Ravnodušnost

Mnogo je ljudi u poslednjih mesec i nešto pisala o pandemiji širenju  korona virusa kao osveti prirode zbog toga kako se prema njoj ljudska rasa odnosi. Neki osvetu povezuju sa globalizacijom, drugi sa prirodom kapitalizma. Aktivisti ove ili one orijentaciju ubacuju svoje argumente koje zastupaju u svim drugim prilikama prilagođavajući ih potrebama svog ubeđenja ili cilja za koji se zalažu.

Razumem da je to neka vrsta metaforičkog odnosa koji bi valjda trebao da osvesti ljude da se prema prirodi, prirodnim resursima i sopstvenom okruženju odnose sa pažnjom nekoga ko može i hoće da iskoristi sve za svoje dobro a neće da naruši harmoniju i dobrobit drugih živih bića i prirode kao celine.

Međutim, u suštini sav taj homocentrični pogled na svet je za prirodu u širem smislu potpuno irelevantan. Danas sam negde pročitao da bi se odnos prirode prema onome što njoj kao superiorna živa bića činimo mogao jednostavno nazvati – ravnodušnim. Ravnodušnost doduše jeste ljudska osobina te stoga ne bi mogli da je pripisujemo ičemu drugom. Ali, zaista, ako bismo hteli da se izrazimo u terminima ljudskog odnošenja izraz “ravnodušna” je pravi. Priroda u najširem smislu, kao npr. Zemlja kao planeta, postojala je pre nas i postojaće posle nas. U tih 4 i koliko milijarde godina svašta je preživela. Stvarala je život i uništavala ga. Ona je u tom smislu večna i baš je briga da li ćemo je mi upropastiti u onom obliku kakva je ona sada. Ona će opet postojati. Dok god, u nekom kosmičkom odnosu, ne dođe vreme njene kosmičke smrti. Bilo bi zabavno razmišljati da li se i u tom slučaju njena priroda transformisala u neki drugi oblik. Ali to bi me odvelo u neku drugu temu.

xxx

Ravnodušnost. Čudne li osobine.

U avgustu 2000. godine putovao sam vozom iz Temišvara u grad Sibiu u centralnoj Rumuniji na svadbu moje američke rođake koja se udala za Rumuna. Od svih načina putovanja ubedljivo najviše volim da putujem vozom. uvek nastojeći da putujem danju da bih posmatrao krajeve kroz koje vijuga čelični konj.

Nije bila gužva i u kupeu je bila jedna srednjovečna žena i jedan stariji bračni par. Kada su ustanovili da sam stranac, žena se trudila da na engleskom sa dosta nemačkih upliva održi neku prijateljsku konverzaciju. Da nam što prijatnije prođe vreme.

Neka dvojica romskih dečaka uzrasta 15-16 godina išli su hodnikom i zalazili u kupee proseći. Nisu bili ni nasrtljivi ni uporni. Naišao je jedan kondukter krupnije građe. Telo kao npr. znamenitog glumca Pavla Vujisića.  Silom ih je izvukao iz kupea do našeg i terao ih ispred sebe  nemilosrdno ih mlateći i rukama i nogama ne birajuči ni gde će udariti ni koliko snažno. Naš je kupe bio negde na sredini vagona i ja sam izašao u hodnik da vidim šta će biti sa dečacima. Kad je došao do kraja vagona kondukter je otvorio vrata i izbacio dečake iz voza u pokretu. Ja sam stajao zapanjen u neverici. Kondukter je prošao pored mene ljut što su baš u njegov voz ušli Cigani. Pričao je nešto o tome mojim saputnicima. Oni su čini mi se bili saosećajni prema njemu i potpuno ravnodušni prema tome šta se desilo sa romskim dečacima. 

