Seks uživo sa Ultima Thule

Ovako je to bilo.

Zaputim se ja zarana ovog drugog dana godine gospodnje 19. te u 21. veku na redovnu rekreaciju.

U 18.tici u 7.30 jedan starac sa štapom,  jedna oniža devojka sa iks nogama u teškim, zimskim, dubokim cipelama, dva mlađahna balavca za koje mi nije jasno šta ih je nateralo ovako rano da se uopšte negde kreću i moja malenkost sa slušalicama na ušima (pokrivenih kapom), u crnoj jakni, širokim somotskim crnim pantalonama, sa torbom o ramenu i kesom iz koje sam vadio jednu po jednu mušmulu i cedio njihovu blagotvornu sadržinu u usta. Pre prelaska Save na ulasku u Austro-Ugarsku (uvek tako vidim prelazak na novobeogradsku stranu) priključio nam se na Mostaru jedan ćutljivi mladi par očigledno zaljubljenih bića. On je stezao njenu ruku a ona nije skidala pogleda sa njega čiji je glava lebdela u bezvazdušnom prostoru ljubavne zanesenosti. Ona mu se privila uz grudi (za glavu niža od njega) i rukama ispod jakna obgrlila ga oko struka.

Ne, nije tu došlo do seksa u eksplicitnom obliku. Oboje su izašli kod Sava centra i zaputili se negde valjda znajući gde.

Ja odbacih ljuskaste kožice ostataka mušmula i po automatizmu  dođoh do hotela, zapisah se u knjigu dnevnih dolazaka (bijah drugi na listi, prepoznah advokatovo ime – stigao je pre mene), uzeh mantil i dva peškira, uniđoh u mušku svlačionicu, skinuh se do kupaćih gaća, ne skidoh čarape niti majicu i navukoh bade mantil. U prostor bazena ograđen od spoljašnosti velikim, kosim, staklenim površinama nije još prodrla dnevna svetlost. Plavkasta, ili možda tirkizna, svetlost iz stranica bazena potopljena u vodi davala je nadrealan izgled okolini. Nigde nikoga.

Tako sam barem pomislio. A onda u uglu bazena spazih neko ljudsko klupko. Nemajući kud, prođoh pored njih ni ne pomišljajući da se radi o onome o čemu se radi. Oni me mislim ni ne zametiše a ja, kako sam im se primicao, razaznam da glava koja izviruje iz vode pripada momku kratke kose, a ta glava beše uronjena među grudi osobe očigledno ženskog pola. Njena glava je bila povrh njegove a ruke joj drže njegovu glavu kao da joj ne da da se od nje odlepi. Ona mi delovaše pokrupnom a on nekako sićušno.(Kasnije sam ustanovio da je ona zaista krupan primerak dobro zaobljene crnke, a on recimo perolaka kategorija vižljastog momka.)

Zapazili su me tek kad sam došao do ugla bazena i krenuo ka svom uobičajenom mestu blizu drugog ugla te strane bazena. Ona se malo otrgla od njega i počela da namešta gornji deo kupaćeg kostima (kostim je dvodelni, da se zna a važno je radi daljeg toka zbivanja). Ja sam pomislio da sam prekinuo jedan nedovršen seksualni kontakt i osećao sam se donekle krivim zbog toga te sam brzo počeo da se bavim uključenjem laptopa, nameštanjem u fotelji nekako ukoso u odnosu na njih praveći se da me savršeno ništa ne interesuje što njih dvoje rade. Traje to neko vreme, ja buljim u ekran i čekam da se programi u laptopu zavrte. Pa se setih da nisam popio lekove te iskopah dve različite tablete i krenuh ka suprotnomn kraju bazena gde je jedva probuđena devojka pravila jutarnji popis robe na šanku. Popih čašu vode i krenuh nazad kao negledajući u par koji je opet započeo svoju igru.

U toj igri ona je bila aktivniji igrač a on kao da se prepuštao njenim inicijativama. Ona je svako malo zaranjala glavu u vodu i bavila se nekim podvodnim delovima njegova tela. Možda bi se iz njegova povremena gledanja u strop bazena, (a možda je i žmurio), moglo naslutiti šta je njoj sve padalo na pamet. Njena se glava nekoliko puta pomaljala iz vode da se navata vazduha da bi nešto kasnije on počeo da  zaranja. Njen blaženi osmeh i gledanje uokolo da li  kogod gleda ukazao je na stanovite uzbuđujuće radnje.

Meni se tada već otvorio BBC News na ekranu pa sam video sliku radosti ekipe inženjera iz NASE koji su uhvatili signal sa svoje letilice koja je na rubu Sunčevog sistema došla do Kuiperovog pojasa i primakla se nekoj zaleđenoj gromadi leda i verovatno još kakvih ostataka objedinjenih u par kilometara dugačkom telu oblika kikirikija kako likovni umetnici angažovani od NASE  vizuelno prikazuju  svemirsko telo po imenu Ultima Thule. Radio signalu sa udaljenosti od 6 milijardi kilometara treba 5-6 sati da stigne do Zemlje a i tada ga treba razabrati među raznim kosmičkim zvucima. Zanese me nekako ta radost i podvig NASInih inženjera pa se i sam izgubih u Kuiperovom pojasu na rubu Sunčevog sistema.

