Ah žene !!! 24. Rabiu'l I, 1436. H.

           Saudijska Arabija ima oko 20 miliona stanovnika + 10 miliona stranaca (ugrubo) koje oni statistički ne vode kao svoje stanovnike. Pre 15 godina Saudijaca je bilo duplo manje. Saudijski ekonomisti su počeli javno da govore da se mora uvesti kontrola rasta stanovništva jer zdravstvena, školska i  stambena infrastruktura ne prati takav populacioni rast koji je, kažu, najveći na svetu.  Citiram jednoga “Porodice moraju da primenjuju kontrolu rađanja da bi se smanjili troškovi i omogućilo bolje obrazovanje te stvorile odgovarajuće institucije za brigu o deci”.

Problem postaje verski  jer kontrola rađanja pretpostavlja niz aktivnosti na sprečavanju začeća i odobravanju abortusa. Radikalnim verskim kurgovima i sama priča o tome je skretanje sa pravog puta. Međutim, kada je ugrožena kesa (mislim na onu  sa parama) onda bi se i verska dogme mogle malo kreativnije   tumačiti.  Tako 30 žena u 150-članoj Šuri, koja savetuje Kralja o svemu i svačemu, započe raspravu o vladinom predlogu mera za kontrolu rađanja. Tri puta se oni sastaše i tri puta ne mogaše doći do potrebne većine glasova kako bi Kralju prezentirali jedno mišljenje. Pravila kažu, ako Šura o nečemu tri puta zaseda i nema kvalifikovane većine za odluku, onda se predmet rasprave šalje Kralju bez da se zauzima stav. Sve je potom na Kralju. Tako bi i ovog puta. Kontrola rađanja je sada u rukama Kralja, koji ima preko 90 godina i od Nove godine je bolnici sa upalom pluća i diše uz pomoć aparata. Doduše Kralja nikakvi rokovi ne vežu i ne mora nikakvu odluku donositi. Čisto je stvar njegove volje. Međutim, Kralj Abdulah je Kralj koji je dosta odluka u pogledu modernizacije Kraljevine doneo, pa ne bi bilo iznenađujuće da Kralj slabašnom rukom potpiše jedan liberalan zakon (za pojmove Kraljevine) koji posle ne može da se opovrgne.

Hoću da kažem da se žene sve više čuju u saudijskom društvu. A kako  ne bi kada čine  više od polovine studenata i kada žestoko pritišću da se sve više radnih mesta otvara za njih. Ajde što su doktorke, učiteljice i medicinske sestre, ali pojavile su se i žene inženjeri, pravnici i advokati, a hoće da ih bude i u policiji.

= 0 =

Krećem za Istanbul pa Beograd. Ponoć. Aerodrom u Dammamu. Neverovatna gužva. Posle čujem da je počeo školski raspust pa imućniji roditelji vode decu u svet. Istanbul  im je poslednjih godina postao omiljena destinacija jer pametni Turci ne traže vize za ulazak.

Prolazim pasošku kontrolu u redu za muškarce, a u drugom redu za porodice posmatram jednu saudijsku familiju od oca, majke i dve tinejdžerke.  Žena i devojke u abajama i šalevima. Kako prođoše graničnu kontrolu, devojke skinuše šaleve. Majka ih poče potiho grditi i gledati da li ih neka posmatra. Devojke prkosno odšutiše i ne pokoriše se. Majka je tražila muževljevu podršku u očuvanju reda i morala, on se međutim lukavo povukao tobož zabavljen drugim stvarima.

‘’

U avionu sedim na sedištu C, do prolaza. A i B zauze mladi saudijski bračni par. Ona u abaji i šalu. Seda  do prozora, on između nas. 4 sata skučenog sedenja  od 3 do 7 ujutro nateraće i najkonzervativnijeg muškarca da prozbori.  Tako Saudijac na slabom engleskom upita ko sam, gde sam naumio i sve ono uobičajeno za razgovor u prevoznom sredstvu. Ja odgovorim na arapskom. Pa uobičajena iznenađenost sa njegove strane i počinje pravi razgovor. Njegova žena je slušala i onako oniska, povremeno me pogledavala ispod njegova ramena. Vidljivo je bilo da nikada nije putovala avionom, nikada bila u inostranstvu i sve je njoj bilo prvi puta na ovom putu. Pri tome, nisu iz Dammama nego nekog manjeg mestašca gde sigurno tradicionalni maniri nisu narušeni “zapadnim” novotarijama.

I sada dolazi ono što bi moglo biti čudo. On je nju uporno gurkao da se uključi u razgovor i da svoja pitanja meni ne govori njemu kao da nisam tu.  Pre toga ja sam slagao da sam oženjen čisto da im ne bi bilo neugodno što sedei razgovaraju sa neoženjenim muškarcem.  Kad je ona napokon smogla snage i hrabrosti da me nešto pita direktno , to beše: “Imate li dece?”.  Ja, nemah kud,  zabrazdim u dalje laži i kažem da imam dva ženska deteta, jedna udata, druga na fakultetu (valjda bih i sam želeo da je tako) i upitam je za godine. “22” reče ona i ja rekoh da toliko ima moja mlađa ćerka. To je raskravilo atmosferu, ja sam kontinuirano lagao o svojim “ćerkama”, savetovao sam im šta da posete u Istanbulu, da dođu jednom u Srbiju  i tako to.

Eto, na kraju mog jednomesečnog boravka u Saudijskoj Arabiji prvi puta progovorih par rečenica sa nekim ženskim bićem.

‘’

One dve tinejdžerke su u avionu skinule abaje i pojavile se u tesnim farmerkama, džemperima i patikama.    Majka je prihvatila udarac sudbine i mrsila sebi nešto u bradu, otac je dostojanstveno lutao mislima, a devojke su neprestano prstićima preturale po mobilnom sa slušalicama u ušima.

‘’

Na istambulskom aerodromu u cik zore, šaroliki se svet nagnao da putuje. Neke čudne žene se pojaviše, obučene evropski, sa kosama koje padaju na ramena. Pogledi koji slobodno i bez zazora idu po licima nepoznatih. 

Charlie, imami i Pepsi osvajaju slobodu - 22. Rabi'ul I, 1436. H.

