Dan mladosti 1974.

Dok čekate navečer na javnom servisu RTS prenos sleta bratstva i jedinstva i predaju Štafete mladosti Voljenom vođi i Vrhovnom komandantu, da vas podsetim kako je to izgledalo.
Isečak iz mog romana (u nastajanju) "Operacija  KLJ":

U četverosobnom stanu u generalicama u Drugom bulevaru na Novom Beogradu dva generala u penziji čekala su da počne slet bratstva i jedinstva na Stadionu JNA. Branko Tršić - Bane, general-potpukovnik, tenkista i Prvoslav Trebinjac-Prle, general-potpukovnik RV i PVO, popili su već drugu čašicu domaće koju je Bane donio iz rodne Gline i mezili podebelo izrezane šnite njeguškog pršuta i sjeničkog sira. Pod budnim pogledima supruga koje su brinule zbog Prletovog visokog pritiska i Banetovog šećera.

-       Kad su došli ono dvoje?

-       Ne znam Prle. Ovaj moj legao jutros  11.

-       10.

Preciznija je  znala Banetova Smilja, koju je on rado zvao Pepca, jer nikako nije podnosila ženu Edvarda Kardelja.

-       Sjebao nam čitavo kupatilo od povraćanja.

-       Šta pričaš Bane. Dete pokvarilo stomak, ko zna šta je jeo noćas.

Mile Tršić, sin i drugo dete Baneta i Smilje, tri dana jedva da je kući dolazio zabavljen organizacijom prijema i noćenja Štafete mladosti u Domu omladine. Kao član Univerzitetskog komiteta partije i predsednik Fakultetskog odbora Saveza studenata Filološkog fakulteta bio je dodeljen ekipi profesionalaca iz Doma omladine da se ne bi provukao neki sadržaj i neko ime koje ne bi bilo po volji da li partiji, da li starcima iz Saveta federacije a najviše su strepili od SUBNOR-a koji kao da postoji samo da bi za Dan mladosti gledao kako se ponaša omladina. Ponos budućnosti socijalističke i samoupravne Jugoslavije. Tako je Miles danima išao sa spiskovima učesnika do zgrade CeKa na Ušću da iskusni kadrovi pročešljaju svako ime i svaku tačku programa. A paralelan program na više prostora istovremeno od 5 popodne 24. maja do 8 ujutro 25. maja kada štafeta ide na kruženje po beogradskim opštinama iziskivala je dosta logistike pa se Miles više bavio time nego što je razmišljao o cenzuri. I naravno da je do zadnjeg časa neko imao primedbu na nekoga, neko je tražio da se neko dodatno ubaci.“Ovaj nikako ne može, znaš ko je bio njegov otac...“, „Daj stavi ovog, to ti je sin od onog našeg...“

...

            Tito u maršalskoj uniformi, Jovanka sa pundžom, koju je Prletova žena Joka uporno imitirala, u pratnji članova Predsedništva SFRJ, nekoliko generala i predsednika omladine Azema Vlasija, smestio se u počasnoj loži i posle himne počeo je slet. Svi su netremice gledali u ekran skoro bez daha plašeći se da neko od izvođača ne napravi kakvu grešku. Prle je uporno posezao za parčadima pršute i sjeničkog sira a Joka je iza svakog njegovog posezanja za tanjirem isti odmicala što dalje od njegovog dosega.

-       Opet su mu ofarbali kosu.

-       Matori je pravi Zagorac. Ne bi ti se taj pojavio kao sedi starac u maršalskoj uniformi. Video si na šta liči onaj Franko iz Španije. A ovaj naš prešišao osam banki a vidi ga.

-       Je li ćale, šta će da bude kad Tile umre?

Mile je nesabranih moždanih vijuga postavio pitanje koje niko nije smeo da postavi. Joka se prekrstila, Prle u svojoj fotelji posegao za čašicom da si da vremena ako bude morao nešto da kaže, a Bane nastavio mirno da puši Drinu.

-       Kako možeš našeg Titu tako da zoveš.

Pokušavala je majka da spasi posrnulog sina.

-       Kevo, svi na fakultetu ga tako zovu. Neko kaže i Matori. Kao, u ratu vi ste ga zvali Stari, a mi sada...Mislim, ipak on ima 82 godine. Čitao sam u Njusviku kako Amerikanci gledaju na Jugoslaviju posle Tita.

-       Gde nalaziš to zapadno smeće?

