Put putuje Rus u Rijad - 16. Rabi'ul I, 1426. H.

Iznenađenjima nikad kraja. Da li možete da pomislite da  Saudijskoa Arabija ima železnicu. Da me neko pred streljački vod izveo i tražio da ispravnim odgovorom spasim glavu... otišla bi moja glava kao onog nevoljnika iz Bulgakovljevog „Majstora i Margarite“ isečena nekim razveseljenim tramvajem. Dakle, jeste ima železnica. I da, ja odlučih da za Rijad (nešto više od 500 km) odem vlakom. Vlak koji ima vozni red (vazda mi se muvalo po glavi da kažem za onaj Bulajevićev film: Voz bez vlačnog reda) i koji funkcioniše perfektno. Znajući u kakvom su stanju srpska i ostale železnice mile nam domovine, bijah malo skeptičan. Trč na internet i videh da je stvar ozbiljna. Pet vozova dnevno ide iz Dammama za Rijad. Hm, da, samo za Rijad, sa samo tri stanice usput. 500 i nešto km za 4 sata i 20 minuta. Moš misliti, kaže u sebi večiti skeptik znajući da put od Beograda do Zagreba (od 400 i nešto malo) nije ispod 7 sati klackanja. Pročitah na internetu kako putnici hvale liniju, uslugu, tačnost, cenu i odlučim se za rizik.

Železnička stanica nekih 15 minuta od kampa. Karta ne može da se uzme bez identifikacionog dokumenta. Službenik za šalterom je okretao moj crveni pasoš tražeči naziv zemlje jer mu čirilični naziv (na tu vrstu zaštite čirilice kao „srpskog“ pisma do sada nisam obraćao pažnju) na koricama pasoša nije bio od neke koristi. Upisa on na kompjuter da sam Rus što sam ustanovio tek kasnije kada sam dobio kartu. Pardon, nije karta nego dva papira A4 formata, iskucana karta na arapskom i engleskom sa naznakom mog ruskog porekla i svim vrlo urednim potrebnim podacima o putovanju. Polazak u 5.20 AM, dolazak u Rijad u 9.40 AM. Povratak iz Rijada u 5.44 PM, dolazak u Dammam u 10.04 PM. Broj voza u odlasku 1, u povratku 13. Broj sedišta i broj vagona. Klasa: u odlasku „rehab“ (što bih mogao prevesti, kasnije videći razliku, kao „de luxe“), u povratku „First“. Cena povratne karte: SR 260. 260 saudijskih rijala je nešto oko 80 USD. Svi mi posle rekoše da je to džabe. Da sam išao drugom klasom koštalo bi me 150 rijala.

Ujutro mal ne zakasnih, Ali (moj vozač, Pakistanac) se uspavao. „I am sorry Sir, I am so sorry. Please, no say to my boss.“ OK Ali samo nagazi da ne zakasnimo. Za 5 minuta smo bili tamo. Kako je Ali vozio pomislih da odoh do Alaha prečicom. 

Žene u jednom redu, muškarci u drugom a spajamo se kod kontrolora karata ispred skenera za stvari. Ispred vrata svakog vagona (vagoni su svi spojeni i izgledaju kao jedan veliki vagon)  uniformisani kondukter ljubaznog ponašanja. Uokolo trče Filipinci noseći prtljag ženama, guraju invalidska kolica starcima. Moja „rehab“ klasa znači da vagon ima 3 reda sedišta. Jedan red samostalnih sedišta, prolaz, 2 reda povezanih sedišta. Sedišta kao u avionu za biznis klasu. Pomeraju se i naginju u svim pravcima, ogroman razmak za noge, prilagodljivo zaglavlje.

Prilikom rezervisanja i kupovine karte jako se vodi računa da žene ne sede sa muškarcima iako smo svi zajedno u vagonu. Dosta je ženskih putnika. Rekao bih da su studentkinje (usput budi rečeno, mnogo je više ženskih studenata u Saudiji nego muških!), veselo čavrljaju, vidim neke knjige i skripte cirkulišu. Kad uđoše skinuše veo sa lica. Abaja i šal ostaju. Tek sam sada primetio da se veo stavlja na maramu tako što se otraga kači „čičak“ trakom. Doviljivo. 

Sedim u redu sa jednim sedištem. Pogledavam dve devojke ukoso preko puta. Naučenom veštinom i one bace oko na „Rusa“ dovedenog u red upornim odlaženjem na fitnes. Jedna ima kanirane ruke i nokte lakirane u razne vesele boje. Druga me ogovara misleći da ne razumem. Šok je nastupio kasnije kada je prošao kondukter i nešto popričasmo na arapskom.

