Saudijska Arabija ima oko 20 miliona stanovnika + 10 miliona
stranaca (ugrubo) koje oni statistički ne vode kao svoje stanovnike. Pre 15
godina Saudijaca je bilo duplo manje. Saudijski ekonomisti su počeli javno da
govore da se mora uvesti kontrola rasta stanovništva jer zdravstvena, školska i
stambena infrastruktura ne prati takav
populacioni rast koji je, kažu, najveći na svetu. Citiram jednoga “Porodice moraju da primenjuju
kontrolu rađanja da bi se smanjili troškovi i omogućilo bolje obrazovanje te stvorile
odgovarajuće institucije za brigu o deci”.
Problem postaje verski jer kontrola rađanja pretpostavlja niz
aktivnosti na sprečavanju začeća i odobravanju abortusa. Radikalnim verskim
kurgovima i sama priča o tome je skretanje sa pravog puta. Međutim, kada je
ugrožena kesa (mislim na onu sa parama)
onda bi se i verska dogme mogle malo kreativnije tumačiti. Tako 30 žena u 150-članoj Šuri, koja savetuje
Kralja o svemu i svačemu, započe raspravu o vladinom predlogu mera za kontrolu
rađanja. Tri puta se oni sastaše i tri puta ne mogaše doći do potrebne većine
glasova kako bi Kralju prezentirali jedno mišljenje. Pravila kažu, ako Šura o
nečemu tri puta zaseda i nema kvalifikovane većine za odluku, onda se predmet
rasprave šalje Kralju bez da se zauzima stav. Sve je potom na Kralju. Tako bi i
ovog puta. Kontrola rađanja je sada u rukama Kralja, koji ima preko 90 godina i
od Nove godine je bolnici sa upalom pluća i diše uz pomoć aparata. Doduše Kralja
nikakvi rokovi ne vežu i ne mora nikakvu odluku donositi. Čisto je stvar
njegove volje. Međutim, Kralj Abdulah je Kralj koji je dosta odluka u pogledu
modernizacije Kraljevine doneo, pa ne bi bilo iznenađujuće da Kralj slabašnom
rukom potpiše jedan liberalan zakon (za pojmove Kraljevine) koji posle ne može
da se opovrgne.
Hoću da kažem da se žene sve više čuju u saudijskom društvu.
A kako ne bi kada čine više od polovine studenata i kada žestoko
pritišću da se sve više radnih mesta otvara za njih. Ajde što su doktorke,
učiteljice i medicinske sestre, ali pojavile su se i žene inženjeri, pravnici i
advokati, a hoće da ih bude i u policiji.
= 0 =
Krećem za Istanbul pa Beograd. Ponoć. Aerodrom u Dammamu.
Neverovatna gužva. Posle čujem da je počeo školski raspust pa imućniji
roditelji vode decu u svet. Istanbul im
je poslednjih godina postao omiljena destinacija jer pametni Turci ne traže
vize za ulazak.
Prolazim pasošku kontrolu u redu za muškarce, a u drugom
redu za porodice posmatram jednu saudijsku familiju od oca, majke i dve
tinejdžerke. Žena i devojke u abajama i šalevima.
Kako prođoše graničnu kontrolu, devojke skinuše šaleve. Majka ih poče potiho
grditi i gledati da li ih neka posmatra. Devojke prkosno odšutiše i ne pokoriše
se. Majka je tražila muževljevu podršku u očuvanju reda i morala, on se međutim
lukavo povukao tobož zabavljen drugim stvarima.
‘’
U avionu sedim na sedištu C, do prolaza. A i B zauze mladi saudijski
bračni par. Ona u abaji i šalu. Seda do
prozora, on između nas. 4 sata skučenog sedenja
od 3 do 7 ujutro nateraće i najkonzervativnijeg muškarca da prozbori. Tako Saudijac na slabom engleskom upita ko
sam, gde sam naumio i sve ono uobičajeno za razgovor u prevoznom sredstvu. Ja
odgovorim na arapskom. Pa uobičajena iznenađenost sa njegove strane i počinje
pravi razgovor. Njegova žena je slušala i onako oniska, povremeno me
pogledavala ispod njegova ramena. Vidljivo je bilo da nikada nije putovala
avionom, nikada bila u inostranstvu i sve je njoj bilo prvi puta na ovom putu.
Pri tome, nisu iz Dammama nego nekog manjeg mestašca gde sigurno tradicionalni
maniri nisu narušeni “zapadnim” novotarijama.
I sada dolazi ono što bi moglo biti čudo. On je nju uporno
gurkao da se uključi u razgovor i da svoja pitanja meni ne govori njemu kao da
nisam tu. Pre toga ja sam slagao da sam oženjen
čisto da im ne bi bilo neugodno što sedei razgovaraju sa neoženjenim
muškarcem. Kad je ona napokon smogla
snage i hrabrosti da me nešto pita direktno , to beše: “Imate li dece?”. Ja, nemah kud, zabrazdim u dalje laži i kažem da imam dva
ženska deteta, jedna udata, druga na fakultetu (valjda bih i sam želeo da je
tako) i upitam je za godine. “22” reče ona i ja rekoh da toliko ima moja mlađa
ćerka. To je raskravilo atmosferu, ja sam kontinuirano lagao o svojim “ćerkama”,
savetovao sam im šta da posete u Istanbulu, da dođu jednom u Srbiju i tako to.
Eto, na kraju mog jednomesečnog boravka u Saudijskoj Arabiji
prvi puta progovorih par rečenica sa nekim ženskim bićem.
‘’
One dve tinejdžerke su u avionu skinule abaje i pojavile se
u tesnim farmerkama, džemperima i patikama. Majka je prihvatila udarac sudbine i mrsila
sebi nešto u bradu, otac je dostojanstveno lutao mislima, a devojke su
neprestano prstićima preturale po mobilnom sa slušalicama u ušima.
‘’
Na istambulskom aerodromu u cik zore, šaroliki se svet
nagnao da putuje. Neke čudne žene se pojaviše, obučene evropski, sa kosama koje
padaju na ramena. Pogledi koji slobodno i bez zazora idu po licima nepoznatih.
Нема коментара:
Постави коментар