                   Jučer sam imao dovoljno vremena da pratim na nekoliko kanala veliki skup naroda Francuske u odbrani slobode uma. Milion ljudi u jednom danu uspelo je da prevaziđe svoje jevrejsko, hrišćansko, muslimansko i bilo koje drugo religijsko ili ateističko poreklo i/ili opredelenje. Možda i da shvate da se sloboda, jednakost i solidarnost ne osvajaju jednom zauvek i da se borba za principe slobodnog života odvija uvek iznova u svakoj generaciji.

Da ne bih zašao u patetiku tipa „Svi smo mi Charlie“, hteo bih da naznačim nekoliko stvari bitnih za sagledavanje iz perspektive islama.

Kada govorimo o slobodi izražavanja, izuzetno je velika razlika u poimanju ismevanja religije i njihovih osnivača. U islamskom svetu ne znam ni za jedan primer da je neko uopšte nešto loše, ironično, podsmešljivo ili podrugljivo rekao, napisao, nacrtao o Mojsiju ili Isusu.Obojica su u Kur'anu pomenuti kao jedni od nekoliko mnogo proroka pre Muhameda. Oba imena imaju svoje arapske oblike i vrlo su česta kao lična imena: Musa i Isa. Običnim muslimanima je nepojmljivo da se njihov prorok ismeva. Pri tome i grafički prikazuje. Svaki poznavalac islamske likovne umetnosti zna da u strožijoj varijanti tumačenja Kur'ana nije dozvoljeno grafičko prikazivanje ljudskog lika jer se na taj način nipodoštava Alahovo isključivo pravo da kreira čoveka. Istina je, međutim, da u kasnijim islamskim likovnim delima, ali u velikoj većini kod naroda koji nisu arapskog porekla, ima crteža ljudskog lika (Mongoli, Persijanci, Turci, kasnije drugi azijski narodi) ali ne i Muhameda. Premda postoje opisi njegovog izgleda nema otelotvorenja u crtežu.

S druge strane, jasno je da je evropska kultura i civilizacija došla do stepena razvoja u kojem se može o svakome reći što se misli, da se može karikaturom unakaziti čovek (setite se samo sa koliko su uživanja srpski karikaturisti iskorištavali ogromnu nosučagu preminulog Vladana Batića /a valja se podsetiti da se Batić protiv toga nikada nije bunio/) i da smo se navikli na satiru, ismevanje i cinizam. Doduše, naš sadašnji premijer je prilično osetljiv na svoj lik i delo.

Elem, kada su se pojavile danske karikature Muhameda sa turbanom u obliku bombe sa upaljenim fitiljom, nikome od nas to nije bilo uvredljivo ili odraz mržnje. Muslimanima jeste, ali ne zbog same poruke karikature nego zato što je nosilac značenja – islamski militantni fundamentalizam – izjednačen sa osnivačem religije. Oni učeni muslimani ili oni koji žive generacijama u civilizacijama koje nisu dominantno islamske nisu se osećali toliko uvređeno koliko jadno što se osnivač njihove religije trivijalizuje i identifikuje sa nečim sa čime se ni oni ne slažu.

One budale koje su povele hajku na Dansku, spaljivali zastave, napadali redakcije i, evo sada, ubili karikaturiste, te karikature najverovatnije nisu ni videli nego su ih nahuškali razni imami i hodže po džamijama u izrazito konzervativnim sredinama, poput ove u kojoj se i sam nalazim.

U jedan od petaka sam za vreme glavnog podnevnog klanjanja, kada imami, kao na nedeljnim misama u katoličkom svetu, uzmu da pričaju i tumače kojekakva zbivanja savremenog sveta, bio blizu jedne džamije iz koje je dolazio preko razglasa jako uzbuđen glas imama. Razaznao sam da govori o tome kako roditelji u porodicama dozvoljavaju deci da na televiziji gledaju razne emisije na stranim jezicima, da su deca poprimili previše zapadnih običaja (ovde se to obično izjednačava sa “amerikanizacijom”), da se ne poštuju stariji itd itd.  Dok je njegov glas napadao, ulicom mojom u kvartu gde nam je kancelarija, nije niko prolazio sem mene. Duvao je „šimal“ severni vetar koji diže prašinu i može se osetiti pesak u ustima. Taj je vetar u naletima gurao jednu praznu konzervu „Pepsija“ koja je zvečala po asfaltu prewsecajući imamov glas.

Život ide u više paralelnih tokova. Imam ima svoju priču, „Pepsi“ osvaja svojim ukusom i svežinom. Isti oni što su pomno slušali imama o kobnim posledicama “amerikanizacije”, posle će na ručak posle koga će se popiti „američko“ piće.

Pre neki dan sam pisao o žestini svađa lidera ekstremnih sunita i šiita i uvreda na račun Abu Bakra, Omera i Muhamedove žene Ajše, dakle Muhamedovih najbližih saradnika i suboraca. Ta neprimerena žestina bila je odjek vekovnog raskola u islamu. Pa čak i u tako silovitom obraćanju lik se Muhamedov pominjao nije, niti je trunka sumnje padala na njegov status bezgrešnika. Pa kada bi lokalni propagandisti (pardon, novinari) napadali Izrael, bilo je karikatura Netanijahua, ranije Begina, pa još ranije Golde Meir, ali nikada Mojsija.

Moram se dotaći i nečeg što bi se zvalo kontrola medija. Arapi su gotovo svi odreda uvereni da je priča o slobodi štampa samo obična politička podvala. Pa kada danski list objavi karikaturu Muhameda, političari islamskih država napadaju danski politički vrh. A nemojte misliti da smo mi tzv. civilizovani Evropljani  neke cvećke što se toga tiče. Kada je Čaplin izkarikaturirao Hitlera u „Velikom diktatoru“ film je u Velikoj Britaniji bio zabranjen kao uvredljiv. Tek kada je počeo rat, dozvoli su da se prikazuje. Doduše, tada pak sa razdraganom podrškom.

Tanana je ta igra između dozvoljenog i nedozvoljenog. I zaista, u raznim sredinama se može drugačije odigravati.  U eri globalnih komunikacija, jedna karikatura uobjavljena u nekom danskom časopisu koji ni Danci ne čitaju previše, može pokrenuti gomilu talibanskih kletvi u Afganistanu ili Pakistanu. Živimo u takvom svetu i ne treba misliti da je drugačije. Kao što ne treba prestati boriti se za svoju sopstvenu slobodu.

