Večerinka u DMZ

Mi stariji pamtimo priče naših starijih (baba i majki napose) da za ručak (dok je još postojala tradicija zajedničkog ručavanja) na stol iznijeti hladnu juhu sa rezancima bila najveća mora koju je domaćica mogla da doživi. A kod mnogih patrijahalnijih pukla bi tu i neka šamarčina.

A da se od hladne juhe sa rezancima može napraviti spektakl – to doista nisam mogao ni pretpostaviti. Hajdemo na stvar.

Sjevernokorejski vladar Kim Jong Un je kao prethodnicu za historijski jednodnevni samit sa južnokoreanskim predsjednikom Moon Jae Inom u DMZ (demilitariziranoj zoni) poslao na pripremu banketa kuhara najpoznatijeg pjonganškog restorana koji pravi najčuveniju sjevernokorejsku HLADNU juhu sa rezancima koja se u svim kulinarskim knjigama naziva Naengmyun. Kuhar ima zadatak da naengmyun na banketu bude svež pa je on ponio i svoju mašinu za pravljenje rezanaca da sve bude kako treba. Mada  mi zvuči prilično kontradiktorno praviti svježu juhu sa rezancima koja treba da bude hladna. Koliko je meni poznato hladna juha (sa rezancima ili bez) je ona od juče ako ne i od ranije – izvučena kao zaboravljena iz dubine frižidera ili sačuvana u zamrzivaču. I ne može bez podrijavanja.

A sada pogledajte sliku naengmyuna predviđenog za banket. Na sve liči samo na juhu ne. Ajde da se pobliže upoznamo sa tom delicijom.

Prilažem sliku juhe

sa banketa

ali i neki „normalni“ naengmyun za običan narod.

 Rezanci su tanki i pravljeni od mješavine nekog njihovog brašna i krompira a neprozirni bujon je od goveđe juhe.Taj se bujon ne pravi sipanjem neke smješe iz kesice nego se par dana prije dolaska gostiju napravi prava goveđa juha sa gomilom povrća i začina. U korejskoj varijanti tu ima i nama manje poznatih začina, ali hajde da to zanemarim.  Koliko sam mogao da razlučim sjeverni Korejci vole da dodaju ukiseljene rotkvice, a pored tanjura se stavlja jedna mala zdjelica sa octom a druga sa senfom. A obavezno je da se na gomilicu koja se ljulja u juhi doda barem pola kuhanog jajeta.

(NB: Pročitao sam da je sutradan u Južnoj Koreji nastala prava pomama za naengmyunom i da restorani nisu mogli da izađu na kraj sa redovima ljudi koji su ih opsjedali.)

Vraćam se na tekst kada nešto prezalogajim. Ovaj juhica mi otvorila apetit.

Pošto je subota prije podne, zadovoljio sam se prženicama sa namazom od pašteta (omiljena mi kombinacija), parčetom fete i zelenim dijelovima mladog luka.

A Kim i Mun su sa svojim ženama i drugim članovima delegacija prešli na ostatak menija koji vam prenosim bez tananih obavještenja što je što i kako se spravlja a više ću se pozabaviti simbolikom.

Hladna salata od hobotnice.

Hobotnica je iz primorskog grada Tongyeonga, rodnog mjesta klasičnog muzičara i kompozitora Yoon Yi-sanga koji je bio borac za demokraciju u vrijeme diktatura u Južnoj Koreji. Nije mi baš jasno kako će maršal Kim protumačiti tu simboliku.Kod njega nema boraca za demokraciju a uklonio je (pročitaj: naredio da se likvidiraju)  preventivno i nekoliko članova najuže familije. Sjetimo se samo polubrata koji je spektakularno otrovan na najjavnijem mjestu na aerodromu u Kuala Lumpuru a umro je u strašnim mukama.

Čuveni švicarski rosti krumpiri

su se našli u korejskoj modifikaciji kao podsjećanje na mlade dane budućeg Kima dok se školovao i boravio po raznim bogataškim internatima u Švicarskoj.

Pyeonsu knedle 

punjene mješavinom mesa neke krokerske ribe i morskog krastavca (!) sa sosom karakterističnim za rodno mjesto južnokorejskog predsjednika Kim Dae Junga koji je prvi južnjak koji je posjetio sjevernjačkog kolegu (oca današnjeg Kima) još 2000. godine. Kad sam pročitao čime se filuju ne čudi mi da se dobiju samo dve knedle. Ništa bez knedli sa šljivama. (Barem 5 komada. Sa medom i cimetom.)