Pređoh tih nekoliko milijardi kilometara dok si rekao piksla da bih se vratio do para napaljenih ljubavnika koji su se 6-7 metara od mene  zanosili razmenom telesnih užitaka ispuštajući prigušene zvuke iz kosmičkih daljina svog zanosa. Valjda procenjujući da se i sam iskrcavam na Ultima Thule, mladi napaljenici nisu više vodili računa o mom (ne)prisustvu. Okretali su se, nameštali dok nisu  u nekom momentu utihnuli  spremni za veliki događaj. Ona se uhvatila za rub bazena, a on joj prišao sa leđa i prilično jasnim pokretima odmerenog ritma ukazao da je našao put do središta njenog Sunčevog sistema. Sada je ona gledala u nebesa trudeći se da nađe Ultima Thule a da ne da glasa od sebe od radosti što ga je našla.

Draž seksa na javnom prostoru u vodi, rano ujutro, toliko je van uobičajenih seksualnih odnosa, da ih više ničije prisustvo nije moglo omesti. Devojka za šankom, na suprotnoj strani bazena, prestala je da briše čaše, ja na internetu nisam slušao komentar nekog astrofizičara o tome šta očekuju od Ultima Thule. 

Sav sam se dao u uho. Njihovo ubrzano disanje ukazivalo je na skorašnji vrhunac uživanja.

Nije lako u takvoj situaciji biti tih kada treba da prsneš od zadovoljstva. U nekom času, momak je samo progutao grleni grč snošaja i izmožden nalegao na njena leđa pokušavajući da dođe do daha. Ona je glasno izdahnula i udahnula nekoliko puta da bi se postepeno njeno disanje smirivalo ne menjajući položaj ali glave spuštene na rub bazena. 

Dnevno svetlo razbijalo je tirkizni odsjaj podvodnog osvetljenja. Penzionisani advokat izašao je iz saune i spustio se u vodu. Pozdravili smo se klimanjem glave. Mlada šankerka pogledala me nekoliko puta kao da pita da li smo oboje videli isto i prisustvovali istome. Ja sam ćutke klimnuo glavom dajući joj znak da delimo tajnu. 

Ja sam pokušavao da se setim nekog svog ludog seksualnog događaja u neuobičajenim oklonostima na neuobičajen način. Jest bilo jednom u moru nešto slično. Ali bio je mrak i nigde nikog u blizini. 

Za to vreme svemirska letilica je potvrdila naučnicima u NASI da je spremna i sposobna da narednih meseci šalje informacije koja je sakupila prolazeći blizu Ultima Thule.

U trenutku kada ovo pišem (a primakla se ponoć), letilica je poslala sliku Ultima Thule.

Veliki je to događaj za NASU a svako je od nas to zapamtio na svoj način. 

Šampanj na bazenu

Ne bijaše tako davno. Tek jučer, to jest, prošle godine.

Bugari zaposjedoše hotel i razmiliše se po wellness centru.

Najprije sam primjetio dvojicu trbušana u nekim savremenim kupaćim gaćama pripijenim uz butine, dupeta i genitalije ali povrnutim ispod stomaka. Nisu znali da l’ bi prije u vodu, saunu (jednu ili drugu) ili da naruče masažu. Ipak izvališe se u ležaljkama i proučavaju kartu pića.

Nedugo zatim pojaviše se tri žene, što se kaže u najboljim godinama, svaka sa 30-40 kg viška u kupaćim kostimima krojenim za neka druga, uža, tijela, ali elastična dovoljno da sabiju nabreklotine.  Jedna za drugom sjedaju na stolicu za masažu. U aranžaman im ide 15 minuta besplatne masaže. Maserka im se bavi vratom i gornjim dijelom kralježnice . Tu se najlakše dođe do kostiju.

Zatim dođe jedan umorni biznismen sa ženom sa usnama i sisama neprirodno napumpanim. I dvoje nemirne djece koje je nemoguće ukrotiti.

Kad sam se već spremao na odlazak uniđoše tri djevojke. U jednoj se odmah preopoznao lider. Druge dvije prate je kao na povodcu. Ona sve zna, u sve se razumije i ponaša kao netko tko svaki dan provodi u wellness centru gdje god da se u kakvoj svjetskoj metropoli pojavi. Zaista izgleda svjetski, sa oblinama najplaćenijih modela, u kostimu krojenom po mjeri, besprekorno ofarbane kose boje livadskog meda, loknasto razbarušene. Namješta se na ležaljci da bi što više istakla figuru. One dvije pratilje, u običnijim kostimima,  nekako pogureno stidljive, gledaju u nju kao u nepogrešivog suca i znalca sviju stvari na svijetu. Onih koje jesu i onih koje nisu. Kad stigoše tri čaše šampanjca u uskim, izduženim čašama, ona znalački uze čašu za stalak sa dva prsta  a one dvije ih obgrliše dlanovima.

