Martin i Muhamed

Niste nikada čuli za Johanna Tetzela, dominikanskog kaluđera?

On je po Nemačkoj početkom XVI stoljeća vrlo uspješno po crkvama i vašarima prodavao indulgencije, oprost od grijeha, neukim seljacima, griješnim građanima i građankama tj. svima koje je uvjerio da im može olakšati prelazak iz čistilišta u raj. Imaš nekog bližnjeg na samrti? Nije red da pati na onom svijetu kada mu je vać sada duša napaćena bolešću i nevoljom. Cijena? Prava sitnica.

Tako Johnn navrati u Wittenberg i lakovjernima stade prodavati oprost od grijeha. Smislio je on i zgodan dvostih u rimi koji bi u slobodnom prijevodu glasio

kada novčić u ovu kesu padne

duša se iz čistilišta u raj očas digne

Uspješnog trgovca oprostom, naoružanog zavidnim marketinškim trikovima, zapazio je 34.godišnji kaluđer po imenu Martin Luther koji je ionako imao puno problema sa poređenjem onoga što je čitao u Bibliji i religijskom praksom katolicizma kome je pripadao. Tvrd u mislima, a uporan po prirodi, kaluđer Martin sroči 95 teza i 31. oktobra 1517. izvjesi ih na vratima crkva sveučilišta u Wittenbergu.

Ostalo znate.

Xxx

Na investicionom forumu Future Investment Initiative, 32.godišnji prijestolonasljednik države Sauda, Muhamed bin Salman, izjavio je da se kraljevina mora vratiti na ono što je bila prije 1979. godine tj. “ ka državi umjerenog islama, otvorenoj prema drugim religijama, tradiciji i narodima. Mi želimo da živimo normalan život. Život u kome se naša religija prevodi u toleranciju, u našu tradiciju ljubaznosti i dobročinstva. 70% saudijskog stanovništva je ispod 30 godina, pa iskreno rečeno ne želimo provesti narednih 30 godina naših života baveći se destruktivnim idejama. Uništićemo ih danas odmah.”

Možda je pretjerano reći da je ova izjava mlađahnog princa značajna kao znamenite teze jednog Martina prije 500 godina. Mada, iz ugla na koji ja posmatram život I svakodnevicu Saudijske Arabije, navedena izjava javno je i jasno saopćena poruka vezana za čitav niz dešavanja u kraljevini u posljednjih godinu dana od kako je vidljivo nastojanje kralja Salmana (u dubokim osamdesetim) da se obezbijedi prijenos vlasti na novu generaciju Ibn Saudovih nasljednika.

Ono što je meni interesantno je pozivanje na 1979. godinu. Pomniji pratioci mojih pisanija možda se sjete te godine kao godine kada su vjerski fundamentalisti zaposjeli Veliku džamiju u Meki tražeći istjerivanje stranaca i vraćanje na prvobitnu čistotu vjere. Okupatori Kabe su pobijeni ali je kraljevska loza morala pristati da vehabijska religijska načela zauzmu značajno mjesto u svakodnevnom životu žitelja kolijevke islama. Od tada u kraljevini nema kina, nema koncearata, žene se temeljno pokrivaju I ne mogu izaći u javni prostor bez muške pratnje, moralna policija ima pravo hapšenja ljudi ako se ne ponašaju u skladu sa islamskim normama propagiranim od strane vehabija.

Te iste 1979. u Iranu je svrgnut šah a vratio se ajatolah Homeini napravivši od Irana šiitsku islamsku republiku koja je značajno uticala da se šiitska manjina u Saudiji pobuni i napravi niz problema u Istočnoj provinciji kraljevine.

Te iste 1979. Sovjeti su upali u Afganistan i doveli nevjernike u islamski svijet centralne Azije.

Vratimo se opet prinčevim riječima:”To što se dešavalo zadnjih 30 godina nije Saudijska Arabija. To što se dešavalo zadnjih 30 godina na Bliskom istoku nije Bliski istok. Nakon iranske revolucije 1979, mnogi su htjeli kopirati njihov model u različitim zemljama, jedna od njih je Saudijska Arabija. Mi nismo znali kako da se nosimo sa time. A problem se raširio po čitavom svijetu. Došlo je vrijeme da se toga riješimo.”

U međuvremenu, Sovjeti su postali Rusi i sada se sa Saudijcima dogovaraju o limitiranju proizvodnje nafte da bi održali cijenu barela iznad 50 $. Stariji brat budućeg kralja Sultan letio je u svemir kao prvi Arapin (a biće da je bio i prvi musliman u svemiru) a sada je na čelu jednog glomaznog tijela koje brine o arheološkim nalazima, kulturnim sadržajima, zabavi i turizmu, a planira velike projekte otvaranja zemlje prema stranim turistima. (Usput budi ponovljeno, princ Sultan je u porodici zadužen za razvijanje odnos sa nama i drugim ex-jugoslavenskim državama)

U međuvremenu kraljevina je udvostručila broj stanovnika (sa manje od 10 na 20 miliona), uvela djevojke u škole (više od pola studenata na univerzitetima su žene), omogućila svim svojim žiteljima besplatno školstvo i zdravstvo i značajno podiglo životni standard. Ali se isto tako suočilo sa problemom nezaposlenosti školovanih mladih ljudi i nemogućnošću da državni aparat zaposli sve u javnim službama.

Zato je kralj smanjio nadležnosti “moralne” policije, dozvolio ženama da voze automobile, a, čitam danas, uvešće se i turističke vize koje će omogućiti strancima da posjećuju zemlju. A formira se i novi vjerski centar koji treba dati odgovore na pitanje kako islam izmiriti sa modernošću, globalizacijom i 21. vijekom.

Xxx

34.godišnji Martin

 i 32.godišnji Muhamed 

 na istom putu. Onaj prije 500 godina tražio je čistoću vjere, ovaj sada čisti vjeru od vjerskih čistunaca. 

