Lenja pita na Martovske ide

Petnaestog je ožujka 44. godine prije Kristova rođenja Julije Cezar krenuo ka Pompejevom teatru. Na putu je sreo jednog vidovnjaka koji mu je neko vrijeme prije tog datuma rekao da mu prijeti opasnost na Martovske ide kada su Rimljani svetkovali u čast boga Marsa. Pojmom Idus Rimljani su označavali 15. dan u u mjesecima  ožujak, svibanj, srpanj i listopad dok su za ostale mjeseca tako označavali 13. dan u mjesecu. Vidjevši vidovnjaka dobro raspoloženi Julije mu podsmješljivo reče: “Evo dođoše martovske ide”. Na što mu vidovnjak odgovori: “Da, ali još nisu prošle”.

U holu Pompejevog teatra grupa senator predvođena Markom Junijem Brutom i Gajem Kasijem Longinom noževima je izbola Cezara misleći da se bore za uspostavljanje Republike sprečavanjem Julija Cezara da uzme apsolutnu vlast. Zavjerenici, nazvani Liberatores u stvari su na taj način inicirali niz građanskih ratova i tako pomogli da se uspostavi Carstvo pod Cezarovim nasljednikom Augustom.

Datum najpoznatijeg atentata u povijesti ostao je upamćen pod nazivom “Martovske ide” i u poslovicama naznačava neku opasnost koja će se dogoditi tačno određenog datuma.

Makar koliko bio opredijeljen da stvari i pojave treba objasniti naučno, ima tako ponešto gdje me praznovjerica ne napušta. Tako ja 15. ožujka vodim računa o sopstvenom kretanju i gledam pažljivo oko sebe ako već moram da izađem. A ni sve ovo nisam htio da napišem dok datum nije potpuno zamakao u prošlost.

Jučer, dakle na Martovske ide premda ih se nisam sjetio, išao sam do tržnog centra “Stadion” i kao obično pješanje skraćivao prolazeći kroz Centralno groblje. Dođem tako do moje omiljene grobljanske skulpture  jednog vjerno izvajanog čičice i tek sam se tad sjetio Martovskih ida. Bilo je podnevno vrijeme i iz jedne kapele je išla kratka povrka za lijesom nekog pokojnika. Njega Martovkse ide više na brinu a pop koji je išao ispred kovčega mumljao je svoju priču savršeno ravnodušan.

Njemu je svakodnevni posao da ispraća na drugi svijet (podzemni ili nadzemni, već prema zaslugama) one kojima su neke “ide” presudile.

Xxx

Pri povratku, nakon što sam platio u pošti moje ovozemaljkse komunalne dugove, a kada sam ocijenio da Martovske ide ne prijete mom zemaljskom opstanku, svratih do pekare.

Valja se počastiti komadom lenje pite. 

Lažem, uzeo sam dva.

Kako ispeći dobar hleb

Sve zabrinute za sudbinu mog zagorelog ručka u nedelju moram da razbrinem: ručak  nije u potpunosti propao. Dinstao sam svinjsku džigericu na luku i šargarepi, uz nešto začina i ljutu papričicu a negde pred kraj sam ubacio špagete ostale od prethodnog dana da upiju sokove i ujednače se ukusi. E u tom momentu sam se zaboravio, pišući prošli prilog blogu, pa su se špageti zalepeli za dno šerpe... I tako dalje, i tako dalje.  Kako me majka odgajala da ne bacam hranu, ja sam odelio ono nezagorelo i sastrugao nešto od zagorelog i ostavio samo ugljenisani deo na dnu šerpe.

Ali, zato mi je hleb uspeo fantastično.

Xxx

Moram da se vratim na subotnji protest jer nešto moram da razjasnim. Molim za strpljenje.

Govornik sa kamiona na početku skupa, a pre nego je šetnja počela, bio je Vladimir Dimitrijević, gospodin čije ime nisam znao dok nisam došao kući i potrudio se da saznam da bih vam preneo. Dakle, meni nepoznati gospodin je čitao svoj govor ističući uglavnom kako se i zašto zalaže za pravnu državu. Tek na osnovu pažljivo a nenametljivo unetog kontekstualnog pominjanja cara Dušana, Nemanjića i srednjovekovne Srbije možda bi se moglo oceniti da dotični gospodin pripada recimo krugu tradicionalista.  Okupljeni ljudi (oni koji su mogli razabrati govor iz zvučnika) pristojno su ga slušali. Pretpostavljam da je među njima bilo onih koji znaju za gospodina Dimitrijevića, ali i onih, poput mene, koji nisu za njega nikada čuli. U svakom slučaju, tek je nekoliko puta dobio mlak aplauz od ponekog slušaoca-gledaoca.  Drugi, većinski deo, samo je slušao i nije reagovao nekakvim posebnim odobravanjem.

