Demokratski centralizam iliti lud zbunjenog

16. decembra 1969. godine primljen sam u članstvo Saveza Komunista Jugoslavije. Bio sam učenik 3. razreda  II gimnazije u Karlovcu. Tek sam navršio 17 godina i bio veoma ponosan što sam prošao inicijaciju u svet odraslih – toliko sam mislio da je to važno. Prijem u SKJ bio mi je u poretku vrednosti važniji od punoletstva i mature. (Slika u knjižici je iz 1985 kada su izdavane nove knjižice. Kada sam knjižicu skenirao primetio sam da je na koricama bio Titov lik. On je tada već bo 5 godina u partijskom raju, a čini mi se da na prvoj knjižici iz 1969. nije bilo njegovog lika. Ako me sećanje ne vara, na crvenim koricama prve partijske knjižice je bio srp i čekić i parola „Proleteri svih zemalja ujedinite se“.)

Bio sam omladinski aktivista, učenik nešto bolji od proseka, preko leta sam bio na saveznoj radnoj akciji „Sava 69“ u Zagrebu (ni blizu udarništva) a na sastancima sam se isticao kao momak bez dlake na jeziku. Naročito mi je značilo što sam na partijskim sastancima u gimnaziji mogao slobodno da govorim o temama na dnevnom redu i da budem ravnopravan sa profesorima. Smatrao sam da mi članstvo u SKJ omogućuje neomeđen prostor akcije i razvoja sopstvene svesti bez ikakvih ograničenja. Bio sam uveren da je partija avangarda koja vodi ka napretku društva i žestoko sm kritikovao društvene anomalije.

Kasnije na fakultetu dugo sam bio partijski sekretar jednog partijskog ogranka koji je obuhvatao profesore i studente orijentalistike, germanistike i albanologije. Kao studentski, omladinski i partijski rukovodilac nižeg ranga bio sam u raznim studentskim i partijskim telima, komisijama i radnim grupama. Video sam sebe važnim. Negde pred kraj normalnih studentskih godina imao sam mogućnost da se politički profesionalizujem. Data mi je ponuda da postanem opštinski omladinski rukovodilac što je u tadašnjim uslovima značilo dobru platu i gotovo sigurno napredovanje u raznim političkim telima i društvenim slojevima. Ali sam već bio zamoren (radi se o 1975-6 godini) beskrajnim sastancima koji su uzimali jako mnogo besplodno potrošenog vremena. Jednom sam pitao majku šta ona o misli o ponudi i ona mi je rekla da joj nije jasno zašto sam išao na fakultet (Filološki - arapski jezik) a biram za zanimanje nešto šta sa time nema veze. To njeno pitanje pomoglo mi je da ponudu za profesionalizaciju odbijem (šta je, usput budi rečeno, bilo potpuno nejasno i čudno partijskoj nomenklaturi koja me za taj posao predvidela i predložila) i da se posle toga više ni u kojoj funkciji ne bavim studentskim i partijskim aktivizmom.

Sav ovaj ispovedni uvod služi mi kao podtekst za temu o demokratskom centralizmu. Naime, tada je u partiji važio princip da se na sastancima otvoreno priča o svemu i da se donose jedinstveni zaključci pa da se na osnovu tih zaključaka svako od nas pojedinačno ponaša i sprovodi ih. Smatram da je nivo rasprava na partijskim sastancima bio često dovoljno visok da bi se današnje partije imale na što ugledati. I malo je ko imao neku posledicu ako je na sastancima zastupao  u raspravi drugačije stavove. Naravno, govorim o sastancima na nivou osnovih organizacija. Pretpostavljam da je u partijskim forumima bilo nešto drugačije.

Xxx

Pre 10-tak godina gledao sam jedan dokumentarac o načinu vladanja Sadama Husejna pa je između ostaloga prikazan deo snimka direktog TV prenosa vrhovnog tela Baas partije Iraka na kome je Sadam (sam za stolom radnog predsedništva) čitao imena drugova tog tela (nazovimo ga CK – Centralni Komitet – kako se kod nas slično telo nazivalo) koji su izražavali drugačiji stav i koji su bili isključeni iz CK. Ne samo da su bili isključeni nego su ih redari odmah uklonili iz sale i ti ljudi nikada više nisu bili viđeni.

Drugi sličan primer je iz skorijih godina kada je na vlast u Severnoj Koreji došao mlađahni Kim III, unuk osnivača Demokratske Narodne Republike Koreje. Na sličnom sastanku CK, Kim III je kritikovao  vrlo teškim izrazima sopstvenog ujaka koji je u nomenklaturi vlasti bio pri samom vrhu, a mnogi su ga smatrali mentorom novog Dragog vođe. Ostareli ujak se odao malograđanštini, nije se ponašao u skladu sa proklamovanim moralom Radničke partije. Ujaka sa na licu mesta pokupili bezbednjaci i streljan je par dana kasnije. Kruže priče da je streljan mecima nekog velikog kalibra.

Elem, na sastancima svih tih CK (ne isključujem ni SKJ) odluke su gotovo uvek donošene jednoglasno i one su kao takve predstavljale smernice za rad izabranih organa.

Xxx

Pre neki dan je CK naše najjače partije, Srpske napredne stranke, održao svoj plenarni sastanak na kome se raspravljalo o raspisivanju parlamentarnih i opštinskih izbora. Svi članovi CK su bili za izbore. Predsednik partije, Aleksandar Vučić, poznatiji u opoziciji kao AV (a na mitinzima Av, Av) bio je uzdržan. Logika nalaže da je odluka o sazivanju izbora izglasana sa jednim uzdržanim glasom. Ne, dragi drugovi i drugarice, partijska logika SNS ide drugim putem. Ne samo da odluka o raspisivanju nije doneta nego je jedinom uzdržanom glasaču dato blanko pravo da SAM u pravom trenutku proceni da li treba izbore raspisati.