Vlastodršci uzvraćaju udarac

Tek što sam sročio svoj uradak o dvojici čuvenih Čileanaca, Pablu Nerudi i Viktoru Hari, zaključivši koliko je umjetnost opasna za vlast, naiđoh na jedan dobar esej Benjamina Ramma o knjizi Ulricha Gottera “Tyrants Writing Poetry”. Premda je njegov zaključak da je većina političara-vladara-pjesnika svoj umjetnički neuspjeh ili nedostatak istinskog talenta nadgradila političkim karijerama pa su koristili vlast za utjerivanja straha drugim pjesnicima, tj. kolegama umjetnicima ili pak da sebe kanoniziraju kao poetske figure za ugled. Ne mogu odoliti da neke od autorovih primjera ne navedem ovdje u skraćenom obliku – za one koji ne vole da čitaju debele knjige i velike eksplikacije.

Pođimo od Nerona.

Da li je zaista recitovao svoje “nadahnute” stihove o zauzimanju Troje dok je gorio Rim. Neki svjedoci tvrde da je Neron bio ozaren scenom gorućeg Rima. Dok je obilazio Grčku, učestvovao je na pjesničkim takmičenjima, svirao je liru i pobjeđivao na konjskim utrkama. Doduše na jednoj trci bojnih kola sa 10 upregnutih konja pao je sa kola i bez obzira na to proglašen pobjednikom. Žiri je čini se bio zadivljen umjetničkim utiskom njegova pada mada vjerujem da ćete pomisliti da žiri nije imao izbora.

Svaka podudarnost sa radom raznih žirija mnogih festova i festivala – čista je slučajnost. 

Nije čudo što se Neron u Rim vratio sa 1808 nagrada sa raznih grčkih igara i igrica. Ah da! Prije slavnog povatka naredio je da se skulpture prethodnih pobjednika na istim takmičenjima sruše sa postamenata.

Kao što je vjerovatno slučajnost da je Staljin postao klasik gruzijske književnosti.

Za razliku od ovoga sa slike koji je potezima pera “otpisao” na hiljade darovitih sumnjivaca raznih fela, mladi Džugašvili je na materinjem jeziku čeznuo za nevinošću zlatnog doba pastoralne prirode ispunjene romantičkim zanosom. Neki glorifikatori nalaze da ritam i jezik njegove poezije nadilazi klasične obrasce poezije obuhvatajući ih i dajući im noviji i puniji smisao. Nadgradnja je završila u socijalističkom realizmu, a oponenti su ili na vrijeme zbrisali iz Sovjetskog saveza, ili su završili u gulazima ako nisu shvatili da je bolje pisati hvalospjeve sovhozima, elektrifikaciji ili stvaranju novog sovjetskog čovjeka.

S druge strane skale modernih diktatora pomenimo Benita Musolinija.

Mladi Benito je osećao ljevičarski, revolucionarni zanos dok je “u njegovim umirućim očima bljesnula Ideja i Vizija za vijekove koji dolaze”. Kako je vrijeme prolazilo njegov se zanos naslonio na D'Annunziijevo “mistično sjedinjenje pjesnika i naroda” u Vođi (Duće) kao i Marinettijevo shvatanje rata kao “jedinog lijeka za spašavanje svijeta”. Marinetti je uništio sintaksu a Musolini Italiju i zavidan dio zemalja oko nje.

Njegov drugar Adolf, neuspješan slikar idiličnih pejzaža i bečkih ulica, svoj je “talenat” ovaplotio u grandioznim arhitektonskim građevinama i idejama za nove gradove, koje na sreću nije uspio da izgradi. Mada je bio mnogo uspješniji u vođenju rata kao poeziji koju široke narodne mase najlakše razumiju.

Na drugoj strani zemaljske kugle Mao Ce Tung je pisao poeziju u klasičnom maniru kineske lirike i mnogi kažu da je ovladao zavidnom vještinom. Divio se klasičnim kineskim piscima ali je došavši na vlast sprovodio tzv. Kulturnu revoluciju koja se vodila načelima uništavanja 4 starine: kulture, običaja, navika i ideja. Nikla je nova propagandistička poezija prema kojoj kineske kćeri imaju nadahnute ciljeve i više vole svoje jednostavne bluze nego svilu i saten. Njemu se pripisuje 25 revolucionarnih pesama koje su se delile u crvenoj knjižici istog formata kao i ona prava Crvena knjižica. 

Ipak nešto mislim da je u potaji i dalje čitao klasiku i sam usavršavao stilsko pisanje.

Njegov jednomišljenik Kim Il Sung,

 je kao Otac nacije potpisao intelektualnu svojinu nad brojnim revolucionarnim dramama (a vlasničku nad čitavom zemljom) čiji broj je takav da se čudimo kada je stigao da ih napiše. A za 50-ti rođendan svoga sina Kim Jong Ila napisao je odu koja u slobodnom prijevodu ide otprilike ovako:

Zar je već 50 godina od rađanja Svijetle Zvijezde?

Cijenjen od svih zbog snage svog pera i mača

udruženih sa njegovom bratskom ljubavlju i odanosti narodu,

čija hvala i slava potresa zemlju i nebesa.

Ganut ovako nesebičnom ljubavlju naroda prema svom Ocu, Sinu a sada već i duhu Svetome, završavam za večers da mi ne bi zanos prešao u patološko stanje. 

Umetnost je opasna za vlast

Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:
želim svetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svežina,
da osetim nežnost što izmeni moju sudbinu.
Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
hoću da tvoje uši i dalje slušaju vetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voleli
i da nastaviš ići peskom kojim smo hodali.
Hoću da ono što volim nastavi da živi,
a tebe sam ljubio i pevao iznad svega,
zato cvetaj i dalje rascvetana,
da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje
da bi sena moja prošetala tvojim vlasima, d
a bismo tako upoznali razlog mome pevanju.