Potom se prešlo na prženu Dalgogi ribu 

koja je specijalitet iz Busana gdje je Moon Jae-in proveo djetinjstvo dočim se Kim, da vas podsjetim,  navikavao na švicarske krumpijere.

A sada nešto konkretnije. Govedina na roštilju.

 Ne možda u količini koja bi zadovoljila naše standarde. A jadno goveče je sa ranča osnivača jedne od najupješnijih korejskih korporacija – Hyundai. Pogodite tko unaprijed računa na jeftinu radnu snaga sjeverne braće i proširenje tržišta. To je onaj isti industrijalac koji je 90-tih godina prošlog vijeka doveo nekoliko stotina grla stoke do DMZ i poklonio ih vlastima sa sjeverne strane granice. Ah da, čini se da je ta korporacija u vrijeme organizovanja prvog skupa vođa dviju zemalja 2000. godine par dana prije samita poklonila nekoliko stotina miliona dolara sjevernim domaćinima – da im se nađe. Nije jeftino razgovarati sa čelnicima Kim dinastije.

Bibimbap

je vrlo slikovito ime za tradicionalno korejsko jelo od povrća, riže i jaja u raznim ćasicama da kombinira kako tko voli. Ah da, povrće raste u demilitariziranoj zoni.

Vratimo se na ribu. Ovoga puta na pari kuhanog soma i crvenog snapera 

(ima li neka naša riječ za potonju morsku ribu). Kažu da je som obožovan sa obe strane DMZ i jede se za svaki praznik ili bilo kakvo slavlje. Očigledno da mu je mjesto i na ovom povjesnom susretu da podsjeti na mnogo toga što ih veže sem jezika, krvi i rase. Doduše i drugdje u svijetu ima naroda koji govore istim jezikom čije vođe više vole da se omeđuju nego spajaju. No, možda i  mi na DM zoni duž Drine, Save i Dunava jednom priredimo sličan banket.  Kad malo bolje razmislim možda bi bilo bilje da ne.  Popiće se neka, izvući se revolver (ako ne kakav veći kalibar oružja), zapucaće se …. Ne, ne – bolje je bez banketa. Što li se sjetih Krležina Banketa u Blitvi?

Mango mousse

je mala začkoljica jedinstva. Primjetiće se u dekoraciji mala mapa ujedinjene Koreje. Mousse je dobio kao ukras latice poljskog proljetnog cvijeća kao simbola novog doba i rodne godine. Neka je berićetna!

Drugi desert je mala igra simbola. Čaj je od jedne gljive koja raste u borovim šumama na krajnjem sjeveru Sjeverne Koreje, a rižin kolačić je specijalitet sa otoka Jeju – najjužnije tačke Južne Koreje. 

Dodatna simbolika je u tome što sjeverno gorje uključuje i planinu Pektu odakle je prvi mitski kralj Korejaca. A Jeju otok je najpoznatiji kao mjesto najvećeg korejskog otpora japanskom zavojevaču u Drugom svjetskom ratu.  Treba li tumačenje?

Ne vidjeh da li je na meniju bilo kakvog pića. Ipak večera je bila na granici sa najviše vojske sa jedne i druge strane i ne bi valjalo da se zapjeva. Mogao bi neki usnuli čuvar na nekoj čuki pomisliti da je neka provokacija. Pa da onako preventivno zapuca.

A čovječe i ja pretjerujem. Pa nije to Balkan.

Šardone uz džambolaju

Melanija je konačno našla sebe. Nakon što se proračunata Slovenka (zar mi u svojim pojednostavljenim tumačenjima profila pojedinih naroda ne govorimo o Slovencima kao proračunatim, hladnim eksploatatorima tuđih slabosti) udala za bogatog i u-sebe-zaljubljenog Donalda i rešila svoje karijerne i finansijske probleme; nakon što se prevarila u nadi da suprug neće postati predsednikom SAD (što samo po sebi znači da će na površinu izaći sve moralne i ostale prljavštine popularne rijaliti zvezde i egomanijaka); nakon što se jedva uselila u Belu kuću i po svemu sudeći uspela odvojiti svoj krevet od supružničkog; nakon što svakodnevno sluša izjave porno zvezda i Plejbojevih zečica (i njihovih advokata) o tamo nekom seksu koje je selebriti Donald imao sa njima dok je ona bila trudna i dojila malog Barona; nakon što je svoj javni i privatni život stisnula u neke obaveze prve dame prema deci i raznim humanitarnim akcijama – konačno je došla prilika da Slovenka pokaže sebe u onome u čemu je najbolja.