U duhu nekadašnjeg demokratskog centralizma uzdržani glas nije značio ništa a uzdržana osoba bi trebala da bude lišena bilo kakve partijske funkcije jer je jedini koji se nije saglasio sa voljom, i to stopostotnom, većine. Ajde, ne mora da doživi sudbinu Sadamovih izbačenih članova CK, niti ujaka Kima III, ali bi valjda bilo normalno da se makar sam povuče.

I ne samo da je bilo potpuno suprotno. Rado bih da vas podsetim vas da je neki od najviših funkcionera partije nakon sastanka izjavio da je predsednik partije ovlašten da sam donese odluku o raspisivanju izbora jer on, s obzirom na funkciju predsednika države, ima najbolji uvid u mnoge druge faktore koje utiču na donošenje odluka o izborima. Drugim rečima, mi ostali, koji smo na vrhu partijske piramide, nemamo uvid u to šta se dešava u zemlji i inostranstvu i nismo kompetentni da donosimo odluku o izborima. Trećim, neizrečenim rečima, mi smo neslovesne budale bez mozga i razuma.

Ili, četvrto, mi smo voljom Gospodara Vučića, postali to što smo, a on nam još predskazuje čistku i sprema se da nekog iz mase sendvičara i plakatolepaca  izvuče kao perspektivan kadar koji bi mogao da zameni nekog od nas, da li Martinovića, da li Jutku, da li Simonovića, da li ponekog ministra.

Da sam recimo normalan, zdravorazumski član Vučićevog CK pitao bi se da li mi je mesto u tom telu kada sam glasao za stav koji se ne slaže sa Vođinim.

No, mojoj naivnosti očigledno nema kraja, zdravorazumski član Vućićevog CK u stvari se pretvorio u deo propagandne mašine predsednika partije koja se navodno jednoglasno suprotstavlja stavu predsednika partije da bi on, predsednik partije, države, vlade, vrhovnog suda, obaveštajnih službi, policije, vojske, ministar za investicije ako ne i ministar za svaki pojedini resor vlade (pa i predsednik vlade), te patrijarh, mogao da vlada poput Sadama i/ili Kima Trećeg.

Vrtlar becomes cvijet

Kao mladunac gimnazijalac otkrio sam u sebi natruhe talenta dramskog pisca i bavio se solidnim dramatizacijama laganih komada za gimnazijske priredbe (sad se sjetih da sam to radio i u osnovnoj školi i često u obaveznim sastavima iz hrvatskosrpskog). Maturski rad na engleskom je bio o George Bernardu Shawu i modernoj drami u Engleskoj a na engleskom sam čitao i drame Eugene O’Neilla koje sam donosio u Karlovac iz Američke čitaonice u Zagrebu. Na jednom raspustu sam uzeo sebi u zadatak da prevedem “Mourning becomes Electra” i dosta toga preveo preskočivši naslov jer u svom neznanju tada sam “become” prevodio samo sa “postati” a ne i “pristajati, priličiti” kako bi trebalo za ovaj značajan O’Neillov komad. Prijevod, kao i mnogo štošta u svom životu, nisam završio mada mi se bilježnica motala godinama po policama. Kasnije sam pročitao prijevod Dragoslava Andrića (Crnina priliči Elektri) i shvatio da nikada neću biti dobar književni prevodilac. A dramski pisac, pa čak ni dramaturg, nisam postao idući za raznim drugim poslovima, obavezama i zanimanjima kojima nisam bio previše sklon ali nisam umio da im se oduprem ili sam bio previše lijen da to učinim. Sada se zbog toga kajem. Ali znate onu narodnu: Poslije je ..nja  nema kajanja.

(Ostala mi je u sjećanju jedna divna reklama o kojoj sam pisao u najranijim bilješkama iz 65-ice. Na velikom reklamnom panou prije Brankovog mosta sa novobeogradske strane bila je slika jedne propete jedrilice na blago uznemirenom moru.  Reklama je glasila: Posle jedrenja nema kajanja.)

Xxx

Jučer je bio Dan poezije i imao sam najbolju namjeru da vam iščupam odnekud meni omiljene stihove i zapleo sam se u kučine za koje se odlučiti da bi mi na kraju pomogla Svetlana  Slapšak divnim tekstom o svjetskom danu poezije u današnjem Peščaniku kada je pomenula Osipa Mandeljštama kada o sebi govori kao istovremeno vrtlaru i cvijetu.

Dato mi je tijelo – šta s njim da činim,

Toliko mojim, tako jedinim?

Za tihu radost: disati, živ biti –

Kome se, recimo, moram zahvaliti?

Ja sam vrtlar, ja sam i cvijetak,

I nisam usamljen u tamnici svijeta.

I već na stakla vječnosti leglo je,

S mojom toplinom, i disanje moje.

Šara će na njemu da se satvori,

Neprepoznatljiva od dana skorih.

Neka se sliježe mulj trenutka –

Neće nestati šara ljupka.

Ako se neko od vas zainteresira za njegov životopis neka pročita sjećanja njegove žene Nadežde koja će svoj život i poslije njegove smrti posvetiti njemu. Ja ću ovde samo navesti da je rođen 1891. u Varšavi a umro od tifusa u logoru u Vladivostoku 1938. nakon  višegodišnjeg progonstva zbog jedne antistaljinske pjesme  “Živimo, a zemlju pod sobom ne ćutiš”.  Da bi  nekako izvukao porodicu od proganjanja i patnji  napisao je kasnije jednu odu Staljinu. 

Koja mu je definitivno presudila. Kako kaže Brodski “Josif visarionovič je osjetio da netko prišao k njemu suviše blizu”.  Ta blizina generalisimusu donijela mu je 5 godina logora za kontrarevolucionarnu djelatnost. Smrt je kaznu skratila.

Xxx

Vrtlar becomes cvijet.

Vrtlar postaje cvijet.

Vrtlaru priliči cvijet.

Često negdje pročitam kako stariji ljudi u godinama kada ih više ne muče karijera i dnevna jurnjava za obezbeđivanje egzistencije familiji, a djeca se odmetnu u svoje živote, zađu u svoje baštice iza ili uz kućicu i njeguju biljke, od cvijeća do povrća i stabala voća.

