Prvomajska Esperanza

On the sunny side of the street.

Cijelog dana nisam uspio otresti se Esperanze Spalding.

Ujutro dok sam radio obične vježbe razgibavanja.

U kupatilu dok sam...

Kad sam se uspinjao ulicom kojoj ne znam ime, od mog krova nad glavom do početne stanice na  Paunovom brdu.

U trolejbusu 41 dok je tinejđerka sa raznobojnim noktima kucala poruke prateći usnama misao.

Dok je stariji čovek pomagao starijoj ženi (svojoj?) da uđe u trolejbus U paunovoj kod Pet solitera.

Za vrijeme laganog spuštanja niz Neznanog junaka do bolnice „Dragiša Mišović“. 

Čak me ni zgrada „Pinka“ nije smetala, niti me smetalo kako je neki čikica ubjeđivao  srednjovječnu komšinicu koja je sjedila do njega da su viršle kod „Matijevića“ bolje od onih u „Maxiju“.

Esperanza mi je odjekivala u glavi dok sam se spuštao pored nezgrapnog zdanja Arkanove kuće (Cecinog doma) i prošao pored građevinskih mašina „Beogradputa“ koje rasturaju Ljuticu Bogdana.

Njen bas ubrzao mi otkucaje srca dok sam savladavao 44 stepenika do kancelarije na Zvezdinom stadionu kojeg svi zovu Marakana a zvanično se zove „Stadion Rajko Mitić“.

Pa kada mi je iznenadni nalet sunca kroz prozor prekinuo dosadni administrativni posao, opet se sjetih Esperenze.  Prozor mi je na sunčanoj strani ulice.

I kada sam gledao i slušao hor Zvezdinih dječaka (svaka aluzija na one „bečke“ je namjerna) kako marševski „pjevaju“ besmislene navijačke napjeve za vrijeme utakmice Crvene Zvezde i Vojvodine pokušao sam čuti kako Esperanza glasom prati klizanje prstiju po prevelikom instrumentu.

Napokon, na nju mi je ličila jedna razdragana djevojčica koju je otac doveo na utakmicu i koja je u VIP loži nalazila da je interesantnije probijati se između zasjelih gledalaca i ići i vraćati se nekoliko puta samo da bi svi mi uvijali noge na sjedalištima da bi ona mogla proći. Njena afro raspuštena kosa uvezanom ružičastom trakom. Na nogama roze patike. I vragolast osmjeh.

Mrak se uspinjao Banjicom dok sam se vraćao privatnosti svoga života.

Mladi sir, paprika i mladi luk. Ostalo mi i nešto kruha od juče. Korica hljeba.

Hljebovi rastu on the sunny side of the street.

Poslušajte Esperanzu Spalding.

https://www.youtube.com/watch?v=TQtXo4tiZxs

Hubara i bliskoistočni ratovi

Sa interesom razumljivim za jednog orijentalistu pratim vesti i komentare u vezi sa raznim isprepletenim ratovima na području Bliskog Istoka, a naročito onih u Iraku i Siriji. Tako su mi  prošle nedelje pažnju zaokupila zbivanja oko razmeni stanovništva i boraca u 4 grada u Siriji.

Jedna od tih vesti glasi:

ДАМАСК - На хиљаде сиријских цивила из четири опкољена сиријска града, данас су коначно стигли на своја одредишта, после 48 сати прекида евакуације, јавили су сиријски државни медији.

Више од 45 аутобуса у којима су се налазили цивили и борци провладиних снага из градова Фуа и Кафраја, стигли су у Алепо, који је под контролом владиних снага, саопштила је Сиријска опсерваторија за људска права.

У исто време свих 11 аутобуса у којима су се налазили побуњеници и њихова родбина из Забаданија и још два подручја која су под конторолом побуњеника, прешли су у провинцију Идлиб, коју држе под својом конторолом држе побуњеници.

Евакуације око 3.000 људи из четири сиријских градова су почеле прошле недеље, али су одложене након самоубилачког бомбашког напада аутомобилом у суботу, у којем је убијено 126 особа, од којих је 68 деца, на контролном пункту у Рашидину, западно од Алепа.

