Kurčići

Poznata vam je situacija. Dođete kod nekoga kući ko ima dete od na primer 5 – 6 godina, u ovom slučaju OBAVEZNO muško dete, i roditelji ga navedu da izjavi nešto što će dobro zabaviti goste i odobrovoljiti roditelje a malcu doneti ponos što je izazvao pohvale na svoj račun a možda i poneku nagradu. A najviše onda kada malac u stvari i ne zna o čemu se radi.

Moj primer ide otprilike ovako. Dođu ujaci, stričevi i etke u većem boju zbog neke porodične prilike. Svi su oni bii vezani za selo pa se tom prilikom, rane 60-te su u pitanju, donese sušenih kobasica, slanine, sira, vina u demižonkama i koječega što su vredne ruke tetaka pripremile. Kada se društvo raspojasa, a nije im trebalo mnogo, otac me posadi na kolena, a za stolom hrpa svega onoga nabrojanog, a povrh gomila kolača. Pa veli:

-       Sine moj, reci ti njima šta ti najviše voliš da ti majka spremi.

Ja sam unapred spreman za isto pitanje, ranije u raznim zgodama postavljeno, više nego spremno gotovo uzviknuo:

-       

KURČIĆE!

Naravno, da je lako zamisliti kakav bi urnebes nastao. A često bi ujaci, ili stričevi (kako kad i kako ko) dopunjavali sa pitanjima:

-      

A kakve ti kurčiće najviše voliš? Velike ili male?

-       Velike sa šećerom!

xxx

U nešto kasnijim godinama  shvatio sam  konotativno značenje „kurčića“ i više nisam dopuštao da me navedu na istu priču, iako su se stričevi i ujaci rado sećali tih zgoda i podbadali me kasnije pričom kako volim „velike kurčiće sa šećerom“.

Tek dosta kasnije, kad sam dobrano zašao u kurčevitu fazu,  saznao sam da se kurčići zovu i šufnudle i pretpostavljam da izraz dolazi iz nemačke kujne.

A setio sam ih se kada sam pripremao knedle sa šljivama. Testo za knedle se priprema na identičan način i pretpostavljam da kurčići nastaju od viška testa prilikom priprema knedli. Moja je majka kurčiće mnogo češće stavljala kao dodatak u čorbasta jela, što sada smatram mnogo ukusnijom varijantom, i samo bi mene radi, manju hrpu kuvala u slanoj vodi posebno i posula prezlama i šećerom. Ah moje dvostruke sreće. Knedle i kurčići u istom danu, kao da se radi o dve potpuno različite poslastice.

xxx

Ishrana je sa frižiderima i zamrzivačima otišla u čudnim pravcima pripremanja hrane, što lakše, što brže, polupripremljeno, smrznuto, odmrznuto, podgrejano industrijsko hranjenje bez duše. Ne kažem, ima to svojih prednosti, za mnoge dobre stvari ne bismo ni znali da postoje, ali šta može zameniti dobro umešani kuvani krompir sa margarinom, jajima i brašnom, pa razvučeno na široko i izrezano u čarobne četvrtke za knedle a ostatke zaobljene i izdužene u ... šufnudle. 

88 knedli od šljiva za maršala Tita

Biće da je bila 1981. Moja majka je i dalje nosila pundžu a la Jovanka Broz, na koju je bila žešće ljubomorna, i bila veoma ponosna na svoju ulogu u raznim društveno- političkim tijelima MZ „Sutjeska“ kako se u to vrijeme zvala naša MZ kasnije preimenovana u MZ „Zapadna kapija“ kako pretpostavljam da se i sada zove. Ja sam tada još uvijek radio u vojsci po nekoj inerciji dobrog druženja sa grupom prevodioca raznih jezika u odjeljenju gdje sam radio. Majku je i dalje držao ponos što joj sin radi u Generalštabu stalno komšije podsjećajući da je njen sin radio „tamo“ u vrijeme Titove bolesti i smrti i rijetko dolazio kući, a kad bi i dolazio da prenoći koji puta, po njega bi ujutro došla službena kola.