Razumijem da je velika radost gajiti nešto da bi izašao u ovako neko proljetno doba neki cvijetak koji će podariti boje i mirise svima koji u tome znaju uživati.

Xxx

Ovo mi je pomoglo da se odlučim glede sutrašnje protestne šetnje.

Znam da su mnogi šetači u nedoumici:

-         -  žele da se nenasilnim metodama urede institucije na kojima počiva demokracija kao i da Pravda, Istina i Jednakost budu vrhunaravne vrijednosti

-           - ne žele da daju legitimitet novonastalom desničarskom guruu BO koji kao da je ukrao proteste za svoje ciljeve da bi jednog dana postao AV.

To walk or not to walk.

Šetati protiv generalisimusa i njegovog šegrta.

Xxx

Turski pjesnik Sulejman Daglarđa (bio sam u Domu omladine kada je gostovao u Beogradu nakon što je dobio Struški vijenac poezije) je lijepio papire sa napisanim pjesmama na prozor svoje kuće u vrijeme kada je bio zabranjivan.

Kao što je pjesma proglašena najboljom od stručnog žirija na predislamskom pjesničkom vašaru u Ukazu u Arabiji (6. vijek naše ere), po predanju, bila izvezivana zlatnim slovima na pokrovu koji se stavljao na Kabu u Meki.

Piše Svetlana Slapšak da u nekim kafanama u Sloveniji na Dan poeziju pjesnici dobiju besplatnu kafu ako ostave neku svoju pjesmu.

Jeste da sam rođen u Ljubljani, a prohodao u Vrhnici blizu rodne kuće Ivana Cankara, ali nisam u sebi našao pjesničkog dara makar imao poneki pokušaj.

S druge strane, pokazalo se da nisam ni za vrtlara. Još. 
Premda uživam u bojama i mirisima cvijeća. Još.

Tetreb u Dance macabre-u

U filmu „Hitler, poslednji dani“ (Bruno Ganc, glumac koji je impozantno glumio Hitlera u tom filmu, umro je pre nekih mesec dana) najviše me impresioniralo kako se sužava prostor Trećeg Rajha  i u opštem rasulu kraja imperije nastupaju trenuci (sati, verovatno dani) kada ne postoji vlast nego njeno ludačko izobličenje u ljudima koji više ne razlikuju zlo od normalnosti.  U jednoj od poslednjih scena, Hitler se već ubio, ljudi iz njegovog podzemnog utočišta dovijaju se kuda će ko, neki se ubijaju, drugi ubijaju neke nepoznate ljude koje su proglasili za izdajice (čega i u čije ime?).  Rusi dolaze kao poplava, smrt i borba za preživljavanje prepliću se u smrtonosnom plesu. Dance macabre.

xxx

U jednom selu na obali Eufrata umire lažna Islamska država kako su je kao teritorijalnu odrednicu hteli imati islamski ekstremisti i kojekakvi belosvetski avanturisti i neiživljenici. Iz opkoljenog sela izlaze na hiljade žena i deca okupljenih u poslednjoj oazi ID sabijajući se sa svojim muževima (koje nisu same birale a često su bile prodavane) i očevima (koje mnoga deca nisu ni upoznala) u sve manju „slobodnu teritoriju“. Način ratovanja promenio se samo u snazi oružja. Bombardovanje iz vazduha, artiljerijska priprema, osvaja se kuća po kuću, sve u ruševinama. Preživele žene i deca na jednu stranu, muškarci na drugu. Muškarci ćute i čekaju ko će im i kako presuditi. Poneke žene u prkosu svog uverenja da ih je zatekla velika nepravda pričaju nekom novinaru kako ih je Allah stavio na veliko iskušenje i da će pobediti njihova volja i kada ih više ne bude.  Duhovni dance macabre.

Xxx

Filmske scene i stvarnost iz Baguza na obali Eufrata pali su mi na pamet kada sam prošle subote išao na protestnu šetnju. Dolazio sam iz pravca Terazija na kojem se još odvijao saobraćaj asaobraćajna policija se nameštala za zatvori pravac ka Trgu Republike. Prošao je jedva koji minut i automobilski promet je prekinut. Odjednom ljudi sa trotoara prelaze na široku ulicu kao da iz stanja suspregnutog uma podvrgnutog nevidljivoj kontroli ulaze u prostor slobode. Čuje se poneka pištaljka, ljudi na reverima i odeći nose bedževe #1 od 5 miliona. Osmesi se razlivaju prostorom. Ulazim u neku drugu stvarnost.

A sve to u pedesetak metara istog asfaltiranog i betoniranog prostora u minut vremena razmaka.

Dance macabre se preliva u prve taktove lakonogog i lepršavog valcera.

Xxx

Čudan je i lep osećaj slobode. Ukoračiš u njega u nekoj sekundi.

Kao što je pre koju sekundu nastupilo proleće. I izašlo se iz zime.

Xxx

Ovaj prebranac sa kobasicama spada u zimski deo jelovnika i završio sam sa njime prošlog vikenda. Da vas ne bi gnjavio s njime kada nastupi vreme proljetnih pijačnih đakonija.

Xxx

Da vas podsetim: vreme je zaljubiljivanje. Za razliku od ljubavi ono je prilično slepo. Setite se tetreba. 

Simultanka na Dan mrmota

Sinoć sam u protestnu šetnju krenuo sam kumčetom. Koliko god da mu tepam ovim deminutivčićem radi se o ozbiljnom mladom čoveku, budućem advokatu (ime poznato bliskim prijateljima). Obojica smo bili pomalo iznenađeni dobrim odzivom slobodnih građana (čini se da je poslednjih subota broj prosvednika počeo da opada). Govornici nas nisu reviše interesirali. Rekao bih da su govornici mnogo interesantniji sami sebi i novinarima, te organizatorima koji moraju da obezbede dinamiku skupa i interesantne ljude koji mogu govorenjem da pokrenu okupljene.

