Jučer sam imao dovoljno vremena da pratim na nekoliko kanala
veliki skup naroda Francuske u odbrani slobode uma. Milion ljudi u jednom danu
uspelo je da prevaziđe svoje jevrejsko, hrišćansko, muslimansko i bilo koje
drugo religijsko ili ateističko poreklo i/ili opredelenje. Možda i da shvate da
se sloboda, jednakost i solidarnost ne osvajaju jednom zauvek i da se borba za
principe slobodnog života odvija uvek iznova u svakoj generaciji.
Da ne bih zašao u patetiku tipa „Svi smo mi Charlie“, hteo
bih da naznačim nekoliko stvari bitnih za sagledavanje iz perspektive islama.
Kada govorimo o slobodi izražavanja, izuzetno je velika
razlika u poimanju ismevanja religije i njihovih osnivača. U islamskom svetu ne
znam ni za jedan primer da je neko uopšte nešto loše, ironično, podsmešljivo
ili podrugljivo rekao, napisao, nacrtao o Mojsiju ili Isusu.Obojica su u
Kur'anu pomenuti kao jedni od nekoliko mnogo proroka pre Muhameda. Oba imena
imaju svoje arapske oblike i vrlo su česta kao lična imena: Musa i Isa. Običnim
muslimanima je nepojmljivo da se njihov prorok ismeva. Pri tome i grafički
prikazuje. Svaki poznavalac islamske likovne umetnosti zna da u strožijoj
varijanti tumačenja Kur'ana nije dozvoljeno grafičko prikazivanje ljudskog lika
jer se na taj način nipodoštava Alahovo isključivo pravo da kreira čoveka.
Istina je, međutim, da u kasnijim islamskim likovnim delima, ali u velikoj
većini kod naroda koji nisu arapskog porekla, ima crteža ljudskog lika
(Mongoli, Persijanci, Turci, kasnije drugi azijski narodi) ali ne i Muhameda.
Premda postoje opisi njegovog izgleda nema otelotvorenja u crtežu.
S druge strane, jasno je da je evropska kultura i
civilizacija došla do stepena razvoja u kojem se može o svakome reći što se
misli, da se može karikaturom unakaziti čovek (setite se samo sa koliko su
uživanja srpski karikaturisti iskorištavali ogromnu nosučagu preminulog Vladana
Batića /a valja se podsetiti da se Batić protiv toga nikada nije bunio/) i da
smo se navikli na satiru, ismevanje i cinizam. Doduše, naš sadašnji premijer je
prilično osetljiv na svoj lik i delo.
Elem, kada su se pojavile danske karikature Muhameda sa
turbanom u obliku bombe sa upaljenim fitiljom, nikome od nas to nije bilo
uvredljivo ili odraz mržnje. Muslimanima jeste, ali ne zbog same poruke
karikature nego zato što je nosilac značenja – islamski militantni
fundamentalizam – izjednačen sa osnivačem religije. Oni učeni muslimani ili oni
koji žive generacijama u civilizacijama koje nisu dominantno islamske nisu se
osećali toliko uvređeno koliko jadno što se osnivač njihove religije
trivijalizuje i identifikuje sa nečim sa čime se ni oni ne slažu.
One budale koje su povele hajku na Dansku, spaljivali
zastave, napadali redakcije i, evo sada, ubili karikaturiste, te karikature
najverovatnije nisu ni videli nego su ih nahuškali razni imami i hodže po
džamijama u izrazito konzervativnim sredinama, poput ove u kojoj se i sam
nalazim.
U jedan od petaka sam za vreme glavnog podnevnog klanjanja,
kada imami, kao na nedeljnim misama u katoličkom svetu, uzmu da pričaju i
tumače kojekakva zbivanja savremenog sveta, bio blizu jedne džamije iz koje je
dolazio preko razglasa jako uzbuđen glas imama. Razaznao sam da govori o tome
kako roditelji u porodicama dozvoljavaju deci da na televiziji gledaju razne
emisije na stranim jezicima, da su deca poprimili previše zapadnih običaja
(ovde se to obično izjednačava sa “amerikanizacijom”), da se ne poštuju stariji
itd itd. Dok je njegov glas napadao,
ulicom mojom u kvartu gde nam je kancelarija, nije niko prolazio sem mene. Duvao
je „šimal“ severni vetar koji diže prašinu i može se osetiti pesak u ustima.
Taj je vetar u naletima gurao jednu praznu konzervu „Pepsija“ koja je zvečala
po asfaltu prewsecajući imamov glas.
Život ide u više paralelnih tokova. Imam ima svoju priču,
„Pepsi“ osvaja svojim ukusom i svežinom. Isti oni što su pomno slušali imama o
kobnim posledicama “amerikanizacije”, posle će na ručak posle koga će se popiti
„američko“ piće.
Pre neki dan sam pisao o žestini svađa lidera ekstremnih
sunita i šiita i uvreda na račun Abu Bakra, Omera i Muhamedove žene Ajše, dakle
Muhamedovih najbližih saradnika i suboraca. Ta neprimerena žestina bila je
odjek vekovnog raskola u islamu. Pa čak i u tako silovitom obraćanju lik se
Muhamedov pominjao nije, niti je trunka sumnje padala na njegov status
bezgrešnika. Pa kada bi lokalni propagandisti (pardon, novinari) napadali
Izrael, bilo je karikatura Netanijahua, ranije Begina, pa još ranije Golde
Meir, ali nikada Mojsija.
Moram se dotaći i nečeg što bi se zvalo kontrola medija.
Arapi su gotovo svi odreda uvereni da je priča o slobodi štampa samo obična
politička podvala. Pa kada danski list objavi karikaturu Muhameda, političari
islamskih država napadaju danski politički vrh. A nemojte misliti da smo mi
tzv. civilizovani Evropljani neke cvećke
što se toga tiče. Kada je Čaplin izkarikaturirao Hitlera u „Velikom diktatoru“
film je u Velikoj Britaniji bio zabranjen kao uvredljiv. Tek kada je počeo rat,
dozvoli su da se prikazuje. Doduše, tada pak sa razdraganom podrškom.
Tanana je ta igra između dozvoljenog i nedozvoljenog. I
zaista, u raznim sredinama se može drugačije odigravati. U eri globalnih komunikacija, jedna
karikatura uobjavljena u nekom danskom časopisu koji ni Danci ne čitaju
previše, može pokrenuti gomilu talibanskih kletvi u Afganistanu ili Pakistanu.
Živimo u takvom svetu i ne treba misliti da je drugačije. Kao što ne treba
prestati boriti se za svoju sopstvenu slobodu.
Žena, Saudijka, koju sam prvog dana boravka u Dammamu video
da vozi auto, bori se za slobodu koju niko ni ne primećuje kao nešto osobito u
nekoj Srbiji. Bez obzira što muški vozači imaju svoje mišljenje o ženskim
vozačima.
30 žena koje su izabrane u Šuru (kraljevo, islamsko savetodavno telo od 150
osoba naimenovanih od kralja) veliki je
pomak o shvatanju ravnopravnosti žena u političkom sistemu. Jedna je pre neki
dan tražila da Šura malo više kontaktira sa javnošću, intelektualcima i raznim
društvenim organizacijama kada raspravlja o temama od interesa za običan život
stanovnika. Pre par godina to je bilo nezamislivo.
Eto to su pomaci koji se ovde dešavaju a koje bi mi kod nas
ocenili kao odavno ostvarenim.
Osvajanje slobode nikada nije završeno niti je zauvek dato.
Нема коментара:
Постави коментар