Protestna nota Barbadosu

Veoma me potresla vest da je Barbados priznao jednostrano proglašenu nezavisnost tzv Kosova.  Ljut zbog gnusnog akta jedne tako važne zemlje morao sam na sajtu našeg Ministarstvo spoljnih poslova da se uverim kako će naša država reagovati.  I nema šta – napisali smo im protestnu notu. Ima da nas zapamte. Nismo mi tako neko zabačeno ostvrce koje ne može da se nađe na globusu.  

Министарство спољних послова Републике Србије упутило је протестну ноту Министарству иностраних послова и спољне трговине Барбадоса у којој се наводи да је са запрепашћењем примљена вест о одлуци Барбадоса да призна једнострано проглашену независност тзв. Косова. 

„Овакав неразуман и неочекиван акт долази у моменту када многе земље у свету, од којих и неки блиски суседи Барбадоса, преиспитују и повлаче одлуке о признању тзв. државе Косово. Она свакако неће допринети постизању коначног и обема странама прихватљивог решења за питање статуса Косова, које, према оценама и оних земаља које су биле међу првима које су признале независност Косова, тек предстоји.

Република Србија посебно увредљивим оцењује чињеницу да је одлука о признању саопштена на Дан државности Републике Србије - 15. фебруара. Оваква одлука, од државе која је имала несебичну подршку Београда на свом путу ка деколонизацији, са којом је успоставила дипломатске односе још 1977. године, сматра се кратковидом одлуком актуелне власти, супротном принципима међународног права и ставовима који су изнети у недавним билатералним контактима прдставника двеју влада, а о њеним мотивима се може само нагађати", наводи се у протестној ноти Министарства спољних послова Републике Србије.

Zar nož u leđa da nam zabodu baš na Dan državnosti. Nama koji smo in nesebično pomogli da se otrgnu od mrskih kolonizatora tamo nekih 70-tih godina prošlog veka.

Nešto mi tu nije u redu.  Čiji je bio taj Barbados? Ama gde je uopšte taj Barbados. 432 km² i 285.000 stanovnika. Ostrvce koje se nekako otrglo od niza jednako malih ali uredno lučno poređanih ostrva od Portorika do Trinidada i Tobaga. Kolonija Velike Britanije do 1966. Znači mi (Jugoslavija) smo podržali njihovo otcepljenje od Ujedinjenog Kraljevstva. A oni su podržali otcepljenje Kosova od Srbije odnosno države koja je pretendovala da bude naslednik Jugoslavije u vidu nekakve Srboslavije. Deluje logično. 

E pa nije sve tako jednostavno. Mi smo (pardon, Jugoslavija – nikako da sebe razlučim od te propale tvorevine) diplomatski priznali Barbados 1977. Kada su oni izgladili svoje odnose sa Velikom Britanijom i prihvatili da im engleski monarh bude nominalni šef države. Aha, zato nama Britanci te 1977. nisu pisali protestnu notu. Ili mi možda ne bi trebala promaći skrivena analogija. Braćo Barbadošani sačekajte da Kosovo prihvati Vučića za nominalnog monarha pa ga onda priznajte. Gde ste požurili? Šta ako vam sada uvedemo sankcije? Šta ste do sada uvozili od nas? Ništa. Pa dobro i to ćemo vam ukinuti.

-       Čekaj malo – kao da čujem dobacivanje ovdašnjih biznismena. Šta je sad? A naši bankovni računi na Barbadosu?

Uh, zar je i to jedna od onih ofšor zona iz “rajskih papira”. E, dođavola! Taman sam mislio kako bi mogao nekako izvući neku bezopasnu a simpatičnu zafrkanciju. Ali kontam da će naša (srpska, a ne jugoslovenska) protestna nota dugo putovati diplomatskim kanalima i zaglaviti u nekoj ladici njihovog forin ofisa dok minister spoljnih poslova dođe sa pecanja. Pa kada se vrati daj bože dobro raspoložen zbog dobrog ulova i pogleda notu:

-       Gde mu dođe ta Srbija?