Priključismo se negde na kraju kolone da bi u manje bučnoj atmosferi razmenili novosti o familijama i njegovom skorijem boravku u Americi kao i planovima.  Njegovim. Koji su razumljivo  širi od mojih. Dok su se kod Televizije demonstrani odlučivali na koju će strane opsesti kompleks TV Beograda, nas se dvojica povukosmo u udobnost „St. Marc“-a kako se sada zove čuveni bife „Lasta“ na početku Tašmajdanskog parka taman tamo gde patrijarh Pavle sedi na vazduhu. Meni se skulptura dopala i podseća me na onu poznatu sliku patrijarha kako sedi u autobusu gradskog prevoza.

Uz crno Nikšićko i kapućino izogovarasmo pošteno sve poznate i propitasmo se o političkim stavovima i izgledima da nam država jednom liči na pristojno organizovano društvo. Zahvaljujući internetu i mobilnim telefonima brzo smo bili upućeni u dalji tok opsade Televizije a videli smo i žandarmeriju i specijalce kako se planski raspoređuju i nastupaju u dobro koreografisanoj igri. Ja kao da sam ponovo doživeo večno vraćanje istog pa mi sve izgledalo kao sadržaj odličnog filma „Dan mrmota“. Kumče, željno neposrednog iskustva fizičke napetosti između organa vlasti i demonstranata, uljudno je dočekalo da se kum zamori dosadnom pričom o starim dobrim vremenima i da krene za adrenalinskim nagonom.

Elem, ja sam pola sata kasnije zbivanja u Televiziji pratio uživo preko interneta i tek kasnije proverio gde mi je kumče. Ne kanim više o njegovom kretanju jerbo valja nešto zadržati za sebe i neodavati saborce.

+++

Dakle, o novijim zbivanjima a propos protesta je reč.

Ja sam se prilično iznenadio da su oni agilniji protestanti Obradovićevog tipa uspeli da uđu u TV Bastilju. Ili vlast nije na to računala ili joj je odgovaralo da protest postane nasilan da bi se u javnosti moglo sve predstaviti kao fizički nasrtaj fašista i ljotićevaca u sprezi sa tajkunskim pljačkašima. Sklon sam drugoj verziji. A u to uverava i današnji nastavak.

Predsednik je zakazao konferenciju za štampu u tačno određeno vreme i na definisanom mestu. Da svi protestanti znaju gde da dođu. I došli su. Svakako ne svi.

Zašto ne svi? Odgovor je jednostavan. Velika većina onog mirnog, šetajućeg naroda ne podržava grlate i na silu spremne Dveri Boška Obradovića a prilično sam nesklon verovati da ih figure Đilasa, Jeremića i Lutovca potiču na akciju kao što većina ljudi ne misli da sila rešava osnovni problem.

+++

S druge strane, mislim da Gospodar Vučić ima mnogo bolje spin doktore i drži se njihovih uputstava. Takozvani opozicioni lideri jašu na nezadovoljstvu građana i snagu koju im ta energija daje troše na besmislene ciljeve. Jer pozivanje na davanje ostavki je nekorisno, neostvarivo i glupo. I u osnovi znači: Idite vi da bismo došli mi. I da se u načinu vršenja vlasti ne promeni ništa. Tj. džaba smo krečili, što bi rekao Basara.

Bleda repriza 9. marta ili možda očekivanje 5. oktobra liči na ono večno vraćanje istog pomenuto ranije u tekstu.

Zato Vučićevo igranje šaha sa odanim poslušnikom u opkoljenom Predsedništvu Srbije liči na simultanku velemajstora sa nadobudnim prvoškolcima koji tek uče gde stoji top i kako se kreće konj.

Inače, Dan mrmota je 2. februara. Obeležavamo ga sa dosta kašnjenja čak i ako se pozovemo na Julijanski kalendar. 

Lenja pita na Martovske ide

Petnaestog je ožujka 44. godine prije Kristova rođenja Julije Cezar krenuo ka Pompejevom teatru. Na putu je sreo jednog vidovnjaka koji mu je neko vrijeme prije tog datuma rekao da mu prijeti opasnost na Martovske ide kada su Rimljani svetkovali u čast boga Marsa. Pojmom Idus Rimljani su označavali 15. dan u u mjesecima  ožujak, svibanj, srpanj i listopad dok su za ostale mjeseca tako označavali 13. dan u mjesecu. Vidjevši vidovnjaka dobro raspoloženi Julije mu podsmješljivo reče: “Evo dođoše martovske ide”. Na što mu vidovnjak odgovori: “Da, ali još nisu prošle”.

U holu Pompejevog teatra grupa senator predvođena Markom Junijem Brutom i Gajem Kasijem Longinom noževima je izbola Cezara misleći da se bore za uspostavljanje Republike sprečavanjem Julija Cezara da uzme apsolutnu vlast. Zavjerenici, nazvani Liberatores u stvari su na taj način inicirali niz građanskih ratova i tako pomogli da se uspostavi Carstvo pod Cezarovim nasljednikom Augustom.

Datum najpoznatijeg atentata u povijesti ostao je upamćen pod nazivom “Martovske ide” i u poslovicama naznačava neku opasnost koja će se dogoditi tačno određenog datuma.

Makar koliko bio opredijeljen da stvari i pojave treba objasniti naučno, ima tako ponešto gdje me praznovjerica ne napušta. Tako ja 15. ožujka vodim računa o sopstvenom kretanju i gledam pažljivo oko sebe ako već moram da izađem. A ni sve ovo nisam htio da napišem dok datum nije potpuno zamakao u prošlost.

Jučer, dakle na Martovske ide premda ih se nisam sjetio, išao sam do tržnog centra “Stadion” i kao obično pješanje skraćivao prolazeći kroz Centralno groblje. Dođem tako do moje omiljene grobljanske skulpture  jednog vjerno izvajanog čičice i tek sam se tad sjetio Martovskih ida. Bilo je podnevno vrijeme i iz jedne kapele je išla kratka povrka za lijesom nekog pokojnika. Njega Martovkse ide više na brinu a pop koji je išao ispred kovčega mumljao je svoju priču savršeno ravnodušan.

Njemu je svakodnevni posao da ispraća na drugi svijet (podzemni ili nadzemni, već prema zaslugama) one kojima su neke “ide” presudile.