Za razliku od kasnijeg govora Branislava Lečića kod terazijske česme koji je vrlo često bio pozdravljen jednodušnim aplaudiranjem. Naravno, g. Lečić je glumac, sigurno mnogo poznatija osoba od g. Dimitrijevića, pri tome ono što je govorio nije čitao nego je vešto retorički poređao i uneo duh osobe koja iskreno govori ono što misli a pri tome dobro pogađa opšte raspoloženje prisutnih građana.

Ako zanemarimo očigledno lošiju retoričku pripremu g. Dimitrijevića verovatno je uzrok njegove lošije recepcije u onome za šta se g. Dimitrijević zalaže inače a što nije bilo predmet njegovog govora ili se dalo tek naslutiti. Dakle, moglo bi se reći da su ga ljudi pristojno saslušali, a oni, ređi, koji se sa njegovim (drugim) stavovima i tezama slažu počastili su ga aplauzom podržavanja.

Podstaknut time, uzeh da se informišem. Ako je verovati saopštenju neke nove modernističke stranke i tekstu Rastislava Dinića u Peščaniku dati gospodin Dimitrijević spada u grupu zagovornika teorija zavere. Tako je Darvinova teorija evolucije pseudonauka podmetnuta od strane iluminatske oligarhije (?!) „i cilju porobljavanja čovečanstva“ a Frojdova psihoanaliza „sredstvo za luciferijansku manipulaciju“(?!.). Dalo bi se tu još toga nabrojati ali svi zainteresovani neka se više obaveste iz njegovih knjiga, kao što su: „Od Elvisa do Antimadone: hrišćanstvo i muzička revolucija“ ili „Od Svetog Save do Đerđa Soroša“ ili „Hominterna i gejstapo“. (Kod ovog potonjeg naslova ne radi o grešci u navođenju).

xxx

Ono što mene muči jeste problem recepcije. G. Dimitrijević se u svom govoru na protestu zalagao za pravnu državu i zaista nemam nikakav razlog da se sa njime u tome ne slažem. To što mu nisam aplaudirao uglavnom je zbog toga što je govor čitao i nema potrebnu (glumačku, retoričku) veštinu kojom bi svoj stav naglasio. S druge strane, slušaoci-gledaoci su znali za njegove druge stavove pa ni ovo zalaganje za pravnu državu nisu shvatili ozbiljno. Ili su znali da on govori u ime desničarskog društva Dveri u kome je član političkog saveta.

I zašto sam ja zapeo za nesretnog g.Dimitrijevića?

Meni se pre par godina desilo nešto slično po obrascu.

 U „Politici“ sam objavio jedan članak povodom „Beograda na vodi“ u kome se pisao o stereotipu o arapskim investitorima koji se u našoj javnosti najčešće predstavljaju kao zadrigli šeici koji ne znaju šta će od para i poroka. Kao arabista suprotstavio sam se tome i napisao koju o gospodinu iz Emirata koji stoji iza firme „Eagle Hills“ koja se pojavljuje kao glavni partner u izgradnji „Beograda na vodi“. Elem, opšta recepcija mog članka u komentarima se svela na to da sam podržavalac g. Vučića i svih onih radnji (Hercegovačka i ostala hajdučija) vezanih za nesretni projekat „Belgrade Waterfronta“. Tako se nešto iz teksta mog članka nije dalo zaključiti. Ali ljudi čitaju ono što oni misle o datoj temi pa ni ne mare za napisano. Tj. kvalifikuju ga po nekom svom obrascu. Pošto pretpostavljam da me „kritičari“ nisu poznavali – smatrao sam njihove komentare kao plitkoumno pročitavanje mog teksta i potrebu da anonimno komentarišu čak i ono što nije bilo napisano. Zabrinuo sam se međutim kada su slično komentarisali i meni bliski ljudi. Onda sam morao ponovo da iščitam sopstveni uradak da bih sebe uverio da sam napisao baš ono što sam napisao i hteo napisati. Doduše, poređenjem originalnog teksta sam uvideo da je urednik izbacio jednu ili dve rečenice koje su otprilike govorile o tome da je čitav posao „BW“ stvar dogovora g. Vučića i prestolonaslednika emirata Abu Dabija g. Nahjana. „Politikin“ urednik, moj poznanik, taj deo je izbacio a ja nisam hteo da dovodim urednika – mog poznanika u neprijatnu situaciju pa nisam tražio javnu ispravku, tj. dopunu. Istinu govoreći, ta dopuna bi me verovatno spasila mnogih zlonamernih komentara mada i dalje mislim da bi većina površnih komentatora u stvari pratila svoj stav a ne moj tekst.