Ona sjeda na rub bazena, u poluležeći položaj, izbacivši grudi, primiče čašu ustima dok jedna od dvije slika ili snima mobilnim. Mora da je neka reality zvijezda.

xxx

Danas. Prvog dana 2019.

Uništavam mušmule u 18.tici.

Na Radio Beogradu 2 najavljuju novogodišnji koncert iz Beča i puštaju hitove klasične muzike.

U autobus, na stajalištu u Braće Jerković, ulazi jedna djevojka dobro izvajanih čvrstih nogu. Vidio sam je još dok se autobus zaustavljao na stajalištu. Opraštala se od mladića. Valjda je kod njega noćila i sada ide kod svojih da priča kako je bilo. Sjeda u sjedište preko puta mene i prepušta se snovima noćašnjeg užitka i iščekivanja budućih dešavanja.

U Wellness centru u 9 sati nigdje nikog. Kažu mi djevojke da Bugari neće prije 12.

Isplivah se u društvu pridošlih starosjedilaca poznatih faca.

Zaboravio sam naočari. Ponio sam ipak futrolu.

Ništa od lutanja po internetu.

Prije nego su se Bugari izvukli iz kreveta i premišljali da li da se spuste do bazena, dohvatih se autobusa i vratih domu svome dok je razbuđenim beogadskim ulicama počeo da struji život.  

Na jednom stablu oglas. Prodaje se posteljina, stolnjaci i stvari od frotira.

Jedna porodica iz mog ulaza izlazi i baca 2 kese smeća i jednu pozamašnu kutiju u kojoj je bila  neka igračka. Majka ugurava djevojčicu straga u automobil dok je nervozni muž požuruje.

“Ajde, čekaju nas moji na ručku.”

Popnem se na moj 7. kat i krenem na balkon da uzmem jednu narandžu koje inače tamo držim. 

Pogledam ka kontejnerima i vidim nekog starijeg muškarca u iznošenom mantilu, razvaljenim cipelama i sa kapom na glavi kako prebira po kontejneru. Vadi kutiju od igračke i vrti je u rukama. Ne zna šta bi sa njome.  Možda zamišlja igračku u praznoj kutiji, možda misli da bi nešto mogao staviti u kutiju da liči na igračku, a možda je  kutija dovoljno lijepa sama po sebi da može poslužiti kao poklon.

Xxx

Slušam preko slušalica koncert iz Beča. Lepršaju valceri.

Komšinica odvrnula narodnjake.  

Uzmi sve što ti život pruža,

Danas si cvet, sutra uvela ruža.

Mamurluk punoletstva

Mamurluk je fizičko i emocionalno stanje koje nastupa nakon prekomerne upotrebe alkoholnih pića. 
Tako kaže definicija. I dodaje se:
Kad popijemo neko piće - vino, pivo, rakiju, ili nešto drugo - ono dospeva u naš želudac. Odavde, preko sluzokože želuca ulazi u krvotok. Krv je prenosi kroz celi organizam. I tako, pomoću krvotoka, on (alkohol) dospeva u sve organe i sva tkiva organizma. Zato, dok pijuckamo alkoholno piće, ono počinje da struji kroz naše telo, kroz svaki delić našeg organizma. I, što više alkohola pijemo, sve više i više alkohola prolazi kroz naše telo. I, naravno, utiče na razne načine. Što više popijemo, to više utiče na naše ponašanje.
Čak i posle prestanka pijenja, alkohol i dalje prolazi kroz naš organizam. Dokle? Dok se ne preradi i izbaci. A to je dugotrajan proces. Najkasnije posle 24 sata posle prestanka pijenja sav alkohol se izbacuje iz organizma.
Još jedna naučna činjenica:
Jetra razgrađuje alkohol na ugljen-dioksid i vodu, koji se iz organizma eliminišu putem izdahnutog vazduha, znoja, stolice i mokraće. Jetra relativno polako razgrađuje alkohol. Količina enzima u jetri dovoljna je da se u njoj oksidira 8-9 g alkohola na sat. Ta razgradnja se ne može ničim ubrzati. Pošto jetra stalno radi istim tempom, vreme razgradnje alkohola zavisi od količine popijenog pića, kao i od koncentracije alkohola koji se nalazi u njemu.