Xxx

Pri povratku, nakon što sam platio u pošti moje ovozemaljkse komunalne dugove, a kada sam ocijenio da Martovske ide ne prijete mom zemaljskom opstanku, svratih do pekare.

Valja se počastiti komadom lenje pite. 

Lažem, uzeo sam dva.

Kako ispeći dobar hleb

Sve zabrinute za sudbinu mog zagorelog ručka u nedelju moram da razbrinem: ručak  nije u potpunosti propao. Dinstao sam svinjsku džigericu na luku i šargarepi, uz nešto začina i ljutu papričicu a negde pred kraj sam ubacio špagete ostale od prethodnog dana da upiju sokove i ujednače se ukusi. E u tom momentu sam se zaboravio, pišući prošli prilog blogu, pa su se špageti zalepeli za dno šerpe... I tako dalje, i tako dalje.  Kako me majka odgajala da ne bacam hranu, ja sam odelio ono nezagorelo i sastrugao nešto od zagorelog i ostavio samo ugljenisani deo na dnu šerpe.

Ali, zato mi je hleb uspeo fantastično.

Xxx

Moram da se vratim na subotnji protest jer nešto moram da razjasnim. Molim za strpljenje.

Govornik sa kamiona na početku skupa, a pre nego je šetnja počela, bio je Vladimir Dimitrijević, gospodin čije ime nisam znao dok nisam došao kući i potrudio se da saznam da bih vam preneo. Dakle, meni nepoznati gospodin je čitao svoj govor ističući uglavnom kako se i zašto zalaže za pravnu državu. Tek na osnovu pažljivo a nenametljivo unetog kontekstualnog pominjanja cara Dušana, Nemanjića i srednjovekovne Srbije možda bi se moglo oceniti da dotični gospodin pripada recimo krugu tradicionalista.  Okupljeni ljudi (oni koji su mogli razabrati govor iz zvučnika) pristojno su ga slušali. Pretpostavljam da je među njima bilo onih koji znaju za gospodina Dimitrijevića, ali i onih, poput mene, koji nisu za njega nikada čuli. U svakom slučaju, tek je nekoliko puta dobio mlak aplauz od ponekog slušaoca-gledaoca.  Drugi, većinski deo, samo je slušao i nije reagovao nekakvim posebnim odobravanjem.

Za razliku od kasnijeg govora Branislava Lečića kod terazijske česme koji je vrlo često bio pozdravljen jednodušnim aplaudiranjem. Naravno, g. Lečić je glumac, sigurno mnogo poznatija osoba od g. Dimitrijevića, pri tome ono što je govorio nije čitao nego je vešto retorički poređao i uneo duh osobe koja iskreno govori ono što misli a pri tome dobro pogađa opšte raspoloženje prisutnih građana.

Ako zanemarimo očigledno lošiju retoričku pripremu g. Dimitrijevića verovatno je uzrok njegove lošije recepcije u onome za šta se g. Dimitrijević zalaže inače a što nije bilo predmet njegovog govora ili se dalo tek naslutiti. Dakle, moglo bi se reći da su ga ljudi pristojno saslušali, a oni, ređi, koji se sa njegovim (drugim) stavovima i tezama slažu počastili su ga aplauzom podržavanja.

Podstaknut time, uzeh da se informišem. Ako je verovati saopštenju neke nove modernističke stranke i tekstu Rastislava Dinića u Peščaniku dati gospodin Dimitrijević spada u grupu zagovornika teorija zavere. Tako je Darvinova teorija evolucije pseudonauka podmetnuta od strane iluminatske oligarhije (?!) „i cilju porobljavanja čovečanstva“ a Frojdova psihoanaliza „sredstvo za luciferijansku manipulaciju“(?!.). Dalo bi se tu još toga nabrojati ali svi zainteresovani neka se više obaveste iz njegovih knjiga, kao što su: „Od Elvisa do Antimadone: hrišćanstvo i muzička revolucija“ ili „Od Svetog Save do Đerđa Soroša“ ili „Hominterna i gejstapo“. (Kod ovog potonjeg naslova ne radi o grešci u navođenju).

xxx

Ono što mene muči jeste problem recepcije. G. Dimitrijević se u svom govoru na protestu zalagao za pravnu državu i zaista nemam nikakav razlog da se sa njime u tome ne slažem. To što mu nisam aplaudirao uglavnom je zbog toga što je govor čitao i nema potrebnu (glumačku, retoričku) veštinu kojom bi svoj stav naglasio. S druge strane, slušaoci-gledaoci su znali za njegove druge stavove pa ni ovo zalaganje za pravnu državu nisu shvatili ozbiljno. Ili su znali da on govori u ime desničarskog društva Dveri u kome je član političkog saveta.

I zašto sam ja zapeo za nesretnog g.Dimitrijevića?

Meni se pre par godina desilo nešto slično po obrascu.

 U „Politici“ sam objavio jedan članak povodom „Beograda na vodi“ u kome se pisao o stereotipu o arapskim investitorima koji se u našoj javnosti najčešće predstavljaju kao zadrigli šeici koji ne znaju šta će od para i poroka. Kao arabista suprotstavio sam se tome i napisao koju o gospodinu iz Emirata koji stoji iza firme „Eagle Hills“ koja se pojavljuje kao glavni partner u izgradnji „Beograda na vodi“. Elem, opšta recepcija mog članka u komentarima se svela na to da sam podržavalac g. Vučića i svih onih radnji (Hercegovačka i ostala hajdučija) vezanih za nesretni projekat „Belgrade Waterfronta“. Tako se nešto iz teksta mog članka nije dalo zaključiti. Ali ljudi čitaju ono što oni misle o datoj temi pa ni ne mare za napisano. Tj. kvalifikuju ga po nekom svom obrascu. Pošto pretpostavljam da me „kritičari“ nisu poznavali – smatrao sam njihove komentare kao plitkoumno pročitavanje mog teksta i potrebu da anonimno komentarišu čak i ono što nije bilo napisano. Zabrinuo sam se međutim kada su slično komentarisali i meni bliski ljudi. Onda sam morao ponovo da iščitam sopstveni uradak da bih sebe uverio da sam napisao baš ono što sam napisao i hteo napisati. Doduše, poređenjem originalnog teksta sam uvideo da je urednik izbacio jednu ili dve rečenice koje su otprilike govorile o tome da je čitav posao „BW“ stvar dogovora g. Vučića i prestolonaslednika emirata Abu Dabija g. Nahjana. „Politikin“ urednik, moj poznanik, taj deo je izbacio a ja nisam hteo da dovodim urednika – mog poznanika u neprijatnu situaciju pa nisam tražio javnu ispravku, tj. dopunu. Istinu govoreći, ta dopuna bi me verovatno spasila mnogih zlonamernih komentara mada i dalje mislim da bi većina površnih komentatora u stvari pratila svoj stav a ne moj tekst.