Eto, sad i ja spasih svoju dušu kao patrijarh onomad na terazijskoj česmi.

Međutim, nisam ovo pisao da bih sebe opravdao.

U mnoštvu ljudi koji šetaju svake subote a sada već i drugim danima po Beogradu i drugim varošima i varošicama Srbije sigurno ima ljudi raznih ideoloških opredeljenja. Od rojalista do komunista. Međutim, važnije od tih političkih opcija važnije je ono što ih okuplja po ulicama: potreba da se vlast i vladanje ustanovi po nekim pravilima koja se poštuju. U tom smislu valja naučiti da ljudi slušaju jedni druge i nalaze ono što ih spaja u ovom času kada su sve institucije demokratskog sistema dovedene do tragikomične izokrenutosti.

E zato valja podržati g. Dimitrijevića i njegov govor o pravnoj državi.

A kada bude govorio o Hominterni i Gejstapou rado ću ga ismejavati.

Xxx

A sada da se vratim na hleb.

Pogodio sam dobar odnos integralnog, raženog i heljdinog brašna u jednom hlebu, te integralnog, raženog i projinog brašna u drugom. Kod ovog sa projinim brašnom treba malo manje vode i možda više kvasca – ali to ću eksperimentisati u nekoj sledećoj prilici. Zainteresovani neka se jave za preciznije instrukcije.

Ukus – fantazija. Čak i u kombinaciji sa ponešto zagorelim varivom.   

Proces nastajanja hleba dao sam u foto romanu.

Ona zadnja sličica sa hlebom namazanim mašću, alevom paprikom i belim lukom samo je da vas podseti na ukuse iz mladosti.

Xxx

Ne mogu vam pomoći ako mislite da to nema veze sa protestnim šetnjama.

Patike za Kutulun

Nešto manje od 300 godina poslije andaluzijske princeze Valade i stotinjak godina nakon japanske ratnice Tomoe, rodila se u Mongoliji princeza Kutulun. Još jedna svojeglava žena u nizu u doba srednjovjekovnog mraka i muškaračke dominacije. Čitao samo o njoj prije nego se uputih na subotnju protestnu šetnju ulicama Beograda.

Princeza Kutulun bijaše hrvačica (mal mi ne istrča Hrvatica, što bi mi čistokrvniji Hrvati vjerovatno zamjerili misleći valjda da podrijetlo Hrvata čeprkam po Mongoliji a ne arijevskom Iranu), a bavila se sportom koji je za Mongole ne samo takmičenje nego jedno od glavnih obilježja kulture nomadske snage i ponosa. Elem, Kutulun bijaše toliko sigurna u sebe da je odlučila da se uda samo za onog muškarca koji je pobijedi u hrvanju. Sa nemalom začkoljicom. Tko izgubi od nje mora joj dati sve svoje konje. E sad valja zamisliti koja je sramota za nekog stasitog Mongola izgubiti od žene u hrvanju a pri tom se i odreći od konja koji su u sistemu vrijednosti nomadskog muškarca vrijedniji od bilo koje žene.  Pretpostavljam da pretpostavljate kako se priča odvijala. Kutulumu je sakupila na tisuće (kažu oko 10.000) konja i ne zna se koliko je slomljenih muškarčkih ega poleglo u mongolskoj stepi.  Legenda kaže da je sa toliko sakupljenih konja i dokazanom reputacijom najbolje hrvačice među svim hrvačima bila ozbiljan kandidat na naslijedi oca Kaidua koji ju je favorizirao kao nasljednicu njegovog velikog kanata. Ali su izgleda braća bila spretnija u dvorskim spletkama. 

Tko je na kraju osvojio njeno srce – predmet je mnogih legendi. 

O njoj je pisao i Marko Polo zbog koga je postala popularna heroina u Evropi što se može vidjeti i na priloženoj minijaturi iz 15. vijeka. 

Da ne pominjem kako je postala junakinja mnogih avanturističkih filmova i popularnih istočnjačkih saga.

Xxx

Grickajući sjemenke i šetajući od početne tačke protesta u Vasinoj do Terazija razmišljao sam o Kutulun i tome zašto se na ovim dosadašnjim protestima tako malo žena obraćalo okupljenim građanima. A kad ih je i bilo, radilo se o ženama koje su na neki način bile napastvovane. Ili Marija Vukić, Jutkina žrtva, ili Marinika Tepić – predmet  mnogih napada i prijetnji od raznih prizemnih tipova bliskim kojekakvim političkim strukturama na vlasti i oko nje.