Kada je Pinoče svrgao Aljendea, bilo je pitanje dana kada će bezbednjaci doći kod Aljendeovog prijatelja i saborca Pabla Nerude. Kada su se vojnici pojavili u njegovoj kući da je pretraže, kažu da je pesnik rekao:
Pogledajte pažljivo, ovde ima samo jedna stvar veoma opasno po vas – poezija.
Koji dan kasnije Neurda se smestio u bolnicu (bolovao je od raka prostate). Petog dana u bolnici zvao je ženu Matildu jer mu se stanje pogoršavalo a rekao joj je da su mu lekari dali neku injekciju u stomak dok je spavao. Umro je iste večeri.
Mnogo godina kasnije, njegov vozač Manuel, koji je bio uz Pabla kada je razgovarao sa  ženom telefonom, ispričao je da je uveren da je Neruda ubijen.
Njegov je grob je otvoren po sudskom nalogu i medicinski stručnjaci su uzeli uzorke tkiva. 2017. je pregazila 1973. po mogućnostima nauke i medicina može nešto što je pre 44 godine bilo nezamislivo.
Lekar Dr Aurelio Luna, u ime 16 eksperata, dao je izjavu da su 100% sigurni da smrtovnica ne objašnjava pravi uzork smrti. Nerudin rak prostate nije bio u stadiju koji ugrožava život I logično je pretpostaviti da je nešto drugo uzrok naglog pogoršanja njegovog zdravlja. Za jedno godinu dana kada se izvrše testiranja na razne toksine – sve će biti jasnije.


Xxx



Dva su Čileanca bliska mom srcu. Prvi je Neruda i njegove ljubavne pesme.
Drugi je Viktor Hara, učitelj, dramaturg, režiser, pesnik, gitarista, politički aktivista. Nueva cancion chilena – oslobađanje poezije u novim vremenima – za Aljendea. Toliko opasan za Pinočea da nije sačekao ni par dana posle svrgavanja Aljenda da uhvate, muče, ubiju Viktora i bace ga na ulicu izrešetanog sa preko 40 metaka. Priča se da su mu mučitelji prebili prste na rukama i rekli mu “ Ajd sada sviraj”.

Xxx
U subotu u ponovo otvorenom Muzeju savremene umetnosti. Toliko dobrih uspomena na mnoge posete tom duhu modernosti u Jugoslaviji. Zaboravio sam koliko sam se dobro osećao u tom muzeju i koliko sam toga video tamo i naučio. Otvaranje u petak uz ceo državni vrh i paradiranje političke moći sadašnje vlasti. 
Sutradan dolazi neki drugi svet, pristojno čeka u redu da uđe u renovirani prostor.
Zaželeli se ljudi normalnosti.

Posle toga “Paša”. Riblja čorba, somovina pohovana u kukuruznom brašnu. U dobrom društvu.

Xxx

Nedelja: 

Karfiol, krompir, blitva, peršun - kod mog omiljenog prodavca.

Karfiol salata.

Krompir sa blitvom.

Na balkonu rasprostren veš. 

The eye of the day

Jutro je osvanulo obećavajući sunčan dan poslije magličaste uvertire jeseni. Krenuh po kruh, paradajz, kupus i jogurt. Paradajz kupujem na jednoj tezgi pored kioska sa štampom. Simpatičan mi je prodavac. Zavaravam se da paradajz kod njega nije neki plastični, industrijski bezukusni proizvod. Neka dežmekasta žena sa kolicima za pijacu i štapom u drugoj ruci sumnjičavo pregledava paradajz.

Dajte mi 3 paradajza, srednje veličine, ne previše mekana.

On ponavlja njen nalog i prebira po paradajzu. Jedan je premali, drugi je prevelik, treći je premekan, četvrti nije zreo. Prodavac pokušava da zadrži strpljenje i ljubaznost ponudivši joj da sama izabere. Ona bi, ali štap ne bi da ispusti, a uspravljena kolica djeluju joj nestabilno. Prodavac je okretao svaki pojedini paradajz da bi ona na kraju odlučila. On stavlja tri paradajza na vagu.

Dodajte još jedan. Tvrđi.

xxx

Prije tačno 100 godina bilo je isto ovako maglovito jutro kada su iz pariškog zatvora Saint-Lazare u pratnji advokata i dvije redovnice, izveli na streljanje jednu 41-godišnju Holanđanku, po imenu Margherithe Zelle. U dugom kaputu, s šeširom širokog, ravnog oboda. Odveli su je na mesto za streljanje. Postavili su je ispred jednog potanjeg, poniskog iskošenog stubića zavezavši za nj jednu ruku. Odbila je povez za oči i šroke same komande zaduženog oficira mahnula slobodnom rukom advokatu. Streljački vod od 12 vojnika pucao je na komandu, a komandujući oficir je prišao telu čija je vezana ruka vezana za stub štrčala ka nebu kao da ukazuje na sunce koje se probijalo kroz mnagličasto jutro. Pucanj iz oficirskog pištolja u glavu overio je sudsko ubistvo.

Nisam siguran da je gornja fotografija prava ili je scena iz nekog od filomova snimljenoj o najslavnijoj ženskoj špijunki. 

Margherithe je bila optužena za špijunažu u korist Nijemaca i od strane Francuza osuđena na smrt.

Na ovom odštampanom papiru, sa puno rukom pisanih dopuna, prepunom potpisa ima na na sredini velikim slovima ispisana reč: MORT. 

Deset godina prije toga naočita Margherithe harala je po velikim gradovima Europe kao zavodljiva plesačica erotskih pokreta i, kažu, rodonačelnica striptiza. 

A ovako je izgledala u danu hapšenja.

Povjesničari se često bave njome i kolaju razne teorije o tome za koga je špijunirala. Za jednu ili drugu stranu u ratu, ili za obje. Neki kažu da su Nijemci podmetnuli dokaze o njoj kao špijunki jer su bili uvjereni da špijunira za Francuze. I ona je tvrdila da je bila dvostruki špijun, ali nakon istražnog zatvora od skoro godinu dana došlo se do priznanja na osnovu koga je brzo izrečena i izvršena smrtna presuda. Da li je priznanje bilo stvarno, iznuđeno ili joj je možda dosadilo da se nosi sa životom.

Tijelo nitko nije preuzeo pa je dato nekom medicinskomn fakultetu da studenti uče anatomiju. Glava je bila sačuvana u Muzeju anatomije ali je volšebno nestala prilikom nekog inventara pre 20-tak godina.

