Manos de los enamorados

U predivnom andaluzijskom gradu Kordobi godine 994. rodila se halifi Muhamedu III ćerka po imenu Valada. Nasledivši od oca značajno bogatstvo Valada je stvorila nešto što bi se moglo nazvati literarnim salonom koji je okupljao mnoge pesnike i razne druge umetnike od kojih su mnogi bili njeni ljubavnici.

Ne samo da je bila patrona umetnicima nego je i sama bila pesnikinja od formata. Njene ljubavne pesme i danas recituju ljubavnici duž arapske linije Mediterana i nalaze se u pesmarica zaljubljenih srednjoškolaca. Sloboda koju je ona izražavala u poeziji krasila je i njen život. Po Kordobi se kretala bez marame i u odeći koju je sama kreirala. U legendama stoji da su na rukavima njenih haljina često bili ispisani stihovi, pa je tako nekom prilikom na jednom rukavu pisalo:

Po volji Alaha,  ja sam podobna za najviša zvanja

I ponosno ću hodati sopstvenim putem.

Na drugom rukavu je pak pisalo:

Dopustiću ljubavniku mom da mi dodirne obraz

I rado ću poljubiti onog ko za poljupcem žudi.

Jedan od onih koji je žudio i poljupce dobio bio je veliki pesnik tog vremena po imenu koje je ostalo zapamćeno – Ibn Zejdun. I kako to biva kada se zaljube dve jake ličnosti – sve je kipilo od ljubavi, ljubomore, intriga i strasti. Kad ju je izdao, spavajući sa jednom njenom crnom robinjom, ona ga odbacila i oterala iz grada. Bilo je tu mirenja i strasti, mržnje i praštanja te njihova ljubavna romansa sa velikim zapletima živi i danas u usplahirenim srcima mladih ljubavnika.

Dešavalo se to u 11. veku u arapskom delu Evrope mračnog ranog srednjeg veka.

A ta se ista Kordoba ipak odužila Valadi i Ibn Zejdunu jedinstvenim spomenikom ruku koje bi da se dodirnu.  Spomenik se zove Monumento de los enamorados. Ne bih da prevodim.

Xxx

Jednom sam u Zagrebu, nekog proljetnog dana unazad niza desetleća, sjedio na terasi nekog restorana blizu autobusnog kolodvora (čekajući autobus za negdje) i gledao par mladih ljudi u borbi velike strasti. Bili su na raskrsnici a ona se otimala od njega plačući i vičući. Otrčala je preko ulice ne mareći za vozila koja su trubila a on je pojurio za njom mal ne zakačivši neki auto koji je naglo zakočio. Otimali su se u jednom malom parkiću, ona mu opalila par šamara, on se, rekao bih,  nešto pravdao i trpio je udarce pokušavajući da je privine sebi. Ona ga odbacivala i bježala, on bi je stigao, mnoge su oštre riječi razmjenjene. Završilo je, kako to biva nakon velike svađe, strastvenim zagrljajem i ljubljenjem koje bi se pretvorilo u seksualni čin na licu mjesta da ne bijahu na javnom prostoru. Pretpostavljam da je do tjelesne strasti dvoje enamoradosa došlo kasnije u intimnijem prostoru a biće da je on pre toga popio još koju seriju šamara. Što li je bilo sa njima poslije? Nisu li u tom parkiću blizu autobusnog kolodvora podigli neki svoj znamen?

Xxx

Pre kojih mesec dana, kada bejaše onaj Dan zaljubljenih, neka reporterka neke domaće televizije na ulici presreće ljude i pita ih da li znaju šta se tog dana, 14 februara, slavi. Jedna srednjovečna žena, rekao bih priprostog porekla, reče:

14. februara je 8. mart.

Kao osoba sa dužim pamćenjem i životom koji se protezao od polovine prošlog veka sećam se kako se u socijalističkoj Jugoslaviji slavio Međunarodni dan žena. Po novinama i televizijama se pričalo o raznim značajnim ženama. Od Klare Cetkin i Roze Luksemburg do junakinja samoupravnog socijalizma. Bilo je to vreme kada su muškarci kupovali cveće, deca u školama su skupljali novac za poklone nastavnicama i pisali poruke detinje ljubavi prema majkama.  Po radnim kolektivima se slavilo tako što su žene dobijale poklone a muškarci se dobrano nalivali. Kasnije su razni ženski pokreti taj praznik smatrali praznikom ponižavanja žena a potrošačko društvo je brzo pronašlo svoj dan pronašavši ga u nekom jadnom svecu. U vladavini elektronskih medija i šoping molova „praznik“ je postao globalni fenomen potisnuvši komunistički relikt kao lažnu sliku ravnopravnosti.

Kada god čujem kojekakve pametnjakoviće, kolumniste i kvazimislioce kako se frljaju komunizmom i odbacuju prošlost bivše nam zemlje kao zločinačku tvorevinu komunističke internacionale koja je uništila pređašnju demokratiju i ideološki nas uniformisala – ja se setim iskrenog oduševljenja naših roditelja koji su verovali u bratstvo i jedinstvo i gradili ovu zemlju. I imam osećaj da se neki besprizorni ljudi kamenjem bacaju na enamoradose koji su verovali u novo društvo i novu državu i utkali u nju svoju ljubav.  I da se sada na njih gađa istim onim kamenjem do koga su besprizornici došli razgrađujući građevine bivše države.