Pa izgugla mapu i nađe da je to država koja graniči sa Kosovom. A onda se nešto priseti pa zovnu kapetana svog brodića:

-       Je li odakle behu ovi fini ljudi sa kojima smo išli juče pre neku nedelju u ribe. Oni što su zakupili moj brodić ne pitajući za cenu  i onako otmeno častili celu posadu.

-       Sa Kosova gazda. To vam je neka država tamo negde u Aziji.

Ministar još jednom pročita protestnu notu i zamisli se:

-       Možda bi i ovi iz Srbije mogli da zakupe brodić. Što ne bi i njih priznali.

Zovite mi sekretara!

Dan zaljubljenih u Ric Karltonu

Zaradio sam još jedan ručak u restoranu hotela Karan u Al Jubailu u Saudijskoj Arabiji. Samo nikako da odem i naplatim opkladu. Ovo je već druga koja me čeka kad dođem. Krenulo me. (Doduše na domaćem terenu sam jednu u međuvremenu izgubio, tako da je trenutno stanje 2:1 za mene. Samo što ovu izgubljenu /domaću/ u obliku ručka moram što skorije da isplatim, a one dve dobijene liče na goluba na grani).
Elem, sećate se kada sam pisao o antikorupcijskoj akciji princa prestolonaslednika tokom koje je za jednu noć pohapšeno par hiljada ljudi od kojih su oni viđeniji zaglavili u najskupljem hotelu u Rijadu, znamenitom Ric Karltonu. E, s njima u vezi sam se kladio sa mojim saudijskim partnerima da će država do 1. februara inkasirati ne manje od 100 milijardi dolara.
Naplaćeno je 107 milijardi. 325 najviđenijih glava u Ric Karltonu namaklo je tu sumu i kupilo svoju slobodu. Među prvima je bio princ Muteb (sin pokojnog kralja Abdulaha i jedan ozbiljnijih pretendenata na presto) koji naravno više nije na čelu Nacionalne garde – jedine vojne sile koja nije bila pod neposrednom komandom princa prestolonaslednika Muhameda. Princ Muteb se kratko nećkao i izašao među prvima za tričavih 1 milijradu dolara. A onda su mic po mic i drugi krenuli njegovim stopama.
Među njima i jedan od najbogatijih ljudi na svetu princ Al Valid bin Talal koji je pustio video snimak svog apartmana u Ric Karltonu. On svakako tvrdi da je nevin i da je to dokazao vlastima ali je saudijska državna novinska agencija objavila da je došlo do finansijke nagodbe. Jednako kao i Valid al Ibrahim, vlasnik arapske satelitske TV mreže MBC. A glava familije Bin Laden koja ima najveću građevinsku firmu u KSA napravila je drugačiju nagodbu koja, na osnovu saopštenja Upravnog odbora kompanije Bin Laden, ide ka tome da se smanji uloga osnivača I vlasnika firme u Upravnom odboru u koji ulaze i neki državni zvaničnici. Grupacija Bin Laden je ujedno odlučila da neki deo svojih akcija ustupi državi što se “smatra potpuno prirodnim jer je država najveći investitor u svim poslovima koje Bin Laden dobijaju na transparentno vođenim tenderima”.
Od 381 privedenih u Ric Karlton ostalo je tvrdokornih 56 koji se nisu uspeli nagoditi. Državni tužilac šejk Saud el Mudžeb za tih 56 kaže da su u toku ispitivanja mnogih kriminalnih radnji u koje su bili uključeni i oni će iz Ric Karltona biti sprovedeni u zatvor radi dalje istrage. U prevodu: 56 njih je ponudilo premalo pa će zatvor poslužiti da shvate da treba zavući ruku malo dublje u džep.
Pitaju mu moji Saudijci kako sam znao da će sve to sa Ric Karltonom da se završi do 1. Februara.
“Pa sve sobe u hotelu su tog dana u novembru bile rezervisane do 1. Februara.” – što se moglo pročitati na sajtu hotela.
“A zašto do 1. Februara?” – pitaju oni dalje.
“Pa da bi se hotel sredio i pripremio za Dan zaljubljenih.”