Ali najpre jedna mala digresija. Pogledajte sliku sa sahrane Barbare Bush gde su se našli svi živi bivši predsednici i njihove žene, Melanija je izgledala 

opuštenije, nasmejanije i normalnije nego na bilo kojoj sa svojim mužem. Ali nije mi cilj da se pretvorim u cinika i zluradnika.

Dakle - organizacija državne večere u čast predsednika Francuske i njegove žene – pravi posao za Prvu damu.  Izvori kažu da je ona sa svojim malim timom (koji za razliku od Donaldovog nije menjao sastav) organizovala sve bez učešća raznih vašingtonskih agencija koje brinu o svakom detalju posebno. 

Cveće, zavese, slaganje boja, izbor pribora za jelo, izbor prostora za večeru (odlučila je da večera bude u manjem prostoru za svega stotinu i nešto zvanica)

 i koječega što autor ovog priloga ne ume da zamisli jerbo nije večeravao na tako visokom nivou. Moji dometi su dosegli do par ministarskih večera u Libiji za Gadafijevih vremena i jednoj kod princa Sultana (kraljevog sina) u Saudiji pre godinu i više.

E da. Melanija je sačinila jelovnik.

 Kao i uvek u takvim prilikama jelovnik se pravi kombinovanjem raznih simbola koje vežu učesnike večere. Tako je npr. kod izbora vina odlučila da se na sto podastre „Evenstad Reserve“ Domaine Serene šardone iz 2015 koji se uzgaja u Oregonu a potiče iz Dižona kao i Pinot Noir „Laurene“ iz 2014.

Šta se jelo pogledajte sami u jelovniku. Ja bih samo da istaknem da se kao glavno jelo našla mlada jagnjetina i džambolaja. Za jagnjeinu nemam šta da kažem jer je ona i kod nas u ovo prvomajsko – đurđevdansko doba  glavna nada za dobar krkanluk.

Ali džambolaja. 

Jesam čuo, ali nisam jeo. Pa da pogledamo malo šta kaže sveznajući Gugl.

Glavni sastojak je andouille kobasica

 koja ima izgleda francusko ime (moje znanje francuskog je ništavno pa se nisam odlučio za fonetski naziv) ali se zapatila kod nemačkih imigranata u Lujzijani još od 1750-tih dok je Lujzijana pripadala Francuskoj. Ta se kobasica danas smatra biserom lujzijanske kulinarske tradicije. Radi se o dobro prodimljenoj i sušenoj svinjskoj kobasici sa lukom, belim lukom, kajenom ili sličnim ljutim papričicama, biberom i obično se dodaje timijan. Priznajem zavodljiv sastav.

1.      Izrežite kobasicu na kose ploške i ispecite ih u vrućem kanola ulju (mada verujem da će i obično suncekretovo zadovoljiti) barem 5 minuta tj. dok još ploške cvrče a nisu se ugljenisale. Ispečene komadiće izvaditi iz ulja tako da se vruće ulje ocedi.

2.      U drugoj posudi ispržite na kriške iseckani luk i dodajte iseckani celer, osušenu nanu, iseckanu crvenu papriku, pokoji lovorov list, osušeni oregano i kreolski sos. To kuvajte dok povrće ne omekša (npr. 5 minuta). Potom ubacite dosta sitno  isečenog paradajza i nešto zelenih blago ljutih papričica. Ako zamakne i neka žuta - ne mari. Sve to razvodnite pilećom supom i ubacite ispečene komade kobasice.  Kuvajte dok ne provre. Onda dodajte  pirinač (onaj duguljasti), prethodno skuvanu i na sitno isečenu piletinu.  Smanjite toplotu na srednju, pokrijte i povremeno promešajte. Neka traje nekih 20 minuta dok pirinač ne omekša.

3.      Kada vam se čini da je gotovo ubacite škampe i kuvajte narednih 5 minuta dok škampe ne promene boju. Na kraju dodajte iseckani sveži peršun.

Ne bih dalje. Već vam je pošla voda na usta.

I ne zaboravite šardone. Ako ne baš Domain Serene a ono neki naš. Ili slovenački. Da Melanija bude zadovoljna. 

Ima li pakla?

“Duše se ne kažnjavaju. One koje se pokaju dobijaju Božji oprost i idu među one koje o njemu (Bogu? – opaska BV) razmišljaju, a one koje se ne pokaju, i ne može im biti oprošteno, nestaju. Nema pakla  - grešne duše jednostavno nestaju.”