Ukratko, razmenjeno je stanovništvo u 4 grada: 2 provladina (Asadova) i 2 pobunjenička. Prilično komplikovana i zamašna operacija. Ono što me posebno zainteresovalo je što nisam video da se kao posrednik pojavljuje bilo koja od uobičajenih humanitarnih organizacija UN.

Istovremeno,  po arapskim agencijama i novinama istovremeno u Džedi, Dohi i Bagdadu je objavljeno da je oslobođeno 26 talaca koje je u zatočeništvu držala neimenovana neregularna vojna formacija u južnom delu Iraka, negde blizu granice sa Saudijskom Arabijom. Od tih 26,  svi su bili Arapi, a većina Katarci.  Interesantno – neki su bili članovi vladajuće familije u Kataru.

E, tu me nešto zagolicalo pa sam se dao u malo čeprkanje po vestima i komentarima.

+++

U priču sada uvlačim jednu pticu.

Ptica se zove hubara. 

Radi se o jednoj vrsti droplji i jako je cenjena kod …. arapskih lovaca sa sokolovima. Kao plen osobito drag sokolovima.

Trebalo bi reći koju o  vekovima razvoja lova sa sokolovima, ali za ovu priliku zadovoljiću se vašim opštim znanjem o tome da ta vrsta lova postoji od najranijih znanih civilizacija. Za našu priču važno je reći da je lov sa sokolovima jako popularan vazda bio kod svih kraljevskih porodica u svetu pa ni katarska nije izuzetak.

+++

Vratimo se priči

Jednog  se decembrarskog dana 2015. grupa katarskih zaljubljenika u lov sa sokolovima, uz aktivno učešće nekoliko članova kraljevske porodice Al Tani, zaputi preko Saudije, do same granice sa Irakom. Tamo tada obitavaju hubare i vrhunac je sezona lova sa sokolovima.  Kako je u pustinji granična linija prililično neuhvatljiva, a pripadnici visokih kraljevskih slojeva ne mare previše za granice, zabasiše lovci u Irak. 

E sad, da li su o svemu imali neka saznanja irački bezbednjaci ili ne, teško je reći mada mi je čudno da na grupu od 30-tak lovaca krene jedna dobro naoružana jedinica od 150 ljudi. 

Da ne dužim, lovci postadoše plen.

Kada se ispostavilo da među ulovljenim lovcima ima plemenitih glava, plen postade značajan više od uobičajene trgovine taocima. 

Porodica Al Tani pokrene mehanizam pregovora sa Irakom. Irak je naravno tvrdio da su ulovljeni lovci u rukama neidentifikovanih grupa građana i da će biti veoma teško osloboditi ih. Pridev “teško” treba čitati kao “skupo”.

Tako je krenulo pregovaranje koje je trajalo više od godinu dana. Nije više bilo pitanje para nego i zamešanih ratnih igara. Uključiše se svi: Iračani i Katarci od samog početka. Gde su Katarci tu su  Saudijci, a gde su Iračani tu su  Iranci.

---

U međuvremenu u šiitsko-sunitskom delu rata u Siriji (da na čas zaboravim delove zamešeteljstva koji uključuje ISIS, Kurde, Ruse i Turke, te neizbežne Amerikance) desi se da su dva grada vladinih snaga opkoljena pobunjenicima dospela do humanitarne krize, kao i druga dva grada u kojima se nađoše  opkoljeni pobunjenici raznih fela od strane Asadove vojske debelo potpomognute proiranskim Hezbolahom.

I jedni i drugi traže rešenje a svima je stalo da se do rešenja dođe tako da ni jedna strana ne bude gubitnik ili pak pobednik. 

Tako se pregovori o grupi lovaca na hubare pretvori u složene pregovore Saudijaca (preko Kataraca) sa Irancima (preko Iračana) o spasavanju časti i jednih i drugih.

Trajalo je pregovaranje par meseci te se konačno došlo do plana o sinhronizovanim akcijama izvlačenja stanovništva iz opkoljenih gradova. 

Kada je sve utanačeno, “neidentifikovana neregularna vojna jedinica”  koja je držala lovce kao taoce, oslobodi par lovaca kraljevske krvi, ali  zadrži za svaki slučaj još ponekog iz kraljevske loze. Ako nešto krene naopako.