Mislili su da se šalim dok nisu videli oglase po medijima da Ric Karlton za Dan zaljubljenih organizuje niz programa i očekuju punu popunjenost za Dan zaljubljenih. Koji se inače u KSA ne slavi. Ili se nije slavio. Ali od ove godine mnoge će stvari u monarhiji Sauda biti drugačije.

Gospodar Vučić I - Država to sam ja

Ne običavam da prenesim tuđe tekstove ali Vladimira Jokića godinama čitam i pratim. I divim se kako u pregnantnoj formi izražava stanje stvari u ovoj našoj državi.

DRŽAVA  - To sam ja, kaže Aleksandar Vučić Prvi

Maja Gojković, predsednica Narodne skupštine Republike Srbije, nosilja odbrambene modrice i drugih mirnodopskih odlikovanja.

Ana Brnabić, predsednik Vlade Republike Srbije, nosilac mentorske podrške i pažnje uključujući redovno zalivanje.

Ivica Dačić, ministar inostranih poslova u Vladi Republike Srbije, nosilac kofera i drugih insignija koalicionog artizma, Lolek.

Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u Vladi Republike Srbije, žrtva molersko-šminkerskog lobija.

Aleksandar Vulin, ministar odbrane F krila u Vladi Republike Srbije, Bolek.

SPC

Aleksandar Vučić

Irinej, patrijarh srpski.

Amfilohije, mitropolit crnogorsko-primorski, neonatolog.

Kačavenda, umirovljeni episkop zvorničko-tuzlanski, pedijatar.

Pahomije, episkop vranjski, pedagog.

VOJSKA

Aleksandar Vučić

Aleksandar Vulin, posilni.

Vladimir Lazarević, general, pitomac Scheveningena, predavač na Vojnoj akademiji Univerziteta odbrane u Beogradu.

Dragoljub Ojdanić, general, pitomac Scheveningena, docent.

Veselin Šljivančanin, potpukovnik, pitomac Scheveningena, heroj Vukovara, promoter.

Miroslav Lazanski, komandos.

SANU

Aleksandar Vučić

Matija Bećković, besednik, kasir najskuplje srpske reči.

Kosta Čavoški, mislilac, senator Republike Srpske, pomoćnik kasira.

Peter Handke, kasa.

Radoš LJušić, kandidat od 1804.

AKADEMSKA ZAJEDNICA

Aleksandar Vučić

Siniša Mali, doktor organizacionih nauka Fakulteta organizacionih nauka u Beogradu (kod Milije), pudla.

Nebojša iz Beograda, doktor ekonomskih nauka Univerziteta Megatrend (kod Miće), pudlica.

Jorgovanka Tabaković, doktor usluga Fakulteta za uslužni biznis Univerziteta Educons u Sremskoj Kamenici (kod Ace), ekspert za dinar, tačnije, za 679.174,22 dinara.

Aleksandar Šapić, doktor industrijskog menadžmenta Univerziteta Union u Beogradu (kod Goce), kandidat za Malog.

Velimir Ilić, magistar tehničkih nauka Fakulteta u Čačku, inovator (nova kuća, nov bazen, nova pušnica).

Tomislav Nikolić, master menadžmenta na Privatnom fakultetu diploma u Novom Sadu, ugledni štrajkač glađu, žeđu i mišlju, naslednik.

MEDIJI

Aleksandar Vučić

Željko Mitrović, epistolarni virtuoz nepresušnog nadahnuća, uvek na crti. Mezimac.

Dragan J. Vučićević, maza.

Milomir Marić, dugogodišnja maza.

Žarko Rakić, najstarija maza na Balkanu.

Dragan Bujošević, nova maza.

ESTRADA

Aleksandar Vučić

Nebojša Krstić, pevač, animator, komentator, speleolog, ŽKrle22.

Mimi Oro, umetnica.