Žena, Saudijka, koju sam prvog dana boravka u Dammamu video da vozi auto, bori se za slobodu koju niko ni ne primećuje kao nešto osobito u nekoj Srbiji. Bez obzira što muški vozači imaju svoje mišljenje o ženskim vozačima.

30 žena koje su izabrane u Šuru  (kraljevo, islamsko savetodavno telo od 150 osoba naimenovanih od kralja)  veliki je pomak o shvatanju ravnopravnosti žena u političkom sistemu. Jedna je pre neki dan tražila da Šura malo više kontaktira sa javnošću, intelektualcima i raznim društvenim organizacijama kada raspravlja o temama od interesa za običan život stanovnika. Pre par godina to je bilo nezamislivo.

Eto to su pomaci koji se ovde dešavaju a koje bi mi kod nas ocenili kao odavno ostvarenim.

Osvajanje slobode nikada nije završeno niti je zauvek dato.

Kradljivci zlatnih zuba u Medini - 19- Rabi'ul I, 1436. H.

Rijad ima 6 miliona stanovnika, širok je kažu 100 km, neprekidna je gužva na putevima, grad deluje haotično. Jednom rečju, nije mi se dopao. Jurcao sam taksijem s jedne strane na drugu i nisam ništa vredno pažnje uradio, pa ni video. 

Izuzimam jedino prijatne trenutke koje sam proveo sa otpravnikom poslova srpske ambasade, Draganom Todorovićem. Ambasada je na lepom mestu blizu centra grada, Dragan je uradio sve što treba da bi što pre počela da funkcioniše.  Ostaje da naša država odredi ambasadora i prvu ekipu diplomata i da počnu da rade. Jedinstvena je to šansa da odnosi sa Saudijskom Arabijom krene od nule. Šansu smo dobili zahvaljući poseti potpredsednika vlade, Rasima Ljajića,  koji je bio primljen na najvišem nivou. Sada bi trebalo dovesti mlade i ambiciozne diplomate sa barem nešto znanja o zemlji, Arapima, islamu, saudijskim specifičnostima i načinu kako se ovde otvaraju prilike za biznis. Moram priznati da sam ponešto skeptičan o spremnosti naše zemlje da stvara takve prilike. 

Naša šund "sredstva informisanja" su Rasimov odlazak na umru gotovo ismejavali kao da je Rasim kao musliman išao u Meku da se ulizuje Saudijcima. Kao što ismevaju Vučića zbog njegovih odnosa sa vladajućom familijom Abu Dabija. Umesto da gledamo i grabimo prilike za pravljenje kakvog dobrog posla, mi ismevamo šejkove i čitavu arapsku kulturu. Ne bih to razumeo ni prihvatio ni das mo ne znam koliko bogati pa nam ne treba niko i ništa.

Ne znate šta je UMRA? Malo pojednostavljeno rečeno radi se hodočašćenju Meke u bilo koje godine, što će reći ne mora baš biti za vreme meseca hadžiluka. Tom prilikom hodočasnici obave Tavaf, Sa’i i Taksir.

Tavaf se sastoji od kruženja oko Kabe sedam puta u smeru suprotnom od kazaljke na satu. Muškarci prva tri kruga idu užurbanim korakom, a ostala četri ležernije.

Sa’i je brzo hodanje sedam puta između dva brda po imenu Safa i Marvah. Na taj način se podsećaju kako je Abrahamova žena Hedžar panično tražila vodu da bi napojila bebu Ismaila. A nervozna beba je tako lupala svojim stopalima o zemlju da se na tom mestu odjednom pojavio izvor I potekla voda. Izvor je naravno Zemzem i za muslimane nema blagoslovenije vode, a biti tamo I ne piti Zemzem vode i ne poneti sa sobom koju bočicu dođe vam kao da niste ni bili u Meki.

Taksir je odsecanje kose, tj. jednog pramena.

Sedimo Dragan i ja u nekom turskom restoranu, ručamo i pričamo o raznim svojim iskustvima (kolege smo arabisti) i žalimo što jedna tako velika kultura kod nas bude viđena paušalno politički kroz mučne problem koje čitav islamski svet ima sa verskim ekstremizmom bio on sunitski ili šiitski obojen.

Dragan se prihvatio posla – sam u lepom zdanju ambasade. On je otpravnik poslova, sopstveni vozač I kurir, baštovan I električar, čovek koji održava odnose i bori sa svim stvarima kao da je ambasada u punom sastavu. Neće moći tako dugo, a glupo bi bilo da na otvorena vrata nema ko da uđe. Kada se vratim u Beograd moram nekako videti sa ovima na vlasti da se stvari pokrenu. 

= 0 =

Vraćajući se onim čudesnim vozom iz Rijada za Dammam, uzmem malo da prekratim vreme čitajući novine.

''

Policija u Medini uhapsila čoveka koji je ukrao zlatne zube u nekoj radionici za pravljenje veštačkih zuba u vrednosti od oko 80.000 dolara. Neki pukovnik, glasnogovornik medinske policije je ispričao kako su pratili osumnjičenog koji im je u nekoliko navrata izmakao. Posle saslušanja on je odao glavnog organizatora pljačke, nekog nesaudijskog Arapina. I njega su skembali ali su im tri preostala lopova pobegli za Rijad.

‘’

Jedan čovek ostao bez glave nakon brzog i efikasnog suđenja zbog ubistva jednog saplemenika.

‘’

Jedna žena i njen muž (oboje Saudijci) zbrisali iz Saudije nakon što su preko nekoliko banaka izvukli pare od nekoliko investitora za nepostojeće projekte, falsifikujući papire i praveći vrlo privlačne ugovore.

‘’

Pogubljena jedna služavka koja je sekirom ubila svoju gazdaricu kada je ova otkrila da joj ova krade novac.

‘’

U Džedi zatvoreno 20-tak punionica plinskih boca za domaćinstvo jer vlasnici punionica nisu zamenili merne instrumente kojima se nedvosmisleno dokazuje koliko su gasa ubacili u boce.

Kao čovek koji se bavio sličnim poslom u Srbiji uzmem da proučim problem.