I zamalo da dogovor propadne kada je došlo do samoubičlačkog bombaškog napada na autobuse sa evakuiranim stanovnicima jednog od gradova. Očigledno ipak da je ulog bio suviše velik da bi se dil upropastio gubitkom preko sto ljudskih glava tamo nekih evakuiranih jadnika. 

Plemićke glave vrede mnogo više.

Epilog:

• Evakuacija 4 sirijska grada uspešno završena.
• 27 ulovljenih lovaca oslobođeno i preuzeto od strane Katara. Porodica Al Tani kompleirana.
• Hubare ponovo slobodno lete  između Saudije i Iraka.

Ove zime nikakvi lovci ih nisu uznemiravali. 

Poziv diplomcima Filološkog fakulteta

Poštovani prijatelji, a napose oni koji su završili Filološki fakultet ili znaju nekog ko je završio taj fakultet. Jedan sam od inicijatora za osnivanje Alumni organizacije FF koja treba da okupi što veći broj diplomaca FF kako bi se pomoglo sadašnjim studentima i budućim kolegama da uče i studiraju u boljim uslovima i bolje se priprema za teška vremena nakon diplomiranja. Da ne bih sada previše opisivao šta i kako planiramo - molim vas da se uputite na sajt www.alumni.fil.bg.ac.rs i pošaljete mi mejl na alumni@fil.bg.ac.rs radi potpunijeg informisanja.

Sada je u toku učlanjivanje, rasprava o Statutu i programu. Osnivačka skupština bi trebala da bude negde krajem juna a prve aktivnosti su zamišljene za 1. oktobar (prijem novih studenata) i 6. oktobar - Dan fakulteta.

Ajde živnite malo, podsetite se studentskih dana i dajte koji dinar. Nećemo ga potrošiti uludo, a vi ćete makar malo vratiti dug fakultetu koji vas je profesionalno formirao.

Vaš

Branko

Mis Arabija

U Rumi, 120 km severoistočno od Rijada održano je takmičenje za mis Arabijskog poluostrva. Stručni žiri je dozvolio je da se pojavi ukupno 16.359 kandidatkinja od više od 300.000 uzetih u obzir u više različitih kategorija u skladu sa veoma preciznim kriterijumima. Nagradni fond iznosio je pozamašnih 30 miliona dolara. Izbor je trajao punih 28 dana – što je značilo da treba savladati rigorozne uslove i pokazati svestranost, razna umeća, hod kao i zračiti osebujnom lepotom.  

Završnog dana svečanosti, kada su proglašavane pobednice, pojavio se kralj Salman u društvu kraljevskih, sultanskih, šejkovskih i prinčevskih visosti iz drugih zemalja Zaliva.

Procenjuje se da je za skoro mesec dana naporima kandidatkinja da se uguraju u prvih 10 u svakoj kategoriji prisustvovalo skoro milion ljudi. Organizatori, gosti, turisti i lepotice su uživali u improvizovanim šatrama, restoranima i napravljeno je čitavo jedno mobilno naselje za smeštaj mnogih čije su oči napasale prizorina nadmemetanja smernih lepotica u veštinama primerenim takvoj vrsti takmičenja.

Od prvog takvog takmičenja održanog 1999. godine usvojeni su standardi lepote koji osobito u obzir uzimaju sledeće attribute:

·         veliku i izraženu glavu sa širokim obrazima

·         dug i elegantan vrat

·         duge i vitke noge

·         visoku grbu pokrivenu ukusno ošišanom grivom

·         široke okrugle papke

a osobito se cene šiljate strčeće uši.

U generalnom plasmanu na kraju je pobedila kamila iz vrste Al Fahl

Ona se jasno istakla visinom svoje ušiljene grbem dražesnim osmehom i dostojanstvenim držanjem.

Na žalost, vaš izveštač nije lično prisustvovao ovom veličanstvenom događaju ali će ga svakako staviti u kalendar za sledeću godinu u kategoriju MUST VISIT. 

Kako propustiti toliki zbir lepotica na jednom mestu. 

Uskršnja poslanica

U gradiću Šadid, na obali Nila, preko puta Asuana u južnom Egiptu, žive Ekrem i Sali.