Pre pijenja:

1.     Pre nego što krenete u provod, preporučljivo je nešto pojesti. U ovakvim slučajevima je dopustivo pojesti nešto masnije i teže jelo. Takvo jelo, koje će organizam polako svariti. Na ovaj način ćemo sačuvati sluzokožu želuca od iritacije. Alkohol se ne sme piti na prazan želudac, već samo na pun, tj. za vreme ili posle jela. Pijenje "na gladno" dovodi do bržeg opijanja nego pijenje na pun stomak. Lično iskustvo: ne držim se uvek preporuke. Naša tradicija govori o tome da se nešto žešće popije pre jela.

2.     Čaša mleka ima pozitivan efekat, jer smanjuje brzinu resorpcije alkohola (upijanje alkohola u organizam). Lično iskustvo: Pijem mleko, hladno (iz frižidera) sutradan. Pomaže.

3.     Na slavlju piti samo jednu vrstu pića, po mogućnosti čistu i prirodnu. Lično iskustvo: Ne pridržavam se.

4.     Nikako se ne sme piti naglo, već postepeno. Lično iskustvo: Što sam stariji više se pridržavam saveta.

5.     Važno je jesti više puta tokom pijenja. A ne samo piti! Između dva gutljaja pića pojedite nešto. Lično iskustvo: Obično se toga pridržavam.

6.     Posle alkoholnog pića popiti čašu vode ili negaziranog soka. Lično iskustvo: Retko kad se toga pridržavam.

7.     Kada se u "sitne sate" razilazite kući, neophodno je opet jesti i žurku ili slavlje na taj način obavezno završiti jelom. Lično iskustvo: Obično se tog dela na kraju slavlja slabo sećam.

8.     Posle slavlja, preporučljivo je prošetati se i popiti čašu vode ili voćni sok sa puno C vitamina. Lično iskustvo: Skoro nikad.

A sutradan:

1.     Rasol. Čemu trošiti reči.

2.     Trebate nešto pojesti. Makar silom.

3.     Pijte dosta tečnosti, da bi nadoknadili izgubljenu vodu iz organizma.

4.     Stomačne tegobe se odlično otklanjaju pijenjem većih količina hladnog, gusto skuvanog i jako slabo zaslađenog čaja od kamilice koji se može piti umesto vode celog dana.

5.     Ako neko ima u domaćoj apoteci vitamine C i B₆ u tabletama, onda će mu oni dobro doći.

6.     Glavobolja u mamurluku se najbolje otklanja uzimanjem aspirina. Paracetamol se ne preporučuje, jer nju razgrađuje jetra, koja u ovim uslovima ima previše posla oko razgradnje alkohola. Ovo nisam znao. A ni koristio.

7.     Umereno toplo kupanje i masaža jako dobro deluju na iscrpljeni organizam. Lično sam to jučer primenio. Plivanje, a umesto masaže sauna. Sauna se inače ne preporučuje, ali u mom slučaju to ne vredi.

8.     Malo gimnastike i šetnja. 

Zablude:

1."Klin se klinom izbija". Ne važi.

2. Preskočite crnu kafu taj dan. Jer, nasuprot narodnom verovanju, ona ne smiruje nerve, već ih još više nadražuje. Ne pijem kafu, pa nemam komentar.

Xxx

Zadnjih desetak godina uvrežio se običaj da se slavljenje 18. rođendana pretavara u slavlje koje po masovnosti i pripremama postaje veoma važan događaj u životu mladih. Kažu da je to počelo otkako se ne slavi odlaženje u vojsku. S time što se punoletstvo slavi jednako za mladiće i devojke.
Da ne bi moje nećakinje Aleksandre ne bih ni znao za tu novotariju. Tako se ja zaputih u selo kod sestre od tetke da proslavimo unukino ulaženje u svet odraslih i samosvesnih bića. Beše dosta sveta (morao bih konsultovati dr Stefanovića za procenu broja prisutnih), finog mladog sveta, nas matoraca koji se mnogo toga sećamo. Dobre hrane i bogme pića.
Moj tekst o mamurluku direktna je posledica jučerašnjeg mamurluka. Milovanova šljiva je bila neodoljiva, a kasnije tokom večer umešalo se belo vino pa se ta mešavina zaplela u mojoj glavi a uticalo je i na unekoliko nekoordinisano kretanje.

Xxx

Ovako instruiran naknadnom pameću valjda ću umeti da primenim savete dok još dve sestrine unuke ne dovedemo do punoletstva.

A vi vodite večeras računa. Nemojte da kažete niste znali.   

Vitruvijev čovek na reparaciji

Jednog je jutra iz bazena hotela Crowne Plaza, pokretima punim samopouzdanja, izašao  muškarac savršene građe. Nigde ni traga sala, svi mišići skladno uklopljeni kao kod Vitruvijevog čoveka kako je Leonardo video opise zlatnog preseka čuvenog starorimskog arhitekte, graditelja i teoretičara.