Kad sam odslušao nadahnuti govor Branislava Lečića na istom mjestu kod Terazijske česme gdje je danima održavao protest koga pamtim kao najslobodoljubivije mjesto okupljanja u onom dijelu povijesti Beograda koje moja 66-67. godišnja malenkost pamti, učini mi se da njegovo obraćanje i dosljednost u tumačenju raspoloženja okupljenog građanstva (odolih porivu da napišem “mase” – jer mi “masa” označava hrpu bezuzmnih bića) jeste nekako na liniji Kutulunine upornosti da brani svoje postojanje i dostojanstvo. A pretpostavljam da ni Lečić neće imati ništa protiv ovog poređenja.

A poređenje mi se nameće i između 28. godina mlađeg Lečića sa Terazijske česme te 1991. godine (na slici sa koleginicom Darom Džokić) i nevjerovatne izdržljivosti i dovitljivosti da se danima održava tenzija slobode usred populističkog režima tada ponešto okrnjene krune popularnog Slobodana Miloševića. 

Čiji su lik i delo 11. marta htjeli da ožive učesnici mitinga koji je ostao upamćen kao kontraminiting na Ušću. Govornici na kontramitingu (Petar Škundrić, Živorad Igić, Radoman Božović i akademik Mihailo Marković - neka ostanu upamćeni kao takvi) zvali su ljude u odbranu ustavnosti, slobode i demokratije u ime koje je Dušan Marković pozvao pristalice da krenu ka Terazijama i obračunaju se sa protivnicima demokratije tada često nazivanim fašistima, ustašama, stranim plaćenicima. (Nešto mislim da tada nije bilo riječi o “Soroševcima”). Patrijarh Pavle je pokušao da preduprijedi sukob pa je okupljene na Terazijskoj česmi pozvao da se raziđu. 

Doživeo je zviždanje a ja se sjećam da je nakon toga rekao “Rekoh i spasih dušu svoju” i povukao se. Kasnije doznajem da je krenuo ka Ušću da  kontramitingašima kaže da ne dižu ruku na braću svoju po rodu i vjeri. Međutim, kontramitingaši se već raziđoše a ratnička priroda im se rastopila dok su prešli most i uvidjeli da ovih stranih plaćenika nije baš šačica i da nisu spremni da pobjegnu pred oronulim Miloševićevim skojevcima.

Xxx

Protesti širom Srbije ulaze u kritičnu fazu. Politički pokreti koji bi trebali da iz njih izađu još nisu sazrijeli, mada se osjeća da bujaju. Proljeće i toplije vrijeme uticaće da se manje strpljivi građani ospu. Organizatori su izgleda toga svjesni pa se spremaju na nove akcije koje bi izgleda trebale da kulminiraju u maju okupljanjem Srbije u Beogradu.

Primjetio sam da su šetači prešli na patike. Pripremite svoje, trebaće vam.

J… ga. Prva posljedica mog današnjeg revolucionarnog zanosa već se osjeća. Zagorio mi ručak. Ovaj prvoborac ode da spasi što se spasiti može. Revolucija neka sačeka.

Tomoe Dragana

8. marta 1991. sam bio kod kumova u Zagrebu i kasnim popodnevnim vlakovozom krenuo za Beograd ne bi li sutradan učestvovao na zakazanim demonstracijama. Na prepun Trg Republike sam stigao oko 11, Vuk Drašković je sa raznim govornicima bio kod konja a komešanje je već počelo nede sa istočne strane od ulice 29. novembra (današnji bulevar despota Stefana). Bio sam negde kod nekih žardinjera na Trgu kada je počela jurnjava. Međutim, milicija (koja je kasnije tek postala policija) je loše procenila brojnost demonstranata i njihovu spremnost na tuču pa ih je masa relativno lako okružila i naterala u povlačenje. Vuk se pojavio na balkonu Narodnog pozorišta (Vida Ognjenović je bila upravnica i dozvolila je ulaz vođama i organizatorima „ustanka“) i nisam baš razabirao šta je govorio. 

Uskoro su se pojavila borna kola sa vodenim topovima, doletale su sa raznih strana patrone sa suzovcem i ja sam se više puta povlačio i „osvajao“ Trg. Bio sam donekle mokar zahvaćen mlazom vodenog topa a navukao sam se i na suzavac. Neiskusan da se izborim sa suzavcem, sav u suzama povukao sam se u ulaz „Jugoeksporta“ gde su neki Cigančići marljivo grebali lutrije zvane „greb-greb“ ukradene iz obližnjeg, razvaljenog,  kioska lutrije. Kasnije sam se kretao u raznim pravcima od Trga do televizije i Beograđanke i jednom prilikom kod „Moskve“ zaradio pendrečenje po leđima.