-       Učlanio sam se u Američku čitaonicu u Čika Ljubinoj čika Prle još na prvoj godini. Zgodno mi, blizu fakulteta.Skoknem između časova na fakultetu.

-       Da li si ti normalan Mile? Znaš da ovi naši snimaju svakog ko ulazi tamo.

-       Nek snimaju, čika Prle. To je čitaonica, a ne špijunska baza CIA.

-       Zelen si ti sinko za te stvari. Sve ti je to obaveštajni rad. U samom centru grada, ja im nikad ne bi dopustio. E moj Bane, ode ovaj tvoj u bitlesere, kosu je već pustio, još da se dovati droge. O ženo moja, vidiš li ti kakav nam se zet sprema za u kuću?

-       Ajde Prle boga ti, pričaš svašta.

-        Znaš li ti, zete moj perspektivni,  da su mene jednom kad sam išao na neki prijem u sovjetski dom kulture tamo u Narodnog fronta, ovi naši tri dana propitivali, te s kim sam pričao, ko je ovaj, ko je onaj. Naši me poslali, naši me ispitivali. A svaki puta kad sam se vraćao iz Sovjetskog saveza, danima me pripremali da pamtim s kim sam bio, imena, činovi, šta smo pričali. Tri dana sam prebirao po beleškama i pisao.

Zamišljeni general Bane nije pratio  priču o obaveštajnim nedaćama budućeg prijatelja.

-       Raspašće se.

-       Ko?

-       Jugoslavija. Ne odmah ali vremenom. Ne znam da li za našeg života Prle, ali za života maše djece vjerovatno.

Niko nije hteo da nastavi  razgovor o Jugoslaviji posle Tita  dok se vojnici po običaju izvodili svoju tehničku komplikovanu vežbu koju su svi propratili u apsolutnoj tišini koju nije poremetila ni Radmila kad je ušla kose sapete u repić šnalama, bez šminke,  u iskrzanim farmerkama širokih nogavica i crvenom majicom kratkih rukava sa natpisom  HANDS OFF ME! preko grudi sapetih premalim grudnjakom. Odmah se ukotvila Miletu u krilo na dvosedu.

-       Gde si ćeri moja, moja noćna tico! E moj prijatelju, odoše nam deca u imperijaliste. Ovaj tvoj zalazi u Američku čitaonicu, to špijunsko gnezdo CIA usred Beograda, a ova moja okačila stranske parole.

Smilja je prinela tepsiju savijače sa sirom i počela da iseca vruće komade a prija Joka da ih razmešta po tanjirićima sa bršljenastim ukrasima po rubu.

-       Uzmi snajka, da se ne oladi.

-       Pepca, dajder meni parče.

-       Nema za tebe. Dok god me zoveš Pepca nema ništa. Daću ti je Pepce.

Mile i Radmila su se zdušno bacili na pitu dahčući od vreline a Prle je svoje parče prekrio šnitom pršuta da se malo opusti od toplote. Igrači na stadionu počeli su da se okupljaju za završnu scenu u kojoj se na sredini stadiona pravio nekakav grozd na tri nivoa.

-       Mora da će odavde da izađe zadnji nosilac štafete. Ko je ove godine izabran?

-       Prijo, neki Slovenac, čitala sam u Politici. Ko je onaj lepi momak pored Tita? 

-       Azem Vlasi, predsednik omladine. Bio sam sa njim pre par dana.  U zgradi CK.  

-       Zvali te u CK?  Ništa nisi rekao Mile!

-       Čika Prle, bio sastanak organizacionog odbora štafete i posle me zvali da popričaju sa mnom. Ja bio zadužen za Dom omladine i kao da vide ko je sve u programu. Onda me Azem odveo na stranu i pitao me kad ću da diplomiram, šta planiram i da li bi hteo da uđem u politiku kao omladinski rukovodilac. Rekao sam najpre diploma, a onda da vidimo. 

-       Jesi li ti čuo ovo Bane! Vidiš kako se otvaraju vrata mladim kadrovima. A ti ovamo pričaš raspadamo se.

-       Ko se raspada?

Budila se Radmila u Miletovom krilu.

-       Jugoslavija. Je li Smiljo šta si ti dala ovom svom za ručak danas. Bunike?

-       Ma pusti njega Prle. Radmila kćeri, hoćeš li puding, ostalo mi danas mleka. Pomešala sam kesice sa kajsijom i limunom. To Mile voli.

-       E to kevo. Ako me to ne spasi danas, ništa neće.  