Elem, dođe moja majka kući i kaže: „Dobila sam zadatak da organizujem žene da se zasadi 88 ruža za druga Tita.“ Uvijek je tako govorila „Dobila sam zadatak“ i shvatala to veoma ozbiljno. Ja sam naivno prokomentirao nešto kao „Zar nije Tito umro?“ zbog čega sam dobio „Marš magarče jedan!“ i bio bojkotovan narednih nekoliko dana. Ajde de što nije htjela pričati sa mnom, nego nije htjela ni da skuva ništa pa sam kod kuće bio na suvoj hrani. Srećom u vojsci smo mi, građanska lica na službi u JNA, imali pravo na hranu iz vojnikog kazana i priznajem da je to bilo jako, jako dobro rješenje.

Kad se primaklo vrijeme realizacije sadnje 88 ruža majka je prestala da me bojkotuje jer se sin njen morao pojaviti kao jedan od prvih dobrovoljaca oko iskopavanja rupa i svega što ide u priprema sadnje ruža. Kako nikad nisam bio sklon radu u pognutom položaju niti bilo kom položaju koji me primicao zemlji, jednom onako šaleći se sa drugarima koji su kao i ja morali da se „dokažu“ svojim roditeljima:“Bolje da ste smislili akciju 88 knedli sa šljivama za druga Tita. Čovjek je bio Zagorac, mora da su se u Kumrovcu jele knedle.a možda bi i nama dodijelio koju knedlu, kao što je dijelio mandarine sa Vange“.  Nisam primjetio da je Pavica (majčino ime) iza mojih leđa kao kapo u konclogorima nadgledala izvođenje radova i naravno koga najviše maltretirala nego rod rođeni. „Neš ti vidjet knedli ako ovo danas ne bude gotovo“.

Prođe ta akcija i ruže se raširiše po MZ „Sutjeska“. Da l ih je bilo baš 88 ne bih se zakleo, međutim znajući pedantnu prirodu komandanta akcije mora da ih je bilo i više. Ako se neka ne uhvati. Činjenica da sam dobio knedle sa šljivama.

xxx

Sjetih se ovoga kada su mi sestra od tetke, sestrić i snaja poslali gomilu zamrznutih šljiva od kojih šta čovjek da uradi nego da napravi knedle. Odlučim ja, dakle, za ovih majskih praznika da prvi puta u životu sam napravim knedle. Nađem prikladan internetski priručnik za pravljenje smjese i krenuh u poduhvat. Odokativno odredim kolika mi smjesa tijesta treba za povelik broj šljiva. Ne bi ih baš 88 ali ni manje od 30.

 Prilično neprikladno tehnički opremljen, bez daske za razvlačenje tijesta, bez miksera za pravljenja pirea od krompira, bez oklagije i bez iskustva,  shvatio sam relativno brzo da je zaista veoma važno rujke stalno valjati u brašno i dobro promiješati kuvani krompir i brašno da masa nema grudvica. Oblikovanje knedli mi nije baš išlo idealno, što pažljivi promatrač fotografije može i sam zaključiti. Međutim, uspio sam a kraju da se izborim. Šta više, onaj dio sa prezlama mislim da sam i usavršio proprživši prezle sa šećerom uz mali dodatak kakaa (ili kakaoa?)

xxx

Knedle u kući Vuksana se jedu ovako:

1.    Isječe se knedla na četvrti.

2.    Odstrani se košica.

3.    Kašičicom se zahvati malo meda i prelije preko svake četvrtke. Moj se med iskristalizirao pa nije u obliku masti za podmazivanje.

4.    Pospe se malo cimeta.

5.    Prelije se sa malo crvenog vina.

6.    Pojede se u slast.

7.    Knedle se jedu jedna po jedna.

8.    Bez 5 komada se ne računa.

Sramota me reći koliko sam ih pojeo odmah dok su još bile tople. Od preostalih mislim da na stanju imam još 4-5  zamrznutih.

Postupak sa zamrznutim knedlama je sledeći:

1.    Isjeći knedle na što sitnije dijelove. Smrznuto tijesto knedli  djeluje prilično neprobavljivo i tvrdo.

2.    Dodati u smjesu isječenih knedli: kakao, pekmez (u mom slučaju od kajsija), cimet i med.

3.    Staviti na vruću plotnu i zalijevati vinom.

4.    Miješati i zagrijati smjesu na 48⁰C.

5.    Pred služenje dodati sladoled. U mom slučaju: vanila, čokolada i nugat.

6.    Pojesti sve i oblizati posudu i zapjevati: 

To je nama naša borba dala 

da pravimo knedle za maršala.