Vuku porijeklo od Nubijaca, antičkog naroda nastanjenog nekad i sad u sjevernom Sudanu i južnom Egiptu. Trgovački orijentiran narod koji je znao lijepo iskoristiti svoj položaj između centralne Afrike i Egipatskog carstva za unosnu razmjenu roba. Tamnoputi i ponosni nekako su uspjeli očuvati svoj etnički identitet premda su primili krščanstvo, a kasnije  islam, pa se sada vjerski dijele a žive zajedno.   

U faraonsko doba, Nubijce su često najmili kao ratnike osobito vješte u streličarstvu. Kažu da su vrhove strijela namakali u razne otrove i tako stekli reputaciju opasnih momaka. Jednom takvom strijelom umočenom najmoćnijim otrovom – ljubavlju – pogodio je Ekrem djevojku Sali. Za navijek otrovana Sali ne mogaše se oduprijeti. 

Šta čovjek da pomisli nego da se sve lijepo završilo u bračnoj postelji i potonjoj sreći.

Vrijeme je za – ali.

Ali - Ekrem je musliman, a Sali kršćanka, preciznije Koptkinja. U njihovom gradiću Šadidu nikada se nijedan musliman nije oženio kršćankom kao ni obrnuto. Svi su bili protiv, roditelji, vjerski poglavari, tradicija…Mission imposible.

= o =

Iz Šadida se čamcem često prelazi u Asuan, veći gradski centar gdje mladi ljudi žive u tolerantnijem i liberalnijem okruženju. Mlad svijet je šetkao obalama Nila, uživao u sladoledu i gledao u Nil – rijeku života. Ekrem doduše kaže da nije skidao oči sa Sali, a ona je vrckala sa vršnjakinjama i peckala zanesenog mladića.

Godinama su se tako prebacivali čamcem u Asuan i kada su se uvjerili da nije riječ samo o prolaznoj zaljubljenosti morali su smisliti kako dalje. Mogli su naći rješenje što bi otišli iz Šadida, gdje se svi znaju i gdje je pripadnost religijskoj zajednici jasna granica između dozvoljenog i nedozvoljenog.  Ali vole Ekrem i Sali svoj Šadid, a pokaže se da Ekrem nije od soja ljudi koji lako odustaju. Mission impossible?

Roditelji ni da čuju. Donekle podržan od drugara, nešto  od dalje i bliže rodbine, odluči Ekrem da stvar iznese lokalnom imamu. Oženiti se djevojkom druge vjere nije haram, ali nije ni običaj. Imam mudro uvidje da ima pred sobom odlučna momka koji se svoje namjere odreći neće. Ode imam kod kolege po funkciji iz Koptske crkve. “Takva i takva stvar. Ovaj naš Ekrem hoće onu vašu Sali”.   Koptski kolega čuo za tu stvar još ranije. Zar kvariti sreću dvoje mladih zajednici u kojoj mirno žive i jedni i drugi. Zar da nam zbog običaja ovo dvoje odu negdje u bijeli svijet.

Koju sedmicu prije toga od podmetnutih bombi u dvije koptske crkve izginu 45 ljudi a posljednjih nekoliko godina bilo je nekoliko pogromaških napada na Kopte u raznim dijelovima Egipta.

U njihovom Šadidu do sada je bilo mirno i lijepo se živjelo. A što ne bi taj lijepi život unaprijedili jačim vezama. Dogovoriše se tako dva vjerska poglavara da pomognu Ekremu i Sali. Jedan kod jednih roditelja, drugi kod drugih. Stvar se nekako utanači. Glavari preporučiše da se stvar obavi potiho da ne bi izazvali veliku pažnju i pojačali međuvjerske tenzije.

No, Ekrem nikako nije htio da se njegova životna odluka ne obilježi pravom svadbom, kako je red i kako običaji nalažu. A običaji nalažu da mladoženja lično poziva svu rodbinu, komšiju i ostale stanovnike. A običaj isto tako nalaže da se poziv ne odbija. Više je nedjelja Ekrem uz muziku i ples, hranu i piće obilazio sugrađane. Svojom iskrenošću, upornošu i poštivanjem običaja, Ekrem je pridobio i najskeptičnije i najsuzdržajnije obezbedivši tako unaprijed podršku za brak u koga nitko nije vjerovao.

