Božićno veče. Odslušao sam umilne pozive lokalnog mujezina i
dao se na večeru. Supa od šparoga, grčka musaka, mešana salta. Jedini Hrvat u
kampu čestitao je jedinom Jugoslavenu u kampu Božić, zato što zna da sam iz
Beograda pa valjda red je. Lepo sam mu uzvratio za trenutak razmišljajući da ne
pobrkam Božić i Uskrs. „Hristos se rodi“.
Za trpezom, sem nas dvojice, jedan Škot približnih godina,
jedan mlađi Južnoafrikanac i jedan Libanac, pravoslavac koji namerava da ide u
Međugorje (?). Pričam ja tako sa Libancem (inženjer za nešto) da mi je nejasno
njegovo pravoslavlje i pohod u Međugorje. On tu ne vidi nikakvu protivrečnost i
tako se mi dadosmo u raspravu oko svih tih hrišćanskih šizmi. Škotu ništa nije
bilo jasno, a Južnoafrikanac se nije izjašnjavao. Kako sam skorije za ovaj blog
pisao nešto o julijanskom i gregorijanskom kalendaru (sad se nešto pitam da li
sam to „postio“?) nađem da sam malo svežiji u glavi oko hrišćanskih peripetija
i prekrajanja vremena. Međutim, Libanac se baš zaljubio u Mariju Međugorsku i
šta vredi da pričam kako se svako malo negde nekome pojave vizije potpomognute
popovskim shvatanjem biznisa.
To je nekako zvučalo previše radikalno za
Libančeve uši i morao sam se iskupiti. Odem do hladne vitrine i donesem kolače
za sve za stolom kao znak za pomirenje. Tako se teističko – ateistički dijalog
završio slatkišima.
Dok sam mažnjavao moje parče torte, setih se kako u
Kragujevcu ovih dana torti na stolovima našlo više nego hleba u normalnim
danima. Poznati proizvođač kolača pripremio velike količine za strano tržište,
tj. za katolički Božić. Koliko sam pročitao, jedna hladnjača se pokvarila i proizvođač je po nalogu inspekcije morao da uništi 13 tona torti. Preduzeće
uredno predalo torte kamionima Gradske čistoće i 13 tona lepo upakovanih torti završilo na deponiji. Ili je tako trebalo da bude. Neki dovitljivi i očigledno preduzimljivi magacioner (pretpostavljam) Gradske čistoće organizuje sebe i
drugare iz Gradske čistoće. Nađoše se tu preduzetnici raznih fela sa različitim
prevoznim sredstvima i ode 13 tona torti u promet pred Novu godinu. Valjda su
cene bile snižene i lepo se Kragujevčani nalupaše dobrih kolača.
Gradonačelnik,
slučajno sin predsednika Republike, naravno nije praznike proveo u gradu kojim
komanduje i pojavio se posle Nove godine sa šefom policije ispreskakavši
direktora Gradske čistoće. Ovaj jadnik je hteo da prećuti nipodopštinu svojih
podređenih utoliko više što se niko nije razbolio od deponijskih torti. Šta
kome smeta što su đubretari zaradili koju hiljadarku na bednu platu. Smeta
vrednom gradonačelniku jer nije znao šta se dešava u gradu.
A da je oko Nove
godine posetio nekog od sugrađana možda bi i sam kušao deponijske torte i
pomislio „ne ide ovom mom narodu tako loše, vidiš ti, torta na svakom
stolu.“
Ispričam priču mom božićnom društvu dok smo jeli kolače, a
Južnoafrikanac pogleda u svoje parče i zapita se šta li nam rade ovi Filipinci, Indonežani,
Marokanci, Tunižani, Pakistanci iz kuhinje i trpezarije, kako recikliraju
nepojedene kolače od jučer...Libanac ustade od stola ostavivši kolač, a Škot ga
brže bolje uze za sebe.
A ja nešto računam: Kragujevac ima možda 130.000 stanovnika.
13.000 kg torti,dakle kg po 10 stanovnika, tj. dobro parče po čoveku. Ajd biće
da nisu svi kupovali, možda nije sve ni prodato. Našlo se tih torti i za
pravoslavnog Božića, nema veze šta je bilo namenjeno za katoličko tržište.
Gateaux sans frontieres.
= 0 =
Otkako sam ovde pratim kako stignem međunarodne i pogotovo lokalne
TV stanice. Za mene su ono nepresušan izvor saznanja o svetu u kome živimo. Ne
govorim pri tome o informativnim emisijama i raznolikoj propaganda. Mnogo toga
možeš da saznaš kada gledaš i arapsku varijantu “I have got a talent”.
Pre neko
veče sam naleteo na neki arapski kanal i na njemu dokumentarnu emisiju nekog tuniskog
novinara koji je pratio propagandne emisije ekstremista sunitske i šiitske
varijante. Ne mislim sada da ulazim u razloge sunitsko-šiitskog raskola
(relativno brzo posle Muhamedove smrti) i
potonjih sukoba. Ono što me zapanjilo sa
koliko je žestine i oštrine jedan šiitski ekstremista (pri tome arapski a ne
iranski) govorio o iskvarenosti sunitske varijante islama. Tako je napao Abu
Bakra i Omera (Muhamedove suborce i prve halife, uz Osmana, posle Muhamedove
smrti) pa i samu Ajšu (omiljenu Muhamedovu ženu, inače Abu Bakrovu ćerku)
takvim rečima mržnje i omalovažavanja da ih ni ja ovde ne mogu i neću ponoviti.
Bio sam istinski šokiran tolikom historijskom mržnjom i krvožednim nagonom. Na ovom mestu neću
ulaziti u okolnosti Muhamedovog braka sa Ajšom, njenom uticaju na islam i muslimane
(suniti je zovu majkom vernika) i koliko je šiiti mrze jer se borila
protiv Alija (Muhamedovog zeta) koga šiiti smatraju za jedinog pravog
naslednika Muhameda.
Kada je tuniski novinar snimak tog govora šiitske mržnje
pokazao jednom sunitskom ekstremisti, ovaj nije mogao slušati ogavnosti o Abu
Bekru, Omeru i Ajši, čovek je proplakao od muke i onda bujicom najcrnjih psovki
pretio svima koji su tako nešto rekli. Treba im glave odseći, porod im poumirao u mukama itd itd..
Poražen takvom mržnjom i izlivom pretnji jednih muslimana
prema drugima, čujem večeras da su trojica uvežbanih islamista upala u
redakciju jednog satiričnog časopisa u Parizu, koji je svojevremeno objavljivao
karikature proroka Muhameda (kao što su objavljivali karikature svih kojih su
se dosetili) i ismevao dogmatiku islamske tradicije. Ubili su 12 ljudi i ne
znam koliko ranili.
Ubili su i urednika koji se zove Charlie i koji nekoliko godina živi pod pretnjama smrću islamskih ekstremista i nije hteo da prestane da ismijava glupost.
Naveče su Parižani
izašli na ulice uzvikujući: Je suis Charlie.
Je suis Charlie de Dammam.
Нема коментара:
Постави коментар