Ranije punjenje boca bilo je praženo nekakvim merenjem koje nije ostavljalo pisanog traga. Kupci su se žalili da dobijaju manje gasa nego što su platili. Ispostavilo se das u radnici na punionici potkradali gazdu i naplaćivali bocu kao da je puna a tako prijavljivali gazdi. Gazde su primenili automatske vage koje ostavljaju trag u pogledu količine. Radnici, naravno stranci, ostadoše bez dodatnog izvora prihoda. A pošto su inače bili slabo plaćeni, mnogi napustiše taj posao i gazde ostadoše bez radnika. Pošto Saudijci neće da rade teže fizičke poslove, vlasnici punionica nađoše se u dvostrukom problem: nemaju radnike a država počela da ih kontroliše.

‘’

U Katifu, Istočna provincija (oblast u kojoj živim),  uhapšena banda švercera alkoholom. U improvizovanoj punionici pronađeno 202 boce pića, puno praznih boca i nalepnica za flaše, staklena i plastična ambalaža raznih veličina, sprava za čepljenje boca. Uhapšeno 8 Saudijaca i 4 Nepalca.

‘’

Država pokrenula akciju protiv lažnih firmi. Pojava koja je dobila naziv “tasattur” nastaje kada neki Saudijac dobije dozvolu da otvori neku prodavnicu a u stvari čitav posao, investicije, radnici i sve ostalo čine stranci koji krše zakon koji im dozvoljava da rade samo one poslove za koje su kvalifikovani po radnim dozvolama i boravišnim vizama. Tj. ako ste npr. Inženjer hemije i kao takav ušli u ovu zemlju, ne možete se baviti npr. trgovinom začina. Zvanične procene kažu da ima oko 200.000 tasattur slučajeva. Strani radnici koji se uhvate da rade nešto za šta nisu prijavljeni biće deportovani a Saudijci koji sui m omogućili da rade tassatur (naravno, Saudijac ne radi za manje od 10% vrednosti posla) biće novčano kažnjeni.

Kad sam već kod stranih radnika, jako je velik broj ilegalnih radnika. Pitao sam se kako ulaze u zemlju poznatu po veoma strogim pravilima oko dobijanja viza. Odgovor je jednostavan: Svaki musliman lako dobije vize za obavljanje umre. Za to mu ne treba ni pozivno pismo ni sponzor. Važno je da uđe u zemlju. Onda radi ilegalno, poslodavci vole neoporezovanu dobit (priča je ista za Meksikance u SAD). Ilegalac godinama radi i sakriva se od policije, sakuplja marljivo novac i živi kao stoka (setite se naših gastarbajtera u Nemačkoj 70-tih godina prošlog veka), a kada ga policija uhvati, kazni ga novčano i deportuje. Nešto crkavice ipak ostaje a to zna da bude malo bogatstvo u nekom Bangladešu, Indoneziji, Filipinima, Pakistanu…

= 0 =

Uz datule i arapski kafu sa kardamomom pričam se jednim Saudijcem, učiteljem iz Dammama. Priča mi kako devojčice u jednom ženskom razredu prate koreanske TV sapunice za tinejdžerke i jedna drugu zovu koreanskim imenima junakinja. Kaže da se čudio koliko su mirne tokom časova dok nije otkrio da gotovo sve imaju I-podove ispod klupe I marljivo razmenjuju poruke.   

Nakon haotičnog Rijada, dolazak u urabnistički sređen Dammam doživljavam kao dolazak kući. Poznate zgrade, poznate ulice. Koliko čovek voli da dođe u poznato. 

Charlie de Dammam et gateaux sans frontieres - 17. Rabi'ul I, 1436. H.

Božićno veče. Odslušao sam umilne pozive lokalnog mujezina i dao se na večeru. Supa od šparoga, grčka musaka, mešana salta. Jedini Hrvat u kampu čestitao je jedinom Jugoslavenu u kampu Božić, zato što zna da sam iz Beograda pa valjda red je. Lepo sam mu uzvratio za trenutak razmišljajući da ne pobrkam Božić i Uskrs. „Hristos se rodi“.

Za trpezom, sem nas dvojice, jedan Škot približnih godina, jedan mlađi Južnoafrikanac i jedan Libanac, pravoslavac koji namerava da ide u Međugorje (?). Pričam ja tako sa Libancem (inženjer za nešto) da mi je nejasno njegovo pravoslavlje i pohod u Međugorje. On tu ne vidi nikakvu protivrečnost i tako se mi dadosmo u raspravu oko svih tih hrišćanskih šizmi. Škotu ništa nije bilo jasno, a Južnoafrikanac se nije izjašnjavao. Kako sam skorije za ovaj blog pisao nešto o julijanskom i gregorijanskom kalendaru (sad se nešto pitam da li sam to „postio“?) nađem da sam malo svežiji u glavi oko hrišćanskih peripetija i prekrajanja vremena. Međutim, Libanac se baš zaljubio u Mariju Međugorsku i šta vredi da pričam kako se svako malo negde nekome pojave vizije potpomognute popovskim shvatanjem biznisa. 

To je nekako zvučalo previše radikalno za Libančeve uši i morao sam se iskupiti. Odem do hladne vitrine i donesem kolače za sve za stolom kao znak za pomirenje. Tako se teističko – ateistički dijalog završio slatkišima.

Dok sam mažnjavao moje parče torte, setih se kako u Kragujevcu ovih dana torti na stolovima našlo više nego hleba u normalnim danima. Poznati proizvođač kolača pripremio velike količine za strano tržište, tj. za katolički Božić. Koliko sam pročitao, jedna hladnjača se pokvarila i proizvođač je po nalogu inspekcije morao da uništi 13 tona torti. Preduzeće uredno predalo torte kamionima Gradske čistoće i 13 tona lepo upakovanih torti završilo  na deponiji. Ili je tako trebalo da bude. Neki dovitljivi i očigledno preduzimljivi  magacioner (pretpostavljam) Gradske čistoće organizuje sebe i drugare iz Gradske čistoće. Nađoše se tu preduzetnici raznih fela sa različitim prevoznim sredstvima i ode 13 tona torti u promet pred Novu godinu. Valjda su cene bile snižene i lepo se Kragujevčani nalupaše dobrih kolača. 

Gradonačelnik, slučajno sin predsednika Republike, naravno nije praznike proveo u gradu kojim komanduje i pojavio se posle Nove godine sa šefom policije ispreskakavši direktora Gradske čistoće. Ovaj jadnik je hteo da prećuti nipodopštinu svojih podređenih utoliko više što se niko nije razbolio od deponijskih torti. Šta kome smeta što su đubretari zaradili koju hiljadarku na bednu platu. Smeta vrednom gradonačelniku jer nije znao šta se dešava u gradu.