Praćen drugarima i izabranom rodbinom, muzikom i plesom, Ekrem je prišao svakom pragu svake kuće u njihovom Šadidu. Ponosnom Ekremu ponosni Nubijci ne odbiše poziv.

S druge strane, mlada, Sali počela je svoje pripreme.

 

Ovako je Sali izgledala obučena u tradicionalnu haljinu njena kraja i vjere.

Koji dan ranije, poseban stručnjak napravio joj je na rukama posebnu dekoraciju od kane praveći šare uobličene hiljadama godina pričanja priča kroz tetovažu.

Naravno, izabrana je i najljepša vjenčanica koja oslikava njenu sreću i spremnost da u brak uđe čista od grijeha u svom sjaju mladosti i ljubavi.

Samo vjenčanje obavljeno je u odvojenim ceremonijama kod jednog i drugog vjerskog glavara.  Naveče se svi skupiše na ulici kod mladoženjine kuće. Na početku u odvojenim grupama, ali kada je muzika krenula i ples podigao srca jednog naroda podijeljenog dvjema vjerama, sve za završi lijepo da se ljepše poželjeti ne može.

The mission accomplished.

Bijaše to prije koju sedmicu u Egiptu.

Za našu kršćansko-hrišćansku zajednicu koja, voljom astronomije, ove godine Uskrs dočekuje istog datuma, ugodno podsjećanje da smo nekad živjeli u zemlji u kojoj matičar nije postavljao pitanja o etničkoj i vjerskoj pripadnosti.

Ali, tu priču možete ispričati sami.  

Fantom na protestu

Odluči matorac da se oproba. Nedelja, predveče. Divan dan za dokazivanja nadmoći iskustva nad kržljavom i neutreniranom omladinom.

 Ajde na protest.

Kad videh damu sa bočicom vode shvatih da sam došao nedovoljno pripremljen.

 A opet, zbog prekomerne upotrebe vode mogao bi me urinarni trakt dovesti u nevolju koju urolozi zovu imperativno mokrenje.  Bolje ovako. Mobilni u ruke i slikaj. Svi to rade. Skoro da ne videh čoveka ispred Skupštine bez mobilnog u rukama a bilo je i ozbiljnih fotoreportera. Namnožilo se snimatelja i svi nešto zveraju da vide koga poznatog ili da otkriju koje su namere organizatora oko večerašnje rute.

Mene kao iskusnog partijskog organizatora (naravno, ONE partije) zanimalo je kako teče organizacija. AV AV i Avići se sigurno brinu više da ih identifikuje pa je verujem među inim snimateljima bilo onih sa jasnim zadacima uklapanja u masu i infiltriranja među Soroševe plaćenike koji sve ovo ogranizuju.

Dok se masa okupljala, najpre sam video organizovano pisanje parola. Pogled ulevo na  gardiste koji dostojanstveno svedoče da naš sadašnji predsednik vredno radi i nedeljom i brigom nežnog roditelja gleda na nekom specijalnom kanalu helikopterske snimke kako se ponaša vajna omladina.

Par koraka dalje, ta junačna omladina polegla poveće platno na asfalt i marljivo ispisuje slova sprejom. Sve sa svojim obezbeđenjem. Ja, Aleksa Žunić, sreski špijun, sakriven iza skulpture jednog golišavog čeljadeta, trudio sam se da neupadljivo napravim snimak za historiju. (Čuj – neupadljivo. Moja elegantna figura virila je iza mršave figurine i sleva i sdesna a biće i odozgo).

Naredno što sam zapazio behu mali privrednici na delu. Neki momak i devojka prodavali su pištaljke, zastavice i bedževe.

Biznis je biznis. Toga sam se nagledao i ranije. Jedared u Bejrutu prošoh pored krojačke radnje u kojoj su zahuktano šili američke zastave. Trebalo je proizvesti dovoljan broj zastava za predstojeće demonstracije protiv Amerikanaca. Naravno, nevešto novosašivene zastave treba da budu spaljene.

Dole mrski agresor!

Ispred Skupštine Srbski  vitezovi ispred neke drvene skalamerije.

Sve sa plakatom protiv NATO, EU i OVK

Ovi srbski vitezovi koji su se nadžedžili svoje umotvorine kod Skupštine nekako se izgubiše pred navalom mlađahnih zapadnih plaćenika koji su prolazili pored „zida plača“ (čini mi se da negde pročitah ovih dana da se zove ova skalamerija) ne obazirući se na poklik nezaborava.