 Ništa strašno, jedan udarac ne osobito jak. (Mada nisam siguran da bi ga danas baš tako dobro podneo.)

Kod Beograđanke sam video kada su ljudi pokušali da pomognu policajcu koji je, kako sam kasnije saznao, poginuo kao jedna od dve žrtve demonstracija.   

Eto toliko o mom „junačkom“ učešću u 9. martovskim dešavanjima koje sam okončao uredno se povlačeći pred nadiranjem tenkova.

Kao simbol 9. marta ostala je slika jedne devojke, podsetih se danas da se zvala Dragana Milojević, koja je stajala naspram vodenog topa i prkosno digla tri prsta. Zavređuje da vam Draganu prikažem slikanu iz dva ugla.

Xxx

U 12. veku u Japanu živela je jedna čuvena ratnica po imenu Tomoe Gozen za koju su tadašnji hroničari tvrdili da je bila osobito nadarena jahačica i strelac. Legenda kaže  za nju da je bila spreman suprotstaviti se "i đavolima i bogovima“. Pominje se da je predvodila konjicu od 100.000 konja i jahača u nekoj bici 1183. godine, a naredne je godine u nekoj drugoj bici srušila konjanika protivničke vojske i privukla ga sedlu svoga konja i odrubila mu glavu.

Ova naša Tomoe Dragana niti je bila konjanik niti je odrubila ikome glavu ali je svojim stavom jasno stavila na znanje da mehanizam sile nije svemoguć.

Xxx

Sutra će (u stvari danas, primičem se ponoći) započeti 9. mart 2019. Ko bi rekao da je od tada 28 godina i ko bi rekao da ću opet na onaj isti Trg da sa nekim drugim a možda i istim ljudima (ima nas valjda među živima) svojim fizičkim prisustvom (0.33 m² po metodologiju dr Stefanovića) obespravljenih građana koračati centralnim beogradskim ulicama. Ovog put bez milicije-policije (sem onih u civilu), bez pendreka i vodenih topova. Ići će se do one iste televizije (TV Bastilje –kako ju je nazvao Vuk tada)  koja opet nekritički služi ali sada nekom drugom režimu.  Režimu najboljeg studenta Pravnog fakulteta koji nije tada demonstrirao jer je marljivo učio kako da demontira osnovne postulate demokratije u podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.

Potpuno po receptu jedog drugog odličnog studenta Pravnog fakulteta koji se zvao Slobodan Milošević.

Možda bi jedna od narednih šetnji subotom trebala navratiti do Pravnog fakulteta i proveriti ima li neki još  marljivi student sakriven u biblioteci i smesta ga izbaciti na ulicu i zabraniti mu da se vrati. Da ne bi za 28 godina opet morali (tada pretpostavljam bez mene) braniti svoje građansko dostojanstvo.

Manos de los enamorados

U predivnom andaluzijskom gradu Kordobi godine 994. rodila se halifi Muhamedu III ćerka po imenu Valada. Nasledivši od oca značajno bogatstvo Valada je stvorila nešto što bi se moglo nazvati literarnim salonom koji je okupljao mnoge pesnike i razne druge umetnike od kojih su mnogi bili njeni ljubavnici.

Ne samo da je bila patrona umetnicima nego je i sama bila pesnikinja od formata. Njene ljubavne pesme i danas recituju ljubavnici duž arapske linije Mediterana i nalaze se u pesmarica zaljubljenih srednjoškolaca. Sloboda koju je ona izražavala u poeziji krasila je i njen život. Po Kordobi se kretala bez marame i u odeći koju je sama kreirala. U legendama stoji da su na rukavima njenih haljina često bili ispisani stihovi, pa je tako nekom prilikom na jednom rukavu pisalo:

Po volji Alaha,  ja sam podobna za najviša zvanja

I ponosno ću hodati sopstvenim putem.

Na drugom rukavu je pak pisalo:

Dopustiću ljubavniku mom da mi dodirne obraz

I rado ću poljubiti onog ko za poljupcem žudi.

Jedan od onih koji je žudio i poljupce dobio bio je veliki pesnik tog vremena po imenu koje je ostalo zapamćeno – Ibn Zejdun. I kako to biva kada se zaljube dve jake ličnosti – sve je kipilo od ljubavi, ljubomore, intriga i strasti. Kad ju je izdao, spavajući sa jednom njenom crnom robinjom, ona ga odbacila i oterala iz grada. Bilo je tu mirenja i strasti, mržnje i praštanja te njihova ljubavna romansa sa velikim zapletima živi i danas u usplahirenim srcima mladih ljubavnika.

