Dan mladosti 1974.

Dok čekate navečer na javnom servisu RTS prenos sleta bratstva i jedinstva i predaju Štafete mladosti Voljenom vođi i Vrhovnom komandantu, da vas podsetim kako je to izgledalo.
Isečak iz mog romana (u nastajanju) "Operacija  KLJ":

U četverosobnom stanu u generalicama u Drugom bulevaru na Novom Beogradu dva generala u penziji čekala su da počne slet bratstva i jedinstva na Stadionu JNA. Branko Tršić - Bane, general-potpukovnik, tenkista i Prvoslav Trebinjac-Prle, general-potpukovnik RV i PVO, popili su već drugu čašicu domaće koju je Bane donio iz rodne Gline i mezili podebelo izrezane šnite njeguškog pršuta i sjeničkog sira. Pod budnim pogledima supruga koje su brinule zbog Prletovog visokog pritiska i Banetovog šećera.

-       Kad su došli ono dvoje?

-       Ne znam Prle. Ovaj moj legao jutros  11.

-       10.

Preciznija je  znala Banetova Smilja, koju je on rado zvao Pepca, jer nikako nije podnosila ženu Edvarda Kardelja.

-       Sjebao nam čitavo kupatilo od povraćanja.

-       Šta pričaš Bane. Dete pokvarilo stomak, ko zna šta je jeo noćas.

Mile Tršić, sin i drugo dete Baneta i Smilje, tri dana jedva da je kući dolazio zabavljen organizacijom prijema i noćenja Štafete mladosti u Domu omladine. Kao član Univerzitetskog komiteta partije i predsednik Fakultetskog odbora Saveza studenata Filološkog fakulteta bio je dodeljen ekipi profesionalaca iz Doma omladine da se ne bi provukao neki sadržaj i neko ime koje ne bi bilo po volji da li partiji, da li starcima iz Saveta federacije a najviše su strepili od SUBNOR-a koji kao da postoji samo da bi za Dan mladosti gledao kako se ponaša omladina. Ponos budućnosti socijalističke i samoupravne Jugoslavije. Tako je Miles danima išao sa spiskovima učesnika do zgrade CeKa na Ušću da iskusni kadrovi pročešljaju svako ime i svaku tačku programa. A paralelan program na više prostora istovremeno od 5 popodne 24. maja do 8 ujutro 25. maja kada štafeta ide na kruženje po beogradskim opštinama iziskivala je dosta logistike pa se Miles više bavio time nego što je razmišljao o cenzuri. I naravno da je do zadnjeg časa neko imao primedbu na nekoga, neko je tražio da se neko dodatno ubaci.“Ovaj nikako ne može, znaš ko je bio njegov otac...“, „Daj stavi ovog, to ti je sin od onog našeg...“

...

            Tito u maršalskoj uniformi, Jovanka sa pundžom, koju je Prletova žena Joka uporno imitirala, u pratnji članova Predsedništva SFRJ, nekoliko generala i predsednika omladine Azema Vlasija, smestio se u počasnoj loži i posle himne počeo je slet. Svi su netremice gledali u ekran skoro bez daha plašeći se da neko od izvođača ne napravi kakvu grešku. Prle je uporno posezao za parčadima pršute i sjeničkog sira a Joka je iza svakog njegovog posezanja za tanjirem isti odmicala što dalje od njegovog dosega.

-       Opet su mu ofarbali kosu.

-       Matori je pravi Zagorac. Ne bi ti se taj pojavio kao sedi starac u maršalskoj uniformi. Video si na šta liči onaj Franko iz Španije. A ovaj naš prešišao osam banki a vidi ga.

-       Je li ćale, šta će da bude kad Tile umre?

Mile je nesabranih moždanih vijuga postavio pitanje koje niko nije smeo da postavi. Joka se prekrstila, Prle u svojoj fotelji posegao za čašicom da si da vremena ako bude morao nešto da kaže, a Bane nastavio mirno da puši Drinu.

-       Kako možeš našeg Titu tako da zoveš.

Pokušavala je majka da spasi posrnulog sina.

-       Kevo, svi na fakultetu ga tako zovu. Neko kaže i Matori. Kao, u ratu vi ste ga zvali Stari, a mi sada...Mislim, ipak on ima 82 godine. Čitao sam u Njusviku kako Amerikanci gledaju na Jugoslaviju posle Tita.

-       Gde nalaziš to zapadno smeće?

-       Učlanio sam se u Američku čitaonicu u Čika Ljubinoj čika Prle još na prvoj godini. Zgodno mi, blizu fakulteta.Skoknem između časova na fakultetu.

-       Da li si ti normalan Mile? Znaš da ovi naši snimaju svakog ko ulazi tamo.

-       Nek snimaju, čika Prle. To je čitaonica, a ne špijunska baza CIA.

-       Zelen si ti sinko za te stvari. Sve ti je to obaveštajni rad. U samom centru grada, ja im nikad ne bi dopustio. E moj Bane, ode ovaj tvoj u bitlesere, kosu je već pustio, još da se dovati droge. O ženo moja, vidiš li ti kakav nam se zet sprema za u kuću?