Od Margherithe, mnogo poznatije kao Mata Hari, ostao je samo ovaj broš.

“Mata Hari” je uzela za ime iz nekog od indonežanskih jezika. “Eye of the day” kako u Indoneziji nazivaju Sunce. Nemam dobar prijevod ovog engleskog izraza, a “oko dana” mi zvuči suviše bukvalno i rogobatno. Njeno senzualno tijelo i erotski ples bilo je dnevni bljesak sunca za mnoge bankare, generale, političare i javne ličnosti koji su ulazili i izlazili iz njene garderobe i hotelske sobe.

Xxx

Htio sam, priče radi, da u današnji dan uglavim jučerašnji događaj iz moje zgrade u naselju Medaković II. Već sam i napisao “Tačno sto godine kasnije u beogradskom naselju Medaković II, na 7. katu jednog od nebodera povezanih u kiflast oblik, u magličasto jutro, susjeda u stanu do mog....”. Ali to ne odgovara istini, pa, makar koliko bizaran nehistorijski događaj se zbio, ne bih htio da sakrijem činjenice.

Dakle, događaj je bio u subotu, naveče. Neki uznemireni susjed sa prvog kata koga viđam u ulazu kao jednog od onih staraca koji vas stalno vide kada ulazite i izlazite iz ulaza, koji je manji od svoje sjenke i unaprijed se izvinjava ako ima šta da kaže, a ima šta da kaže jer živi sam i dosadno mu je i potrebna mu je neka ljudska riječ makar koliko bila nevažna, beznačajna i uzaludna. Taj je izgubljeni susjed pozvonio i pitao me da li mi curi voda u kupatilu. Njemu na prvom katu lije voda niz prozor u kupatilu i sav je zid mokar. Ja pogledam u kupatilo i vidim da je sve u redu. Što ne znači da nije pukla neka cijev u zidu pa se voda slijeva do 6, 5 i napokon do njegovog prvog kata. On reče da je on po vertikali ispod stana susjede desno od mene. Jedna starija gospođa koja živi sama i stalno brine da joj se nešto ne desi tako da ne može zvati da joj se pomogne. Otvori usplahirena žena u borbi sa poplavom u stanu. Jadnica je uključila veš mašinu i zaspala poslije ručka. Veš mašina je uzimala vodu i uzimala i uzimala i izbacivala i izbacivala. Kada, u koje je bilo uronjeno odvodno crijevo, se iz nekog razloga začepila, voda je tekla i tekla preko ruba... Ostatak pretpostavljate. Jadna žena nije znala kako da zatvori ventila i nije znala gdje prije da sakuplja vodu. Najvažnije joj je bilo da sačuva parket na kome je bilo par cantimetara vode i uzalud se trudila da izađe na kraj sa upornom i nadilazećom vodom. Okupili su se susjedi, počela je neka zbrkana akcija spašavanja šta se spasiti može. Netko je zatvorio ventil, mašina za veš je isključena, donijeli smo kofe, vadili natopljene tepihe. Ogorčeni susjedi ispod nje po vertikali su počeli da dolaze psujući. Svima zidovi kupatila mokri.

Ljudi, časti mi, ovo mi se nikada nije desilo.

Stalno je ponavljala starica a bijesni, poplavljeni susjedi jedva stišaše svoj bijes videći nemoćnu ženu. Kada je sve kako tako sanirano u njenom stanu, njoj dopadne muka. Od stresa skočio šećer. Jedna druga susjeda, koja je očigledno češće posjećuje, počne da barata njome. Hoćemo da zovemo njenog sina ali ona u uzbuđenju ne može da se sjeti njegovog broja telefona. Nalazimo njen mobilni i sinovljev broj.

Xxx

Danas u hodniku, na rukohvatu suše se tepisi, neko stalno dolazi kod nje i ona stalno i uporno prepričava istu priču o nečemu što joj se nikada nije desilo. Priča svakome tko naiđe uvijek sa jednakim žarom kao da priča prvi puta.

Xxx

Lijep je dan. Otišao sam do svog bivšeg kraja na Banjici i sakupljao šipak u nekom zapuštenom gradilištu na rubu šume. Kada sam ga spremao za sušenje sjetih se da nije uzalud rečeno ili ispjevano “kao šipak pun koštica tako je puna veselja”.

“Tata, kupi mi auto, bicikl i romobil”. 

Poslednji radni dan

Poslednji radni dan je započeo podizanjem nove lične karte. Čipovane.

Na istom mestu gde sam video zlatne štikle.

Ovoa puta je to bila devojka u majici sa natpisom:

IF YOU CAN DREAM ABOUT IT

YOU CAN DO IT !

Ispod natpisa su bile uzdignute grudi.

Natpis deluje kao poziv. Kome sam odolio.

Posle sam u Bus Plusu izvadio karticu za prevoz. Mi preko 65 vozimo se u sredstvima javnog prometa u Beogradu za 407 dinara godišnje (recimo 3,5 Evra za one koji nisu odavde). Najpre sam napisao 407 dinara mesečno – prosto nisam naviko da neštomože biti tako jeftino na godišnjem nivou.

Ispred Beograđanke sam se častio pečenim kukuruzom šećercem. Prvi ove godine. Zadnji pečeni kukuruz sam jeo u jednom parku u Džubejlu (Saudijska Arabija) I danas se sećam debelog Sudanca koji je barao sa improvizovanim roštiljem.

Napravio sam selfi kao i tada.

Jedna mi prijateljica zamerila što sam taj džubejlijski snimak sa kukuruzom stavio kao profil sliku na FB stranici. Moraću napraviti izmenu. Ovaj kukuruz je bio bolji.

U BOŠ-u (Beogradska otvorena škola, gde sam jedan od ponosnih osnivača i član Upravnog odbora) pričam sa generalnom direktorkom Vesnom i izvršnim direktorom Mikijem o iskustvima Alumnija BOŠ-a i šta bi se dalo primeniti. Dobijam par interesantnih imena bivših studenata filološkom koji bi se mogli pridružiti i pomoći.