Bogoljub Karić, instrumentalista.

Aleksandar Martinović, retor.

Dragan Marković Palma, teniser.

Maca Diskrecija, umetnica na flauti.

Saša Radulović, gitarista.

Milutin Mrkonjić, bekut.

Goran Vesić, Beograđanin na vodi.

Dragica Nikolić, Beograđanka na Brdu.

Milanka Karić, stara Beograđanka na Brdu.

Nada Macura, Florens.

OPOZICIJA

Aleksandar Vučić

Čeda Jovanović, ljuta opozicija.

Nenad Čanak, feferonka.

Vojislav Šešelj, vojvoda.

Nenad Prokić, muftija.

SLOŽNA BRAĆA

Vučići, Aleksandar i Andrija.

Mali, Siniša i Predrag.

Gašići, Bata i Boban.

VLADA BUDALA

Ja.

Bečki koncert u 18.tici

Tridesetak godina već običavam da 1. januara ujutro (ili što je ranije moguće) prošetam zemunskim kejom. Otprilike od „Jugoslavije“ do kraja asfalta uz Dunav, negde do Radeckog kluba. Kući bi obično stizao pre novogodišnjeg bečkog koncerta koga pratim još od kako su počeo evrovizijski prenosi iz Beča davnih 60-tih.

Ima par godina da televizijske programe ne gledam iz higijenskih razloga, a u poslednje vreme sam otkrio da mi II program Radio Beograda u potpunosti zadovoljava moju potrebu da čujem nešto dobro i korisno a da nije obojeno politikom u najvulgarnijem obliku. Tako odlučih da zahvaljujućim novim tehnologijama spojim svoja dva zadovoljstva u jedno. Da slušam bečki koncert i šetam zemunskim kejom. Sve sam proverio na vreme. Koja je frekvencija II programa (96,7), kada počinje, kako da nađem stanicu na telefonu i namestim slušalice (sluške, kako kažu današnji klinci) da mi ne smetaju a da dobijem koliko toliko pristojan zvuk.

Koncert je počeo u 18.tici, na prvoj stanici u Medakoviću 3. Dirigovao je po peti puta Rikardo Muti. Prvi valceri nekog od Štrausa probijali su se kroz Braće Jerković do Autokomande samo za mene izolovanog u polupraznom autobusu duplaku. Na stanici kod Bulevara Zorana Đinđića sa polkom sam ušao u 88-icu u kojoj su majke i očevi, dede i bake, vodili dečicu na „ulice otvorenog srca“ ili kako se već zove prvojanuarska manifestacija nastala od nekdanje ideje koju su u praksu proveli glumci Ateljea 202 kada su 1. januara u „Srpskoj kafani“ menjali kuvare i kelnere. Naši preduzimljivi gradonačelnici su ideju pretvorili u humanitarnu akciju i raširili je po beogradskim opštinama zabavljajući decu i sakupljajući predizborne poene. Ali ajde da se ne bavim sada njima – nije baš potrebno da vam zagadim praznike.

Prva „ulica“ je bila u Đinđićevom bulevaru, ispred Merkatora. Zaustavljen saobraćaj, mnoštvo štandova i okupljena raja. Od svega sam video samo hrpu ljudi i balone koji bi da odlete. Na okretnici 88. u Zemunu, kod keja, blizu pijace, otvorio se „trg otvorenog srca“ na čijoj se bini trudio neki zabavljač da animira decu.

A na Dunavu su mu dočekali labudovi i patke okupljajući se gdegod ima ljudi koji će im baciti hleb. Jednako uživam u tim pticama još od kako sam ih prvi puta video na Korani u Karlovcu davnih 70.tih gde su dolazili da prezime odmah negde ispod slapa, kod turbine. Jedna od mojih prvih pesničkih tvorevina bila je o labudovima, čak sam i neku školsku nagradu za to pesničenje dobio. Smatrao sam se i smatram slabim u pesništvu i ništa od toga nisam sačuvao.