Te je reči pape Franje prenela talijanska La Repubblica kroz članak koji je napisao Eugenio   Scalfari, osnivač tih novina nakon što je razgovarao sa papom. Vatikan se odmah uskomešao tumačeći da je grešni Eugenio (inače kažu ateista) bio u privatnom razgovoru sa papom povodom Uskrsa i  da je papina razmišljanja o paklu  samo naknadna netačna rekonstrukcija. 

Da ne bih i ja stvari konstruisao (moje tumačenje potiče iz engleskog prevoda tog dela članka) molim znalce italijanskog jezika da pogledaju članak u La repubblici od četvrtka pa mi kažu hoće li Eugenio u pakao zbog mog krivotvornog prevoda.

 Ali biće da nisam daleko od tačnosti. Odmah su se javili neki iz gornjih redova katoličke nomenklature sa interesantnim stavovima o – paklu. Tako je kardinal Nichols, vrhovnik katolika u Engleskoj i Velsu, izjavio da se nigde u katoličkom učenju eksplicitno ne kaže da bilo koja osoba ide u pakao. Po njemu je papa negirao postojanje pakla u smislu svog onog ognja i vatre kakvim se pakao predstavlja u glavama običnih pripadnika hrišćanskog stada. 

“To nikada nije bio deo učenja u katolicizmu ali jeste deo nekakve katoličke ikonografije.”

A ja sada zamišljam sve one mrgodne kardinale i nadbiskupe kojima se papa popeo na vrh one stvari insistiranjem na sirotinjskoj crkvi za utlačene i nesretne. Koji se sada međusbno domunđavaju kako svom vrhovnom duhovniku smrsiti konce. Jer papina je lista grehova povelika.

“Ko sam ja da sudim da li homoseksualci mogu u crkvu i da se međusobno venčavaju.”

“Ko sam ja da branim ljudima da se razvode i ponovo žene pod okriljem majke crkve.”

“Otkud meni pravo da živim u crkvenom bogatstvu dok moje stado muči muku da preživi iz dana u dan.”

Moje krivotvorene parafraze samo ukazuju na niz bogohulnih stavova koje je u raznim prilikama Franjo Asiški 21. stoleća izgovorio u raznim prilikama.

A šta li će sada neki jadni pop u zabačenom selu Dalmatinske Zagore reći svojoj pastvi kojoj stalno preti paklenim ognjem ne okaja li svoje ovozemaljske grehe. Ili će i papu osuditi na večitu lomaču što unosi sumnju među njegove ovčice da u paklu, ako ga uopšte ima, nije baš tako vruće. 

Što sam se  na ovu temu obrušio, nakon poduže javne spisateljske apstinencije, baš uoči najvećeg hrišćanskog praznika čista je slučajnost. Baš kao i papin privatni razgovor sa ateističkim novinarom. 

Protestna nota Barbadosu

Veoma me potresla vest da je Barbados priznao jednostrano proglašenu nezavisnost tzv Kosova.  Ljut zbog gnusnog akta jedne tako važne zemlje morao sam na sajtu našeg Ministarstvo spoljnih poslova da se uverim kako će naša država reagovati.  I nema šta – napisali smo im protestnu notu. Ima da nas zapamte. Nismo mi tako neko zabačeno ostvrce koje ne može da se nađe na globusu.  

Министарство спољних послова Републике Србије упутило је протестну ноту Министарству иностраних послова и спољне трговине Барбадоса у којој се наводи да је са запрепашћењем примљена вест о одлуци Барбадоса да призна једнострано проглашену независност тзв. Косова. 

„Овакав неразуман и неочекиван акт долази у моменту када многе земље у свету, од којих и неки блиски суседи Барбадоса, преиспитују и повлаче одлуке о признању тзв. државе Косово. Она свакако неће допринети постизању коначног и обема странама прихватљивог решења за питање статуса Косова, које, према оценама и оних земаља које су биле међу првима које су признале независност Косова, тек предстоји.

Република Србија посебно увредљивим оцењује чињеницу да је одлука о признању саопштена на Дан државности Републике Србије - 15. фебруара. Оваква одлука, од државе која је имала несебичну подршку Београда на свом путу ка деколонизацији, са којом је успоставила дипломатске односе још 1977. године, сматра се кратковидом одлуком актуелне власти, супротном принципима међународног права и ставовима који су изнети у недавним билатералним контактима прдставника двеју влада, а о њеним мотивима се може само нагађати", наводи се у протестној ноти Министарства спољних послова Републике Србије.

Zar nož u leđa da nam zabodu baš na Dan državnosti. Nama koji smo in nesebično pomogli da se otrgnu od mrskih kolonizatora tamo nekih 70-tih godina prošlog veka.