Dešavalo se to u 11. veku u arapskom delu Evrope mračnog ranog srednjeg veka.

A ta se ista Kordoba ipak odužila Valadi i Ibn Zejdunu jedinstvenim spomenikom ruku koje bi da se dodirnu.  Spomenik se zove Monumento de los enamorados. Ne bih da prevodim.

Xxx

Jednom sam u Zagrebu, nekog proljetnog dana unazad niza desetleća, sjedio na terasi nekog restorana blizu autobusnog kolodvora (čekajući autobus za negdje) i gledao par mladih ljudi u borbi velike strasti. Bili su na raskrsnici a ona se otimala od njega plačući i vičući. Otrčala je preko ulice ne mareći za vozila koja su trubila a on je pojurio za njom mal ne zakačivši neki auto koji je naglo zakočio. Otimali su se u jednom malom parkiću, ona mu opalila par šamara, on se, rekao bih,  nešto pravdao i trpio je udarce pokušavajući da je privine sebi. Ona ga odbacivala i bježala, on bi je stigao, mnoge su oštre riječi razmjenjene. Završilo je, kako to biva nakon velike svađe, strastvenim zagrljajem i ljubljenjem koje bi se pretvorilo u seksualni čin na licu mjesta da ne bijahu na javnom prostoru. Pretpostavljam da je do tjelesne strasti dvoje enamoradosa došlo kasnije u intimnijem prostoru a biće da je on pre toga popio još koju seriju šamara. Što li je bilo sa njima poslije? Nisu li u tom parkiću blizu autobusnog kolodvora podigli neki svoj znamen?

Xxx

Pre kojih mesec dana, kada bejaše onaj Dan zaljubljenih, neka reporterka neke domaće televizije na ulici presreće ljude i pita ih da li znaju šta se tog dana, 14 februara, slavi. Jedna srednjovečna žena, rekao bih priprostog porekla, reče:

14. februara je 8. mart.

Kao osoba sa dužim pamćenjem i životom koji se protezao od polovine prošlog veka sećam se kako se u socijalističkoj Jugoslaviji slavio Međunarodni dan žena. Po novinama i televizijama se pričalo o raznim značajnim ženama. Od Klare Cetkin i Roze Luksemburg do junakinja samoupravnog socijalizma. Bilo je to vreme kada su muškarci kupovali cveće, deca u školama su skupljali novac za poklone nastavnicama i pisali poruke detinje ljubavi prema majkama.  Po radnim kolektivima se slavilo tako što su žene dobijale poklone a muškarci se dobrano nalivali. Kasnije su razni ženski pokreti taj praznik smatrali praznikom ponižavanja žena a potrošačko društvo je brzo pronašlo svoj dan pronašavši ga u nekom jadnom svecu. U vladavini elektronskih medija i šoping molova „praznik“ je postao globalni fenomen potisnuvši komunistički relikt kao lažnu sliku ravnopravnosti.

Kada god čujem kojekakve pametnjakoviće, kolumniste i kvazimislioce kako se frljaju komunizmom i odbacuju prošlost bivše nam zemlje kao zločinačku tvorevinu komunističke internacionale koja je uništila pređašnju demokratiju i ideološki nas uniformisala – ja se setim iskrenog oduševljenja naših roditelja koji su verovali u bratstvo i jedinstvo i gradili ovu zemlju. I imam osećaj da se neki besprizorni ljudi kamenjem bacaju na enamoradose koji su verovali u novo društvo i novu državu i utkali u nju svoju ljubav.  I da se sada na njih gađa istim onim kamenjem do koga su besprizornici došli razgrađujući građevine bivše države.

0.33 m2

Kada je onomad ministar unutrašnjih dela Stefanović dr Nebojša stručno, matematičko-geometrijski dokazivao malobrojnost šetača na beogradskim ulicama,  pokazao je jednu uveličanu fotografiju u koloru sa crveno označenim glavama poređanim kao kegle u kuglani. Učini mi se da bi jedna ta zaokružena crvena glava mogla biti moja. Ona negde u zadnjim redovima gde mi je mesto. Nije nešto štrčala iznad drugih glava (ipak sam se godinama zahvaljujući nešto pogurio) nego se dojimala pokunjeno valjda zbog osećanja sramote što je podlegla manipulaciji  tajkunsko-lopovske-stranoplaćeničke klike Đilas-Jeremić-minus Janković.  Zauzimao sam 0,33 m² jer je dr Nebojša ispravno zaključio da su preduzete rekreaciono-rehabilitacijske mere moje telo dovele u sklad sa Vitruvijevim idealom muške građe tako da mi ni stomačić ne izviruje iz zadatih 0,33 m² prostora u pokretu.