 Sredjovečna žena je videla moj zgroženi i začuđeni izraz lica i htela da objasni kako ima jako mnogo Cigana, kako kradu i bave se  kriminalom. Sve vreme je u stvari opravdavala ponašanje konduktera. Pitao sam o prekomernoj upotrebi sile,ali ona ili nije razumela pitanje ili nije mogla da shvati da se tako glupo pitanje postavlja.

Stariji bračni par se međutim interesovao kada će voz stići tamo gde su krenuli. On je pogledao na sat i nešto rekao vrteći dlanom kao da kaže “oko”. Kao da se ništa nije desilo.

Kondukter je otišao. Stariji gospodin je izvadio dvolitrenu pletenku kakvu odavno nisam video i dobro potegao iz nje. I ćutke mi je gurnuo da cugnem.   

tijesne cipele i zlatni uvojak

U uzrastu puberteta, za par godina sam se toliko brzo izdužio da sam ličio na kostur koji je prerastao sopstvenu muskulaturu. Tako su i moja stopala u jednoj godini skočila sa broja 43 na 45. Sjećam se toga zbog muke moje majke da od jedne skromne porodične penzije, pažljivo izdeljene da traje od prvog do tridesetog u mjesecu, kupi meni cipele 2 ili 3 puta godišnje. Kupovina cipela bila je za mene u tom periodu izuzetna muka i vazda mi je ostala ružna uspomena. Moju je majku smetalo što je njen sin toliko izrastao i kada ju je u radnji prodavačica pitala koji broj nosim ona bi rekla broj manje nego što je stvarno bio. Bilo joj je neugodno (nikada nisam uspio da shvatim zašto) da nosim broj 45 i tražila je broj 44. Ja sam se požalio da su mi cipele tesne.

-       Razgaziće se.

Kako sam bio poslušno dijete i vjerovao da moja majka zna šta radi, uđoh u tijesne cipele.

Bila je neka kasna jesen, 7. razred osnovne škole. Sjećam se toga jako dobro.

Karlovac, 31. augusta 1966. Puklo mi je slijepo crijevo negdje naveče, valjda od sreće što se sutradan kreće u školu. Preko noći skočila temperatura temperaturu i ujutro sam odvezen u bolnicu i istog dana operiran. Mjesec sam dana bio u bolnici. 

Kad mi je nakon 2 nedjelje bilo dozvoljeno da ustanem. cunjao sam po hodnicima bolnice ne znajući što ću sa sobom. Tako upoznah jednu djevojčicu mojih godina. Ne sjećam se od čega je bolovala, sjećam se divnih zlatnih uvojaka kose i stidljiva osmjeha. Naravno, zaljubio sam se. Svih 15 dana do odlaska iz bolnice visio sam u njenoj sobi. Čitao joj knjige, igrali smo nekakve igre. Skoro da mi je bilo žao kad sam izašao iz bolnice.

Kad sam konačno morao iz bolnice,  majka odluči da me časti kupovinom novih cipela za jesen.

Tako dobijem tijesne cipele.

Nosio sam ih samo jedan dan.

U prvu subotu iza kupovine, navučem nove cipele i pravo u kino „Edison“. Filma se ne sjećam, ali se sjećam da je ispred mene sjedio moj zlatni uvojak iz bolnice. Sa nekoliko drugarica i stalno se okretala da me pogleda. Tako skoro svaki minut kao da bi meni uopće palo na pamet da odem odatle. Poslije filma, ona i njene drugarice krenuše ka Dubovcu. Ja za njima. Čvrsto sam odlučio da ih pratim i saznam gdje zlatni uvojak stanuje. Taman posla da sam smio da im priđem. Ona me pogledavala a drugarice su je zbog toga zadirkivale.

Žiganje u prstima stopala počelo je još kod kafane „Duga resa“ a kad sam ih sa pristojne udaljenosti dopratio do kina „Luxor“ prostrujila je kroz mene takva bol da sam se smjesta oznojio. Junački sam izdržao idući za njima narednih desetak metara dok nisam shvatio da se udaljavam od svoje zgrade i da ne znam da li ću moći izdržati bol dok dođem do kuće. Odustanem od daljeg praćenja i odšepesam do kuće. Par puta sam još pogledao u pravcu zlatog uvojka i video nju kako me gleda ne vjerujući da odlazim.  