Nešto mi tu nije u redu.  Čiji je bio taj Barbados? Ama gde je uopšte taj Barbados. 432 km² i 285.000 stanovnika. Ostrvce koje se nekako otrglo od niza jednako malih ali uredno lučno poređanih ostrva od Portorika do Trinidada i Tobaga. Kolonija Velike Britanije do 1966. Znači mi (Jugoslavija) smo podržali njihovo otcepljenje od Ujedinjenog Kraljevstva. A oni su podržali otcepljenje Kosova od Srbije odnosno države koja je pretendovala da bude naslednik Jugoslavije u vidu nekakve Srboslavije. Deluje logično. 

E pa nije sve tako jednostavno. Mi smo (pardon, Jugoslavija – nikako da sebe razlučim od te propale tvorevine) diplomatski priznali Barbados 1977. Kada su oni izgladili svoje odnose sa Velikom Britanijom i prihvatili da im engleski monarh bude nominalni šef države. Aha, zato nama Britanci te 1977. nisu pisali protestnu notu. Ili mi možda ne bi trebala promaći skrivena analogija. Braćo Barbadošani sačekajte da Kosovo prihvati Vučića za nominalnog monarha pa ga onda priznajte. Gde ste požurili? Šta ako vam sada uvedemo sankcije? Šta ste do sada uvozili od nas? Ništa. Pa dobro i to ćemo vam ukinuti.

-       Čekaj malo – kao da čujem dobacivanje ovdašnjih biznismena. Šta je sad? A naši bankovni računi na Barbadosu?

Uh, zar je i to jedna od onih ofšor zona iz “rajskih papira”. E, dođavola! Taman sam mislio kako bi mogao nekako izvući neku bezopasnu a simpatičnu zafrkanciju. Ali kontam da će naša (srpska, a ne jugoslovenska) protestna nota dugo putovati diplomatskim kanalima i zaglaviti u nekoj ladici njihovog forin ofisa dok minister spoljnih poslova dođe sa pecanja. Pa kada se vrati daj bože dobro raspoložen zbog dobrog ulova i pogleda notu:

-       Gde mu dođe ta Srbija?

Pa izgugla mapu i nađe da je to država koja graniči sa Kosovom. A onda se nešto priseti pa zovnu kapetana svog brodića:

-       Je li odakle behu ovi fini ljudi sa kojima smo išli juče pre neku nedelju u ribe. Oni što su zakupili moj brodić ne pitajući za cenu  i onako otmeno častili celu posadu.

-       Sa Kosova gazda. To vam je neka država tamo negde u Aziji.

Ministar još jednom pročita protestnu notu i zamisli se:

-       Možda bi i ovi iz Srbije mogli da zakupe brodić. Što ne bi i njih priznali.

Zovite mi sekretara!

Dan zaljubljenih u Ric Karltonu

Zaradio sam još jedan ručak u restoranu hotela Karan u Al Jubailu u Saudijskoj Arabiji. Samo nikako da odem i naplatim opkladu. Ovo je već druga koja me čeka kad dođem. Krenulo me. (Doduše na domaćem terenu sam jednu u međuvremenu izgubio, tako da je trenutno stanje 2:1 za mene. Samo što ovu izgubljenu /domaću/ u obliku ručka moram što skorije da isplatim, a one dve dobijene liče na goluba na grani).
Elem, sećate se kada sam pisao o antikorupcijskoj akciji princa prestolonaslednika tokom koje je za jednu noć pohapšeno par hiljada ljudi od kojih su oni viđeniji zaglavili u najskupljem hotelu u Rijadu, znamenitom Ric Karltonu. E, s njima u vezi sam se kladio sa mojim saudijskim partnerima da će država do 1. februara inkasirati ne manje od 100 milijardi dolara.
Naplaćeno je 107 milijardi. 325 najviđenijih glava u Ric Karltonu namaklo je tu sumu i kupilo svoju slobodu. Među prvima je bio princ Muteb (sin pokojnog kralja Abdulaha i jedan ozbiljnijih pretendenata na presto) koji naravno više nije na čelu Nacionalne garde – jedine vojne sile koja nije bila pod neposrednom komandom princa prestolonaslednika Muhameda. Princ Muteb se kratko nećkao i izašao među prvima za tričavih 1 milijradu dolara. A onda su mic po mic i drugi krenuli njegovim stopama.
Među njima i jedan od najbogatijih ljudi na svetu princ Al Valid bin Talal koji je pustio video snimak svog apartmana u Ric Karltonu. On svakako tvrdi da je nevin i da je to dokazao vlastima ali je saudijska državna novinska agencija objavila da je došlo do finansijke nagodbe. Jednako kao i Valid al Ibrahim, vlasnik arapske satelitske TV mreže MBC. A glava familije Bin Laden koja ima najveću građevinsku firmu u KSA napravila je drugačiju nagodbu koja, na osnovu saopštenja Upravnog odbora kompanije Bin Laden, ide ka tome da se smanji uloga osnivača I vlasnika firme u Upravnom odboru u koji ulaze i neki državni zvaničnici. Grupacija Bin Laden je ujedno odlučila da neki deo svojih akcija ustupi državi što se “smatra potpuno prirodnim jer je država najveći investitor u svim poslovima koje Bin Laden dobijaju na transparentno vođenim tenderima”.
Od 381 privedenih u Ric Karlton ostalo je tvrdokornih 56 koji se nisu uspeli nagoditi. Državni tužilac šejk Saud el Mudžeb za tih 56 kaže da su u toku ispitivanja mnogih kriminalnih radnji u koje su bili uključeni i oni će iz Ric Karltona biti sprovedeni u zatvor radi dalje istrage. U prevodu: 56 njih je ponudilo premalo pa će zatvor poslužiti da shvate da treba zavući ruku malo dublje u džep.
Pitaju mu moji Saudijci kako sam znao da će sve to sa Ric Karltonom da se završi do 1. Februara.
“Pa sve sobe u hotelu su tog dana u novembru bile rezervisane do 1. Februara.” – što se moglo pročitati na sajtu hotela.
“A zašto do 1. Februara?” – pitaju oni dalje.
“Pa da bi se hotel sredio i pripremio za Dan zaljubljenih.”