Ovdašnji Vitruvijevac je možda malo viši nego što bi ga Leonardo sklopio, ima asirski negovanu kratku bradu i kratku kosu sportiste. Više mi liči na čuvenu skulpturu Zeusa

Ili Posejdona jerbo još traje raspra o tome da li pomenuta skulptura predstavlja vrhovnog boga antičkog grčkog panteona ili vladara mora. Ajde da ga ipak nazovem Posejdonom.  Ima više razloga zbog koga bih izbegao da ga vidim kao grčkog Vrhovnika.

Prvo, čovek je Turčin. Grci bi mi žešće zamerili da "njihovog" boga poturčim.

Drugo, suviše je tamnoput za predstavu o grčkim bogovima.

Pored ovih rasističkih i etničkih predrasuda, istakao bih i treću primedbu koja možda ima osnova:

Čovek igra beka u nekom turskom fudbalskom prvoligašu.

Da bi se neko proglasio Zeusom trebao bi da igra makar u Liverpulu a svakako bi morao biti centarfor. Ne može bek da bude Zeus.

Elem, tokom saunskog razgovora sa Posejdonom turskim, saznadoh sve gore navedeno. Priča na njegovom slabom engleskom i mom bednom turskom (zažalih što nisam pogledao više epizoda makar koje turske serije) govori o profesionalnom fudbaleru u 37. godini života na zalasku karijere. Igrao je u vrhunskim turskim klubovima (pominje Sašu Ilića kao klupskog kolegu u Galatasaraju ili Fenjerbakčeu /nisam siguran koji od ta dva/) i sada se nada da će u Ankari u timu po imenu Ankaraguču izdržati konkurenciju mlađih fudbalera i igrati koju godinu još. A posle bi da ostane u fudbalu kao trener ili menadžer. Priča mi kako su mu žena i dve kćerke u Istanbulu i viđa ih vikendima kada njegov tim igra u Istanbulu. Kasnije mi je pokazao sliku dečice na mobilnom dok su mu se oči ovlažile roditeljski zaljubljeno gledajući nedužna lica.

Ćakulali smo tako o životu sportiste pa ga na kraju pitah šta će u Beogradu.

„Došao sam kod Marijane na tretman.“

Rekao je to kao da se podrazumeva da znam ko je dotična Marijana. I zaista dok je on pričao da je imao rupturu mišića i da mu je Saša Ilić preporučio da dođe kod Marijane, fizioterapeuta, da mu to zaleči i oporavi neverovatnom brzinom, setih se da je pre par godina po medijima kružila priča o čudotvornoj fizioterapetkinji Marijani koja je nekom svojom magičnom kremom masirala čuvene sportiste i omogućila im da oporavak nakon povreda mišića i zglobova brže teče. Recimo, ono što bi trajalo 5-6 nedelja, kod nje se završava za par dana. Nakon par dana tretmana kod nje, sportisti izlaze kao novi, da ne kažem, ispod čekića. 

Priča mi Posejdon turski da je par dana u Beogradu i već nakon dva dana Marijaninih tretmana počeo je normalno da hoda, bola nema i već u vodi vežba. Pokušava da mi objasni kako je za sportistu važno da što pre iz stanje povrede uđe u normalan trening.

„Ako te dugo nema, trener uzima nekog drugog i zaboravi te. A kada se vratiš nakon mesec ili dva, ispao si iz tima. A to znači manju platu, nema bonusa..“

Tako valjda kada izračuna trošak puta i cenu Marijaninih tretmana ispada da je to dobra investicija. Brzo će ga Marijana vratiti među aktivne fudbalere, trener ga neće zaboraviti i mogao bi uskoro na teren. Na zalasku karijere to je bitnije od svega.

Xxx

Posle uzeh da učvrstim svoje krhko znanje o Marijani pa je potražih na mreži.

Na njenom sajtu   naći ćete više podataka o njoj i impozantan spisak sportista koje je vratila u aktivan sportski život.

Ponukan ponešto izazovnim fotografijama pročitah i jedan intervju u kome diplomirani farmaceut priča kako nije htela da započne i završi karijeru tako što bi otvorila apoteku i izdavala lekove na recept i bez recepta penzionerima i ostalom bolesnom i zdravom svetu. Radeći u nekoj laboratoriji smislila je neki nazovimo ga balzam koji ubrzava regenraciju tkiva. Kažu da taj balzam tajne formule sadrži prerađenu konjsku placentu pa su neki zlonamernici tvrdili da nema toliko konja i konjske placente u Srbiji te da je ona umešana u šverc konja po srednjoazijskim zemljama u kojima je radila kao fizioterapeut u fudbalskim klubovima.

Posao joj je osobito krenuo kada je u sportski život povratila jednog našeg fudbalera (Marko Pantelić, čini mi se) koji je čudovišnu Marijanu i njene magične tretmane preporučio kolegama iz internacionalnog okruženja, pa su počeli da je zovu ćak i iz engleske Premijer lige. Bolja joj reklama nije trebala. Sada u njenu beogradsku ordinaciju dolaze na zakazane termine. U tolikom broju da je jednom izjavila da bi joj Žoze Murinjo  zamerio na timu fudbaleru koje je u jednom danu tretirala.