Kako ispisah ovaj komentar pristeih se kako sam bio osnivač u BOŠ-u pre 25 godina I kratko vreme je vopdio prelomne 1995-6 (ako se ne varam). Sada kada formalno završavam svoj radni vek eto bavim se osnivanjem alumnija filološkog i opet sam u nekakvom Upravnom odboru. Čak i predsednik. Sa čvrstom namerom da što skorije tu dužnost predam nekom drugom.

Kao predsednik novoosnovane Alumni organizacije Filološkog fakulteta porazgovarao sam sa predstavnicima Studentskog parlamenta o tome što bi se moglo učiniti za studente. Nehotice čoveku dođe poređenje ondašnjeg vremena studentskog aktivizma sa današnjim. Znam da se mnogi iz moje generacije neće složiti sa mnom. Razlike skoro da nema. Samo drugačija su vremena. Drugačije se uči, komunikacije su dostupnije. Mi smo se kao organizovani studenti tada borili za nešto što je olakšavalo studiranje (ispitni rokovi i slične stvari). Danas rade neke slične stvari i bore se sa fakultetom koji se ponaša kao profitna ustanova i gleda što više uzme od studenata (njihovih roditelja). Manja grupa studenat se angažuje oko svega što treba da koristi svim njihovim kolegama. Mi smo čini mi se u naše vreme imali masovniju podršku.

Zašto kažem da da razlike nema.

I dalje su to mladi ljudi koji su došli da ostvare svoje snove. U neko novo doba, u novim uslovima. ISTI SNOVI.

Sedam na 29.ku i vozim se kući na Medaković II.

Setio sam se kako sam pročitao u sećanjima Marksovih kćerki koje su opisivale kako je radostan bio poslednjeg radnog dana Fridrih Engels, Marksov najbliži drug i saborac. Gledale su ga sa prozora kuće u Mančesteru kako dolazi veselo šarajući po vazduhu štapom.

Moj poslednji radni dan za koji će mi država isplaćivati penziju do kraja života, završio se u autobusu u kome je jedna devojka sedela pored mene I imala slušalice zabodene u uši. Zvuk muzike s mobilnog je bio tako jak da sam ga čuo i ja. Ispred nas su sedeli dvoje starijih sugrađana. On je nju uveravao da šećeraši ne plaćaju participaciju prilikom pregleda kod izabranog lekara u Domu zdravlja.    

Galileo Badugejš

Pogledajte fotografiju iznad. Svagde drugde u svetu, onom što ga zovem zapadnim, ne bismo tražili nikakav poseban smisao. U Saudijskoj Arabiji fotografija je izazvala tolika uzbuđenja i ima toliko meta značenja.

Uvod.

Kralj Salman je izdao dekret po kome će od druge polovine iduće godine žene u S. Arabiji moći da voze automobil. Postojanje dekreta obznanio je predstavnik KSA u UN ponosno ističući da se njegova zemlja nezadrživo kreće u pravu jačanja prava i položaja žena. Svi svetski mediji preneli su vest na udarnim mestima mnogi sa dozom podsmeha i kao kuriozitet.

U nekim od svojih blogova iz Arabije nagovestio sam da će do toga doći videvši da je situacija postala neodrživa. Zemlja je doživela populacioni bum (broj stanovništva se udvostručio za 15 godina), 70% stanovništva je ispod 30 godina, a devojke čine više od 50 % studenata. 1962. godine samo je 2% ženskog stanovništva bilo pismeno a sada je taj postotak 95%. Prema različitim podacima između 500 do 700.000 stranaca rade kao vozači po porodicama, školama, bolnicama i drugde gde dolaze devojke i žene da uče, rade, kupuju, izvode decu. Negde sam našao računicu da to košta državu oko 5 milijardu dolara godišnje.

Prve najave uvođenja prava žena da voze služile su se ekonomskim razlozima. Porodice i država će uštedeti, smanjiće se broj stranih radnika. (Na 20 miliona Saudijaca dolazi oko 10 miliona stranaca). Naravno, otpor je u stvari bio na strani koje se vlast najviše plaši – konzervativnih islamskih ideologa. Mnogi od njih i danas tvrde da žene imaju samo pola mozga, a da  od te polovine samo pola radi čim se žena krene u šoping. Neki se pozivaju na sudsku tradiciju u kojoj svedočenje jednog muškarca vredi koliko svedočenje dve žene.

Vratimo se fotografiji.

Muškarac se zove Fejsal Badugejš. Do njega je njegova žena. Ime nije objavljeno, muž nije dozvolio. Snimljena je par dana posle izdavanja dekreta,  na jednom privatnom parkingu u Damamu, gradu u kojem sam živeo povremeno.

Fotografiju je objavio na tviteru objašnjavajući da uči svoju ženu da vozi dok se ne organizuje škola vožnje za žene.

Poruka je u roku odmah retvitovana hiljade puta a mnogi su najavili da će i sami učiti svoje žene i sestre da voze. Jedna žena je izjavila da jedva čeka da je sin nauči vožnji.

Fejsal kaže da je bilo pretnji i nedostojnih komentara na koje se on ne obazire. Neki su mu zamerili što žena nije pokrila lice i što su joj rukavi abaje prekratki.

A sada pogledajte neke detalje.

Njena abaja (široka haljina koja pokriva telo od glave do pete) ima na sebi neke svetle umetke. I sam sam primetio vremenom da sve više abaja imaju neke ubačene ukrase i da nisu sve samo crni pokrovi. Žene nalaze svoje načine da obaveznu odeću čini više individualnom i lepšom. Također primetite da je unutrašnjem retrovizoru obešena zeloena traka kakvima je pre desetak dana bila iskićena cela zemlja slaveći 85. godišnjicu formiranja države. Država je upregla svu propagandnu mašineriju u propagandu svojevrsnog saudijskog nacionalizma u smislu nacionalnog ponosa. Budući kralj, tek što je prekoračio 30-tu, zna da njegova generacija i generacije mladih koje dolaze ne mogu pred svetom da se pokazuju kao tvrdokorni čuvari islamske tradicije (čitaj: konzervativizma). Valja isticati ponos što se živi u zemlji koja brine o svojim građanima. Ove godine se održalo više kulturnih, zabavnih i drugih javnih događaja nego u prethodnih 10 godina ukupno.