Mislili su da se šalim dok nisu videli oglase po medijima da Ric Karlton za Dan zaljubljenih organizuje niz programa i očekuju punu popunjenost za Dan zaljubljenih. Koji se inače u KSA ne slavi. Ili se nije slavio. Ali od ove godine mnoge će stvari u monarhiji Sauda biti drugačije.

Gospodar Vučić I - Država to sam ja

Ne običavam da prenesim tuđe tekstove ali Vladimira Jokića godinama čitam i pratim. I divim se kako u pregnantnoj formi izražava stanje stvari u ovoj našoj državi.

DRŽAVA  - To sam ja, kaže Aleksandar Vučić Prvi

Maja Gojković, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije, nosilja odbrambene modrice i drugih mirnodopskih odlikovanja.

Ana Brnabić, predsednik Vlade Republike Srbije, nosilac mentorske podrške i pažnje uključujući redovno zalivanje.

Ivica Dačić, ministar inostranih poslova u Vladi Republike Srbije, nosilac kofera i drugih insignija koalicionog artizma, Lolek.

Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u Vladi Republike Srbije, žrtva molersko-šminkerskog lobija.

Aleksandar Vulin, ministar odbrane F krila u Vladi Republike Srbije, Bolek.

SPC

Aleksandar Vučić

Irinej, patrijarh srpski.

Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski, neonatolog.

Kačavenda, umirovljeni episkop zvorničko-tuzlanski, pedijatar.

Pahomije, episkop vranjski, pedagog.

VOJSKA

Aleksandar Vučić

Aleksandar Vulin, posilni.

Vladimir Lazarević, general, pitomac Scheveningena, predavač na Vojnoj akademiji Univerziteta odbrane u Beogradu.

Dragoljub Ojdanić, general, pitomac Scheveningena, docent.

Veselin Šljivančanin, potpukovnik, pitomac Scheveningena, heroj Vukovara, promoter.

Miroslav Lazanski, komandos.

SANU

Aleksandar Vučić

Matija Bećković, besednik, kasir najskuplje srpske reči.

Kosta Čavoški, mislilac, senator Republike Srpske, pomoćnik kasira.

Peter Handke, kasa.

Radoš LJušić, kandidat od 1804.

AKADEMSKA ZAJEDNICA

Aleksandar Vučić

Siniša Mali, doktor organizacionih nauka Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu (kod Milije), pudla.

Nebojša iz Beograda, doktor ekonomskih nauka Univerziteta Megatrend (kod Miće), pudlica.

Jorgovanka Tabaković, doktor usluga Fakulteta za uslužni biznis Univerziteta Educons u Sremskoj Kamenici (kod Ace), ekspert za dinar, tačnije, za 679.174,22 dinara.

Aleksandar Šapić, doktor industrijskog menadžmenta Univerziteta Union u Beogradu (kod Goce), kandidat za Malog.

Velimir Ilić, magistar tehničkih nauka Fakulteta u Čačku, inovator (nova kuća, nov bazen, nova pušnica).