Eto, sad i ja spasih svoju dušu kao patrijarh onomad na terazijskoj česmi.

Međutim, nisam ovo pisao da bih sebe opravdao.

U mnoštvu ljudi koji šetaju svake subote a sada već i drugim danima po Beogradu i drugim varošima i varošicama Srbije sigurno ima ljudi raznih ideoloških opredeljenja. Od rojalista do komunista. Međutim, važnije od tih političkih opcija važnije je ono što ih okuplja po ulicama: potreba da se vlast i vladanje ustanovi po nekim pravilima koja se poštuju. U tom smislu valja naučiti da ljudi slušaju jedni druge i nalaze ono što ih spaja u ovom času kada su sve institucije demokratskog sistema dovedene do tragikomične izokrenutosti.

E zato valja podržati g. Dimitrijevića i njegov govor o pravnoj državi.

A kada bude govorio o Hominterni i Gejstapou rado ću ga ismejavati.

Xxx

A sada da se vratim na hleb.

Pogodio sam dobar odnos integralnog, raženog i heljdinog brašna u jednom hlebu, te integralnog, raženog i projinog brašna u drugom. Kod ovog sa projinim brašnom treba malo manje vode i možda više kvasca – ali to ću eksperimentisati u nekoj sledećoj prilici. Zainteresovani neka se jave za preciznije instrukcije.

Ukus – fantazija. Čak i u kombinaciji sa ponešto zagorelim varivom.   

Proces nastajanja hleba dao sam u foto romanu.

Ona zadnja sličica sa hlebom namazanim mašću, alevom paprikom i belim lukom samo je da vas podseti na ukuse iz mladosti.

Xxx

Ne mogu vam pomoći ako mislite da to nema veze sa protestnim šetnjama.

Patike za Kutulun

Nešto manje od 300 godina poslije andaluzijske princeze Valade i stotinjak godina nakon japanske ratnice Tomoe, rodila se u Mongoliji princeza Kutulun. Još jedna svojeglava žena u nizu u doba srednjovjekovnog mraka i muškaračke dominacije. Čitao samo o njoj prije nego se uputih na subotnju protestnu šetnju ulicama Beograda.

Princeza Kutulun bijaše hrvačica (mal mi ne istrča Hrvatica, što bi mi čistokrvniji Hrvati vjerovatno zamjerili misleći valjda da podrijetlo Hrvata čeprkam po Mongoliji a ne arijevskom Iranu), a bavila se sportom koji je za Mongole ne samo takmičenje nego jedno od glavnih obilježja kulture nomadske snage i ponosa. Elem, Kutulun bijaše toliko sigurna u sebe da je odlučila da se uda samo za onog muškarca koji je pobijedi u hrvanju. Sa nemalom začkoljicom. Tko izgubi od nje mora joj dati sve svoje konje. E sad valja zamisliti koja je sramota za nekog stasitog Mongola izgubiti od žene u hrvanju a pri tom se i odreći od konja koji su u sistemu vrijednosti nomadskog muškarca vrijedniji od bilo koje žene.  Pretpostavljam da pretpostavljate kako se priča odvijala. Kutulumu je sakupila na tisuće (kažu oko 10.000) konja i ne zna se koliko je slomljenih muškarčkih ega poleglo u mongolskoj stepi.  Legenda kaže da je sa toliko sakupljenih konja i dokazanom reputacijom najbolje hrvačice među svim hrvačima bila ozbiljan kandidat na naslijedi oca Kaidua koji ju je favorizirao kao nasljednicu njegovog velikog kanata. Ali su izgleda braća bila spretnija u dvorskim spletkama. 

Tko je na kraju osvojio njeno srce – predmet je mnogih legendi. 

O njoj je pisao i Marko Polo zbog koga je postala popularna heroina u Evropi što se može vidjeti i na priloženoj minijaturi iz 15. vijeka. 

Da ne pominjem kako je postala junakinja mnogih avanturističkih filmova i popularnih istočnjačkih saga.

Xxx

Grickajući sjemenke i šetajući od početne tačke protesta u Vasinoj do Terazija razmišljao sam o Kutulun i tome zašto se na ovim dosadašnjim protestima tako malo žena obraćalo okupljenim građanima. A kad ih je i bilo, radilo se o ženama koje su na neki način bile napastvovane. Ili Marija Vukić, Jutkina žrtva, ili Marinika Tepić – predmet  mnogih napada i prijetnji od raznih prizemnih tipova bliskim kojekakvim političkim strukturama na vlasti i oko nje.

Kad sam odslušao nadahnuti govor Branislava Lečića na istom mjestu kod Terazijske česme gdje je danima održavao protest koga pamtim kao najslobodoljubivije mjesto okupljanja u onom dijelu povijesti Beograda koje moja 66-67. godišnja malenkost pamti, učini mi se da njegovo obraćanje i dosljednost u tumačenju raspoloženja okupljenog građanstva (odolih porivu da napišem “mase” – jer mi “masa” označava hrpu bezuzmnih bića) jeste nekako na liniji Kutulunine upornosti da brani svoje postojanje i dostojanstvo. A pretpostavljam da ni Lečić neće imati ništa protiv ovog poređenja.