Dođem kući, skinem prvi puta obuvene cipele kad ono svi prsti i peta u prokrvarenim žuljevima. Peklo kao sam vrag.

-       Ja ove cipele više ne nosim.

Odlučno sam rekao majci ljut što su me cipele spriječile da budem blizu ljubavi svog života i da saznam gdje stanuje.

xxx

Čudan je povod zašto sam se danas toga sjetio.

Neko mi je preko telefona ispričao da je u njihovom susjedstvu jedan stariji bračni par prebačen na Infektivnu u teškom stanju zbog zaraženosti korona virusom. Amblantna kola, medicinski radnici u skafanderima, nosila, respirator. O čemu se radi. Oboleli su oni možda i deset dana prije ali nisu nikome javljali. Tek kad im je ćerka došla i donijela namirnice za narednih 7 dana vidjela je da je njima loše, imaju temperaturu i  jedva dolaze do daha.

Zašto nisu ćerki javili ranije ili zvali ljekare? 

Bila ih sramota. Šta će susjedi reći ako vide da dolaze ambulantna kola i odvode ih.

Kao što nisam razumio zašto je moju majku sramota što mi je stopalo naglo izraslo, tako ni ove jadne ljude ne razumijem zašto je njih sramota što su oboleli. Tu glupost nadam se neće platiti životom.

xxx

Pitate se što je bilo sa zlatnim uvojkom?

Ne znam. 

Danima sam se poslije, u starim, dobro razgaženim, cipelama obigravao oko kina „Edison“ i ulice koja vodi ka Dubovcu ne bi li je negdje ugledao. Jedna izgledna ljubav propade zbog tijesnih cipela.

Ficus decora

Fikusa ima oko 850 vrsta u formi drveta, žbuna, lijane ili epifita.

 Najpoznatija vrsta je – smokva ?!

Moj Brnabić gotovo sigurno ne daje smokve i kako prokljuvih spada u vrstu “ficus decora” i karakterišu ga  veliki, široki i tvrdi listovi sa ponešto crvenkastim sjajem,  naročito  kada se mladi list razvije iz izrazito crvenog ovoja.

Kao što vidite sa slike, Brnabić stremi ka svetlosti. Okreće svoje listove ka Vrhovnom biću Av, negde gore visoko,

 Budistička legenda kaže da se Gautama Buda (Heseov Sidarta) prosvetlio ispod drveta svete smokve (Ficus religiosa). Ta je smokva postala sveta i poznata je kao Bodi drvo. 

Moj Brnabić ipak nije od te vrste. Njegova je ambicija da uživa u svetlosti Vrhovnog bića Av koje mu daje životne sokove..

Zemaljski Buda je istrošio svoj vek i krenuo u reinkarnaciju, a Bodi drvo je ostalo i postal obožavano. Moj Brnabić opstaće i kad Vrhovno biće AV bude zamenjeno nekim drugim Vrhovnim bićem. Ficus religiosa emanira svetost svakog aktualnog Vrhovnog bića. A svako Vrhovno biće voli da ima fikuse koji svoje lišče okreću ka njemu.

xxx

Naša premijerka je neosporno vredna i inteligentna osoba. Nevolja je međutim u tome što ona nas smatra glupim. Možda je ona o  onama uvek tako mislila ali fenomenološki to se očitovalo onog časa kada joj funkcija fikusa nije bila dovoljna nego je poželela da se kao i Vrhovno biće pozabavi svime i svačime jer se valjda podrazumeva da sve zna i sve razume. Na stranu šta je poćela da se ponaša kao Vrhovno biće, neće biti da je bez njegova odobrenja, nego je uspešnije od njega počela da meša premise i izvodi silogizme koji vređaju inteligenciju.