Dan mladosti 1974.

Dok čekate navečer na javnom servisu RTS prenos sleta bratstva i jedinstva i predaju Štafete mladosti Voljenom vođi i Vrhovnom komandantu, da vas podsetim kako je to izgledalo.
Isečak iz mog romana (u nastajanju) "Operacija  KLJ":

U četverosobnom stanu u generalicama u Drugom bulevaru na Novom Beogradu dva generala u penziji čekala su da počne slet bratstva i jedinstva na Stadionu JNA. Branko Tršić - Bane, general-potpukovnik, tenkista i Prvoslav Trebinjac-Prle, general-potpukovnik RV i PVO, popili su već drugu čašicu domaće koju je Bane donio iz rodne Gline i mezili podebelo izrezane šnite njeguškog pršuta i sjeničkog sira. Pod budnim pogledima supruga koje su brinule zbog Prletovog visokog pritiska i Banetovog šećera.

-       Kad su došli ono dvoje?

-       Ne znam Prle. Ovaj moj legao jutros  11.

-       10.

Preciznija je  znala Banetova Smilja, koju je on rado zvao Pepca, jer nikako nije podnosila ženu Edvarda Kardelja.

-       Sjebao nam čitavo kupatilo od povraćanja.

-       Šta pričaš Bane. Dete pokvarilo stomak, ko zna šta je jeo noćas.

Mile Tršić, sin i drugo dete Baneta i Smilje, tri dana jedva da je kući dolazio zabavljen organizacijom prijema i noćenja Štafete mladosti u Domu omladine. Kao član Univerzitetskog komiteta partije i predsednik Fakultetskog odbora Saveza studenata Filološkog fakulteta bio je dodeljen ekipi profesionalaca iz Doma omladine da se ne bi provukao neki sadržaj i neko ime koje ne bi bilo po volji da li partiji, da li starcima iz Saveta federacije a najviše su strepili od SUBNOR-a koji kao da postoji samo da bi za Dan mladosti gledao kako se ponaša omladina. Ponos budućnosti socijalističke i samoupravne Jugoslavije. Tako je Miles danima išao sa spiskovima učesnika do zgrade CeKa na Ušću da iskusni kadrovi pročešljaju svako ime i svaku tačku programa. A paralelan program na više prostora istovremeno od 5 popodne 24. maja do 8 ujutro 25. maja kada štafeta ide na kruženje po beogradskim opštinama iziskivala je dosta logistike pa se Miles više bavio time nego što je razmišljao o cenzuri. I naravno da je do zadnjeg časa neko imao primedbu na nekoga, neko je tražio da se neko dodatno ubaci.“Ovaj nikako ne može, znaš ko je bio njegov otac...“, „Daj stavi ovog, to ti je sin od onog našeg...“

...

            Tito u maršalskoj uniformi, Jovanka sa pundžom, koju je Prletova žena Joka uporno imitirala, u pratnji članova Predsedništva SFRJ, nekoliko generala i predsednika omladine Azema Vlasija, smestio se u počasnoj loži i posle himne počeo je slet. Svi su netremice gledali u ekran skoro bez daha plašeći se da neko od izvođača ne napravi kakvu grešku. Prle je uporno posezao za parčadima pršute i sjeničkog sira a Joka je iza svakog njegovog posezanja za tanjirem isti odmicala što dalje od njegovog dosega.

-       Opet su mu ofarbali kosu.

-       Matori je pravi Zagorac. Ne bi ti se taj pojavio kao sedi starac u maršalskoj uniformi. Video si na šta liči onaj Franko iz Španije. A ovaj naš prešišao osam banki a vidi ga.

-       Je li ćale, šta će da bude kad Tile umre?

Mile je nesabranih moždanih vijuga postavio pitanje koje niko nije smeo da postavi. Joka se prekrstila, Prle u svojoj fotelji posegao za čašicom da si da vremena ako bude morao nešto da kaže, a Bane nastavio mirno da puši Drinu.