Xxx

Negde petog dana našeg poznanstva i ispijanja čajeva, turski Posejdon mi ozareno reče da je povreda netragom nestala i pokazuje mi neki od potkoleničkih mišića koji je par dana ranije zaista izgledao bolesno natečen i potmulo plavo bolestan. Demonstrira mi trčanjem oko bazena koliko se dobro oseća.

Česti gost mojih napisa iz bazena, bivši reprezentativac i sadašnji trener po Africi i centralnoj Aziji, trenutno bez angažmana, poprati njegovo trčkaranje:

Aaaa, bio si kod Marijane.

Švargla

Svinjska glava, slanina, kožure i iznutrice se obare, očiste i iseckaju na komade. Potom se dodaju začini i dolije bujon da bi se dobila prilično tečna masa. Ovom smesom puni se u oprani svinjski želudac ili slepo crevo i dobro se zaveže. Stručnjaci tvrde da želudac mora da bude samo do tri četvrtine pun i da crevo ostane prilično mekano. Potom se  bari dok se krajevi creva ne uvrnu . Bari se na oko 80 stepeni jedan sat, a zatim hladi u hladnoj vodi. Između dve daske se presuje 24 sata, a potom se četiri do pet dana dimi u pušnici.

Kažu da se tako sprema švargla. Zahtevno, nema šta.

A za one koji bi hteli precizniju informaciju evo osnovnih sastojaka: jedna svinjska glava, kožura, srce, bubrezi i jezik. Na svaki kilogram se uzima: 35 garma soli, 1 gram majorana, 4 grama bibera, 35 grama aleve paprike, beli luk po ukusu.

Specijalitet  naziv  potiče iz Nemačke, od nemačke reči “schwartenmagen” .

Na gornjoj slici vidite kako izgleda kada se napravi kako treba.

Ja spadam u obožavaoce švargle.  U našim samoposlugama mogu da se nađu razni surogati i industrijske tvorevine sa nazivom švargla. Ali švargla nije švargla ako je u plastičnom omotu. Ponekad zavirim u jednu mesaru na pijaci i nađem  tzv. Zanatsku švarglu što bi trebalo da znači da je sva ona blagotvorna mešavina zaista u svinjskom želucu ili makar debelom crevu.

Kako bilo da bilo, ovako to izgleda kada pripremim sendvič.

Najpre se pavlakom namaže jedno  parče hleba.

Pa se stavi odrezani komad švargle. Pristojne debljine.

Pa se premaže ajvarom i poklopi drugim komadom hleba.

O gornje parče hleba se obriše nož od ostataka ajvara. A desi mi se da ostane i pavlake na nožu. Znalci kažu da uz švarglu prija luk - što ću svakako probati. Ovaj sendvič je bio za doručak a očekivao me neki sastanak pa luk nije bio uzet u razmatranje. 

A za sve one koji će mi zameriti nezdravu hranu, povratak svežderstvu, izneveravanje zdravog puta u ostatak života - jedna umesna napomena:

Stručnjaci kažu da u švargli ime svega onoga što svaki dan jedete u nekoj pašteti.

Samo bez hemije.

Preporučuje se uz po koju čašicu rakiju. Probaću.

Nisam proverio: Pre ili posle?

12 gutljaja vode

U žargonu fanatizovanih sledbenika maksime „Mens sana in corpore sano“ kada se završi set vežbi u teretani kaže se „Uradio sam program“. Pri tome vredni lični trener upisuje u neku svoju svesku kako je program tekao, kojim se rasporedom odvijao i šta sve još treba odraditi. Biće da je sve to veoma važno za ove između 30 i 40 koji trže maratone, izdržavaju trijatlone a upoznao sam i jednog ultramaratonca zbog koga sam morao posegnuti za internetom da bi se obavestio o čemu se radi.

Moj „program“ sam sam sebi odredio i sastoji se od vežbi razgibavanja te jačanja muskulature ramenog pojasa, stomaka i leđa. Potom na biciklu odradim 10 minuta laganog sprinta uzbrdo i posle se vratim laganim vežbama jačanja mišića ruku. Sve u svemu, doveo sam sebe u prihvatljivo stanje a popravio i kilažu. Sada sam na 88 što mi se čini da je kilaža koju bih mogao održati čak i pod pretnjom svih prazničkih gurmanluka. 

Potom idem u bazen na 45 minuta plivanja. 

Tu se srećem sa fudbalskim trenerom bez trenutnog angažmana (bivši reprezentativac Jugoslavije i član neke od uspešnih generacija Crvene Zvezde), jednim penzionisanim advokatom, jednim penzionisanim TV rediteljem, jednom profesorkom univerziteta (ako nije u penziji a ono će sigurno uskoro biti), jednim istetoviranim fanatikom zdravog života, jednom babom koja se žali da joj je kost na ruci krivo zarasla posle loma, jednim biznismenom 50-tih godina koji visi na telefonu i viče kad govori, a govori više rukama nego glasom, jednom ćutljivom mlađom damom (recimo 30 i neka) koja sve ljubazno pozdravlja ali se ne upušta u konverzaciju ni sa kim.