A poređenje mi se nameće i između 28. godina mlađeg Lečića sa Terazijske česme te 1991. godine (na slici sa koleginicom Darom Džokić) i nevjerovatne izdržljivosti i dovitljivosti da se danima održava tenzija slobode usred populističkog režima tada ponešto okrnjene krune popularnog Slobodana Miloševića. 

Čiji su lik i delo 11. marta htjeli da ožive učesnici mitinga koji je ostao upamćen kao kontraminiting na Ušću. Govornici na kontramitingu (Petar Škundrić, Živorad Igić, Radoman Božović i akademik Mihailo Marković - neka ostanu upamćeni kao takvi) zvali su ljude u odbranu ustavnosti, slobode i demokratije u ime koje je Dušan Marković pozvao pristalice da krenu ka Terazijama i obračunaju se sa protivnicima demokratije tada često nazivanim fašistima, ustašama, stranim plaćenicima. (Nešto mislim da tada nije bilo riječi o “Soroševcima”). Patrijarh Pavle je pokušao da preduprijedi sukob pa je okupljene na Terazijskoj česmi pozvao da se raziđu. 

Doživeo je zviždanje a ja se sjećam da je nakon toga rekao “Rekoh i spasih dušu svoju” i povukao se. Kasnije doznajem da je krenuo ka Ušću da  kontramitingašima kaže da ne dižu ruku na braću svoju po rodu i vjeri. Međutim, kontramitingaši se već raziđoše a ratnička priroda im se rastopila dok su prešli most i uvidjeli da ovih stranih plaćenika nije baš šačica i da nisu spremni da pobjegnu pred oronulim Miloševićevim skojevcima.

Xxx

Protesti širom Srbije ulaze u kritičnu fazu. Politički pokreti koji bi trebali da iz njih izađu još nisu sazrijeli, mada se osjeća da bujaju. Proljeće i toplije vrijeme uticaće da se manje strpljivi građani ospu. Organizatori su izgleda toga svjesni pa se spremaju na nove akcije koje bi izgleda trebale da kulminiraju u maju okupljanjem Srbije u Beogradu.

Primjetio sam da su šetači prešli na patike. Pripremite svoje, trebaće vam.

J… ga. Prva posljedica mog današnjeg revolucionarnog zanosa već se osjeća. Zagorio mi ručak. Ovaj prvoborac ode da spasi što se spasiti može. Revolucija neka sačeka.

Tomoe Dragana

8. marta 1991. sam bio kod kumova u Zagrebu i kasnim popodnevnim vlakovozom krenuo za Beograd ne bi li sutradan učestvovao na zakazanim demonstracijama. Na prepun Trg Republike sam stigao oko 11, Vuk Drašković je sa raznim govornicima bio kod konja a komešanje je već počelo nede sa istočne strane od ulice 29. novembra (današnji bulevar despota Stefana). Bio sam negde kod nekih žardinjera na Trgu kada je počela jurnjava. Međutim, milicija (koja je kasnije tek postala policija) je loše procenila brojnost demonstranata i njihovu spremnost na tuču pa ih je masa relativno lako okružila i naterala u povlačenje. Vuk se pojavio na balkonu Narodnog pozorišta (Vida Ognjenović je bila upravnica i dozvolila je ulaz vođama i organizatorima „ustanka“) i nisam baš razabirao šta je govorio. 

Uskoro su se pojavila borna kola sa vodenim topovima, doletale su sa raznih strana patrone sa suzovcem i ja sam se više puta povlačio i „osvajao“ Trg. Bio sam donekle mokar zahvaćen mlazom vodenog topa a navukao sam se i na suzavac. Neiskusan da se izborim sa suzavcem, sav u suzama povukao sam se u ulaz „Jugoeksporta“ gde su neki Cigančići marljivo grebali lutrije zvane „greb-greb“ ukradene iz obližnjeg, razvaljenog,  kioska lutrije. Kasnije sam se kretao u raznim pravcima od Trga do televizije i Beograđanke i jednom prilikom kod „Moskve“ zaradio pendrečenje po leđima.

 Ništa strašno, jedan udarac ne osobito jak. (Mada nisam siguran da bi ga danas baš tako dobro podneo.)

Kod Beograđanke sam video kada su ljudi pokušali da pomognu policajcu koji je, kako sam kasnije saznao, poginuo kao jedna od dve žrtve demonstracija.   

Eto toliko o mom „junačkom“ učešću u 9. martovskim dešavanjima koje sam okončao uredno se povlačeći pred nadiranjem tenkova.

Kao simbol 9. marta ostala je slika jedne devojke, podsetih se danas da se zvala Dragana Milojević, koja je stajala naspram vodenog topa i prkosno digla tri prsta. Zavređuje da vam Draganu prikažem slikanu iz dva ugla.

Xxx

U 12. veku u Japanu živela je jedna čuvena ratnica po imenu Tomoe Gozen za koju su tadašnji hroničari tvrdili da je bila osobito nadarena jahačica i strelac. Legenda kaže  za nju da je bila spreman suprotstaviti se "i đavolima i bogovima“. Pominje se da je predvodila konjicu od 100.000 konja i jahača u nekoj bici 1183. godine, a naredne je godine u nekoj drugoj bici srušila konjanika protivničke vojske i privukla ga sedlu svoga konja i odrubila mu glavu.

Ova naša Tomoe Dragana niti je bila konjanik niti je odrubila ikome glavu ali je svojim stavom jasno stavila na znanje da mehanizam sile nije svemoguć.

Xxx

Sutra će (u stvari danas, primičem se ponoći) započeti 9. mart 2019. Ko bi rekao da je od tada 28 godina i ko bi rekao da ću opet na onaj isti Trg da sa nekim drugim a možda i istim ljudima (ima nas valjda među živima) svojim fizičkim prisustvom (0.33 m² po metodologiju dr Stefanovića) obespravljenih građana koračati centralnim beogradskim ulicama. Ovog put bez milicije-policije (sem onih u civilu), bez pendreka i vodenih topova. Ići će se do one iste televizije (TV Bastilje –kako ju je nazvao Vuk tada)  koja opet nekritički služi ali sada nekom drugom režimu.  Režimu najboljeg studenta Pravnog fakulteta koji nije tada demonstrirao jer je marljivo učio kako da demontira osnovne postulate demokratije u podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Potpuno po receptu jedog drugog odličnog studenta Pravnog fakulteta koji se zvao Slobodan Milošević.