-       Kako možeš našeg Titu tako da zoveš.

Pokušavala je majka da spasi posrnulog sina.

-       Kevo, svi na fakultetu ga tako zovu. Neko kaže i Matori. Kao, u ratu vi ste ga zvali Stari, a mi sada...Mislim, ipak on ima 82 godine. Čitao sam u Njusviku kako Amerikanci gledaju na Jugoslaviju posle Tita.

-       Gde nalaziš to zapadno smeće?

-       Učlanio sam se u Američku čitaonicu u Čika Ljubinoj čika Prle još na prvoj godini. Zgodno mi, blizu fakulteta.Skoknem između časova na fakultetu.

-       Da li si ti normalan Mile? Znaš da ovi naši snimaju svakog ko ulazi tamo.

-       Nek snimaju, čika Prle. To je čitaonica, a ne špijunska baza CIA.

-       Zelen si ti sinko za te stvari. Sve ti je to obaveštajni rad. U samom centru grada, ja im nikad ne bi dopustio. E moj Bane, ode ovaj tvoj u bitlesere, kosu je već pustio, još da se dovati droge. O ženo moja, vidiš li ti kakav nam se zet sprema za u kuću?

-       Ajde Prle boga ti, pričaš svašta.

-        Znaš li ti, zete moj perspektivni,  da su mene jednom kad sam išao na neki prijem u sovjetski dom kulture tamo u Narodnog fronta, ovi naši tri dana propitivali, te s kim sam pričao, ko je ovaj, ko je onaj. Naši me poslali, naši me ispitivali. A svaki puta kad sam se vraćao iz Sovjetskog saveza, danima me pripremali da pamtim s kim sam bio, imena, činovi, šta smo pričali. Tri dana sam prebirao po beleškama i pisao.

Zamišljeni general Bane nije pratio  priču o obaveštajnim nedaćama budućeg prijatelja.

-       Raspašće se.

-       Ko?

-       Jugoslavija. Ne odmah ali vremenom. Ne znam da li za našeg života Prle, ali za života maše djece vjerovatno.

Niko nije hteo da nastavi  razgovor o Jugoslaviji posle Tita  dok se vojnici po običaju izvodili svoju tehničku komplikovanu vežbu koju su svi propratili u apsolutnoj tišini koju nije poremetila ni Radmila kad je ušla kose sapete u repić šnalama, bez šminke,  u iskrzanim farmerkama širokih nogavica i crvenom majicom kratkih rukava sa natpisom  HANDS OFF ME! preko grudi sapetih premalim grudnjakom. Odmah se ukotvila Miletu u krilo na dvosedu.

-       Gde si ćeri moja, moja noćna tico! E moj prijatelju, odoše nam deca u imperijaliste. Ovaj tvoj zalazi u Američku čitaonicu, to špijunsko gnezdo CIA usred Beograda, a ova moja okačila stranske parole.

Smilja je prinela tepsiju savijače sa sirom i počela da iseca vruće komade a prija Joka da ih razmešta po tanjirićima sa bršljenastim ukrasima po rubu.

-       Uzmi snajka, da se ne oladi.

-       Pepca, dajder meni parče.

-       Nema za tebe. Dok god me zoveš Pepca nema ništa. Daću ti je Pepce.

Mile i Radmila su se zdušno bacili na pitu dahčući od vreline a Prle je svoje parče prekrio šnitom pršuta da se malo opusti od toplote. Igrači na stadionu počeli su da se okupljaju za završnu scenu u kojoj se na sredini stadiona pravio nekakav grozd na tri nivoa.

-       Mora da će odavde da izađe zadnji nosilac štafete. Ko je ove godine izabran?

-       Prijo, neki Slovenac, čitala sam u Politici. Ko je onaj lepi momak pored Tita? 

-       Azem Vlasi, predsednik omladine. Bio sam sa njim pre par dana.  U zgradi CK.  

-       Zvali te u CK?  Ništa nisi rekao Mile!