 A da je oko Nove godine posetio nekog od sugrađana možda bi i sam kušao deponijske torte i pomislio „ne ide ovom mom narodu tako loše, vidiš ti, torta na svakom stolu.“

Ispričam priču mom božićnom društvu dok smo jeli kolače, a Južnoafrikanac pogleda u svoje parče i zapita se šta li nam rade ovi Filipinci, Indonežani, Marokanci, Tunižani, Pakistanci iz kuhinje i trpezarije, kako recikliraju nepojedene kolače od jučer...Libanac ustade od stola ostavivši kolač, a Škot ga brže bolje uze za sebe.

A ja nešto računam: Kragujevac ima možda 130.000 stanovnika. 13.000 kg torti,dakle kg po 10 stanovnika, tj. dobro parče po čoveku. Ajd biće da nisu svi kupovali, možda nije sve ni prodato. Našlo se tih torti i za pravoslavnog Božića, nema veze šta je bilo namenjeno za katoličko tržište.

Gateaux sans frontieres.

= 0 =

Otkako sam ovde pratim kako stignem međunarodne i pogotovo lokalne TV stanice. Za mene su ono nepresušan izvor saznanja o svetu u kome živimo. Ne govorim pri tome o informativnim emisijama i raznolikoj propaganda. Mnogo toga možeš da saznaš kada gledaš i arapsku varijantu “I have got a talent”. 

Pre neko veče sam naleteo na neki arapski kanal i na njemu dokumentarnu emisiju nekog tuniskog novinara koji je pratio propagandne emisije ekstremista sunitske i šiitske varijante. Ne mislim sada da ulazim u razloge sunitsko-šiitskog raskola (relativno brzo posle Muhamedove smrti)  i potonjih sukoba.  Ono što me zapanjilo sa koliko je žestine i oštrine jedan šiitski ekstremista (pri tome arapski a ne iranski) govorio o iskvarenosti sunitske varijante islama. Tako je  napao Abu Bakra i Omera (Muhamedove suborce i prve halife, uz Osmana, posle Muhamedove smrti) pa i samu Ajšu (omiljenu Muhamedovu ženu, inače Abu Bakrovu ćerku) takvim rečima mržnje i omalovažavanja da ih ni ja ovde ne mogu i neću ponoviti. 

Bio sam istinski šokiran tolikom historijskom mržnjom i krvožednim nagonom. Na ovom mestu neću ulaziti u okolnosti Muhamedovog braka sa Ajšom, njenom uticaju na islam i muslimane (suniti je zovu majkom vernika) i koliko je šiiti mrze jer se borila protiv Alija (Muhamedovog zeta) koga šiiti smatraju za jedinog pravog naslednika Muhameda.

Kada je tuniski novinar snimak tog govora šiitske mržnje pokazao jednom sunitskom ekstremisti, ovaj nije mogao slušati ogavnosti o Abu Bekru, Omeru i Ajši, čovek je proplakao od muke i onda bujicom najcrnjih psovki pretio svima koji su tako nešto rekli. Treba im glave  odseći, porod im poumirao u mukama itd itd..

Poražen takvom mržnjom i izlivom pretnji jednih muslimana prema drugima, čujem večeras da su trojica uvežbanih islamista upala u redakciju jednog satiričnog časopisa u Parizu, koji je svojevremeno objavljivao karikature proroka Muhameda (kao što su objavljivali karikature svih kojih su se dosetili) i ismevao dogmatiku islamske tradicije. Ubili su 12 ljudi i ne znam koliko ranili.

Ubili su i urednika koji se zove Charlie i koji nekoliko godina živi pod pretnjama smrću islamskih ekstremista i nije hteo da prestane da ismijava glupost. 

Naveče su Parižani izašli na ulice uzvikujući: Je suis Charlie.

Je suis Charlie de Dammam.

Put putuje Rus u Rijad - 16. Rabi'ul I, 1426. H.

Iznenađenjima nikad kraja. Da li možete da pomislite da  Saudijskoa Arabija ima železnicu. Da me neko pred streljački vod izveo i tražio da ispravnim odgovorom spasim glavu... otišla bi moja glava kao onog nevoljnika iz Bulgakovljevog „Majstora i Margarite“ isečena nekim razveseljenim tramvajem. Dakle, jeste ima železnica. I da, ja odlučih da za Rijad (nešto više od 500 km) odem vlakom. Vlak koji ima vozni red (vazda mi se muvalo po glavi da kažem za onaj Bulajevićev film: Voz bez vlačnog reda) i koji funkcioniše perfektno. Znajući u kakvom su stanju srpska i ostale železnice mile nam domovine, bijah malo skeptičan. Trč na internet i videh da je stvar ozbiljna. Pet vozova dnevno ide iz Dammama za Rijad. Hm, da, samo za Rijad, sa samo tri stanice usput. 500 i nešto km za 4 sata i 20 minuta. Moš misliti, kaže u sebi večiti skeptik znajući da put od Beograda do Zagreba (od 400 i nešto malo) nije ispod 7 sati klackanja. Pročitah na internetu kako putnici hvale liniju, uslugu, tačnost, cenu i odlučim se za rizik.

Železnička stanica nekih 15 minuta od kampa. Karta ne može da se uzme bez identifikacionog dokumenta. Službenik za šalterom je okretao moj crveni pasoš tražeči naziv zemlje jer mu čirilični naziv (na tu vrstu zaštite čirilice kao „srpskog“ pisma do sada nisam obraćao pažnju) na koricama pasoša nije bio od neke koristi. Upisa on na kompjuter da sam Rus što sam ustanovio tek kasnije kada sam dobio kartu. Pardon, nije karta nego dva papira A4 formata, iskucana karta na arapskom i engleskom sa naznakom mog ruskog porekla i svim vrlo urednim potrebnim podacima o putovanju. Polazak u 5.20 AM, dolazak u Rijad u 9.40 AM. Povratak iz Rijada u 5.44 PM, dolazak u Dammam u 10.04 PM. Broj voza u odlasku 1, u povratku 13. Broj sedišta i broj vagona. Klasa: u odlasku „rehab“ (što bih mogao prevesti, kasnije videći razliku, kao „de luxe“), u povratku „First“. Cena povratne karte: SR 260. 260 saudijskih rijala je nešto oko 80 USD. Svi mi posle rekoše da je to džabe. Da sam išao drugom klasom koštalo bi me 150 rijala.