Tomislav Nikolić, master menadžmenta na Privatnom fakultetu diploma u Novom Sadu, ugledni štrajkač glađu, žeđu i mišlju, naslednik.

MEDIJI

Aleksandar Vučić

Željko Mitrović, epistolarni virtuoz nepresušnog nadahnuća, uvek na crti. Mezimac.

Dragan J. Vučićević, maza.

Milomir Marić, dugogodišnja maza.

Žarko Rakić, najstarija maza na Balkanu.

Dragan Bujošević, nova maza.

ESTRADA

Aleksandar Vučić

Nebojša Krstić, pevač, animator, komentator, speleolog, ŽKrle22.

Mimi Oro, umetnica.

Bogoljub Karić, instrumentalista.

Aleksandar Martinović, retor.

Dragan Marković Palma, teniser.

Maca Diskrecija, umetnica na flauti.

Saša Radulović, gitarista.

Milutin Mrkonjić, bekut.

Goran Vesić, Beograđanin na vodi.

Dragica Nikolić, Beograđanka na Brdu.

Milanka Karić, stara Beograđanka na Brdu.

Nada Macura, Florens.

OPOZICIJA

Aleksandar Vučić

Čeda Jovanović, ljuta opozicija.

Nenad Čanak, feferonka.

Vojislav Šešelj, vojvoda.

Nenad Prokić, muftija.

SLOŽNA BRAĆA

Vučići, Aleksandar i Andrija.

Mali, Siniša i Predrag.

Gašići, Bata i Boban.

VLADA BUDALA

Ja.

Bečki koncert u 18.tici

Tridesetak godina već običavam da 1. januara ujutro (ili što je ranije moguće) prošetam zemunskim kejom. Otprilike od „Jugoslavije“ do kraja asfalta uz Dunav, negde do Radeckog kluba. Kući bi obično stizao pre novogodišnjeg bečkog koncerta koga pratim još od kako su počeo evrovizijski prenosi iz Beča davnih 60-tih.

Ima par godina da televizijske programe ne gledam iz higijenskih razloga, a u poslednje vreme sam otkrio da mi II program Radio Beograda u potpunosti zadovoljava moju potrebu da čujem nešto dobro i korisno a da nije obojeno politikom u najvulgarnijem obliku. Tako odlučih da zahvaljujućim novim tehnologijama spojim svoja dva zadovoljstva u jedno. Da slušam bečki koncert i šetam zemunskim kejom. Sve sam proverio na vreme. Koja je frekvencija II programa (96,7), kada počinje, kako da nađem stanicu na telefonu i namestim slušalice (sluške, kako kažu današnji klinci) da mi ne smetaju a da dobijem koliko toliko pristojan zvuk.

Koncert je počeo u 18.tici, na prvoj stanici u Medakoviću 3. Dirigovao je po peti puta Rikardo Muti. Prvi valceri nekog od Štrausa probijali su se kroz Braće Jerković do Autokomande samo za mene izolovanog u polupraznom autobusu duplaku. Na stanici kod Bulevara Zorana Đinđića sa polkom sam ušao u 88-icu u kojoj su majke i očevi, dede i bake, vodili dečicu na „ulice otvorenog srca“ ili kako se već zove prvojanuarska manifestacija nastala od nekdanje ideje koju su u praksu proveli glumci Ateljea 202 kada su 1. januara u „Srpskoj kafani“ menjali kuvare i kelnere. Naši preduzimljivi gradonačelnici su ideju pretvorili u humanitarnu akciju i raširili je po beogradskim opštinama zabavljajući decu i sakupljajući predizborne poene. Ali ajde da se ne bavim sada njima – nije baš potrebno da vam zagadim praznike.

Prva „ulica“ je bila u Đinđićevom bulevaru, ispred Merkatora. Zaustavljen saobraćaj, mnoštvo štandova i okupljena raja. Od svega sam video samo hrpu ljudi i balone koji bi da odlete. Na okretnici 88. u Zemunu, kod keja, blizu pijace, otvorio se „trg otvorenog srca“ na čijoj se bini trudio neki zabavljač da animira decu.

A na Dunavu su mu dočekali labudovi i patke okupljajući se gdegod ima ljudi koji će im baciti hleb. Jednako uživam u tim pticama još od kako sam ih prvi puta video na Korani u Karlovcu davnih 70.tih gde su dolazili da prezime odmah negde ispod slapa, kod turbine. Jedna od mojih prvih pesničkih tvorevina bila je o labudovima, čak sam i neku školsku nagradu za to pesničenje dobio. Smatrao sam se i smatram slabim u pesništvu i ništa od toga nisam sačuvao.