Nabrajanje bi me daleko odvelo.

xxx

Dovoljno je što je uvedeno vanredno stanje ogolilo suštinu vlasti do same srži.

Najpre se proglašavaju mere zabrane okupljanja da bi se uvelo vanredno stanje koje ne uvodi Skupština kao za to nadležno telo. Jer Skupština jelde ne može da se okupi jer važe mere zabrane okupljanja.

Logika vanrednog stanja ide dalje od zapostavljanja svakog ustavnog  postupka.

Predsednica vlade obznanjuje uredbu o centralizaciji informacija oko virusa (da bi prilježni dr Stefanović uhapsio novinarku koja se drznula da bez odobrenja iznese neku istinu) a posle jednog dana je ukida jer ju je predsednik  zamolio. Poslušala ga je iako se nije s njim složila.

Dakle.

 Neovlašteni predsednički duo je uveo vanredno stanje.

Ovlaštena predsednica vlade donosi protivustavnu uredbu.

Neovlašteni predsednik moli ovlaštenu predsednicu da ukine uredbu. Ne zato što je protivustavna nego zato što bi mogla da zasmeta ušima neovlaštene Evropske Unije.

Ovlaštena predsednica sluša neovlaštenog predsednika i ukida jednodnevno-činodejstvujuću neustavnu uredbu sa čijim se smislom inače slaže.

Ko ovde koga .... u zdrav mozak.

xxx

Ok, jasno mi je. Šta će predsednici vlade vežba iz logičkog zaključivanja.

Njena logika je neumoljivo jasna. Zove se: interes.

Svoje materijalne i finansijske interese (beše nešto oko vetroparkova i ko zna još oko čega?) omogućila je, zaštitila i uvećala uspentravši se na najvišu poziciju ustavne vlasti priznavši doduše da  vlast obavlja u ime Vrhovnog doduše neustavnog bića.

U senci tuđe autokratske vlasti može da bulazni šta hoće ne bi li Vrhovno biće bilo zadovoljno.

Može da zaštiti svoj brak i dete svog bračnog partnera od svih budala iz okruženja sopstvene partije  i raznih patrijahalnih i konzervativnih izdanaka tradicionalne Srbije od Dveri do Miše Vacića.

Može  i da kumi i preklinje narod što ne sluša Odozgo date mere jer glupi narod ne shvata da su te mere u korist samog naroda.

Fali još samo da poveruje da narod u 8 aplaudira njenoj fikusnoj prirodi.

xxx

Ali ne treba se zavaravati. Kažu da sobni fikusi mogu trajti dugo, ali vek im je ipak ograničen. Neki novi Autokrata ukloniće sve fikuse iz kabineta svog prethodnika i doneti svoje.

Fikus će se pretvoriti u pravi lik. Nouveau riche status odvojiće ga od nezahvalne les pauvres (sirotinje).

xxx

Vredi se dekontaminirati. Uz Vladu Divljana. https://www.youtube.com/watch?v=qvt8YryShhU

Fikus

Na šestom spratu ulaza u kojem stanujem godinama se u uglu pored prozora, na okretu prema stepenicama, nastanio jedan fikus. Živim na Medakoviću već, ili tek, dve i po godine u ulazu koji, po brojevima iznad stanova, ima ne manje od 80 stanova u zgradi neobično izlomljenih linija. Hoću da kažem, da sam u ulazu, sem par najbližih komšija na spratu, i još ponekog, upoznao srazmerno malo ljudi. Otprilike u rangu: Dobar dan komšija – dok se čeka parni ili neparni lift.

Najviše sam upoznao biljni svet koji nekako opstaje između spratova i koje manje ili više brižno održavaju vlasnici sada učaureni i svoj svetli vilajer nametnutim odlukama izolacije odvojen od tamnog vilajeta u kome hara pokora smešnog virusa.