Ujutro mal ne zakasnih, Ali (moj vozač, Pakistanac) se uspavao. „I am sorry Sir, I am so sorry. Please, no say to my boss.“ OK Ali samo nagazi da ne zakasnimo. Za 5 minuta smo bili tamo. Kako je Ali vozio pomislih da odoh do Alaha prečicom. 

Žene u jednom redu, muškarci u drugom a spajamo se kod kontrolora karata ispred skenera za stvari. Ispred vrata svakog vagona (vagoni su svi spojeni i izgledaju kao jedan veliki vagon)  uniformisani kondukter ljubaznog ponašanja. Uokolo trče Filipinci noseći prtljag ženama, guraju invalidska kolica starcima. Moja „rehab“ klasa znači da vagon ima 3 reda sedišta. Jedan red samostalnih sedišta, prolaz, 2 reda povezanih sedišta. Sedišta kao u avionu za biznis klasu. Pomeraju se i naginju u svim pravcima, ogroman razmak za noge, prilagodljivo zaglavlje.

Prilikom rezervisanja i kupovine karte jako se vodi računa da žene ne sede sa muškarcima iako smo svi zajedno u vagonu. Dosta je ženskih putnika. Rekao bih da su studentkinje (usput budi rečeno, mnogo je više ženskih studenata u Saudiji nego muških!), veselo čavrljaju, vidim neke knjige i skripte cirkulišu. Kad uđoše skinuše veo sa lica. Abaja i šal ostaju. Tek sam sada primetio da se veo stavlja na maramu tako što se otraga kači „čičak“ trakom. Doviljivo. 

Sedim u redu sa jednim sedištem. Pogledavam dve devojke ukoso preko puta. Naučenom veštinom i one bace oko na „Rusa“ dovedenog u red upornim odlaženjem na fitnes. Jedna ima kanirane ruke i nokte lakirane u razne vesele boje. Druga me ogovara misleći da ne razumem. Šok je nastupio kasnije kada je prošao kondukter i nešto popričasmo na arapskom.

Po polasku voza, Filipinac sa plastičnim rukavicama ide i nudi datule i kafu sa kardamonom, tradicionalno arapsko posluženje od pamtiveka. Da, da, Arapi su poznavali kafu mnogo pre nas. Pardon, ne samo mnogo pre nego što su je Turci doneli, nego i pre nego smo se uopšte naselili na sadašnje prostore. U beduinska vremena, pre i posle islama, običaj je bio da se svaki gost ponudi datulama i kafom koju mi danas nazivamo arapska kafa. U nju se dodaje kardamon, usitnjeno zrnevlje bilje poreklom sa indijskog potkontinenta. Kažu da je kardamon, posle šafrana i vanile, najskujplja začinska biljka.

Arapska poslovica kaže, ako me fakultetsko sećanje ne vara, a ima prijatelja koji me mogu ispraviti, da su dve crne stvari Arapima najmilije: Datule i kafa. Ne bukvalno crne, više tamne. Niti su datule crne a ni kafa nije crna. A staro doba se kafa nije pržila odmah nego su se nosila zelena, osušena zrnevlja, pa bi se prepekla, pa umrvila u avanu, pa kuvala uz dodavanje skupocenog kardamona.  Bez šećera. Boja je bledunjavo smeđkasta na kraju.

Gdegod danas odete najpre će vas poslužiti datulama i kafom iz malih šoljica i u maloj količini. Kafu bi domaćin dosipavao i vodilo se računa da bude uvek topla, da ne kažem vruća. Kad smo Luka i ja nekog od prvih dana našeg boravka bili kod jednog uglednog domaćina, posluga je svako malo donosila kafu u findžančićima. Ja kafu inače ne pijem ali sam pristojnosti radi uzimao i pomalo pijuckao. Sada se već ne libim da uzmem i može biti da sam se navikao. 

Još smo jedan običaj videli kod dotičnog domaćina. Malo malo pa bi neko od posluge donosio posudu iz koje se dimio tamjan.  Išao bi od jednog do drugog gosta i svako bi pokretom dlana nanosio nešto tog dima ka sebi. Arapski deo gostiju bi zadigao stranu gutre ili šumaga (bela i crvena muška marama. Ova crvena je kod nas poznata i kao „palestinska“) i dim nanosio na maramu. Kaže mi moj partner da se tako radi u bogatim kućama (tamjan je skup) i da miris tamjana ostaje 3-4 dana na marami i čini je da bude mekana i krotka pod rukom.  Miris koji sam osetio nije onako oštar kao crkveni u nas.

Poslužih se datulama i kafom i zagledah u pustinju u svitanju. Kad se sunce pojavilo, vlaga nad tlom i pustinjske boje (od žute do oker)  pretvorile su čitav prizor u čudesan krem od boje kajsije do svetlog dela boje breskve. Čarolija magle, ni na zemlji ni na nebu, u bledo žutoj do blago narandžaste boje, trajala je dobrih pola sata. Čudesni mekani prelazi boja razdanjivanja. Uronio sam u kremastu maglu i odlutao u svet meni omiljenog preislamskog vremena u pustinji. Junačko, divlje, strasno i gladno i žedno, siromašno i bogato emocijama, puno mržnje i ljubavi, tuge i čojstva, naglosti i mudrosti, skromnosti i samohvale, gostoprimstva i hajdučije, datula, kamiljeg mleka, kafe i običnog arapskog hleba.

Prepustio sam se polusnu i lebdenju nad pustinjom oživljavajući ponešto od upamćene poezije, lutao sa Imrul Kajsom, ratovao sa Antarom, zalazio pod skute crnookih lepotica...

U stvarnost me vratio isti onaj Filipinac ovog puta noseći Pepsi, Seven Up, čaj, flaširanu vodu, trouglaste dezinfikovane sendviče.

Da, nalazio sam se u vozu koji je zamenio kamile koje sam video leno raštrkane po pustinji.

Devojke su su slušalicama na ušima pratile nešto preko tableta, stariji Arapin ispred mene srkao je lagano čaj.

Sve se u svetu promenilo i sve je ostalo isto.