Na vrhu  kule opkoljene ljudskim telima pojavila se figura poslednjeg nosioca štafete. Dragan Nikitović izdeklamova ime nekog Slovenca, mršavog crnokosog momka, duge kose, uspravna držanja u svetlom odelu. Držeći štafetu u desnici spustio se improvizovanim stepenicama sa kule i odmerenim trčanjem kroz špalir pomešane omladine, vojnika i pionira, došao do počasne tribine i počeo da se uspinje lagano trčeći uz stepenice.

-       Samo da se ne saplete.

-       Neće Joko. Treniraju oni to svaki dan. Trčanje, vježbe disanja, na sve se misli. Ovaj mi nešto mršav.Vidi i on ima dugu kosu.Sve bitleser do bitlesera. I ti bi budući zete trebao da se ošišaš. Vidi na šta ličiš.

-       Ćuti Prle da čujemo Slovenca.

Cela se Jugoslavija utišala dok je momak u strukiranom odelu sa velikom kravatom bez greške na slovenačkom izrecitovao čestitku. Na „ti“ sa doživotnim predsednikom, koji je posle održao govor o slavnoj prošlosti, sjajnoj omladini i svetloj budućnosti o kojoj ne treba da brinemo.

Radmila je pojela svoj puding iz staklene činije izrezbarenog ruba i grabila sa Miletom iz njegove.

Djevojka sa oudom

Prvo saznanje o žičanom instrument zvanom lutnja (lauta, leuta) Karlovčani koji drže do poznavanja svoga grada steknu kada se zainteresiraju za svog znamenitog sugrađanina Vjekoslava Karasa (1821-1858). Dok se školovao u Rimu nacrtao je sada vjerovatno njegov najčuveniji portret (nepotpisan) koji nosi različite nazive od „Rimljanke sa mandolinom“ do „Djevojke sa lutnjom“.

 Portret sam vidio u originalu u nekom od zagrebačkih muzeja za gimnazijskih posjeta zagrebačkim kulturnim institucijama. O Karasu dosta više možete saznati čitajući „Omer Pašu Latasa“ Ive Andrića.

 Za sada o njemu još i toliko da ga za lutnju vezuje ne samo slikarstvo nego i skladateljstvo jer se zna da je napisao nekoliko kompozicija za lutnju a vjeruje se da je hipersenzitivni Vjekoslav umio da svira lutnju.

Drugi susret sa lutnjom, a tada sam već znao za arapski naziv „Oud“ (držim se anglizirane ranskripcije arapskog naziv عود‎   jer prvo slovo nema slovnog pandama u našim pismima, a izbegavam izraz „ud“ obzirom na konotativno vezivanje za delove ljudskog tela, osim toga u nazivu „oud“ se naglašava potrebna dužina u izgovoru „u“), desio u Tripoliju, Libija, mislim 1978. godine. Kao mladi arabista i prevodilac lunjao sam po Tripoliju imajući dosta slobodnog vremena i učeći kolokvijalni govor. Negdje uz uređenu rivu bio je izgrađen neki kulturni centar (ne sjećam se imena) gdje su bile prostorije za likovne izložbe ali i jedna mala sala za predavanja i manje priredbe. Jedne večeri uđoh za slučajne šetnje da pogledam neku izložbu kad začuh svirku. U toj maloj sali svirap je neki srednjovečni čovek na oudu. ada sam prvi puta čuo taj melankolični zvuk pun ugušenih titraja i prikrivene eruptivne snage koja prodire kroz naizgled beskrajna ponavljanja teme. Bilo je nešto ljudi u sali amfiteatarskog izgleda i svi su pažnjom slušali majstora. U potpunoj tišini. Svirka je trajala još pola sata a imam osjećaj da ni disao nisam kao ni ostali. Poslije su mu mnogi prilazili a ja se nisam usudio jer moj arapski nije bio tog kvaliteta da bih ,mogao pričati sa umjetnikom čije ime nisam ni pribelježio a iz uvažavanja svih prisutnih osjećalo se da je neko sa imenom i prezimenom.

Kasnije tokom arapskih godina življenja mahom u Sjevernoj Africi često sam slušao preko kaseta Ferida El Atraša koga i danas nazivaju neki „kraljem ouda“ čiju liričnost  niko nije nadmašio a i sam je svoj život portretirao u junaka neostvarenih ljubavi i čežnje. Rekao bih da mu je portret neuzvraćene ljubavi u stvari doneo dosta ljubavih veza koje se nikad nisu pretvorile u bračnu vezu. 