Od svih biljaka u šetnji niz-uz stepenice najviše me oduševljava fikus sa 6 sprata.

xxx

Moja je majka za svog života gajila nekoliko fikusa. Kako nikada nisam imao naročitu sklonost ka kućnom bilju, jedna od mrskijih obaveza bila je da par puta godišnje vlažnom krpom obrišem listove fikusa od u međuvremenu nataložene prašine. I da ih posle pažljivo prebrišem suvom krpom. Pri tome je majka veoma vodila računa da se prema listovima odnosim kao prema živim bićima i da na svaki način gledam da im ugodim. Ni iskošenim pogledom nisam smeo da im se obratim. O majčinom večernjem tepanju pri zalevanju i da ne govorim.

Fikus je bezgraničnu ljubav moje majke uzvraćao divnim napredovanjem i pomamnim rastom zahvalne biljke.

Kada je majka umrla, fikus je umro ubrzo iza nje. Ja bih rekao da se on mnogo vezao za nju i sva pažnja moje supruge i mene nije moglo da nadomesti ljubav kojom je bio obasipan.

xxx

Fikus na 6. spratu mog ulaza uživa sličnu brigu i razvio se u prilično upečatljivo biće. Svaki puta kada se spuštam obilazim ga vodeći računa da ga ne okrznem. Sve nešto mislim da bi me nekako ošamario (makar blago) nekim od onih dobro zaobljenih listova. Kao ukor nebrižnom skrbniku davno presahlog rođaka.

xxx

Mom omiljenom fikusu na 6. spratu ja sam  nadenuo ime: Brnabić.

xxx

Kad je onomad iznebuha jedna neupadljiva tehnokratkinja rukopomazana za predsednika vlade bio sam iznenađen, donekle ugodno obradovan i prilično dobronamerno zadovoljan.

Iznenađen? Nisam verovao da će Vođa nam imati tolika mu..  da za predsednika vlade postavi ženu. Pri tome žena koja se otvoreno izjašnjava kao lezbejka. Dakle osobu koju sigurno 90% njegove partije ne bi pozvalo ni na slavu a nekmoli je slušali kao izvršnog direktora volje Njegovog prevashodstva države Srbije.

Obradovan ugodno? Naravno. Prijalo mi je da vidim sve one naprednjačke ljudine (odnosi se to i na žene)  željnih vlasti i slasti kako moraju slušati jednu nekako krhku nenakinđurenu ženu činovnički bezbojno obučenu sa govorom šalterskog birokrate.

Dobronamerno zadovoljan? Premda je u ekspozeu prilikom predstavljanja vlade u tzv. skupštini odmah nedvosmisleno  rekla da politiku države vodi nenadležni predsednik, nekako mi se dopalo što je par smislenih rečenica rekla o stvarima koje treba urediti u državi a nisu „Kosovo“, „nacionalni interesi Srbije i Srba po vascelom svetu“, „procesi evropske integracije“ i par nedosanjanih snova. Dakle, pričala je o digitalnoj ekonomiji, racionalizaciji državnog aparata, čak mi se čini da je i o ekologiji znala više od Šećerovskog, jednog predsedničkog kandidata za Slobina vakta.

Ok, žena je fikus, ali valjda će nešto korisno napraviti.

xxx

Došao je trenutak da se izvinem svim mojim drugarima kojima sam gore pomenute prednosti imenovanog vezira (vezirkinje?)  smatrao stvarnim.

Mea culpa, mea maxima culpa.

Ali dodajte tome i drugu latinsku sentencu za sopstveno izvlačenje.

Errare humanum est.

xxx

Danas u „Danasu“ vidim Koraksovu karikaturu koja je direktan povod za ovaj današnji tekst.

Mislite li da predmet karikature razume njen smisao?

Ali o tome u sutrašnjem broju. Ponestalo mi karaktera, što bi kao pravdanje katkad napisao u svojoj kolumni moj godinu dana mlađi ispisnik (mal ne rekoh: isposnik) Svetislav Basara.