Put putuje Latif aga
put putuje Latif aga
sa jaranom Sulejmanom
sa jaranom Sulejmanom

Moj jarane Sulejmane
moj jarane Sulejmane
jel' ti žao Banja Luke
jel' ti žao Banja Luke

Banjalučkih teferiča
kraj Vrbasa akšikluka
i Pobrđa Djumišića
lijepe Fate Atlagića.

Dhall i Šura - subota, 13. Rabi'ul I, 1436. H.

Svakog dana za ručak i večeru nude nam se dve supe ili čorbe. Jedna je uvek DHALL a druga je neka evropeizirana varijanta. Dhall nisam probao sve dok nisam prošao ceo krug evropskih ili evropeiziranih (odličnih) supa. Jučer uzeh dhall. Indijskog je porekla i može da se uzme samo kao čorba a vidim da ga istočnjaci često stavljaju kao dodatak na rižu ili testeninu.  

Način pripreme:

U velikoj posudu skuvati sočivo (leću). U drugoj posudi grašak ili mung (vrsta azijskog graška), posoljenog i sa dodatkom kirkume (žućkasti prašak dobijen od rizoma neke biljke koji u azijskoj kuhinji služi za davanje boje i ukusa jelima. Vrlo je čest i daje specifičan blagi ukus. Pročitao sam negde da se upotrebljava(o) i pri bojanju tkanina.) Kad je i jedno i drugo skuvano, odvaja se, ali ne baca, voda.

 Proprijati na ulju izrezani crni i beli luk, samljeveni kim, crni biber grubo usitnjen, čili paričice grubo umrvljene ili kajen (ljuti, praškasti dodatak jelima napravljen od sasušenih, čili papričica). Kad dobije zlatkastu boju, dodati skuvano sočivo i grašak (ili mung) i zagrevati. Dodavati tečnost u kojoj se kuvalo sočivo ili/i grašak (ko kakav ukus želi da postigne) i kada bude uskuvalo dodati malo kokosovog mleka uz konstantno mešanje.

Fantazija od ukusa. Jeste malo ljuto, ali meni prija.

Tako ja to probah i posle ručka ajd da pogledam Arab news, saudijske dnevne novine na engleskom, u lepo uređenoj TV sali.

= 0 =

ŠURA je savetodavno telo kralja Saudijse Arabije I mislim da broji 150 ljudi raznih profesija. Ono vodi računa da sve što se dešava u državi bude u skladu sa islamskim pravom, običajima i tradicijom. Telo jeste savetodavno ali ima pravo da se petlja u sve: od bankarstva do oblačenja.  Tako ispratih u novinama  raspravu o oblačenju i izgledu žena koje se pojavljuju na saudijskim TV medijima kao spikerke ili u bilo kojoj drugoj ulozi.  ŠURA je zaključila da se mnoge žene ne drže običaja oblačenja i ne pokrivaju glavu kako treba pa se često vidi vrat a bogme i kosa. Zasmetalo im je i što su devojke-žene suviše našminkane što je suprotno  pristojnom i nenametljivom izgledu kakvom bi žene trebale da teže.

ŠURA je raspravljala da se uvede islamski dressing code na TV, ali se ispostavilo da među njima ne vlada jednoglasnost pa se odluka stalno odlaže. Traje to danima i mediji su se uplašili strožijih pravila (i kazni) pa su sami počeli da uvode svoja pravila oblačenja. Tako da sada vidim na kanalu koga ponekad pratim radi vesti, da jedna lepa žena ima tradiconalnu crnu abaju ali i šal koji je potpuno sakrio kosu i zatvorio vrat. I dalje je našminkana a vlasnici kanala su dali objašnjenje da je šminkanje neophodno zbog tehnike i osvetljenja u studiju, znojenja i tehničkih uslova dobijanja kvalitetne slike.  Đavo je u detaljima, mediji su dosetili i međusobno  dogovorili da spikerke mogu da, pored tradicionalne crne abaje i šala,  na nenametljiv način, na deo odeće stave neki ukrasni odevni predmet u drugoj boji, tj. u boji koju kao svoju boju promoviše kanal.  Tako spikerka na kanalu AL-AHBARIJA (recimo nešto kao kanal VESTI) ima jedan deo šala koji pada preko ramena u nebesko plavoj boji, a  u istoj boji i neku aplikaciju na abaji kod podlaktice.

Kako većina Saudijaca malo gleda domaće kanale, a više druge arapske kanale iz drugih država sa liberlanijim odnosom prema ženama, ŠURA je u velikom problemu jer nije nadležna za dressing code stranih kanala a ne može ni ograničiti ili ukinuti njihovu prisutnost na medijskoj sceni Saudije.

I šta da rade? Okomili su se na saudijske familije i pater familijase koji treba da svoju decu i ženu (žene) obuzdaju i vode računa da koriste ove medijske (često nazivane – zapadnim) novotarije umereno i pod kontrolom.

Kad smo Luka i ja jednog petka bili gosti kod domaćina u kući i počašćeni u tradiconalnom arapskom stilu bogatom večerom, njegovi sinovi su po običaju bili zaduženi da nas poslužuju i budu u blizini, ocu pri ruci. Kada smo posle obilne trpeze seli u gostinsku sobu da popijemo čaj ili kafu, oni su sedeli po strani, ne  učestvujući u pričama nas 8-9 starijih. Dva momka od nekih 15-16 godina tradicionalno obučeni, uvukli su se u svoje fotelje i marljivo se udubili u ….. svoje I-pode i ko zna gde odlutali u elektronskom svetu. Otac ih je pokatkad pojurio da donesu još čaja ili datula, oni su poslušno iskakali iz fotelja da bi se, sve obavivši, vratili  u svoje fotelje i zabuljili u svoje gadžete. Rekoh li “gadžete”!? Pa, eto, pratim savremene izraze i tehnologiju.

Tehnologija proždire svet, znate i sami.

Valja se prilagoditi. Na stranici novina sa vremenskom prognozom, sudokuom, Hogarom strašnim i ukrštenicom,  nalazi  se citat iz Kur’ana kako da se čuva imovina siročadi, kao i raspored dnevnih molitvi:

Što se Dammama tiče: 5.04; 6.28; 11.44; 14.41; 17.00; 18.30.   

= 0 =

Pravo da vam kažem, navikao sam se na mujezinov pozive. Ako sam u kancelariji automatski pomislim da li smo zaključali ulazna vrata i ugasili svetla prema ulici.  