Živio je u Kairu (porijeklom Sirijac) i jednom sam išao u Kairo i nadao se da ću naići na koncert već vremešnog Ferida. Nisam znao da je umro par godina prije toga. Ako želite čuti kako je Kralj Ouda svirao i kakve je damare izazivao u gledalištu i slušalištu poslušajte ovaj kraći snimak uživo sa jednog njegovog koncerta.

https://www.youtube.com/watch?v=Vrr-lCLtUeo

U februaru 2017. za svog boravka u El Džubeilu (Brežuljak) na obali Persijskog zaljeva, šetao sam jedne večeri po lijepo uređenoj rivi zvanoj Fanatir sa beogradskim poznanicima, bračnim parom koji su živjeli i žive i rade u tom lijepom mjestašcu. U mraku, pod svjetlom obalskih lantijerni, na polukružnim drvenim klupama sjedela je maja grupa mladića. Jedan od njih svirao je na oudu i pribrao po žicama u divnom slijedu trzaja koji mijenim da su izlazili direktno iz srčanih damara kao i divan glas mladića koji je govorio o ljubavnoj čežnji. Zastao sam nekoliko trenutaka i oživio u sebi čitav slijed orijentalne melankolije od priča o Međnun Lejli i tolikih ljubavnih preludija u kasidama do eto Ferida Al Atraša.

Jučer me na oud podsjeti jedna draga mlada koleginica arabistkinja pozivom da u direktnom prenosu na You tubu pogledam kako su se udružili muzičari razdvojeni mjerama opreza zbog pandemije i kako bratstvo vrsnih muzičara skuplja niti orijentalnog mentaliteta u zvuk koji prožime gene svih semitskih naroda.

https://www.youtube.com/watch?v=WMITxrdeA0w

Uputstvo za slušanje: U ovom divnom primjeru muziciranja morate prihvatiti da vrijeme ne postoji kao kratak isječak video klipa čije trajanje u najviše minut ili dva može držati vašu pažnju. Ako tako nešto očekujete, nemojte ni da kliknete na link. Bez potrebe kradete od sebe vrijeme. Ako ste u prilici da se zaista odmaknete od svega i 15-20 minuta uđete u čarobnih svijet ouda i drugih istočnjačkih instrumenata – uronite.I neće vam biti žao. Posebno to pominjem zbog grupnog muziciranja u drugom dijelu snimka.

Meni jeste na neki način žao što ću današnje obraćanje završiti pominjanjem tragične sudbine našeg Karlovčanina Vjekoslava.

Nesretan zbog neostvarene ljubavi prema Ireni Turk iz jedne znamenite bogate obitelji, slikar i skladatelj, siromašan i boreći se sa svakodnevnom bijedom, bacio se u virove Korane u svojoj 37. 

Uklopljenost u imanentnu tragiku zvuka lutnje, leute, ouda i ostalih izdanaka ovog kruškolikog instrumenta prelomljenog vrata natjerala me da zaokružim priču o životu nesretnog Vjekoslava čija je sudbina tako vezana za zvuk ovog instrumenta.

Lapis lazuli

“Meni omiljena je jedna ogrlica od lapis lazulija koju ponekad nosim. 

Otac je doneo iz Egipta. Jednostavno je predivna, majka mi je poklonila kad sam diplomirala. Čuo si za lapis lazuli? Upotrebljavali su ga još stari Egipćani.”

Miles nije smeo da kaže Selmi da ne zna za lapis i kad je pitao Bakera ovaj  se čudom čudio da jedan Abu Hamsa Muh  ne zna za nj.

-          Ah vi Evropljani, vaši zapušteni mozgovi  pojma nemaju  šta se dešavalo na današnjem Bliskom i Srednjem istoku pre 3-4 hiljade godine. Kako se trgovalo i razmenjivala roba od Kine do Egipta. Znaš li ti dragi moj nepismeni prijatelju da u Afganistanu i dan danas postoji rudnik odakle se vadi najpoznatiji lapis lazuli u svetu i da se njim trgovalo od Kine do Afrike pre 5 hiljada godina. Da, da, šta me gledaš tako zabezeknuto - 5000 godina. Moraću da uklonim jedan Muh iz tvog arapskog imena.