Ne znam da li je ministar dr Nebojša u međuvremenu osavremenio orvelovske kamere i uveo softver za prepoznavanja lica ne bi li mogao tvrditi da se radi o uvek istim licima. A kada se softver malo unapredi možda bi mogao da utvrdi i identitet svakog pojedinačnog šetača.  Ako to već i sada nije moguće. A bazu podataka može porediti sa onom koju je koristio Gospodar Vučić kada je nama penzionerima čestitao na razboritosti što smo mu dozvoli da nam štrpne deo penzije da bi spasio državne finansije.

E pa da se dr Nebojša ne bi džaba mučio i tražio me među današnjim šetačima, obaveštavam ga da je mojih 0.33 m² ostalo danas kod kuće i pretvorilo se skoro 2 m² (ili možda 1.75 m² ako bih primenio strogu naučnu metodologiju dr Nebojše) u nepokretnom obliku i pokrivenom ćebetom. Pre nego se dr Nebojša poraduje da sam se osvestio i prosvetlio kada sam pročitao da je gospodar Vučić proglasio glupim zahteve šetačkih glasnogovornika da prešjednik pred narodom i senatom (u kasnijoj metamorfozi: urbi et orbi) obznani pregovaračku poziciju Srbije a propos sudbine Kosova iz perspektiva vlažnog sna srpske političke nomenklature.  

Ne, mlađahni Krcune, ovog je šetača snašla gripa pa nije za ulicu jer ne bi mogao ponosno dići čelo da ga tvoja kamera opet uhvati u pozadini kao nosioca jednog prekinutog reda mlatilaca prazne slame.

Eto, posustao je moj revolucionarni žar pred opskurnom slabošću. Srozao se moj moralni lik u sopstvenim očima. Izdajica revolucije – zar opet.

A sve se nekako nadam da će Komitet nacionalnog spasa i tajkunsko-lopovska-(i kako ono napisah)-stranoplaćenička klika moj minus za nedolazak pravdati (da donesem lekarsku potvrdu?) jer ipak imam par pluseva ispred. Doduše i dva minusa. J----i ga, nisam se na vreme presaldumio i utrpao u prvoborce i spomeničare. Što bi se reklo partizanskim rečnikom: bio sam borac od 43.

Da stvar ne bi propala odmenilo me moje kumče koje možda po kvadraturi pasuje u mojih 0.33 m² I a i stremi visinama pa će svevideća kamera dr Nebojše registrovati novu crvenu glavu. A kada mu sada priznam da je ta crvena glava tek kročila na svetu srpsku zemlju iz mrske Amerike, možete zamisliti koliko će dr Nebojša imati novih podataka za vanrednu konferenciju za štampu Gospodara Vučića. Ubačeni strani špijuni i prodane duše. Strane agenture, CIA, MI6, Vatikan, KGB. KGB? Pa da, moraju da se pripreme. Za koji dan će vrhovnik Putin pos(v)etiti hram Sv. Save i obratiti se slučajno okupljenom narodu. KGB ima sigurno savršenije metode prebrojavanja crvenih glava slučajnih šetača koji su se na putu iz Lučana zadržali nekim poslom u Beogradu. 

E sad, nije na maloj muci dr Nebojša i njegov vrhovni. Crvenih glava mora biti barem deset (šta deset, barem dvadeset) puta više od beslovesne mase stranih plaćenika i domaćih izdajnika na čelu sa tajkunsko-..(znate i sami, da ne pišem) klikom.