Eppur si muove. Kažu da je rekao Galilej.

Kad sam već kod Galileja i astronomije, hajdemo na još jednu fotografiju. 

Dva prijatelja, planinari i fotografi, snimili su ovu divnu fotografiju na Mount Watkinsu u Kaliforniji. Jedan od njih je u sumrak sa lampom krenuo na vrh. Drugi je pravio fotografije sa dugom ekspozicijom. Sklopljena fotografija pokazuje osvetljen put do vrha, a pruge na nebu kretanje zvezda. Naravno, trebalo bi reći da su zvezde u odnosu na Zemlju gotovo nepokretne ali ne bih sada da zakeram.

Meni je draga ova fotogrfija.

Čovek može toliko toga.

Kad hoće.

Xxx

Huda el Helaisi, članica Šure (kraljevskog savetodavnog tela, nazovimo ga skupštinom) izjavila je na rusko-saudijskom ženskom forumu (?!):

“Saudi Arabija postoji kao država 85 godina. Za tih 85 godina svedoci smo mnogih promena. U očima mnogih ljudi izgleda da se mi krećemo vrlo sporo napred, ali mi se ipak krećemo. Naše društvo mora da ide napred i menja se onoliko koliko je prihvatljivo našim ljudima ali ne onim tempom koji je karakterističan za neke druge sisteme sa drugačijim sistemom vrednosti. Ne postoji savršeno društvo a mi se krećemo napred našim tempom i ritmom.”

xxx

A tempo i ritam 2. valcera Dmitrija Šostakoviča nešto su posebno.

I dok slušate i gledate ovaj divni valcer,

https://www.youtube.com/watch?v=F_rY7fpzNC0

I have a dream da će jednog dana neki Fejsal, a možda baš i ovaj Badugejši, zaplesati valcer sa svojom izabranicom. Abaja je dovoljno široka da ne sprečava elegantno klizanje po podu plesnog podijuma.  

Penzioner pripravnik pred kazanom

Pisac ovih redova je straćio 65 godina svoga života kao i možda milijarda ljudi prije njega. Poneka stotina miliona bi mogli ući u kategoriju onih koji sa toliko napunjenih godina stiču pravo na mirovinu. A možda poneka tisuća bi mogla reći da je u mirovinu poslala samu sebe.

Dakle, vlasnik i direktor privrednog društva Libenter doo Branko Vuksan je jedinog zaposlenog Branka Vuksana rješenjem poslao u mirovinu. Doduše na izričit zahtjev samog zaposlenog koji nije htio iskoristiti mogućnost da radi i poslije navršene 65 godine. I sad smo došli u situaciju da će direktor Vuksan morati da radi sam jer mu je zaposleni Branko okrenuo leđa i ostavio ga da se sam muči sa opstojanjem njegove firme. Sva je sreća što je zaposleni Branko direktoru Vuksanu ostavio jasne smjernice o tome od čega je firma do sada živjela na osnovu kojih je direktor Vuksan shvatio da je bolje da zaposleni Branko ode u mirovinu jer će se time smanjiti troškovi firme.

Sada će direktor Vuksan raditi kao magarac ni za kakvu naknadu dok će bivši zaposleni umirovljenih pripravnik Branko možda jednom doživjeti da dobije prvu mirovinu i časti kako dolikuje svog bivšeg direktora Vuksana.

Xxx

Na hiljade ljudi u ovoj zemlji, a verujem i u drugim nama bliskim zemljama, sami sebi uplaćuju poreze i doprinose ne bi li nekako dočekali penziju. Da li su zbog toga formirali svoju firmu, kao ja (mada sa nadom da će firma nešto priskrbiti) ili koriste prijateljske usluge kumova, braće, drugara i inih dobrotvora kojima daju gotovinu da bi oni uplatili tzv. PID i fiktivne plate pa tako povećali i troškove firme i smanjili dobit. Ako je uopšte imaju.

Pervertirana stvarnost u kom kruženju su se izgubili kompasi i gaji se iluzija da se nešto stvorilo pa se na osnovu stvorenog stiče prava uživanja.

Xxx

Danas sam bio na jednoj IT konferenciji jedne od jačih IT firmi u zemlji. U hotelu Crowne Plaza. Imam nekih poslovnih interesa da se sretnem tamo sa nekim ljudima iz IT biznisa. Ako vam treba pravdanje.

Bilo je dosta ljudi i moglo se čuti finih iskustava kao i nešto novotarija koje su u IT biznisu stvar prestiža. Dobra organizacija, više paralelnih prezentacija, štandovi sponzorskih firmi. Utegnuti biznis diveloperi, nemarno obučeni inženjeri iz podrške, grupisani gosti iz IT sektora velikih javnih preduzeća za koje pretpostvljam da su najveći korisnici proizvoda i usluga organizatora. Kada se završilo lutrijsko izvlačenje nagrada (nekoliko izvučenih nije bilo prisustno pa su im nagrade izmakle), hotelski ketering se pobrinuo da trpeza bude bogato natrpana hranom. Svi prisutni su se u mah stuštili u redove za tanjure i počeli da prebiru po ponuđenim đakonijama. Potom sledi muka gde spustiti pretrpane tanjure. Bilo je prigodnih barskih stočića, jelo se za štandovima koje su zaduženi radnici već počeli da rasturaju. Neki su stavili tanjire da balansiraju na gelenderu.

Video sam jednog gosta sa tri natrpana tanjura hrane lepo svrstanih na lavabou u muškom toaletu.

Dopala mi se pohovana piletina u belom sosu i fileti pastrmke.

O kolačima da ne govorim.

Danas je bio 5. oktobar. 17 godina od “onog” 5. oktobra.