Nepogrešivo orijentisan u svom knjižarskom kosmosu Baker je našao Larusovu enciklopediju da potkrepi svoje znanje a usadi nešto novog znanja u „zapušten evropski mozak“ kako bi se uz prigušen grleni smeh šalio potomak Sanusija iz Severne Afrike sa potomkom Tršića sa brdovitog Balkana. Poludragi kamen prepoznatljiv po tamnoplavoj boji i primesama raznih minerala, ponekad i zlatnim nitima protkan, zbog svoje postojane boje, čvrstoće i poetske sličnosti sa plavim, zvezdanim nebom, imao je široku upotrebu u ritualima i obredima a žene su rano u njemu prepoznali lepotu kao dodatu vrednost ženskim atributima. Tutankamonova maska je rađena u zlatu i lapisu, a  bogatiji stari Egipćani su ga obrađivali i nosili kao amajliju oko vrata. Lapis donosi smirenost, usredsređuje misli i razbistrava um.

-          Dragi moj Evropljaninu, ako misliš da spasiš svoj zapušteni mozak moraš se domoći lapisa dok ti još ima spasa.

-          Slušaj ti, dragi moj prepotentni Istočnjače, zato sam i došao. Treba mi ogrlica sa lapisom. Pod hitno.

-          Misliš na amajliju?!

-          Ne Bakere, razlikujem amajliju od ogrlice. Treba mi ogrlica. Nije za mene.

-          Opa. Neka je zakucala na zamandaljena vrata nečijeg srca.

Bakar prisloni uvo na Milesovo srce sve odmičući glavu od srca u ubrzanom ritmu ljubavnih patnji.

-          Čujem nadolazeću oluju.”

 Xxx

Uvoj ulomak romana u nastajanju samo je ilustracija za moju opsesiju lapis lazulijem.

Ima 40 godina da znam za lapis i njegovu važnost u trgovini, religijama, načinu života i verovanjima naroda Srednjeg Istoka. Svo sam to znanje oživio ponovo kada sam počeo da skupljam građu za knjigu o Arabijskom poluostrvu do pojave islama.

Imao sam u rukama ogrlicu koja se pojavljuje u romanu, a kao što znate u romanima vazda ima nešto iz života pisca.

Da bih se lapisa nagledao uživo svakog dana kada sam dolazio na posao u gradiću Džubejl (Brežuljak) u Saudijskoj Arabiji, na obali Persijskog zaliva. Od apartmana u kome sam živeo do kancelarije bilo je oko 2 km pešačenja i uvek mi je prijalo da odhodam to razdaljinu na izrazito čuđenje mojih partnera koji nigde nisu mrdali bez automobila. Negde na pola puta ima jedan mali skver sa uređenim i održavanim trotoarima. I ogromnom količinom razasutog lapisa u neobrađenim oblicima 

kao da su tek izvađeni iz rudničke žile najstarijeg nalazišta lapisa u Sar-i-sangu u Afganistanu, u kome se, izvorikažu, lapis vadi najmanje 5.000 godina.

A odakle je  dospevao i do drevnog Egipta i našao se na Tutankamonovoj posmrtnoj maski (pogledajte oči). 

 Izgledalo mi je kao neverovatno razbacivanje bogatstvom. Tolika količina vrednog lapisa izbačena na skver umesto cveća.

Svaki sam dan prolazio tuda i shvatio na kraju da niko od prolaznika nema pojma o čemu se radi. Možda je znao arhitekta koji je uređivao prostor ako nije samo ubacio lapis kao dekoraciju ili arhitektonski element koji može izdržati surovost vrućina u tom delu Arabije i nadživeti sve vekove unapred kao što je i one unazad.

Virus krađe automobila na Novom Zelandu

Danima smeram da napišem tekst pod radnim nazivom “Donald Vučić vs. Jacinda Marin da bih poredio kako se američko-srpski duet predsednika nosi sa ženskim parnjacima iz Novog Zelanda i Finske. I baš sam se nameračio da opaučim egomanijački dvojac kad – cvrc!. Na Novom Zelandu, zemlji sa disciplinovanim stanovništvom i niskom stopom kriminala,  desi se jedna od najvećih krađa automobila. Koja se doduše završila na novozelnadski način.