Mnogo više poezija oblika i igra ima u ovim fotografijama ovih veličanstveno otmenih ptica gizdave i otmene beline.

Dan je bio zimski samo po nazivu meseca, temperatura se popela do 10 iznad nule, ponegde se sunce probilo kroz rečnu izmaglicu.

Prošla je pauza u bečkom Muzikferajnu i Muti je razrađivao Štrause i još nekog iz njihovog kruga dok sam se ovim kejom uputio uz Dunav. U daljini bi trebao da se nazre Kineski most. Ovde negde me već pritisla bešika pa sam užurbao ka Radeckom, klub za rekreaciju i šta već na vodi. Prođoh znak za zabranu kao da se na mene ne odnosi i odoh do kraja gde se još uvek nalazi meni od ranije poznati Toalet.

Nakon male intimne pobede nad bešikom i prostatom, osokoljen sam  prolazio pored  odloženih čamaca, koliko toliko pripremljenih za zimu i gomile drugih ostavljenih stvari koje će ko zna kada kome zatrebati jednom kada na proleće krene sezona. Tad se setih  Ive Andrića i knjige pripovedaka koju sam ovih dana završio. Mnoge od pripovedaka sakupljenih u knjizi (obimna je, ima preko 800 stranica i na koricama piše da su u njoj sakupljene sve Andrićeve pripovetke). Neke (napisane posle 60.tih) su me iznenadile svojom modernošću i odlično prenešenim zapažanjima. Međutim, čitao sam u nekim biografskim svedočenjima, da je Andrić voleo reke pa je negde između dva rata imao i svoj zakupljen čamac. A oduža pripovetka „Zeko“ (kao da je trebao roman nastati od nje) glavni junak, jedan izgubljeni krasnopisac, pokušava da nađe izlaz iz nemogućeg braka bežeći od kuće među polusvet u Savamali. Likove iz tog sveta lišenog obzira, definisanog nekim svojim moralom i osećanjem reda, grubog i solidarnog, neotesanog i nenametljivog u isto vreme, kao da upija Andrić (Zeko) u onim ratnim godinama kada povučen od sveta piše svoje velike romane sklanjajući se od okupacije i ratnog užasa u dobro proučen svet Bosne sa svim onim isprepletenim sudbinama muslimana, Srba, turskih vezira, čaršijskog sveta trgovaca, junaka, pijanaca i propalica, fratara i konzula bilo u Višegradu ili Travniku, ili pak Sarajevu i drugim mestima zapuštene i pregažene Bosne.

U povratku vidim da su se lokalne kafedžije spremile za najezdu stranih gostiju koji će silne pare ostaviti (da bi se isplatila investicija u jelku) pa je i meni prikladno ispisan na engleskom:

Cena Grginog chevapa se sakrila iza stubića na trotoaru ali izgleda da je i on 650 dinara (5,5 eura) kao i stuffed pljeskavica. Na drugoj tabli su bila meni mirisnija domaća jela i jedva odolih iskušenju.

Baš bi mi legle ćufte u sosu, ali jedna od novogodišnjih „čvrstih“ odluka (New Year’s resolutions) tiču se ishrane i nekog reda koji sam sebi propisao.

Što se tih rezulucija tiče, kompromis sam našao nešto kasnije kada sam uzeo fišek pečenih kestena. Njih nisam imao na spisku zabranjenih a i ne tretiraju se kao pun obrok. A jesu bili dobri.

Bečki koncert se primicao kraju i bisu sa neizbežnim valcerom „Na lepom plavom Dunavu“ čije poznate pasaže sam naslućivao u buci neke razdrndane 18.tice.

Neizbežni Radecki marš sa onim marševskim, vojničkim, tapšanjem egzaltirane publike zatekao me na autoputu negde kod stanice Beogradska arena – antifašističke borbe. Taj marš koji čini mi se obeležava jednu vojničku pobedu Austrijanaca nad Italijanima (verujte mi na reč, mrzi me da vrtim po guglu), gde je mnogo Italijana pobijeno, nikada mi se nije dopadao (takav stav uopšte imam o marševima pa i o onom na Drini) i kod ove Arene antifašstičke borbe nekako mi se uklapao kao kontrapunkt.

