Ravnodušnost

Mnogo je ljudi u poslednjih mesec i nešto pisala o pandemiji širenju  korona virusa kao osveti prirode zbog toga kako se prema njoj ljudska rasa odnosi. Neki osvetu povezuju sa globalizacijom, drugi sa prirodom kapitalizma. Aktivisti ove ili one orijentaciju ubacuju svoje argumente koje zastupaju u svim drugim prilikama prilagođavajući ih potrebama svog ubeđenja ili cilja za koji se zalažu.

Razumem da je to neka vrsta metaforičkog odnosa koji bi valjda trebao da osvesti ljude da se prema prirodi, prirodnim resursima i sopstvenom okruženju odnose sa pažnjom nekoga ko može i hoće da iskoristi sve za svoje dobro a neće da naruši harmoniju i dobrobit drugih živih bića i prirode kao celine.

Međutim, u suštini sav taj homocentrični pogled na svet je za prirodu u širem smislu potpuno irelevantan. Danas sam negde pročitao da bi se odnos prirode prema onome što njoj kao superiorna živa bića činimo mogao jednostavno nazvati – ravnodušnim. Ravnodušnost doduše jeste ljudska osobina te stoga ne bi mogli da je pripisujemo ičemu drugom. Ali, zaista, ako bismo hteli da se izrazimo u terminima ljudskog odnošenja izraz “ravnodušna” je pravi. Priroda u najširem smislu, kao npr. Zemlja kao planeta, postojala je pre nas i postojaće posle nas. U tih 4 i koliko milijarde godina svašta je preživela. Stvarala je život i uništavala ga. Ona je u tom smislu večna i baš je briga da li ćemo je mi upropastiti u onom obliku kakva je ona sada. Ona će opet postojati. Dok god, u nekom kosmičkom odnosu, ne dođe vreme njene kosmičke smrti. Bilo bi zabavno razmišljati da li se i u tom slučaju njena priroda transformisala u neki drugi oblik. Ali to bi me odvelo u neku drugu temu.

xxx

Ravnodušnost. Čudne li osobine.

U avgustu 2000. godine putovao sam vozom iz Temišvara u grad Sibiu u centralnoj Rumuniji na svadbu moje američke rođake koja se udala za Rumuna. Od svih načina putovanja ubedljivo najviše volim da putujem vozom. uvek nastojeći da putujem danju da bih posmatrao krajeve kroz koje vijuga čelični konj.

Nije bila gužva i u kupeu je bila jedna srednjovečna žena i jedan stariji bračni par. Kada su ustanovili da sam stranac, žena se trudila da na engleskom sa dosta nemačkih upliva održi neku prijateljsku konverzaciju. Da nam što prijatnije prođe vreme.

Neka dvojica romskih dečaka uzrasta 15-16 godina išli su hodnikom i zalazili u kupee proseći. Nisu bili ni nasrtljivi ni uporni. Naišao je jedan kondukter krupnije građe. Telo kao npr. znamenitog glumca Pavla Vujisića.  Silom ih je izvukao iz kupea do našeg i terao ih ispred sebe  nemilosrdno ih mlateći i rukama i nogama ne birajuči ni gde će udariti ni koliko snažno. Naš je kupe bio negde na sredini vagona i ja sam izašao u hodnik da vidim šta će biti sa dečacima. Kad je došao do kraja vagona kondukter je otvorio vrata i izbacio dečake iz voza u pokretu. Ja sam stajao zapanjen u neverici. Kondukter je prošao pored mene ljut što su baš u njegov voz ušli Cigani. Pričao je nešto o tome mojim saputnicima. Oni su čini mi se bili saosećajni prema njemu i potpuno ravnodušni prema tome šta se desilo sa romskim dečacima. 

 Sredjovečna žena je videla moj zgroženi i začuđeni izraz lica i htela da objasni kako ima jako mnogo Cigana, kako kradu i bave se  kriminalom. Sve vreme je u stvari opravdavala ponašanje konduktera. Pitao sam o prekomernoj upotrebi sile,ali ona ili nije razumela pitanje ili nije mogla da shvati da se tako glupo pitanje postavlja.

Stariji bračni par se međutim interesovao kada će voz stići tamo gde su krenuli. On je pogledao na sat i nešto rekao vrteći dlanom kao da kaže “oko”. Kao da se ništa nije desilo.

Kondukter je otišao. Stariji gospodin je izvadio dvolitrenu pletenku kakvu odavno nisam video i dobro potegao iz nje. I ćutke mi je gurnuo da cugnem.