Penzionerske štanglice

Vječno vraćanje istog. Ne, ne bih o budistima, Zaratustri i Ničeu.

Riječ je o pravu na zatvorsku šetnju (čitaj: kupovinu) nas 65+. Samo ovog puta umjesto od 4 do 7 ujutro u nedjelju sve je pomjereno na subotu. Valjda zato što je naš Vrhovni pandemičar uveo policijski čas od subote poslije podne do ponedjeljka ujutro. Jasno mi je – počinje vrhunac krize. Sve mjere se preduzmaju da ne dođe do tzv. italijanskog ili španjolskog ili njujorkovskog scenarija i raspada zdravstvenog sistema. No, svi to pratite te nema potrebe da vas zamaram, a ne bih ni o nemuštim komentarima da li treba ovako ili onako.

Opet sam legao oko 2 i rekao sebi da ću period najboljeg sna zamijeniti zdravom šetnjom – ako se probudim. I opet sam se probudio, ničim izazvan, u 5. Savjest je prokleti /ne/prijatelj. 

Propisno obučen i zaštićen, sa karticom punom penzije + 4000 državnog poklona, sa platnenom torbom izađem na slobodu. Koncentriram se na uspon uzbrdo do Dragice Končar dok otvaram ulazna vrata komšinici sa dvije pune torbe. Pomislim: ako je ova matora mogla sa dušom u nosu da šipči do i od iznad groblja sa punim torbama, moći ću ja. Kad ona:

-       Komšija, otvoren naš Maxi. Ne morate gore.

-       Stvarno?

Bijaše tako. Naš Maxi otvoren i, šta je još bolje, nema reda. Laknulo mi. Vrijedi rano ustati.

Obavim uvećanu kupovinu: tunjevina u konzervi, pašteta u konzervi, banane, riža, palenta, glavica kupusa, alpska salama (manja, da se razumemo), hljeb, veće pakovanje majoneza, kilogramsko pakovanje masti i....nađoh na dnu rafa zadnje pakovanje meni omiljenih štanglica.

K tome, na kasi dobijem i 10% penzionerskog popusta. Valjda je uvijek tako prve subote u mjesecu.

Vratim se u stan, štono bi rekli i prije nego sam krenuo. Da je bilo kao prošle nedjelje još bi se vukao pored Centralnog groblja gledajući da uravnotežim disanje da me ne bi groblje evidentiralo kao mušteriju.

Pogledam sa balkona. Snimim svitanje iznad Istočnih kapija grada. 

Grad penzionera koji gmižu od samousluge do samousluge se budi. Mi 65+ se sklanjamo sa ulica da nas horda zaražene mlađarije, bile svjesne sopstvenog štetočinstva ili ne, ne desetkuje. Zna naša vlast kako da nas zaštiti.

xxx

Pogledam malo ulijevo na spodobu koja se kreće po igralištu. Kad ono moja ptica trkačica. A taman sam se pitao što je nema posljednjih 5-6 dana. Pomislio sam, bože me skloni, da nije navatala virus. Kad eno je. Promijenila termin.

xxx

I šta sad? Još nije 6. Spavao sam jedva 3 sata, kao probudio sam se ali me krevet vuče.

Ma, da uzmem koju štanglicu pa u krevet.

Bi tako. 

Koronarna pričest

TV stand-up komičarima ovih dana nije lako. Korona pa korona. Gde su one lepe teme: Jovanjica i Krušik jure Gospodara Vučića, Gospodar Vučić juri fašiste, tajkune i strane plaćenike, dr Stefanović i omiljeni zet kanadske tetke Vulin, vode grupe izvođača u orkestru: zet Vulin udaračku sekciju, a dr Stefanović gudačku. Skupština radi sve u šesnaest (moram da se raspitam odakle ova fraza), Maja svira harfu poslušnim poslanicima, Martinović sa metronomom daje takt horskoj sekciji. Svi poslanici u istom molskom tonalitetu. Nema nikoga da ubaci neki dur. Opozicija se raspada i pokušava da uhvati koji minut na programima par televizija gde može da ih se čuje... Ah kojih li divnih vremena za Kesića pa i Ivana Ivanovića.