Krenimo redom. U Aucklandu, jedna poznata firma za iznajmljivanje automobile, po imenu Jucy, čije kompanijske boje i logo su u tom kraju veoma prepoznatljivi, držala je gomilu svojih vozila na parkingu jer turistički je biznis drastično opao. Njihova kombi i druga vozila bila su uredno parkirana sve sa ključevima u kabini. Veštim lopovima nije dugo trebalo da uvide da nema čak ni nekog posebnog obezbeđenja. Presekli majstori žicu ograde i bez frke odvezli jedne noći desetak komada. Navrate oni sledeće noći, ograda i dalje isečena, nigde čuvara. Tako se oni navadiše i za par dana pomaznjavaše 97 automobila.

Nakon nekoliko dana policiji bilo čudno pojavljivanje Jucyevih vozila u vreme kada to nije uobičajeno i ajde da se raspitaju kod vlasnika firme o čemu se radi.  Ljudi u šoku. Kao ozbiljna i odgovorna firma oni čak dali dosta kombija (sa kupatilom i WC) zdravstvenoj službi za smeštaj zaraženih virusom. 

Al ajd da provere ko se to smucao ulicama Aucklanda  njihovim vozilima bez njihova znanja. Tek na kraju se neko setio da provere na parkingu. Fali 97 vozila a ograda i dalje isečena.

Sada ide onaj novozelandski deo priče. Firma i policija izašli u javnost i objavili slike tipova ukradenih automobile na bilbordima uz molbu građanima da prijave ako nešto saznaju a posebno ako im neko ponudi polovna vozila ispod realne cene.

Da ne dužim. Za par dana povratili su 85 automobila i uhapsili 29 ljudi.

xxx

Da se vratim na Donalda Vučića. Da li bi se u njegovoj zemlji mogao desiti takav slučaj?

U Srbiji je biznis krađe automobile vazda bio razvijena industrija. Kao nevozač i nevlasnik automobila ne mogu pružiti lična iskustva sem onih preprićanih od nekolicine prijatelja i poznanika kojima policija (ili milicija u neka vremena) nikada nije pronašla  ukradene automobile a znam neke koji su od lopova otkupili svoja ukradena vozila. Kao što sam čuo za nekoliko vrlo uspešnih servisa u kojima bi se ukradeni auto dok si rekao Popokatepetl pretvorio u hrpu lepo razvrstanih auto delova.

Biznis koliko čujem ide svojim utabanim stazama i dan danas. Jedino se sezonski menja potražnja za određenim tipovima. Znam za Golfove nekada, a nisam upućen za kojim markama i tipovima vlada potražnja poslednjih godina.

Dakle, izvesno je da se vozila ne bi pronašla.

Takođe je izvesno da vlasnici ozbiljnih flota ne bi tako nemarno čuvali svoja sredstva za rad.

Kao što je izvesno da se stručnjaci u poslu smeju novozelandskim lopovima koji su dopustili da ih uhvate.  

Ispade da su amaterski nemarni vlasnici firme kojima ne pada na pamet da bi neko mogao ukrasti njihove automobile.

Takođe su nemarni lopovi koji su pokrali automobile a nisu znali da ih se na vreme otarase. 

Jedino što izgleda da je efikasna država kojoj nije problem da se nosi sa tolikim nemarom. 

Kim il Aco Srbine

Kada sam tamo neke 1974-5 bio predsjednik omladine, na Filološkom fakultetu je bilo studenata iz sjeverne Koreje koji su studirali srpskohrvatski. Sjećam se dva mladića i dvije djevojke. Svi su imali ista odijela i uvijek su se kretali u grupi. Jednom je bio upriličen neki skup sa malom zakuskom za strane studente. Možda je bio 4. april zaboravljeni Dan studenata. Kao domaćin obilazio sam i razgovarao sa stranim studentima kojih nije bilo malo. Kada sam došao do Korejaca jedan od njih, odvažniji a vjerovatno vođa grupe, mi je čestitao praznik u ime Sjeverne Koreje i velikog lidera i učitelja Kim il Sunga. Rukovao sam se sa svima a jednoj od djevojaka je iz torbe ispala neka knjižica iz torbe dok ju je premeštala iz ruke u ruku da bi se rukovali. Sagnuo sam se i podigao neki ljubavni roman kakvi su se tada prodavali na kioscima. (Ne znam da li ih sada ima, ne gledam u kioske). Ljubić je očigledno bio veoma čitan jer su papirne korice bile dobro izgužvane. Djevojka se zacrvenila a ja sam se pravio da ništa ne vidim.

xxx

Na sajmovima knjiga u to vrijeme se Sjeverna Koreja redovno pojavljivala sa svojim štandom na kome su bila sabrana djela Kim il Sunga u luksuznom izdaju sa divnim povezom. Sve prevedeno na srpskohrvatski. Ja sam jednom zagledavao naslove i ljubazna hostesa mi je odmah poklonila jednu knjigu u kojoj se naširoko objašnjavala džu-če ideja socijalizma. Sem knjiga bili su izloženi kalendari sa prirodnim ljepotama Sjeverne Koreje u bojama koje su se presijavale. Sve na vrlo kvalitetnom papiru.