Bez bečkog koncerta i bez skijaških skokova - 11. Rabiu'l I, 1436. H.

Butter nut squash soup. Hm?  Mislio sam da je neka greška. A nije. Supa za ispraćaj goldine  pravi se tako štp se u otopljeni neslani maslac stavi iseckani luk i kocka za pileću supu. Kada to omekša ubace se bundeva (squash)  i kuva nekih 15-tak minuta. Pa se bundeva izvuče,  propasira i vrati nazad. Dodati oraščić, so i biber po ukusu. A ukus ? Odličan.

Fish crockets Italian style. Korektno. Italijansko valjda zato što je sos od paradajza, sa maslinama i limunom. Kao prilog uzeo sam pečen krompir  +  boranija sa belim lukom. I, razume se, salata od usitnjenog svežeg povrća.

Pita od višanja. Ne može se porediti sa Boškovom lenjom pitom sa višnjama iz  pekare “33” u mojoj zgradi u Novom Beogradu.

Toliko o hrani koja je ispratila staru godinu.   

Dok ste vi spavali vareći novogodišnje đakonije, ja sam fino doručkovao u 7, otišao na posao, vratio se na ručak ranije no obično (premda nije praznik koji se slavi u Saudiji) gotovo niko nije radio. Koga sam god zvao da ugovorim sastanke za subotu, niti se javljaju na telefon, a ako i pronađem nekog usnulog sekretara taj se verovatno krsti i levom i desnom što neki biznismen iz Srbije hoće da ugovori sastanak.

Mister Taj i Taj nije tu?

Naravno da nije.

Postavljam skoro nepristojna pitanja. Dok napokon nisam shvatio da preterujem u svojoj revnosti. Iscedih par mejlova i ljudski protegoh noge po centru pre ručka.

Tomato soup. Odllično. Kao da sam ja bančio noćas.

Preprženi šrimpovi (kako li se ono zvahu naški?). Prilog nisam hteo. Salata uobičajena.

Desert neoubičajen. Novogodišnja torta. Sveža, sa ananasom I još nekim voćem.

= 0 =

Bečki  novogodišnji koncert gledam otkad znam za televiziju. Još u crno-belo doba. Godinama sam bio fasciniran i ne propuštam.

Jeste, u međuvremenu sam saznao das u bečki koncert uveli nacisti 1939. čini mi se. I to u nekoj vrsti humanitarne akcije: prikupljenimnovcem kupovao se ogrev za siromašne. Ne treba zaboraviti da se stranka zvala Nacional socijalističkom.  Posle rata Austrijanci su nastavili sa tradicijom I čak se do 1960. To među njima razumelo kao sentimentalna reminiscencija na nacistički poredak koji im je uredio državu pa I prvih godina rata donosio dosta koristi. Čak su javno uzdizali priznanjima i hvalili nekog tipa koji je kao nacista puno učinio da koncert zaživi.  Kada je izašao iz zatvora odsluživši kaznu kao nacista, dobio je ovacije oduševljenih Bečlija kao recimo Polovina u Hrvatskoj  ili Šešelj od svojih obožavaoca.

Pročitah negde da će naš bucko od ministra spoljnih poslova biti ove godine gost na koncertu. Gosti verovatno ne plaćaju karte koje koštaju do 1.100 evra u pretprodaji. Kod zvaničnih tapkaroša (koji se naravno zovu agenti, brokeri, turistički radnici …) pretpostavljam barem dvostruko.

A svirci? Njima svejedno. Svirali Hitleru, Valdhajmu, ambasadorima, evropeiziranim političarima, afroazijskim diktatorima i generalima. Radiš za platu i šta te briga.   

Setih se Augustinčića. Antona. Neko je pre 2. Svetskog rata naručio skulpturu ubijenog kralja Aleksandra i Anton se dao na posao. Koji je razlog bio, (ne sećam se više - ali biće da se neki “dobrovoljni” donator povukao i uskratio majstoru pare), tek kip je ostao nedovršen. Izbije rat, promeni se režim. Rodna kuća našeg druga Tita u Kumrovcu zgodno mesto za spomenik vođi revolucije. Odoše ljudi kod Antona i plate uredno čoveku da napravi jedan impozantan spomenik. On izvuče nedovršenog Aleksandra i pretvori ga u Tita. Šteta da se baci materijal. Sa šinjelom, pognute glave i stavom zamišljenom ali odlučnog vođe. Eno ga i danas tamo. 

Uostalom i Nazor je pisao panegirike kralju i Titu (priča se i Paveliću ali to je nekako nedokazano). Svako će naći neki primer. 

= 0 =

Skijaški skokovi 4 skakaonice bez mene ove godine. I nimalo mi ne nedostaju. Nedostaje mi Ulica otvorenog srca i postnovogodišnja sarma sa krompir pireom i hladno pečenje. Sa ajvarom.

= 0 =

Sekretar mi javlja da ne radimo posle podne. Sutra je petak, vikend, subotu ne radimo. Kaže sekretar da niko od senior menadžera ne radi,  pa nemam ni ja razloga da budem izuzetak. A kada ne dolazim u kancelariju ja (senior menadžer) onda nema razloga da dolazi ni sekretar ni vozač. A ja se čudim što me vozač čudno gledao jutros kad sam ostao na poslu skoro do pauze.

Nije spajanje praznika naš izum.  

I tako gledam englesku Premijer ligu i nakanujem se da saznam zašto mi prijatelji kažu da imaju probleme sa komentarisanjem postova i zašto ja ne vidim komentare, a statistika bloga mi govori da ih ima. A kad čovek čita objašnjenja učenih tvoraca softvera ustanoviš da si magarac koji ne razume jezik sadašnjice. 

Pročitao sam negde da je u engleskoj tip pare zaradio učeći matorce kako da se snalaze sa E-mailom, internetom, pretraživačima, Skypom, mobilnim telefonima i ostalim gadžetima savremene civilizacije. Uh, nije baš da sam potpuni tupan, ali ovo sr... sa blogom me podseća da nisam daleko odmakao. 

Ali time ću se baviti posle. Yaya Toure je dao fantastičan gol za Mančester Siti, 

Čeka me novogodišnji biftek.

Errata: Nije bio biftek. Iznenadili me janjeći kotleti.  I torta od malina.