Srbija mi danas izgleda kao hrpa krotkog naroda koja mirno i uredno dolazi na kazan sa besplatnom hranom. I u svakoj prilici gleda da pojede više. Ko zna da li će sutra da bude kazana.

Alumni i zlatna štikla

Danas sam se naoružao strpljenjem i ležernošću kako uvek činim kada treba da uradim neku administrativnu stvar sa državom.

Vađenje nove lične karte.

Staru sam izgubio ima tome sigurno par godina. U momentu kada su mi maznuli novčanik u autobusu, stara lična karta je bila istekla barem par godina. A kada sam pre tih par godina hteo da uzmem novu ličnu kartu, proces je podrazumevao zakazivanje, čekanje, dosta papira...

Vrag (ili đavo, a možda i šejtan) je odneo šalu. Bez lične karte nisam mogao da baratam sa nekim platnim karticama, pasoš je suviše krupan da bih ga nosio stalno sa sobom i, napokon, krunski razlog zbog koga sam se konačno odlučio da izvadim novu ličnu kartu: U Bus plusu stičem pravo da na osnovu pređenih 65 godina starosti dobijem povlasticu za vožnju u gradskim saobraćajnim prometalima za nekih 400 dinara godišnje. E sad, to pravo u Bus plusu mogu da ostvarim ako im predočim važeću ličnu kartu.

Tako je pala odluka.

Pročitam na sajtovima što mi treba. Pronađem Izvod iz matične knjige rođenih, Uverenje o državljanstvu. Popišem podatke o dvema uplatama koje treba izvršiti da bi se odradio tehnički posao izrade biometrijske lične karte.

Odem do policijske stanice u Novom Beogradu da sve još jednom proverim i da zakažem postupak izdavanja sve nekako razmišljajući usput kako da ih izmolim da mi to urade što pre. Na ulazu u deo zgrade nekadašnjih saveznih organa gde se sada vrši izdavanje novih ličnih karata jedan ljubazan policajac u godinama pred penziju. Čujem ja da on vrlo ljubazno i predusretljivo nekim drugim ljudima objašnjava šta treba da čine. Shvatim da je moj “slučaj” od jednostavnije vrste i obratim mu se sa dužnim ponašanjem prema osobi koja na svoj način reprezentuje državu. On me lepo upita šta imam od potrebnih papira. Ja kažem i pokažem.

Imate staru ličnu kartu?

Nemam. Izgubio sam je pre nekog vremena. /Ne smem reći da tome ima par godina/

Dobro. Imate li pasoš?

Imam. /Izvadim i pokažem/.

Dobro. Imate novi pasoš. Imate izvod iz matične knjige, uverenje o državljanstvu vam ne treba. Jeste li uplatili takse?

Nisam. Uplatiću odmah u najbližoj banci ili pošti.

U redu. Sada je 13.00. Možete li to da završite do 13.45?

Mogu.

Dođite u 13.45.

Odem do banke, popunim uplatnice, platim i zveram narednih pola sata uokolo u neverici da mi se dešava to što mi se dešava. Gde je tu kvaka? Šta nije normalno?

U 13.45 dolazim kod drugara policajca koji me odmah upućuje duž hodnika do kraja pa desno.

Idem jasno definisanim dugačkim koridorom, ne može da se zaluta i dođem do prostorije sa nizom boksova za kojim službenice rade na obradi zahteva za izdavanje lične karte. Nije neka gužva. Možda samo par ljudi već u boksovima. Niko ne čeka. Jedna me žena u prolazu pita onako unezverenog šta čekam. Ja objasnim a ona ljubazno kaže da sednem u malu čekaonicu pre te prostorije i da će me pozvati za koji minut. Sedim sam u čekaonici. Jedna devojka u košulji sa motivima livadskog cveća i uzdignutih grudi par puta prođe pored mene noseći neke papire. Farmerke usko pripijene uz vitke a ponešto prekratke noge koje završavaju u izbačenoj zadnjici. Na nogama štikle u zlatnoj boji. Da, dobro ste pročitali: štikle zlatne boje. Ja nikada video. A ona ih izgleda ranije nije nosila jer se prilično borila da ostane stabilna na visokim štiklama. Prođe ona i vrati se i tako dva puta. Ja razmišljam o fenomenu zlatnih štikli u prostorijama MUP-a kad neka žena iz kancelarije proviri i kaže da idem u boks broj 5. Odem u boks broj 5 kad tamo devojka sa zlatnim štiklama. Malo frflja kad priča. Objasnih kako izgubih ličnu kartu koja nije važila, pokazah sve papire i potvrde o uplatama, izvadih pasoš i čekam presudu. Poturi mi ona neku izjavu da napišem sve što sam rekao. Lepo sročim i ništa ne slagoh. Valja izaći čist pred zakon i njegovu predstavnicu u zlatnim štiklama.

Hoćete li ličnu kartu sa čipom ili bez njega?

Koja je razlika?

Kod ove sa čipom kada promenite adresu ne morate da vadite novu ličnu kartu nego samo prijavite promenu podataka.

Dajte tu.

Snimi me otiske oba kažiprsta dajući precizna uputstva kako namestiti prst i okretati ga na elektronskom čitaču otiska. Uslika me sve u sakou i kravati, uredno obrijanog.

Dođite za nedelju dana po ličnu kartu sa ovom potvrdom u sobu broj 6.

To je sve?

Da.

Jedna zlatna štikla je nekako izašla ispod pregrade stola. Vidim izvukla petu iz nje. Žulja nova štikla.

Pozdravih se našavši se u znatnom šoku. Izlazim iz zgrade. Policajac pred penziju me upita da li je sve u redu. U momentu pomislih da nije neka skrivena kamera. Ili da nije, ne daj bože, jutros došao Vučić pa ih postrojio i obučavao kako se postupa sa građanima. Ma nije ništa od toga. Okrenem se još jednom ka ulazu. Jeste lepo piše: Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije i sve dalje kako treba na poznatoj plavoj tabli MUP-a. Jeste ljudi, to se dešava u Srbiji. Što se ja onako spremah duševno i fizički ušavši u stanje ataraksije.