Napokon otkrih početak buduće kolone i stadoh proučavati parole.

OK, dole diktatura. Može, ali mi nekako nije zvučno.

Narod gladuje, elita se raduje. Ovo je već bolje. Zvuči socijalno, rimuje se ali ipak ne posebno duhovito. U redu, ne hvatajte me za banalnost konstatacije. Nije u redu da tražim duhovitost kod gladnog naroda.

Kada sam već kod gladnih, evo jedne koja mi se dopala:

Dajte sendvič da se ne onesvestim!

Predistorija ove parole seže još u vreme Slobinih mitingaša koji su autobusima dovoženi iz unutrašnjosti. Dobijali ljudi sendviče i došli da vide Beograd. Hej, glavni grad je to.  Kako Slobo tako i svi ostali posle njega. Priča se da su nebrojeni autobusi pred ove izbore kružili iz grada u grad praveći masu na mitinzima na kojima kandidat vladine koalicije nije dolazio da propagira sebe kao kandidata, nego se zatekao tu jer se nekako potrefilo otvaranje nekakve fabričice a ljudi se samoorganizovali pa bi da im premijer obeća povećanje smanjene penzije i izgadnju još nekog koridora. (U poslednje vreme, autoputevi se zovu koridorima, a asfaltiranje seoskih puteva – magistralama).

Lično najviše mi se dopao ovaj čilager koji se rado slikao i šetkao sa svojom parolom:

Da ovi odu a da se oni ne vrate!

Svaka čast majstore. Posle mi je dao mail adresu da mu pošaljem fotku.

Tu nekako zapazih i jednu plavušu koja je nosila pajaca pokretanog koncima.

Više  mi se dojmila plavuša nego pajac. Pa kad je tako eto nje u mom izveštaju još jednom.

Poštoje čitavo okupljanje bilo posvećeno pobedniku skorašnjih izbora, on je dominirao na parolama, igrokazima, uporno se kevtalo AV AV da bi se na kraju  i sam pojavio, naravno maskiran ali nekako prepoznatljiv kao fantom.

Da bih svoj posao radoznalog žbira doveo do kraja, evo vam i kako se organizatori dogovaraju o putanji večerašnje šetnje. Momak u zelenoj jakni jedan je od onih koga se sluša.

Snimio sam i njegov govor ali sam s....o nešto pritiskajući po mobilnom pa kvalitet ne zadovoljava oštre kriterijume izveštača. Ovaj momenat je zabeleženi trenutak neodlučnosti organizatora gde da se krene po dolasku na Trg republike. Ali dogovor je brzo pao: Idemo na Televiziju.  To me podseti na 9. Mart 91 i TV Bastilju. Tada je sa funkcije generalnog direktora otišao Dušan Mitević da bi došli još gori. Sada vlasti ne bi smetalo da ode Bujošević, ali ova masa ne spada u kategoriju Vukovih jurišnika pa su se svi zadovoljili zviždanjem u pišaljke i priličnom bukom kojom je dirigovao jedan pozamašni ćelavac besoumučno udarajući kutlačom o dobro otučenu šerpu. Snimih i njega ali u nekakvom kontralihtu pa samo zamislite 2x2x2 ćelavu ljudeskaru dobroćudne face i jakog udarca.

Nedeljna, večernja šetnja išla je od Skupštine do Trga Republike pa do televizije i duž Kneza Miloša do vlade pa uz Nemanjinu do Slavije. Pretpostavljam da se od Slavije krenulo nazad ka Skupštini.

Vaš se izveštač sada već zabavljen tegobama urinarne prirode kod Slavije izvukao iz kolone i dočekao da se kraj kolone povuče sa Slavije da bi proradili tramvaji.

Ali šta jeste jeste, jedno sam se vreme šepurio na čelu kolone.

Za istorijsku ulogu moje porodice u revolucionarnim aprilskim zbivanjima 2017 – dovoljan dokaz. Prvoboračku penziju neću dočekati ali historija će zabeležiti. Pa ako me se sete - sete. 

Av, Av, Av

Omatorio sam.