Ja sam se tih godina ipak bavio drugom literaturom i tek bih poneku knjigu onako diskretno maznuo. Bilo je nekih drugara koji su u tome bili vještiji od mene a bogme i napravili karijere.

xxx

Ovih se dana zapadnjačka štampa bavila Kim Đong Unom, unukom osnivača Sjeverne Koreje. Mlađahni Kim izgubio se iz očiju javnosti skoro mjesec dana, čak je propustio obilježiti svojim prisustvom najznačajniji praznik Sjeverne Koreje (ajd sad da ne izmišljam koji je to). Pošto je predebeo biće da ima problema sa pritiskom i šećerom a zna se da je ranije imao i problema sa nogama i hodanjem, svašta se nađalo među koreanolozima širem planete. A onda se pokazao kako otvara neku fabriku sječući podebelu crvenu vrpcu. Koreanski mediji izvještavaju da su oduševljeni radnici po desetine puta uzvikivali svom lideru: Hura, Hura.

Kao i obično uz njega su u istovjetnim uniformama skakutali zapisivači svake njegove riječi sa malim knjižicama. Na priloženoj slici vidite najmanje trojicu.  Pretpostavljam da poslije upoređuju bilješke jer ni jedna izgovorena riječ dragog i voljenog vođe ne smije se propustiti. Svaka je historijska.

xxx

Pošto se naš Veliki, Dragi i Voljeni Vožd sprema da dotuče tajkunsko-stranoplaćeničku-fašističku-đilasovsko-jeremićko-boškastu opoziciju mislim da ćemo se nagledati crvenih vrpci koje su samo čekale da se proglasi pobjeda nad virusom pa da otvore svoje objekte i dignu Srbiju na vrh evropskih zemalja po razvoju BDP. (A ja mislio da smo mi već na vrhu?). Savjetujem da se koreografija promijeni. Onu malu vrpcu koju krajče onim tupim makazama treba zamijeniti velikim Kimove vrpcama i dati Voždu  neke dobro nauljane i naoštrene baštenske makaze, a Vućićevići, Sarape, Krstići i Marići da trčkaraju uokolo sa blokčićima i hvataju predavanje. Ozonirani mag Mitrović posle će uporediti napisano i objaviti svoju nepatvorenu verziju. Koju će Đukanović uz trubače i bakljadu prenositi na hiljadu velikih ekrana postavljenim po ravnim krovovima stambenih zgrada Beograda i okolice. Ako im dozvole one babe po ulazima što na kamerama (špijunke su izašle iz mode) zveraju ko i kad ulazi u zgradu poslije policijskog časa.

xxx

Sanjao ja tako pre par dana kako Đukanović izleće iz nekog ulaza a za njim neka bijesna baba sa oklagijom. Mal se nisam surduknuo sa kreveta kad sam se probudio. Ostalo mi nejasno da l sam to ja bežao od junačne babe ili je Đukanović uleteo u moj stan da se od iste skloni.

1. maj od Dubovca do Medakovića

Dve se proslave Prvog maja iz najranije mladosti sećam. Jedna je bila 1960. a druga 1961. Ali pod pretnjom streljanja ne bi se mogao setiti koji se događaj vezuje za koju godinu.

Sećanje 1: Otac je odnekud dovukao neko jagnje koje je par dana bilo vezano u podrumu. Zaklao ga za 1. maj i pekao na ražnju. Bio je kišovit dan i vatru i ražanj je spremio negde između zgrade i pruge. Prostor je izgledao otprilike kao na ovoj crno beloj slici. Za Karlovčane podsećanje da je u gornjem levom uglu podvožnjak. Pruga iznad je spajala Karlovac sa Rijekom. 

 Na neke štapove je razvukao šatorsko krilo, založio vatru, pripremio ražanj i zabio kočiće sa rašljama u zemlju, rasporedio vatru po dužini ražnja. Naizmenično smo vrtili ražanj. Ja sam u početku mislio da je to za mene velika čast ali sam ubrzo spoznao da dosadan posao okretanja ražnja više treba smatrati kaznom. Povremeno bi neko iz zgrade dolazio i sa ocem popio o neku. Ne znam šta je bilo posle. Sigurno da nismo samo nas 4 sve pojeli. Recimo da je to bilo 1960.