Mnogo više poezija oblika i igra ima u ovim fotografijama ovih veličanstveno otmenih ptica gizdave i otmene beline.

Dan je bio zimski samo po nazivu meseca, temperatura se popela do 10 iznad nule, ponegde se sunce probilo kroz rečnu izmaglicu.

Prošla je pauza u bečkom Muzikferajnu i Muti je razrađivao Štrause i još nekog iz njihovog kruga dok sam se ovim kejom uputio uz Dunav. U daljini bi trebao da se nazre Kineski most. Ovde negde me već pritisla bešika pa sam užurbao ka Radeckom, klub za rekreaciju i šta već na vodi. Prođoh znak za zabranu kao da se na mene ne odnosi i odoh do kraja gde se još uvek nalazi meni od ranije poznati Toalet.

Nakon male intimne pobede nad bešikom i prostatom, osokoljen sam  prolazio pored  odloženih čamaca, koliko toliko pripremljenih za zimu i gomile drugih ostavljenih stvari koje će ko zna kada kome zatrebati jednom kada na proleće krene sezona. Tad se setih  Ive Andrića i knjige pripovedaka koju sam ovih dana završio. Mnoge od pripovedaka sakupljenih u knjizi (obimna je, ima preko 800 stranica i na koricama piše da su u njoj sakupljene sve Andrićeve pripovetke). Neke (napisane posle 60.tih) su me iznenadile svojom modernošću i odlično prenešenim zapažanjima. Međutim, čitao sam u nekim biografskim svedočenjima, da je Andrić voleo reke pa je negde između dva rata imao i svoj zakupljen čamac. A oduža pripovetka „Zeko“ (kao da je trebao roman nastati od nje) glavni junak, jedan izgubljeni krasnopisac, pokušava da nađe izlaz iz nemogućeg braka bežeći od kuće među polusvet u Savamali. Likove iz tog sveta lišenog obzira, definisanog nekim svojim moralom i osećanjem reda, grubog i solidarnog, neotesanog i nenametljivog u isto vreme, kao da upija Andrić (Zeko) u onim ratnim godinama kada povučen od sveta piše svoje velike romane sklanjajući se od okupacije i ratnog užasa u dobro proučen svet Bosne sa svim onim isprepletenim sudbinama muslimana, Srba, turskih vezira, čaršijskog sveta trgovaca, junaka, pijanaca i propalica, fratara i konzula bilo u Višegradu ili Travniku, ili pak Sarajevu i drugim mestima zapuštene i pregažene Bosne.

U povratku vidim da su se lokalne kafedžije spremile za najezdu stranih gostiju koji će silne pare ostaviti (da bi se isplatila investicija u jelku) pa je i meni prikladno ispisan na engleskom:

Cena Grginog chevapa se sakrila iza stubića na trotoaru ali izgleda da je i on 650 dinara (5,5 eura) kao i stuffed pljeskavica. Na drugoj tabli su bila meni mirisnija domaća jela i jedva odolih iskušenju.

Baš bi mi legle ćufte u sosu, ali jedna od novogodišnjih „čvrstih“ odluka (New Year’s resolutions) tiču se ishrane i nekog reda koji sam sebi propisao.

Što se tih rezulucija tiče, kompromis sam našao nešto kasnije kada sam uzeo fišek pečenih kestena. Njih nisam imao na spisku zabranjenih a i ne tretiraju se kao pun obrok. A jesu bili dobri.

Bečki koncert se primicao kraju i bisu sa neizbežnim valcerom „Na lepom plavom Dunavu“ čije poznate pasaže sam naslućivao u buci neke razdrndane 18.tice.

Neizbežni Radecki marš sa onim marševskim, vojničkim, tapšanjem egzaltirane publike zatekao me na autoputu negde kod stanice Beogradska arena – antifašističke borbe. Taj marš koji čini mi se obeležava jednu vojničku pobedu Austrijanaca nad Italijanima (verujte mi na reč, mrzi me da vrtim po guglu), gde je mnogo Italijana pobijeno, nikada mi se nije dopadao (takav stav uopšte imam o marševima pa i o onom na Drini) i kod ove Arene antifašstičke borbe nekako mi se uklapao kao kontrapunkt.

U Zaplanjskoj, u naselju Braće Jerkovič, odolio sam pozivu jedne burekdžinice gde ima odličan burek sa sirom pravljen ispod sača. 

Izgleda da sam baš zabrazdio sa tim novogodišnjim odlukama. dokle li će biti tako?