U Zaplanjskoj, u naselju Braće Jerkovič, odolio sam pozivu jedne burekdžinice gde ima odličan burek sa sirom pravljen ispod sača. 

Izgleda da sam baš zabrazdio sa tim novogodišnjim odlukama. dokle li će biti tako?

Budućnost postoji - case study: Srbija ide ka 2018.

Uvijek iznova sam zadivljen kada vidim ovu fotografiju Zemlje sa njenog vjernog pratioca Mjeseca.

A onda pronađem Galilejeve crteže Mjeseca kako ga je on vidio kroz teleskop koga je sam napravio.

U periodu od nekoliko stotina godina od Galileja, čovjek je uspio maštom da se odlijepi svoje majke Zemlje, da bi mu nauka omogućila da se i fizički od nje udalji i snimi je kao sin koji čeznutljivo gleda ka majci koje svoje čedo nikada sama ostaviti neće.

U priču o ta dva vremenom udaljena viđenja kosmosa uzneo se duh na hiljade naučnika i zanesenjaka koji se nikada nisu mogli zadovoljiti običnom datošću svog prolaznog postojanja na tako divnoj plavoj planeti.

Da bi to mogao – čovjek mora da Sanja.

===

Mi koji se sada sve više definiramo kao istrošena generacija, koji se ujutro budimo sa raznim boljkama, kojima diriguju dnevni rituali i stalne procjene šta možemo a šta više ne, kojima je pogled unaprijed predodređen sudbinama, ambicijama i mukama, radostima i strepnjama djece i unuka, koji gledamo u albume svoje mladosti i okruženi smo predmetima koji čine spomenar našeg života – mi, bivši mladi i srednjovečni, često gledamo na „ovu današnju mladež“ kao na generaciju koja površno živi nekim instant životom. Sada i odmah, bez zagledanja u sjenke iza sjajnih predmeta, bez viđenja truda onoga tko vam je ispekao hljeb kojeg jedete, stolicu na kojoj sjedite. Ne vide ni one milione bijedno plaćenih radnika (robova) negdje na Istoku (čijim dijelom sve više postajemo) koji opslužuju neke mašine i prave našu odjeću, obuću, hranu, tehničke stvarčice bez kojih više ne možemo.

Valjda su tako ili slično za nas govorili naši roditelji kada smo svoju slobodu i kritiku svega postojećeg iskazivali dugim kosama i slušanjem Beatlesa i/ili Rolling Stonesa.

Kako da mi djeca socijalističke izgradnje, radnih akcija, dječjih odmarališta na moru, žvakaćih guma i prvih disco klubova sa svojim penzijama i istrošenim ambicijama, gledamo u 2018. kao na nešto novo i svježe, nešto što će nas oživjeti ili održati živim. Kako da gledamo u budućnost ako ne Sanjamo.

Dr Mali Siniša nas već više od mjesec dana svojim beskrajnim uvjeravanjem da živimo u najboljem od mogućih svjetova u kojem već sada uživamo, ili samo još malo pa ćemo uživati u plodovima samopregornog rada gradonačelnika pod neumornom dirigentskom rukom Gospodara Vučića. Tako grad blješti sjajem skorašnje budućnosti, djeda mrazovi se razmileli po gradu, jelke nadvisuju jedna drugu. Šta je to dati 83.000 Evra za plastični surogat jelke. To nije bacanje para poreskih obveznika nego 10-godišnja investicija koja će dovoditi strance koji će ostaviti milione evra po beogradskim kafanama, ciganskim trubačima, hotelijerima i hostelijerima, proizvođačima suvenira i djedamrazovskih kapa sa paleće-gasećim led sijaličicama i plišanih jelenskih rogova.

