti svoju ruku u moj prsluk

Stisni crveni, zreo nar iz Kandahara.

Momak:

Spustio bih ja ruku u tvoj prsluk,

Ali ko će spustiti novčiće u ćup čuvara kupatila.

+++

Talibani duguju svoje ime polaznicima verskih škola (talib = ar. učenik) koji su učili osnove islamske vere od najljućih zagovornika agresivnog džihada i striktnih društvenih normi koje ne priznaju nikakva prava žena  i pripadnika drugih vera. U vreme sovjetske okupacije Afganistana, Amerikanci i tutti quanti nisu marili za bujanje ultrakonzervativizma po verskim školama. Bili su i m potrebni borci protiv Sovjeta i kakve veze ima šta će izrasti neka Al Kaida, neki Talibani, neka “Islamska država”. 

Afganistan je tada već imao kakav takav urbani razvoj, društvo se lagano kretalo ka liberalnijim obrascima života.  

Kada su Talibani zavladali u Kandaharu (a tamo  im je neka vrsta rodnog mesta), zabranjeni su TV i radio, bioskopi,  novine, pušenje, alkohol, droga…devojčice nisu smele u škole, burka je postala obavezna, žene nisu smele same na ulicu.

+++

Kažu poznavaoci da se u starijoj verziji  lendija na početku ovog teksta pominje rukav uz koji bi se njegova ruka mogla penjati da dotakne prezreo plod njene ženstvenosti poređen sa čuvenim narovima iz Kandahara.  U kasnijoj verziji pojavljuje se prsluk pa i grudnjak iz koga bi trebalo ubrati  dozreli nar.

A momak u muci jer nema para da plati čuvaru kupatila u koga bi se morao uputiti da se očisti od greha  počinjenog dodirivanjem žene.

Drskost njene otvorene  požude suprotstavlja se rigidnosti talibana koji su upravo u Kandaharu najrigoroznije sprovodili surovu odmazdu nad ženama koje se nisu pokoravale njihovim zabranama. 

S druge strane, momak jednake želje nemoćan da izmeni poredak stvari.

Jako mi se dojmio ovaj  par lendija kao sublimat žudnje za slobodom i društvene presije nad njom.

Koliko izazovnosti u njenom pozivu,  toliko suptilnosti u njegovom odgovoru.

+++

Sedeo sam u hodniku bolničkog odeljenja Zemunske bolnice. Nakon dva dana vezanosti za krevet uživao sam u slobodi sopstvenog hoda. Iz soba se čulo hrkanje drugih bolesnika, glasno disanje zaspalih, povremeno bolno a suspregnuto zapomaganje nevoljnika kome noć ne donosi olakšanje.

Dežurna medicinska sestra prošla je hodnikom , prebacujući  neku pomorandžu iz ruke u ruku. Pritajeni osmeh odražavao je njene smele misli.

Utegnuta odeća medicinske sestre stisla je njene narove dok  je nemarno klizila hodnikom igrajući se pomarandžom.  

Bogme, spustio bih par novčića da počinim greh branja zrelih narova makar rasli u bolnici!

Buđavi seks

Istinitu priču o Muski obradio sam zahvaljujući spisateljici Elizi Griswold koja je pošla tragom tragične sudbine devojke sa pseudonimom Rahila Muski. Tragajući za njom po Afganistanu ona je počela sakupljati lendi poeziju i napisala je divnu knjigu  koju sam koristio ovom prilikom.

Eliza je uspela da zađe iza pseudonima i sazna životnu priče jedne Zarmine koja se krila iz Osmehnute Rahile. Zarmina su u ranom devojaštvu zaručili sa jednim rođakom a slučaj je hteo da su se oni i zaljubili pa se sve moglo završiti kao retko sretan spoj ljubavi i roditeljskog provodadžisanja. Ali, desi se. Dok su sazrevali za brak, zaručnikov otac je preminuo i budući mladoženja se morao odreći zaruka jer nije imao novaca za miraz. U međuvremenu su talibani zavladali provincijom Halmond, Zarminu su zatvorili u kuću, škola je zabranjena i jedini izlaz je Zarmina našla u poeziji koju je pisala kada je preko radija čula za ženski poetski kružok Mirman Bahir u Kabulu. Dok roditelji i braća nisu našli svesku punu lendija.

Roditelji obilaze njen grob. Njihova bol nadvladava sramotu koju im je ćerka nanela pišući poeziju. Školsku svesku sa lendijima su spalili i negiraju da je ikada pisala pesme. Njima ne treba simbolična vrednost njene tragedije nekim ljudima po svetu koji, poput mene, kopaju po njihovoj boli. I krivici. Kojoj krivici?

+++

Često pokrivena u potpunosti burkom, Eliza je sa prevoditeljicom uspevala približiti se ženskim društvima i slušati priče o njihovim životima. Dešavalo se da su se žene toliko oslobađale da su joj govorile lendije  koji su vekovima prenošeni i postali narodna tradicija ali i one „novokompovane“ kojima se reaguje na dešavanja u svetu.

Jednom prilikom, Eliza je prisustvoval kursu o gajenju kukuruza. Bilo je tu šezdesetak žena iz sela kojima je to bio društveni događaj prve kategorije.

Za kurs su marile tek koliko ih je znatiželja vukla. Ionako će i dalje gajiti mak čiji opijum donosi mnogo veći prihod.

Na kraju kursa, Eliza je zadobila njihovo poverenje i kada je pitala zna li koja od njih neki lendi, jedna sredovečna žena polutiho izreče dvostih zbog koje su se sve žene prsnule od smeha. Eliza je zapisala nepoznate joj reči ali mlada pratilja -  prevodilac nije umela da joj prevede. Žene su počele da objašnjavaju, ali mlada zemljakinja, neudata, nikako da shvati. Kod prisutnih žena to je izazvalo još jači smeh i stale su da je zadirkuju. Napokon je jedna žena ustala, otišla za katedru i donela uzorak trule stabljike kukuruza. Smeh je postao zarazan dok devojka nije shvatila i zacrvenela se i nije htela da prevede. Eliza je međutim shvatila i nasmejala se do suza uz saučesničko odobravanje drugih žena. .

Tako je zapisan i razjašnjen potonji lendi koga nisam uspeo strpati u 9 + 13 slogova.

Jebati se sa mojim starcem,

Turati u se mlitavu stabljiku kukuruza, crnu od buđi.