Po polasku voza, Filipinac sa plastičnim rukavicama ide i nudi datule i kafu sa kardamonom, tradicionalno arapsko posluženje od pamtiveka. Da, da, Arapi su poznavali kafu mnogo pre nas. Pardon, ne samo mnogo pre nego što su je Turci doneli, nego i pre nego smo se uopšte naselili na sadašnje prostore. U beduinska vremena, pre i posle islama, običaj je bio da se svaki gost ponudi datulama i kafom koju mi danas nazivamo arapska kafa. U nju se dodaje kardamon, usitnjeno zrnevlje bilje poreklom sa indijskog potkontinenta. Kažu da je kardamon, posle šafrana i vanile, najskujplja začinska biljka.

Arapska poslovica kaže, ako me fakultetsko sećanje ne vara, a ima prijatelja koji me mogu ispraviti, da su dve crne stvari Arapima najmilije: Datule i kafa. Ne bukvalno crne, više tamne. Niti su datule crne a ni kafa nije crna. A staro doba se kafa nije pržila odmah nego su se nosila zelena, osušena zrnevlja, pa bi se prepekla, pa umrvila u avanu, pa kuvala uz dodavanje skupocenog kardamona.  Bez šećera. Boja je bledunjavo smeđkasta na kraju.

Gdegod danas odete najpre će vas poslužiti datulama i kafom iz malih šoljica i u maloj količini. Kafu bi domaćin dosipavao i vodilo se računa da bude uvek topla, da ne kažem vruća. Kad smo Luka i ja nekog od prvih dana našeg boravka bili kod jednog uglednog domaćina, posluga je svako malo donosila kafu u findžančićima. Ja kafu inače ne pijem ali sam pristojnosti radi uzimao i pomalo pijuckao. Sada se već ne libim da uzmem i može biti da sam se navikao. 

Još smo jedan običaj videli kod dotičnog domaćina. Malo malo pa bi neko od posluge donosio posudu iz koje se dimio tamjan.  Išao bi od jednog do drugog gosta i svako bi pokretom dlana nanosio nešto tog dima ka sebi. Arapski deo gostiju bi zadigao stranu gutre ili šumaga (bela i crvena muška marama. Ova crvena je kod nas poznata i kao „palestinska“) i dim nanosio na maramu. Kaže mi moj partner da se tako radi u bogatim kućama (tamjan je skup) i da miris tamjana ostaje 3-4 dana na marami i čini je da bude mekana i krotka pod rukom.  Miris koji sam osetio nije onako oštar kao crkveni u nas.

Poslužih se datulama i kafom i zagledah u pustinju u svitanju. Kad se sunce pojavilo, vlaga nad tlom i pustinjske boje (od žute do oker)  pretvorile su čitav prizor u čudesan krem od boje kajsije do svetlog dela boje breskve. Čarolija magle, ni na zemlji ni na nebu, u bledo žutoj do blago narandžaste boje, trajala je dobrih pola sata. Čudesni mekani prelazi boja razdanjivanja. Uronio sam u kremastu maglu i odlutao u svet meni omiljenog preislamskog vremena u pustinji. Junačko, divlje, strasno i gladno i žedno, siromašno i bogato emocijama, puno mržnje i ljubavi, tuge i čojstva, naglosti i mudrosti, skromnosti i samohvale, gostoprimstva i hajdučije, datula, kamiljeg mleka, kafe i običnog arapskog hleba.

Prepustio sam se polusnu i lebdenju nad pustinjom oživljavajući ponešto od upamćene poezije, lutao sa Imrul Kajsom, ratovao sa Antarom, zalazio pod skute crnookih lepotica...

U stvarnost me vratio isti onaj Filipinac ovog puta noseći Pepsi, Seven Up, čaj, flaširanu vodu, trouglaste dezinfikovane sendviče.

Da, nalazio sam se u vozu koji je zamenio kamile koje sam video leno raštrkane po pustinji.

Devojke su su slušalicama na ušima pratile nešto preko tableta, stariji Arapin ispred mene srkao je lagano čaj.

Sve se u svetu promenilo i sve je ostalo isto.

Put putuje Latif aga
put putuje Latif aga
sa jaranom Sulejmanom
sa jaranom Sulejmanom

Moj jarane Sulejmane
moj jarane Sulejmane
jel' ti žao Banja Luke
jel' ti žao Banja Luke

Banjalučkih teferiča
kraj Vrbasa akšikluka
i Pobrđa Djumišića
lijepe Fate Atlagića.