20.00. Jučer

Kolona mladih spušta se niz Kneza Miloša a ja razmišljam kako je zbog protesta obustavljen saobraćaj u tom delu grada i neće biti 78-ice da me odbaci do Paunovog brega. Na jednom autobuskom stajalištu vidim iscrtane linije gradskog saobraćaja.

„Uh odlično, produžiću do Slavije i uhvatiti tramvaj numero 10 pa do zadnje stanice i par stanica peške i eto me na Fazanovom brdu (tako bi ga trebalo zvati jer od paunova ni traga ni glasa a fazani se oglašavaju svakog jutra a jedan uporno krade hranu ostarelom gazdinom psu koga muči artritis toliko da ni ne pomišlja da otera drskog fazana).

Av, Av, Av! – viču mladi protestanti-demonstranti dok većina posmatrača uključuje mobilne i snima sliku i zvuke. Sevne poneki blic. Biće svega na FB.

Protest više liči na karneval, žurku, provod. Mladi nemaju para pa kako da utucaju veče. Ne verujem da su izašli na izbore a nije im pravo što je AV glatko pobedio.

Iznenađen sam brojem ljudi. Koliko sam mogao razabrati režimski medijski pljuvači u početku su ignorisali protest, pa su pomenuli šačicu nezadovoljnih mladih ljudi pobunjenih od onih koji ne mogu da se pomire da su izgubili...pa im je FB pomrsio račune živim slikama i instant javljanjem.

„Hej sramoto, zar  nisi ti jurcao sa Baskima ganjajući se sa policijom u Bilbau tamo neke 1987. Seti se suzavca i palice po leđima 9. marta 91, Brankovog mosta sa Đinđićem, blokade Kolarčeve 96, celonoćnog dežuranja  5.-6. oktobra kada smo osluškivali da li će doći tenkovi odnekud iz kasarni oko Banjice.“ – kažem sebi koji posmatra gomilu nekih novih mladih ljudi za koje sam u stanju da kažem da nemaju polet koji je krasio nas u njihovim godinama.

Sada sam u stanju da zameram njima što su iz dosade i fore došli na neki protest protiv stanja u koga sam ih doveo ja – ako se zamislim kao pripadnika generacije koja je dozvolila da nas vođe koje smo birali dovedu do toga da sadašnji studenti biraju fakultete koji daju struku i znanje koje se bolje i lakše prodaju u inostranstvu.

Ulicama šetaju besperspektivni. A izgledaju kao da im je stalo da nešto promene. Ne mire se.

„Ma pričaj to nekom drugom. Ne zavaravaj se. Ne mogu oni ništa da promene. Ovi lumpen akademci živeće od plata svojih roditelja, kasnije od njihovih kakvih takvih penzija. Učlaniće se u vladajuću partiju (koja god to tada bila) da bi ušli u kakvo javno preduzeće na sigurnu platu.“ –kaže moj alter ego.

Ni sam ne znam kako i zašto – uključio sam se u kolonu.

Nisam kevtao Av, Av, Av.

„Ej brate, evo nas kod Londona, idemo do vlade. Ludilo!“ – viče u telefon neka devojka sa osmehom koji pravi jamice na obrazima.

Neki novi klinci osvajaju neku novu slobodu.

Nemam pravo da im to zameram. Prodali smo svoju slobodu za 20 srebrenjaka i dajemo sebi za pravo da im se izrugujemo u ime svog iskustva i naknadne pameti.

+++

U svojoj sobi kačim se na internet. Premijer-predsednik hvali demokratiju u kojoj građani imaju pravo da protestuju a da ih policija ne juri iako skup nisu prijavili. Za trenutak pomislim da ćemo ući u fazu prosvećenog apsolutizma.

Odmah potom neki od Av-ića priča u kameru kako se zna da neki gubitnički pretendenti za presto podstiču mlade da se bune jer su eto pometeni sa političke scene više nego ubedljivom pobedom čoveka koji je doneo mir, političku stabilnost i ekonomski oporavak.

+++

Ujutro prolazim pored artritičnog psa koji se izležava na betonu hvatajući jutarnje sunce da ugreje izraubovane kosti.

Na velikom bilbordu radnici lepe novi izborni plakat.  AV se uvezao u nacionalnu trobojku i kaže nam HVALA.