Sinoć
sam u protestnu šetnju krenuo sam kumčetom. Koliko god da mu tepam ovim
deminutivčićem radi se o ozbiljnom mladom čoveku, budućem advokatu (ime poznato
bliskim prijateljima). Obojica smo bili pomalo iznenađeni dobrim odzivom
slobodnih građana (čini se da je poslednjih subota broj prosvednika počeo da
opada). Govornici nas nisu reviše interesirali. Rekao bih da su govornici mnogo
interesantniji sami sebi i novinarima, te organizatorima koji moraju da
obezbede dinamiku skupa i interesantne ljude koji mogu govorenjem da pokrenu
okupljene.
Priključismo
se negde na kraju kolone da bi u manje bučnoj atmosferi razmenili novosti o
familijama i njegovom skorijem boravku u Americi kao i planovima. Njegovim. Koji su razumljivo širi od mojih. Dok su se kod Televizije
demonstrani odlučivali na koju će strane opsesti kompleks TV Beograda, nas se
dvojica povukosmo u udobnost „St. Marc“-a kako se sada zove čuveni bife „Lasta“
na početku Tašmajdanskog parka taman tamo gde patrijarh Pavle sedi na vazduhu.
Meni se skulptura dopala i podseća me na onu poznatu sliku patrijarha kako sedi
u autobusu gradskog prevoza.
Uz
crno Nikšićko i kapućino izogovarasmo pošteno sve poznate i propitasmo se o
političkim stavovima i izgledima da nam država jednom liči na pristojno organizovano
društvo. Zahvaljujući internetu i mobilnim telefonima brzo smo bili upućeni u
dalji tok opsade Televizije a videli smo i žandarmeriju i specijalce kako se
planski raspoređuju i nastupaju u dobro koreografisanoj igri. Ja kao da sam
ponovo doživeo večno vraćanje istog pa mi sve izgledalo kao sadržaj odličnog
filma „Dan mrmota“. Kumče, željno neposrednog iskustva fizičke napetosti između
organa vlasti i demonstranata, uljudno je dočekalo da se kum zamori dosadnom
pričom o starim dobrim vremenima i da krene za adrenalinskim nagonom.
Elem,
ja sam pola sata kasnije zbivanja u Televiziji pratio uživo preko interneta i
tek kasnije proverio gde mi je kumče. Ne kanim više o njegovom kretanju jerbo
valja nešto zadržati za sebe i neodavati saborce.
+++
Dakle,
o novijim zbivanjima a propos protesta je reč.
Ja
sam se prilično iznenadio da su oni agilniji protestanti Obradovićevog tipa
uspeli da uđu u TV Bastilju. Ili vlast nije na to računala ili joj je
odgovaralo da protest postane nasilan da bi se u javnosti moglo sve predstaviti
kao fizički nasrtaj fašista i ljotićevaca u sprezi sa tajkunskim pljačkašima.
Sklon sam drugoj verziji. A u to uverava i današnji nastavak.
Predsednik
je zakazao konferenciju za štampu u tačno određeno vreme i na definisanom
mestu. Da svi protestanti znaju gde da dođu. I došli su. Svakako ne svi.
Zašto
ne svi? Odgovor je jednostavan. Velika većina onog mirnog, šetajućeg naroda ne
podržava grlate i na silu spremne Dveri Boška Obradovića a prilično sam nesklon
verovati da ih figure Đilasa, Jeremića i Lutovca potiču na akciju kao što većina ljudi ne misli da sila rešava osnovni problem.
+++
S
druge strane, mislim da Gospodar Vučić ima mnogo bolje spin doktore i drži se
njihovih uputstava. Takozvani opozicioni lideri jašu na nezadovoljstvu građana
i snagu koju im ta energija daje troše na besmislene ciljeve. Jer pozivanje na
davanje ostavki je nekorisno, neostvarivo i glupo. I u osnovi znači: Idite vi
da bismo došli mi. I da se u načinu vršenja vlasti ne promeni ništa. Tj. džaba
smo krečili, što bi rekao Basara.
Bleda
repriza 9. marta ili možda očekivanje 5. oktobra liči na ono večno vraćanje
istog pomenuto ranije u tekstu.
Zato Vučićevo
igranje šaha sa odanim poslušnikom u opkoljenom Predsedništvu Srbije liči na
simultanku velemajstora sa nadobudnim prvoškolcima koji tek uče gde stoji top i
kako se kreće konj.
Inače, Dan mrmota je 2. februara. Obeležavamo ga sa dosta kašnjenja čak i ako se pozovemo na Julijanski kalendar.
Нема коментара:
Постави коментар