I jednom Ruskinjom. Tamnokosom, tamnookom, niskom, laka koraka, dobro držeće figure, čvrstih nogu i ruku. Kasnije sam od nje doznao da ima 43 godine, a bogme ne bih joj dao više od 35. U oči mi je upala kada sam video da pliva izvanredno skladno i jedina pravi dobro uvežbane okrete kada dođe do jednog ili drugog kraja bazena. Kad otpliva svoje,  „program“ uključuje vežbe u vodi na ćošku bazena koje nisam video ni kod jednog  teretanskog fanatika. Rastegne noge u špagu tako što su stopala zakačena za rub bazena a dupe šljapka po vodi dok se torzo savija ka jednom pa drugom stopalu. Deluje kao akrobatkinja na trapezu i izaziva zavist svih nas posmatrača koji svoja stopala ne možemo dotaći skoro ni u sedećem polažaju a navlačenje čarapa smatra se vrhuncem akrobatike.

I gde bi se začeo razgovor nego u sauni. Vrebao sam priliku kada je sama u sauni pa se priključio sa svojim peškirićem.

Elem, ona je Ruskinja. Par godina u Beogradu, muž joj je naftni inženjer i radi u NIS-Gazpromnjeftu. Na solidnom srpskom sa ruskom mekoćom i naglaskom. Na moje radoznalo pitanje otkud tako komplikovana vežba.

„Ja sam balerina.“

I tako nakon nekoliko saunastih razgovorčića pitam je ja jedared, a vazda me to interesovalo:

„Otkud poriv devojčicama i mladim devojkama da idu na balet i muče svoje telo teškim i napornim vežbama.“ U glavi sam već imao neku sentimentalni odgovor tipa „Oduvek sam nosila muziku u sebi i potrebu da pokretom iskažem...“

„Moja baba je bila balerina, mama je bila balerina, i to je bio jedini način za žene da izađu u inostranstvo u vreme Sovjetskog saveza.“

Muškarcima je, kaže ona, bilo lakše. Naučnici su išli na kongrese naučnika, sportisti na takmičenja, muzičari su gostovali po inostranstvu, a jedine žene koje su mogle putovati bile su balerine. Naravno, uvek u grupi (tj. kao ansambl) i uvek u pratnji gomile muškaraca iz umetničkog odeljenja pri KGB. Priča ona to otvoreno kao da se znamo godinama i imamo izgrađeno poverenje. Jeste da se u sauni ljudi nekako lako odvaže da pričaju intimne stvari, ali ovakva otvorenost je prevazišla sva moja očekivanja.

Bila je ona profesionalna balerina nekih 5 godina, a onda je pukao Sovjetski savez, ruske balerine više nisu bile toliko tražene u svetu, njena majka je postala baletski pedagog u Londonu pa joj je ona asistirala. U Londonu se na balet upisuje puno dežmekastih devojčica koje nikada neće postati balerine ali ih bogati roditelji (često plemićkog pedigrea) daju u baletske škole da nauče kontrolisati svoje telo, da se isprave i pravilno postave  kao i da steknu određenu disciplinu.

Pitam ja da li je naporno izdržavati sve to i imati posebnu ishranu i ritam.

„Jeste, ali navikne se telo na to. Eto ja i sada pijem tačno 12 gutljaja vode. Zašto toliko ne znam, ali kod 12. tog gutljaja ja stanem.“

Xxx

Pre nekog vremena, dok se odvijao Festival igre (ili se tako nekako zvao festival koga je osnovala i vodi Aja Jung) gostovao je balet iz Hong Konga i jednog subotnjeg podneva napravio malu igrariju u salonu Muzeja savremene umetnosti. Ulaz slobodan. Za sebe ne bih mogao reći da sam ljubitelj baleta ali se uputih u MSU zaintrigiran time da će se plesati na muziku Bitlsa. Ko velim – to bi mogao izdržati. Dok se sve pripremalo (ipak foaje nije baš plesna scena), smucao sam se uokolo i kroz stakleni zid video u jednoj prostoriji nekoliko balerina i baletana kako se zagrevaju. Baletani su skakutali ukrštajući ispružene noge, a balerine su dizale istegnute noge i čelima dodirivale potkolenice. Nešto slično ovoj „mojoj“ Ruskinji.

Kad je program počeo, osmesi su nabačeni na lica malih Azijatkinja i lagane kao paperjasta perca lebdele su po foajeu kao da su u bestežinskom stanju.