Sećanje 1:Naredne godine valjda, za 1. maj otac nas je odveo do Starog grada Dubovcam na brdu koje dominira Karlovcem. Stari grad je prvi puta pravljen od drvenog materijala i potiče iz 13. veka, prvi puta se u dokumentima pominje 1339.u crkvenim dokumentima. Interesantno je da su mnogi od tih dokumenata pisani glagoljicom. Današnji izgled Dubovac (dub = hrast) kao kamenog zdanja potiče iz vremena kada su njime vladali Frankopani.

Te 1961. na vrhu brda pored samog dvorca napravljena je velika fešta povodom 1. maja. Imao sam negde fotografije sa tog skupa i sećam se da je bio jedan veliki natpis na metalnoj skeli: ŽIVIO 1. MAJ. Tata je bio u civilnom odelu jer su tada već oficiri mogli izlaziti u civilnoj odeći.

Uokolo su se vrtili ražnjevi sa janjcima.

xxx

Sada prelazim na kasnije i prilično precizno sećanje. Na isti taj Dubovac smo se peli porodica Forjan, moja majka Pavica i Biserka, moja sestra od tetke (majčine sestre). Godina je 1966. Na fotografiji unutar dvorca vidimo se svi:

Sleva: Goran Forjan sa sokom, stariji brat Vlado Forjan (sa naočalima) čijoj ljubavi prema fotografiji i čuvanjem istih imam zahvaliti ovo sećanje, potom Biserka (moja sestra od tetke - mamine sestre), do nje moja majka Pavica (pundže su tada bile u modi. Zbog Jovanke Broz na koju je moja majka bila izrazito ljubomorna. "Vidi Ličanke ugrabila maršala!", do moje majke je Vladina i Goranova majka Vilma i napokon u džemperu sa vertikalnom prugom po sredini moja malenkost koja je od rana pokazivala sklonost ka flaši i čaši. Mada pretpostavljam da je tada to bio neki sok. Snimao je naravno Vladin i Goranov otac. 

Iz serije fotografija sa tog događaja ne mogu da ne izdvojim divnu fotografiju na kojoj Biserka i ja promatramo grad sa jedne od kule Dubovca. 

Biserka je umrla pre godinu-dve i sa pređašnje fotografije živi smo Goran, Vlado (obojica u Zagrebu) i ja. 

xxx

Zadnjih 30 godina, 1. maj se slavio na imanju Vujnovića u Maloj Moštanici, koje je preraslo u pravu svetkovinu i okupljalo se mnoštvo gostiju sem nas 10 iz najužeg „organizacionog odbora“.

Sve te godine od 60. na ovamo jedna je konstanta: žrtvovanje jaganjaca.

xxx

Tradicija je ove godine iz znanih razloga prekinuta (možda je preciznije reći: odložena za postvanredno stanje). tako da smo se morali pojedinačno zadovoljiti raznim malim kućnim improvizacijama.

Moja se pretvorila u pečenje kobasice sa krompirom, šargarepom i lukom u dosta masti. 

Dosta masti da bih nepojedeni deo kobasice lepo zalio u mast i imao za neki drugi dan. Da ne jedem baš dan za danom.

Inače mi se jedno od najranijih sećanja na dobru hranu zasniva na kanti masti u koju su bile uronjene pečene kobasice. Ah, moje li radosti kad bi majka rekla: Hoćeš li sine da ti majka izvuče malo kobasica i sprži sa jajima. Ravno tom kulinarskom čudu su mogli biti samo kolači breskvice koje bi se spremale za 29. novembar i Dan armije.

Obzirom da je bio dan za prvomajski uranak – ja sam ga obavio oo podne. Nama je naša borba dala da imamo Vučića za gospodara. A Gospodar je bio velikodušan pa je svima 65+ odobrio danas da mogu izači  DVA PUTA po SAT VREMENA. Prvi sam odobreni termin iskoristio sam samcijat u obližnjem šumarku. Tu šetkarim i rešavam probleme u odnosima likova u romanu koji nikako da me napusti ovih mesec dana. 

Živio 1. maj!

Druga šetnja je bila oko ponoći i zapla je u 2. maj.