 “Ti Zorana dovuci barem 5.000 ljudi sa koridora makar to bili neprijavljeni radnici. Ti Nedimoviću dovuci seljake i paore, oni i onako nemaju šta da rade zimi – neka malo vide Beograd a obećaj im dizel za proljetno oranje. Ti Zlatibore oslobodi lekare i sestre obaveze besplatnih pregleda po mesnim zajednicama i neka se pojave kao medicinska podrška na otvorenom slučajnim šetačima na Terazijama i svetosavskom platou. Ti Šarčeviću obećaj nastavnicima povišicu …šta većina tvojih je na onoj strani, e pa nemoj da sam to više čuo. A ti Nela vidi sa sudijama i sudskim izvršiteljima. Nemoj samo da mi kažeš da su i oni na drugoj strani. A koliko smo učinili za njih. A ti Vuline preobuci vojnike u civile i daj im izlaz. Šta ? Oni već nose civilnu odeću na pooslu. Nije bilo para za nove uniforme? Reci im da će uplatiti Centar za odojčad. A čuj se molim te sa svojom tetkom iz Kanade. Imam neki poslić za nju. Ćale prodao neko oružje Saudijcima pa ne bi baš bilo zgodno da prođe kroz naš platni sistem. Ma znam da Mali i Jorgovanka to kontrolišu, ali ipak… A ti Vesiću, šta se trpaš. Šta? Hoćeš da dovedeš svoje Beograđane? Pa lepo si se pokazao ovih subota. Ti gledaj da grad bude čist, komunalci da hvataju sneg u letu, a đubretari da očiste sve od Terazije do Svetog Save. Keep light neka promeni izgorele sijalice na novogodišnjoj rasveti a mogli bi da dodaju još koji venac. Pojačaj malo svetlo da blešti u Isusovim jaslicama na platou. I fokusiraj rasvetu na Tri kralja. Vidi da se napravi mesta za četvrtog. Kaspar, Baltazar, Melkior i Vladimir. A šta mislio si da dodaš slamu za poklonjenje  petog. Pametan si ti Vesiću, biće nešto od tebe. Ah da,  stavi po ćoškovima tezge sa kuvanim vinom. Da imaju ljudi uz sendvič”.

Cikla, cvekla, rdeča pesa

Cikla (rdeča pesa, cvekla) se sprema ovako:

Kupe se zdrave okruglaste cikle (kupio sam ih u Lidlu na popustu za 38 din/kg = 0,3 E) manjeg formata (ne veće od omanje jabuke), operu se i skrate repovi, zamotaju u aluminijumsku foliju,  poređaju u veliku tepsiju (ima li neki zgodan hrvatski izraz za tepsiju?) i strpaju u rernu. Nemam pojma na koju temperaturu. Moja rerna nema takvu oznaku. Kad pomisliš da su pečene, probaš vrhom noža. Treba relativno lako da prodire kroz koru. Ne mari ako su i malo sirovije.

Ostaviš da se ohlade ali ne do kraja. Lakše se ljušte dok nisu potpuno hladne.

Oguliš i isječeš na ploškice i poređaš u zdjelu za salatu. Pokušaš da ih ravnomjerno posoliš. Po ukusu.

Izrendaš hren. Znam da je pipavo, ljuto i izaziva suze. Ako nemaš hrena ili ti se ne da propatiš, kupiš na pijaci od neke od tezgarica koje su sav posao oko rendanja završile za tebe i strpale hren u staklenke (obično od nekog začina).  

Dodaš sitno iskosan bijeli luk.

Iscijediš jedan solidno sočan i velik limun. Ako treba dodaš i malo vode.

Zaliješ sa malo ulja da malo zacakli.

Isjeckani peršun može ako imaš. Ja nisam imao.

Promiješaš i ostaviš jedan dan da se uđe.

Xxx

Nakon srazmjerno radno aktivnog dana i obaveznih parternih vježbi (prakticiram Tibetance) red je nešto pojesti. Dok se zagrijava grah sa tjesteninom skuhan jučer, gledaš sa balkona kako provijava snijeg na zamrznutom Medaku.

Kroz osvjetljen prozor na susjednoj zgradi vidiš da neka žena sprema večeru za svoju familiju. Djeca su zasjela za stol i strpljivo čekaju.

Na stol postaviš lonac sa grahom i tjesteninom. „Sosin hleb“ isečen na podeblje kriške. Ne bi trebalo više od dvije, ali ja pređem na tri. Bez obzira što je moj grah sa više tjestenine nego obično (omaklo mi se prilikom sipanja) i svi savjetuju da se hljeb ne jede sa tjesteninom.

Za salatu cikla pripremljena jučer.

Lonac se ostavi na stolu nakon sipanja u tanjur. Da se nađe.

Pustiš Aliciu Keys i čitaš u Danasu kolumnu Nine Savčić. Kolumnu date dame čitam redovno. Žena mi je potpuno nepoznata (kasnijem saznajem da je završila i Filološki fakultet) i privukla me davno jedna njena fotografija koju u Danasu ne menjaju nikako. Lijepa žena, lijepa fotografija. 

I žena lijepo piše.

„Pišem iz istog razloga iz kog pauk plete mrežu, zato što ne mogu bez pisanja“

„Narod knjige dobija umesto bombonjera za rođendane i konzumira strane kao što se konzumiraju čokoladne bombone.“

Ah, to me podsjeti. U današnjoj kupovini u prodavnici zdrave hrane kupio sam čokoladne napolitanke.

Tko da odoli.

I da ne podijeli sa vama.