Xxx

„Pa zašto i sada u 43. vežbate kao da ćete večeras na scenu.?“

„To mi je u krvi.“   

Hah

Ovih decembarskih  dana,  pre 2018 godina, ako je verovati današnjem računanju vremena,  jedna se grupa od 11 uglednih ljudi, glavara svojih porodica,  našla u seocetu Hah koje se nalazi u današnjoj jugoistočnoj Turskoj do same granice sa Sirijom a blizu Iraka. Potonji svetac Mihajlo Sirijski nabraja da su to bili: Dahdandur, Šuf, Aršak, Zarvand, Arjo, Artahšašt, Aštanbuzan, Mahduk, Ahšireš, Sardan i Marduk. Mihajlu fali dvanaesti koga pominje Sveti Jakov. Na kristalno čistom nebu te večeri kada su pristigli videše  neobično sjajnu zvezdu čiji su pravac hteli da prate. Onako umorni a i u godinama odluče oni da put ka Jerusalimu nastave trojica ornijih i odnesu Očekivanom Spasocu prezrenih na svetu nešto zlata, tamjana i mira. (Tu trojicu neka druga tradicija kasnije nazva Kasparom, Baltazarom i Melkiorom.) 

Zahvalna i radosna majka, po imenu Marija, za uzvrat im dade komadić tkanine u koji je njen sin bio povijen po rođenju. Po povratku u Hah, nekim čudom to parče tkanine pretvori se u zlato. Zapanjeni tim čudom, jedanaestoro uglednika i glavara familija  odluče da se na mestu pretvaranja tkanine u zlato podigne crkva Spasioca i Majke mu. 

Seoce Hah postade poveće naselje pa vremenom i prosperitetan grad. Od crkvice nastade katedrala a sagradiše i utvrđenje oko nje. I fino je išlo njihovim stanovnicima sve dok im Tamerlenovi vojnici ne razrušiše grad krajem 14. veka.  Od katedrale i utvrde ostadoše impozantni ostaci, 

a preživeli stanovnici ne kloniše duhom nego sagradiše novu crkvu koja i danas postoji a zove se Crkva  Joldat Aloho kako se na sirijačkom dijalektu aramejskog kaže “Majka božja”.

Danas u Hahu, koje se vratilo na nivo seoceta, živi oko 20 porodica koje svoje poreklo vuku iz biblijskih vremena i govore aramejskim jezikom, jezikom kojim je govorio  narod kome su pripadali  Marija i Josip, te sin im Isus.

Gore navedenu legendu ispričao je Habib, glava jedne od preostalih 20 porodica u selu Hah. Preživela je njegova porodica sve imperije koje su se vrtile oko njihovog kraja a da im ni jedna nije bila osobito sklona. A poslednjih decenija našli su se između Turaka i Kurda pa kako ne htedoše da se stave ni na koju stranu ostade ih samo par hiljada u tom delu Turske gde ih je nekada bilo oko 50.000.  Može ih se naći u izbeglištvu od Skandinavije do Amerika. Kako su uvek manjina, gde god da dođu, utapaju se u okolinu da bi preživeli, čuvaju nekako svoju hriščansku veru a trude se svojski da sačuvaju svoj “biblijski” aramejski jezik.

Habib retkim radoznalcima i novinarima, a jedan čiji tekst koristim kao predložak, posetio ih je pred ovogodišnje božićne praznike, ispisa lepim, uvežbanim rukopisom tekst na aramejskom (sirijački dijalekt) i ukazuje koliko reči tog starog jezika još postoji u arapskom, pored pisma  koje ima očiglednih sličnosti.

 Lingvisti i orijentalisti svrstavaju arapski u potomke aramejskog uz sve modifikacije koje su stoleća naslagala kao zaostavštinu raznih regionalnih jezika i narečja.

Xxx

18. decembra je Dan arapskog jezika lepo obeležen ove godine u Narodnoj biblioteci večernjim podsećanjem u organizaciji Arapskog kulturnog centra. Nekoliko entuzijastičkih arabista (čini mi se da se radi samo o devojkama) osnovaše centar prošle godine i uporno se trude da ga ožive različitim aktivnostima. U fino popunjenoj Sali uz negovan književni arapski jezik i prigodne prezentacije, nenametljivo i ukusno, uz pomoć Kluba arapskih ambasadora u Beogradu, podsetismo se nastanka i raširenosti arapskog jezika kao jednog od 6 zvaničnih jezika u Ujedinjenim nacijama. Priznajem da za Arapski kulturni centar nisam znao i utoliko mi bi draže kad videh koliko se trude da neguju taj jezik i kulturu nastalu oko njega. Na kraju se sve zasladilo poznatim arapskim đakonijama i dobrim raspoloženjem prisutnih.

Zadovoljan sam kada vidim mlade ljude koji se trude da učine više nego što ih je fakultet naučio, da prošire svoje znanje i ponude ga drugima. Otiđite na njih sajt (ww.akc.rs) pa makar samo da bi videli prelepi kaligrafski znak Arapskog kulturnog centra.