четвртак, 15. јануар 2015.

Ah žene !!! 24. Rabiu'l I, 1436. H.



           Saudijska Arabija ima oko 20 miliona stanovnika + 10 miliona stranaca (ugrubo) koje oni statistički ne vode kao svoje stanovnike. Pre 15 godina Saudijaca je bilo duplo manje. Saudijski ekonomisti su počeli javno da govore da se mora uvesti kontrola rasta stanovništva jer zdravstvena, školska i  stambena infrastruktura ne prati takav populacioni rast koji je, kažu, najveći na svetu.  Citiram jednoga “Porodice moraju da primenjuju kontrolu rađanja da bi se smanjili troškovi i omogućilo bolje obrazovanje te stvorile odgovarajuće institucije za brigu o deci”.
Problem postaje verski  jer kontrola rađanja pretpostavlja niz aktivnosti na sprečavanju začeća i odobravanju abortusa. Radikalnim verskim kurgovima i sama priča o tome je skretanje sa pravog puta. Međutim, kada je ugrožena kesa (mislim na onu  sa parama) onda bi se i verska dogme mogle malo kreativnije   tumačiti.  Tako 30 žena u 150-članoj Šuri, koja savetuje Kralja o svemu i svačemu, započe raspravu o vladinom predlogu mera za kontrolu rađanja. Tri puta se oni sastaše i tri puta ne mogaše doći do potrebne većine glasova kako bi Kralju prezentirali jedno mišljenje. Pravila kažu, ako Šura o nečemu tri puta zaseda i nema kvalifikovane većine za odluku, onda se predmet rasprave šalje Kralju bez da se zauzima stav. Sve je potom na Kralju. Tako bi i ovog puta. Kontrola rađanja je sada u rukama Kralja, koji ima preko 90 godina i od Nove godine je bolnici sa upalom pluća i diše uz pomoć aparata. Doduše Kralja nikakvi rokovi ne vežu i ne mora nikakvu odluku donositi. Čisto je stvar njegove volje. Međutim, Kralj Abdulah je Kralj koji je dosta odluka u pogledu modernizacije Kraljevine doneo, pa ne bi bilo iznenađujuće da Kralj slabašnom rukom potpiše jedan liberalan zakon (za pojmove Kraljevine) koji posle ne može da se opovrgne.
Hoću da kažem da se žene sve više čuju u saudijskom društvu. A kako  ne bi kada čine  više od polovine studenata i kada žestoko pritišću da se sve više radnih mesta otvara za njih. Ajde što su doktorke, učiteljice i medicinske sestre, ali pojavile su se i žene inženjeri, pravnici i advokati, a hoće da ih bude i u policiji.

= 0 =

Krećem za Istanbul pa Beograd. Ponoć. Aerodrom u Dammamu. Neverovatna gužva. Posle čujem da je počeo školski raspust pa imućniji roditelji vode decu u svet. Istanbul  im je poslednjih godina postao omiljena destinacija jer pametni Turci ne traže vize za ulazak.
Prolazim pasošku kontrolu u redu za muškarce, a u drugom redu za porodice posmatram jednu saudijsku familiju od oca, majke i dve tinejdžerke.  Žena i devojke u abajama i šalevima. Kako prođoše graničnu kontrolu, devojke skinuše šaleve. Majka ih poče potiho grditi i gledati da li ih neka posmatra. Devojke prkosno odšutiše i ne pokoriše se. Majka je tražila muževljevu podršku u očuvanju reda i morala, on se međutim lukavo povukao tobož zabavljen drugim stvarima.
‘’
U avionu sedim na sedištu C, do prolaza. A i B zauze mladi saudijski bračni par. Ona u abaji i šalu. Seda  do prozora, on između nas. 4 sata skučenog sedenja  od 3 do 7 ujutro nateraće i najkonzervativnijeg muškarca da prozbori.  Tako Saudijac na slabom engleskom upita ko sam, gde sam naumio i sve ono uobičajeno za razgovor u prevoznom sredstvu. Ja odgovorim na arapskom. Pa uobičajena iznenađenost sa njegove strane i počinje pravi razgovor. Njegova žena je slušala i onako oniska, povremeno me pogledavala ispod njegova ramena. Vidljivo je bilo da nikada nije putovala avionom, nikada bila u inostranstvu i sve je njoj bilo prvi puta na ovom putu. Pri tome, nisu iz Dammama nego nekog manjeg mestašca gde sigurno tradicionalni maniri nisu narušeni “zapadnim” novotarijama.
I sada dolazi ono što bi moglo biti čudo. On je nju uporno gurkao da se uključi u razgovor i da svoja pitanja meni ne govori njemu kao da nisam tu.  Pre toga ja sam slagao da sam oženjen čisto da im ne bi bilo neugodno što sedei razgovaraju sa neoženjenim muškarcem.  Kad je ona napokon smogla snage i hrabrosti da me nešto pita direktno , to beše: “Imate li dece?”.  Ja, nemah kud,  zabrazdim u dalje laži i kažem da imam dva ženska deteta, jedna udata, druga na fakultetu (valjda bih i sam želeo da je tako) i upitam je za godine. “22” reče ona i ja rekoh da toliko ima moja mlađa ćerka. To je raskravilo atmosferu, ja sam kontinuirano lagao o svojim “ćerkama”, savetovao sam im šta da posete u Istanbulu, da dođu jednom u Srbiju  i tako to.
Eto, na kraju mog jednomesečnog boravka u Saudijskoj Arabiji prvi puta progovorih par rečenica sa nekim ženskim bićem.
‘’
One dve tinejdžerke su u avionu skinule abaje i pojavile se u tesnim farmerkama, džemperima i patikama.    Majka je prihvatila udarac sudbine i mrsila sebi nešto u bradu, otac je dostojanstveno lutao mislima, a devojke su neprestano prstićima preturale po mobilnom sa slušalicama u ušima.
‘’

Na istambulskom aerodromu u cik zore, šaroliki se svet nagnao da putuje. Neke čudne žene se pojaviše, obučene evropski, sa kosama koje padaju na ramena. Pogledi koji slobodno i bez zazora idu po licima nepoznatih. 

Нема коментара:

Постави коментар