Xxx

A desilo se još nešto lepo. Nas nekoliko, uz jaku podršku sve više kolega koji su završili Filološki fakultet, danas osnovasmo Alumni organizaciju Filološkog fakulteta.

Eto i snimke sretnih osnivača.

Uz poziv kolegama da nam se priključe.   

Predsednik novoformiranog Alumnija je onaj visoki penzioner pripravnik sa leve strane. 

Zukarnayn govori u Oxfordu

Oxford.

Velika sala, sa velikim stolicama u drvorezu. Gotski prozori na stranama visoke prostorije sa velikim lusterom na kojem gore sve sijalice.

Ja sam zvaničnik koji sedi na podijumu na posebnoj fotelji sa velikim držačima za ruke. Ima loknastu periku kao sudija i crnu togu sa širokim rukavima čije krajeve krasi zeleno-bela čipka sa vrlo pravilnim rombovima.

Držim predavanje o klasifikaciji nauka kao emanaciji božjih zakona. Položaj na stepenicama važnosti neke nauke zavisi od ontološkog statusa u odnosu prema Bogu. Sve nauke koje se bave istraživanjima o Bogu, koristeći razne metode, spadaju u nauke prvog stepena.

U trenutku kada pomenem Kuran Časni, engleski  princ William me pogleda iskosa. Sedeo je do mene koji sam stajao i njegov začuđeni pogled išao je ka meni kao krišom odozdo na gore. U sali se začuo žamor.

Osjetio sam da ne govorim svoje riječi i da ne izražavam svoje mišljenje ali sam bio nagnan da dalje govorim. Pogledavao sam sa strane na proćelavog princa i zapetljao se kategoriziranjem tzv. instrumentalnih nauka koje se zbog svoje racionalne prirode kreću među raznim naukama kao metodološki alat. Recimo, francuski ključ koji ide od ruke jednog majstora do ruke drugog zavučenog pod haubu automobila.

Počeo sam da se znojim. Stojim poludesno okrenut ka princu Williamu i nikako da se okrenem od njega. Leva noga mi se zalepila za pod i nekim naročitim trzajima pokušavam da je otkačim.

Budi me bol. Levo stopalo se nekako uglavilo između zida i kreveta. Krevet sam odmakao od zida da prilikom okretanja ne bih udarao u zid, a procep popunio raznim jastučićima. Stopalo se nekako zavuklo izmđu njih. Do glave mi knjižurina “Istorija kulture i civilizacije Islama i Irana” Ali Akbar Velajatija koju sam kupio prošle godine na Sajmu knjiga. Sinoć sam čitao poglavlje o klasifikaciji nauka u islamskoj civilizaciji i očigledno sam pročitano tumačio oksfordovcima kao svoj stav.

A onda je nastupila bitka između mog zapadnog, racionalnog, Ja, i emanacije stvarnosti iz Božjeg proviđenja. Vera je zavladala naukom, društveni credo nadvladao je moje biće koje se i dalje borilo za svoju samostalnost i nezavisnost.

Trebalo mi je neko vreme da smirim lupanje srca i Alaha vratim u knjigu a sopstveno biće dovedem u radno stanje oslobođeno prisile.

Xxx

Kad sam išao kod kume na ručak (prebranac, knedle sa šljivama), kod Radio Beograda ulazim u 28-icu.

U autobus su zajedno samnom ušla dva zombija. Mladić i djevojka se drže za ruku. Na njegovom čelu, povrh desnog oka ogromna ružičasto-crvena rana iz koje se nacrtana krv sliva duž nosa i preko oka na lice. Kosa sa te strane gdje je rana, slepljena je nekom smjesom krvave boje. Ona ima raspukli čir na lijevom obrazu iz koga curi gnoj zelenkasto žućkast. Prisutna mladež nije obraćala pažnju na njih. Jedan stariji čovjek, u urednom sakou sa kravatom i šeširom, gledao ih je kao da vidi samog Sotonu. Ništa progovorio nije, a razgoračene oči ukočile su se kao da ga je istog časa strefio šlog.

Sotonica mu se prijatno osmjehnula otkrivši niz savršeno poređanih pravilnih, bijelih zubića.

Xxx

Saudijki vjerski poglavari su se našli u neprimjerenoj ulozi. Moraju  opravdavati nešto sa čime se najvjerovatnije ne slažu. Gdje i kako u Kuranu naći opravdanje da žene mogu da voze automobile. Kako visoki verski dostojanstvenici upadljivo ćute, oglasio se neki tip iz Svetske muslimanske lige, za koga do sada nisam čuo, koji je čeprkao po Kuranu i hadisima nalazeći zgodna mesta o ravnopravnosti muškaraca i žena. S druge strane, nekih 200 verskih akademskih prvaka obratilo se kraljevskom sudu u Jeddi gde su podneli zahtev za preispitivanjem kraljevog dekreta smatrajući da nije u skladu sa islamskim svjetonazorom i šerijatom.

U međuvremenu, velike svjetske automobilske kompanije počele su sa svojim oglasima preko društvenih mreža.

Evo nekoliko primjera:

A neki Huseyn Zukarnayn je dao izjavu kako će se učešćem žena u saobraćaju značajno smanjiti broj saobraćajnih nesreća objašnjavajući da svjetske statistike govore da su žene pažljiviji vozači, a da će muškarci manje divljati po ulicama kada vide ženske vozače.

Znajući ovdašnji stav oženama vozačima nešto mi kod ovog Zukarnayna nešto nije u redu. A to se vidi već kod prezimena.”Zukarnayn” je ”Dvorogi”. Arapi inače tako zovu Aleksandra Velikog – sjetićete se da ga idealizirani helenistički prikazi crtaju sa dva roščića na čelu dajući mu božje atribute. Islamski svijet te roščiće dodjeljuje đavoljim prikazama, pa mi ovo Zukarnaynovo objašnjenje ima ponešto zloslutni karakter.

To me opet vratilo na moj noćašnji san. I meni mora da su roščići narasli dok sam zastupao stav sa kojim se inače ne slažem.

Moje muke u snu a Huseynove na javi.