-       Ajde Prle boga ti, pričaš svašta.

-        Znaš li ti, zete moj perspektivni,  da su mene jednom kad sam išao na neki prijem u sovjetski dom kulture tamo u Narodnog fronta, ovi naši tri dana propitivali, te s kim sam pričao, ko je ovaj, ko je onaj. Naši me poslali, naši me ispitivali. A svaki puta kad sam se vraćao iz Sovjetskog saveza, danima me pripremali da pamtim s kim sam bio, imena, činovi, šta smo pričali. Tri dana sam prebirao po beleškama i pisao.

Zamišljeni general Bane nije pratio  priču o obaveštajnim nedaćama budućeg prijatelja.

-       Raspašće se.

-       Ko?

-       Jugoslavija. Ne odmah ali vremenom. Ne znam da li za našeg života Prle, ali za života maše djece vjerovatno.

Niko nije hteo da nastavi  razgovor o Jugoslaviji posle Tita  dok se vojnici po običaju izvodili svoju tehničku komplikovanu vežbu koju su svi propratili u apsolutnoj tišini koju nije poremetila ni Radmila kad je ušla kose sapete u repić šnalama, bez šminke,  u iskrzanim farmerkama širokih nogavica i crvenom majicom kratkih rukava sa natpisom  HANDS OFF ME! preko grudi sapetih premalim grudnjakom. Odmah se ukotvila Miletu u krilo na dvosedu.

-       Gde si ćeri moja, moja noćna tico! E moj prijatelju, odoše nam deca u imperijaliste. Ovaj tvoj zalazi u Američku čitaonicu, to špijunsko gnezdo CIA usred Beograda, a ova moja okačila stranske parole.

Smilja je prinela tepsiju savijače sa sirom i počela da iseca vruće komade a prija Joka da ih razmešta po tanjirićima sa bršljenastim ukrasima po rubu.

-       Uzmi snajka, da se ne oladi.

-       Pepca, dajder meni parče.

-       Nema za tebe. Dok god me zoveš Pepca nema ništa. Daću ti je Pepce.

Mile i Radmila su se zdušno bacili na pitu dahčući od vreline a Prle je svoje parče prekrio šnitom pršuta da se malo opusti od toplote. Igrači na stadionu počeli su da se okupljaju za završnu scenu u kojoj se na sredini stadiona pravio nekakav grozd na tri nivoa.

-       Mora da će odavde da izađe zadnji nosilac štafete. Ko je ove godine izabran?

-       Prijo, neki Slovenac, čitala sam u Politici. Ko je onaj lepi momak pored Tita? 

-       Azem Vlasi, predsednik omladine. Bio sam sa njim pre par dana.  U zgradi CK.  

-       Zvali te u CK?  Ništa nisi rekao Mile!

-       Čika Prle, bio sastanak organizacionog odbora štafete i posle me zvali da popričaju sa mnom. Ja bio zadužen za Dom omladine i kao da vide ko je sve u programu. Onda me Azem odveo na stranu i pitao me kad ću da diplomiram, šta planiram i da li bi hteo da uđem u politiku kao omladinski rukovodilac. Rekao sam najpre diploma, a onda da vidimo. 

-       Jesi li ti čuo ovo Bane! Vidiš kako se otvaraju vrata mladim kadrovima. A ti ovamo pričaš raspadamo se.

-       Ko se raspada?

Budila se Radmila u Miletovom krilu.

-       Jugoslavija. Je li Smiljo šta si ti dala ovom svom za ručak danas. Bunike?

-       Ma pusti njega Prle. Radmila kćeri, hoćeš li puding, ostalo mi danas mleka. Pomešala sam kesice sa kajsijom i limunom. To Mile voli.

-       E to kevo. Ako me to ne spasi danas, ništa neće.  

Na vrhu  kule opkoljene ljudskim telima pojavila se figura poslednjeg nosioca štafete. Dragan Nikitović izdeklamova ime nekog Slovenca, mršavog crnokosog momka, duge kose, uspravna držanja u svetlom odelu. Držeći štafetu u desnici spustio se improvizovanim stepenicama sa kule i odmerenim trčanjem kroz špalir pomešane omladine, vojnika i pionira, došao do počasne tribine i počeo da se uspinje lagano trčeći uz stepenice.

-       Samo da se ne saplete.

-       Neće Joko. Treniraju oni to svaki dan. Trčanje, vježbe disanja, na sve se misli. Ovaj mi nešto mršav.Vidi i on ima dugu kosu.Sve bitleser do bitlesera. I ti bi budući zete trebao da se ošišaš. Vidi na šta ličiš.

-       Ćuti Prle da čujemo Slovenca.

Cela se Jugoslavija utišala dok je momak u strukiranom odelu sa velikom kravatom bez greške na slovenačkom izrecitovao čestitku. Na „ti“ sa doživotnim predsednikom, koji je posle održao govor o slavnoj prošlosti, sjajnoj omladini i svetloj budućnosti o kojoj ne treba da brinemo.

Radmila je pojela svoj puding iz staklene činije izrezbarenog ruba i grabila sa Miletom iz njegove.