Možda bi jedna od narednih šetnji subotom trebala navratiti do Pravnog fakulteta i proveriti ima li neki još  marljivi student sakriven u biblioteci i smesta ga izbaciti na ulicu i zabraniti mu da se vrati. Da ne bi za 28 godina opet morali (tada pretpostavljam bez mene) braniti svoje građansko dostojanstvo.

Manos de los enamorados

U predivnom andaluzijskom gradu Kordobi godine 994. rodila se halifi Muhamedu III ćerka po imenu Valada. Nasledivši od oca značajno bogatstvo Valada je stvorila nešto što bi se moglo nazvati literarnim salonom koji je okupljao mnoge pesnike i razne druge umetnike od kojih su mnogi bili njeni ljubavnici.

Ne samo da je bila patrona umetnicima nego je i sama bila pesnikinja od formata. Njene ljubavne pesme i danas recituju ljubavnici duž arapske linije Mediterana i nalaze se u pesmarica zaljubljenih srednjoškolaca. Sloboda koju je ona izražavala u poeziji krasila je i njen život. Po Kordobi se kretala bez marame i u odeći koju je sama kreirala. U legendama stoji da su na rukavima njenih haljina često bili ispisani stihovi, pa je tako nekom prilikom na jednom rukavu pisalo:

Po volji Alaha,  ja sam podobna za najviša zvanja

I ponosno ću hodati sopstvenim putem.

Na drugom rukavu je pak pisalo:

Dopustiću ljubavniku mom da mi dodirne obraz

I rado ću poljubiti onog ko za poljupcem žudi.

Jedan od onih koji je žudio i poljupce dobio bio je veliki pesnik tog vremena po imenu koje je ostalo zapamćeno – Ibn Zejdun. I kako to biva kada se zaljube dve jake ličnosti – sve je kipilo od ljubavi, ljubomore, intriga i strasti. Kad ju je izdao, spavajući sa jednom njenom crnom robinjom, ona ga odbacila i oterala iz grada. Bilo je tu mirenja i strasti, mržnje i praštanja te njihova ljubavna romansa sa velikim zapletima živi i danas u usplahirenim srcima mladih ljubavnika.

Dešavalo se to u 11. veku u arapskom delu Evrope mračnog ranog srednjeg veka.

A ta se ista Kordoba ipak odužila Valadi i Ibn Zejdunu jedinstvenim spomenikom ruku koje bi da se dodirnu.  Spomenik se zove Monumento de los enamorados. Ne bih da prevodim.

Xxx

Jednom sam u Zagrebu, nekog proljetnog dana unazad niza desetleća, sjedio na terasi nekog restorana blizu autobusnog kolodvora (čekajući autobus za negdje) i gledao par mladih ljudi u borbi velike strasti. Bili su na raskrsnici a ona se otimala od njega plačući i vičući. Otrčala je preko ulice ne mareći za vozila koja su trubila a on je pojurio za njom mal ne zakačivši neki auto koji je naglo zakočio. Otimali su se u jednom malom parkiću, ona mu opalila par šamara, on se, rekao bih,  nešto pravdao i trpio je udarce pokušavajući da je privine sebi. Ona ga odbacivala i bježala, on bi je stigao, mnoge su oštre riječi razmjenjene. Završilo je, kako to biva nakon velike svađe, strastvenim zagrljajem i ljubljenjem koje bi se pretvorilo u seksualni čin na licu mjesta da ne bijahu na javnom prostoru. Pretpostavljam da je do tjelesne strasti dvoje enamoradosa došlo kasnije u intimnijem prostoru a biće da je on pre toga popio još koju seriju šamara. Što li je bilo sa njima poslije? Nisu li u tom parkiću blizu autobusnog kolodvora podigli neki svoj znamen?

Xxx

Pre kojih mesec dana, kada bejaše onaj Dan zaljubljenih, neka reporterka neke domaće televizije na ulici presreće ljude i pita ih da li znaju šta se tog dana, 14 februara, slavi. Jedna srednjovečna žena, rekao bih priprostog porekla, reče:

14. februara je 8. mart.

Kao osoba sa dužim pamćenjem i životom koji se protezao od polovine prošlog veka sećam se kako se u socijalističkoj Jugoslaviji slavio Međunarodni dan žena. Po novinama i televizijama se pričalo o raznim značajnim ženama. Od Klare Cetkin i Roze Luksemburg do junakinja samoupravnog socijalizma. Bilo je to vreme kada su muškarci kupovali cveće, deca u školama su skupljali novac za poklone nastavnicama i pisali poruke detinje ljubavi prema majkama.  Po radnim kolektivima se slavilo tako što su žene dobijale poklone a muškarci se dobrano nalivali. Kasnije su razni ženski pokreti taj praznik smatrali praznikom ponižavanja žena a potrošačko društvo je brzo pronašlo svoj dan pronašavši ga u nekom jadnom svecu. U vladavini elektronskih medija i šoping molova „praznik“ je postao globalni fenomen potisnuvši komunistički relikt kao lažnu sliku ravnopravnosti.

Kada god čujem kojekakve pametnjakoviće, kolumniste i kvazimislioce kako se frljaju komunizmom i odbacuju prošlost bivše nam zemlje kao zločinačku tvorevinu komunističke internacionale koja je uništila pređašnju demokratiju i ideološki nas uniformisala – ja se setim iskrenog oduševljenja naših roditelja koji su verovali u bratstvo i jedinstvo i gradili ovu zemlju. I imam osećaj da se neki besprizorni ljudi kamenjem bacaju na enamoradose koji su verovali u novo društvo i novu državu i utkali u nju svoju ljubav.  I da se sada na njih gađa istim onim kamenjem do koga su besprizornici došli razgrađujući građevine bivše države.