-       Čika Prle, bio sastanak organizacionog odbora štafete i posle me zvali da popričaju sa mnom. Ja bio zadužen za Dom omladine i kao da vide ko je sve u programu. Onda me Azem odveo na stranu i pitao me kad ću da diplomiram, šta planiram i da li bi hteo da uđem u politiku kao omladinski rukovodilac. Rekao sam najpre diploma, a onda da vidimo. 

-       Jesi li ti čuo ovo Bane! Vidiš kako se otvaraju vrata mladim kadrovima. A ti ovamo pričaš raspadamo se.

-       Ko se raspada?

Budila se Radmila u Miletovom krilu.

-       Jugoslavija. Je li Smiljo šta si ti dala ovom svom za ručak danas. Bunike?

-       Ma pusti njega Prle. Radmila kćeri, hoćeš li puding, ostalo mi danas mleka. Pomešala sam kesice sa kajsijom i limunom. To Mile voli.

-       E to kevo. Ako me to ne spasi danas, ništa neće.  

Na vrhu  kule opkoljene ljudskim telima pojavila se figura poslednjeg nosioca štafete. Dragan Nikitović izdeklamova ime nekog Slovenca, mršavog crnokosog momka, duge kose, uspravna držanja u svetlom odelu. Držeći štafetu u desnici spustio se improvizovanim stepenicama sa kule i odmerenim trčanjem kroz špalir pomešane omladine, vojnika i pionira, došao do počasne tribine i počeo da se uspinje lagano trčeći uz stepenice.

-       Samo da se ne saplete.

-       Neće Joko. Treniraju oni to svaki dan. Trčanje, vježbe disanja, na sve se misli. Ovaj mi nešto mršav.Vidi i on ima dugu kosu.Sve bitleser do bitlesera. I ti bi budući zete trebao da se ošišaš. Vidi na šta ličiš.

-       Ćuti Prle da čujemo Slovenca.

Cela se Jugoslavija utišala dok je momak u strukiranom odelu sa velikom kravatom bez greške na slovenačkom izrecitovao čestitku. Na „ti“ sa doživotnim predsednikom, koji je posle održao govor o slavnoj prošlosti, sjajnoj omladini i svetloj budućnosti o kojoj ne treba da brinemo.

Radmila je pojela svoj puding iz staklene činije izrezbarenog ruba i grabila sa Miletom iz njegove.

Djevojka sa oudom

Prvo saznanje o žičanom instrument zvanom lutnja (lauta, leuta) Karlovčani koji drže do poznavanja svoga grada steknu kada se zainteresiraju za svog znamenitog sugrađanina Vjekoslava Karasa (1821-1858). Dok se školovao u Rimu nacrtao je sada vjerovatno njegov najčuveniji portret (nepotpisan) koji nosi različite nazive od „Rimljanke sa mandolinom“ do „Djevojke sa lutnjom“.

 Portret sam vidio u originalu u nekom od zagrebačkih muzeja za gimnazijskih posjeta zagrebačkim kulturnim institucijama. O Karasu dosta više možete saznati čitajući „Omer Pašu Latasa“ Ive Andrića.

 Za sada o njemu još i toliko da ga za lutnju vezuje ne samo slikarstvo nego i skladateljstvo jer se zna da je napisao nekoliko kompozicija za lutnju a vjeruje se da je hipersenzitivni Vjekoslav umio da svira lutnju.

Drugi susret sa lutnjom, a tada sam već znao za arapski naziv „Oud“ (držim se anglizirane ranskripcije arapskog naziv عود‎   jer prvo slovo nema slovnog pandama u našim pismima, a izbegavam izraz „ud“ obzirom na konotativno vezivanje za delove ljudskog tela, osim toga u nazivu „oud“ se naglašava potrebna dužina u izgovoru „u“), desio u Tripoliju, Libija, mislim 1978. godine. Kao mladi arabista i prevodilac lunjao sam po Tripoliju imajući dosta slobodnog vremena i učeći kolokvijalni govor. Negdje uz uređenu rivu bio je izgrađen neki kulturni centar (ne sjećam se imena) gdje su bile prostorije za likovne izložbe ali i jedna mala sala za predavanja i manje priredbe. Jedne večeri uđoh za slučajne šetnje da pogledam neku izložbu kad začuh svirku. U toj maloj sali svirap je neki srednjovečni čovek na oudu. ada sam prvi puta čuo taj melankolični zvuk pun ugušenih titraja i prikrivene eruptivne snage koja prodire kroz naizgled beskrajna ponavljanja teme. Bilo je nešto ljudi u sali amfiteatarskog izgleda i svi su pažnjom slušali majstora. U potpunoj tišini. Svirka je trajala još pola sata a imam osjećaj da ni disao nisam kao ni ostali. Poslije su mu mnogi prilazili a ja se nisam usudio jer moj arapski nije bio tog kvaliteta da bih ,mogao pričati sa umjetnikom čije ime nisam ni pribelježio a iz uvažavanja svih prisutnih osjećalo se da je neko sa imenom i prezimenom.