I šta sad? Korona pa korona. Kako ismejati virus? Pokazalo se da ne ide. Nije ti dovoljan jadni dr Nestorović sa preporukom da se ide u kupovinu u Milano, biće rasprodaja.  Nestorovića ismevaš u jednoj emisiji, ajd malo i u drugoj. Ali mršavo je to. Ekrane zauzeli epidemiolozi, stručnjaci za viruse, čak se i ministar Lončar pretvorio u lekara kojem bi se moglo ponešto verovati. Kako se nositi sa njima, merama izolacije koje se pojačavaju, podizanjem poljske bolnice na Sajmu, paketima opreme i pomoći iz Kine? Hvatati lapsuse i nedorečene rečenice stručnjaka? Probali su ne ide, izveštili se stručnjaci.

Al nađe se tema. Sama je uskočila. Srpska feudalna crkva učini nešto što se ne uklapa u novouspostavljene šablone opreza. Opa! Pričešće se vrši za sve vernike iz jedne kašičice. Crkva neće da menja svoj obred. Hiljadama godina pastirska kašičica čuvala je vernike od nedaća odajući im svetu tajnu od usta do usta. Država na muci. Kako se nositi sa kašičicom. Ministar Lončar ne samo da se vratio u ulogu lekara, nego postade i vernik. Izađe nekako iz njega da je država država i njene uredbe mora da se poštuju. Kako? Epidemiolozi ćute - praktične restriktivne mere uvodi država, a struka samo preporučuje. Crkva će valjda sama shvatiti kada predsednikov ispovednik Selaković svrati kod patrijarha.

Ali  episkop Teodosije iz Nemačke nikako da sačeka da mu se vrhovni komandant oglasi  nego uzeo da solomonski reši pitanje kašičice u emisiji Ivana Ivanoviča. Veli kako je nemačka država naredila zavaranje crkvi i on, šta će, mora da poštuje. Svoje liturgijske obred vrši pričajući telefonom sa pojedinim  pripadnicima svoje pastve i liturgijske obrede vrši misaono i direktnim razgovorom. Što telefonom, što skajpom, ne sećam se pomeni li obrede preko interneta.

Mudrog li episkopa, pomislih. 

Nekako se podesi da sam odmah posle Ivana Ivanoviča na internetu ukačio neki snimak kako grupa popova u Rusiji stoje na kamionu koji promiče nekim bulevarom i zvoncima i dimom tamjana rasteruju pošast virusa sa ulica. Nećete verovati, u glavi mi se odmah obrazloži da je ruska pravoslavna nauka otkrila način na koji tamjan uništava virus. Samo neće nikome da kažu.  

xxx

Ujutro iznesem ćebad na balkon radi provetravanja. Procenjujem da će biti prohladan ali sunčan dan i mogao bih ostaviti ćebad na balkonskom konopcu, nek se virus smrzava.

Kad odozdo, sa ulice čuju se neka zvonca. Pomislim još mi bunovnom nije izašla iz glave sinoćnja video i audio prikaza ruskih popova kako kade ulice Moskve.

Kad tamo dva pripadnika SFC spuštaju se pešice od Maxija, svaki sa jedne strane ulice i mašu li mašu. Zvekeće priladni alat, razvija se tamjanski dim, ne mogu da razabrem da li popovi nešto zapevaju. Kamion nekog dostavljača koji hoće na rikverc da se uparkira ispred skladišta Maxija previše turira. 