Kasnije tokom arapskih godina življenja mahom u Sjevernoj Africi često sam slušao preko kaseta Ferida El Atraša koga i danas nazivaju neki „kraljem ouda“ čiju liričnost  niko nije nadmašio a i sam je svoj život portretirao u junaka neostvarenih ljubavi i čežnje. Rekao bih da mu je portret neuzvraćene ljubavi u stvari doneo dosta ljubavih veza koje se nikad nisu pretvorile u bračnu vezu. 

Živio je u Kairu (porijeklom Sirijac) i jednom sam išao u Kairo i nadao se da ću naići na koncert već vremešnog Ferida. Nisam znao da je umro par godina prije toga. Ako želite čuti kako je Kralj Ouda svirao i kakve je damare izazivao u gledalištu i slušalištu poslušajte ovaj kraći snimak uživo sa jednog njegovog koncerta.

https://www.youtube.com/watch?v=Vrr-lCLtUeo

U februaru 2017. za svog boravka u El Džubeilu (Brežuljak) na obali Persijskog zaljeva, šetao sam jedne večeri po lijepo uređenoj rivi zvanoj Fanatir sa beogradskim poznanicima, bračnim parom koji su živjeli i žive i rade u tom lijepom mjestašcu. U mraku, pod svjetlom obalskih lantijerni, na polukružnim drvenim klupama sjedela je maja grupa mladića. Jedan od njih svirao je na oudu i pribrao po žicama u divnom slijedu trzaja koji mijenim da su izlazili direktno iz srčanih damara kao i divan glas mladića koji je govorio o ljubavnoj čežnji. Zastao sam nekoliko trenutaka i oživio u sebi čitav slijed orijentalne melankolije od priča o Međnun Lejli i tolikih ljubavnih preludija u kasidama do eto Ferida Al Atraša.

Jučer me na oud podsjeti jedna draga mlada koleginica arabistkinja pozivom da u direktnom prenosu na You tubu pogledam kako su se udružili muzičari razdvojeni mjerama opreza zbog pandemije i kako bratstvo vrsnih muzičara skuplja niti orijentalnog mentaliteta u zvuk koji prožime gene svih semitskih naroda.

https://www.youtube.com/watch?v=WMITxrdeA0w

Uputstvo za slušanje: U ovom divnom primjeru muziciranja morate prihvatiti da vrijeme ne postoji kao kratak isječak video klipa čije trajanje u najviše minut ili dva može držati vašu pažnju. Ako tako nešto očekujete, nemojte ni da kliknete na link. Bez potrebe kradete od sebe vrijeme. Ako ste u prilici da se zaista odmaknete od svega i 15-20 minuta uđete u čarobnih svijet ouda i drugih istočnjačkih instrumenata – uronite.I neće vam biti žao. Posebno to pominjem zbog grupnog muziciranja u drugom dijelu snimka.

Meni jeste na neki način žao što ću današnje obraćanje završiti pominjanjem tragične sudbine našeg Karlovčanina Vjekoslava.

Nesretan zbog neostvarene ljubavi prema Ireni Turk iz jedne znamenite bogate obitelji, slikar i skladatelj, siromašan i boreći se sa svakodnevnom bijedom, bacio se u virove Korane u svojoj 37. 

Uklopljenost u imanentnu tragiku zvuka lutnje, leute, ouda i ostalih izdanaka ovog kruškolikog instrumenta prelomljenog vrata natjerala me da zaokružim priču o životu nesretnog Vjekoslava čija je sudbina tako vezana za zvuk ovog instrumenta.