Vidi vidi.Mora da su ruska crkvena braća nikome drugome nego srpskoj crkvenoj braći dali recept za rasterivanje virusa putem tamjana. Ko će kome nego brat bratu.

xxx

Dva Roma sa raspadnutim dečjim kolicima podužim štapovima premeću đubre u kontejneru. Kako naiđoše popovi, oni prekinuše posao i uredno se prekrstiše. Popovi prođoše,  oni opet u kante. Jedan štapom izvuče neku žensku torbu, model iz 1970. Stariji Rom vrti torbu po rukama procenjujući vredi li uzeti je. Daje je mlađem, mlađi okrene jedanput i zavrljači je nazad u kantu.

Prvoaprilska pita

      Zidarsko „Zaječarsko“ pivo odlično je pred spavanje. Kako sve kasnije ležem zbog nemanja jutarnjih obaveza, drmnem čašu piva oko 2 po ponoći i imunološki ojačan organizam mi se zahvali dremežom koga pretvorim u zdrav san.

Mislim da prokletinja zvana mobilni telefon sa neverovatnom preciznošću zna kada ujutro podižem kapke. 5G u Huavei varijanti se očigledno instalirao u mom stanu i šalje svim relevantnim službama podatke o mojim navikama i dnevnom ritmu. Dakle, još krmeljiv sam natukao naočale i zaređao sa porukama. Velik broj prijatelja i poznanika živi na više kontinenata pa imam razne varijante Vibera, WhatsApp, Botima, Instagrama i potraje dok se pogledaju sve novije duhovitosti na temu korone. 

Kad vidi – ima SMS poruka.

Piše: Na vaš tekući račun je uplaćeno 4.000.00 RSD, raspoloživo stanje je...(nebitno). 

 Znam da bi trebala penzija ovih dana, ali, čak i kad se skine rata za kredit, trebalo bi da je iznos veći.  Osim toga, retko kad je penzija uplaćena odmah prvog u mesecu. Ops! Danas je 1. april. Neko se zaj....sa mnom. Nije, obaveštava me banka. Banka nije  sklona šalama uopšte, a prvoaprilskim najmanje. 

Razmišljam da mi nije neko od dužnika nešto uplatio. Ali to bi zaista bila prvoaprilska šala. 

Kako se normalnom čoveku tek u kupatilu javljaju dobre ideje ili se mozak makar razbistri, tako i ja nakon 20 sekundi sapunjanja ruku izvučem odnekud neku informaciju da država ima nameru da časti penzionere sa 4.000. Zbog virusa i ugroženosti. Zar to ne bi trebalo da bude 10. aprila?

Kad sam se vratio sa kupatilskog ritualnog pranja, opet cvrcnu SMS.

Na vaš tekući račun je uplaćeno.....(ista prepoznatljiva rečenica i isti iznos penzije)

Oho, šta je ovo danas! Nisam skorije imao toliko para. Ni rata za kredit nije skinuta. Ljubazna devojka iz bančinog kol centra me pre neki dan obavestila da se rate kredita odlažu za bolja vremena. Čak mi je ponudila da mi banka donese novac na ruke. Pošto bolje od mene znaju da je nama 65+ zabranjen izlaz iz zatvora. 

+++

Svaki puta kada mi uplate penziju običavam da odem u meni omiljenu a blisku kafanu „Avenija“ na crni čaj sa mlekom i medom. Na taj način proslavim dobijanje penzije jer se redovno prijatno iznenadim kada mi, kao što ono kažu, legne penzija. Ništa od proslave na doličan način. Obučem se da bih ličio na 65- , navučem masku i rukavice i pravo do pekare „Miloš“. Raženi hleb i.... a zašto da ne, pita sa višnjama. Umesto doručka.

Pojeo sam je pre nego sam se setio da je slikam.Ova fotografija služi samo da imate prikaz njenog spiralnog izgleda. Ne, nisam uzeo čitav pleh.

xxx

Ni trovanje jutarnjom porcijom katastrofičnih vesti nije mi pokvarilo prvoaprilsko zadovoljstvo. Pun dan kojekakvih čuda!