I kad sam pomislio da se dr Mali pogubio u računici i moralu i zbog čega se čovjek nekih normalnih ljudskih skrupula postidi i skloni iz javnosti, Siniša se vrati iz grogi stanja uvjeravajući nas da ne vidimo ono što vidimo i ne znamo da računamo ono što se uči kao tablica množenja brojeva do 10. Ali pošto je ovo broj od 83.000 uvjerava nas da važi neka druga matematika i neki drugi fizički zakoni. Gravitacija nas ne drži uz Zemlju, nego nam Zemlja ne da da se od nje otisnemo.

Pomislih da  se i njegova doktorska disertacija bavi takvim nadnaravnim stvarima. A ne njegova je tema

“Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i iskustva Srbije” Nisam je čitao ali pretpostavljam da su iskustva Srbije obrađena kroz case study: novogodišnja jelka. Kakva anticipacija, koji pogled u budućnost! Case study iz budućnosti kao legitimacija za akademsko zvanje doktora. Mislim, na doktora nauka.

=0=

29.12.2017. prisustvovao sam na Elektrotehničkom fakultetu odbrani doktorskog rada kandidatkinje Sanje Vujnović. Naslov rada:

“Детекција стања ротационих актуатора заснована на анализи акустичких сигнала“ пред комисијом у саставу: др Жељко Ђуровић, редовни професор, Електротехнички факултет у Београду, др Бранко Ковачевић, редовни професор, Електротехнички факултет у Београду, др Зоран Перић, редовни професор, Електронски факултет у Нишу, др Горан Квашчев, доцент, Електротехнички факултет у Београду, др Милан Бебић, доцент, Електротехнички факултет у Београду, др Драгана Шумарац Павловић, ванредни професор, Електротехнички факултет у Београду, у петак 29.12.2017. године у 11 часова, у сали 62.

Jasno, ja sam bio na strani ponosnih roditelja i onih malobrojnih koji kandidatkinju znaju od rođenja pa sva načela objektivnog izvještavanja o tom događaju padaju u vodu. Utoliko više što moje filološko obrazovanje slabo poznaje rotacione aktuatore a još manje kako putem akustičnih signala detektovati njihovo stanje. Ali opet kao netko tko je održao barem stotinu prezentacija (pokatkad i o temama koje bolje poznajem od rotacionih aktuatora), mogu kandidatkinju ocijeniti kroz način prezentiranja rada i kretanja kroz  analizu tako da i jedan filolog može razumjeti šta se radom postiglo i u čemu je njegova naučna vrijednost i pomak u odnosu na do sada proučeno. A kandidatkinjina smirenost i suvereno, donekle nonšalantno, vladanje pojmovima i materijom uvjeri laika da iza svega stoji temeljan rad a o znanju da se i ne govori. 

Sa nešto priloženih fotografija možete se uvjeriti kako je to izgledalo tokom odbrane i obrazloženja komisije kao i potonjeg čašćenja u neformalnoj atmosferi u KST. U koga, da se prisjetim, nisam ušao od tamo neke 1973-74.

Naknadno gledajući fotografije sjetih se nečega što sam zapazio tokom uživanja u prigodnoj proslavi. Starije i mlađe kolege i koleginice sa katedre su se kao djeca iskreno odana igri i radosti postignuća mlade koleginice združili oko spojenih stolova. Tako da vidite doajene poput gospođe Srbijanke Turajlić i gospodina Branka Kovačevića na čija su se ramena uspinjale tolike generacije mladih naučnika i stručnjaka. Vidite doajene kako se raduju uspjehu svojih učenika i vidite učenike nepodeljenog poštovanja prema  starijima čija pokroviteljska ruka ih je usmjeravala. Kao što vidite dvije cimerke koje dijele sobičak u nekom kabinetu kako se raduju i podržavaju doživljavajući tuđe uspjehe kao vlastite. 

Pa kako da ne pomislite da budućnost postoji i da se Zemlja ipak okreće.

   

Kada sam razmišljao šta i  kako da pišem o dr Sanji Vujnović, imao sam u glavi jednu sliku i jedno aktualno zbivanje.

Slika me podsjeća na djevojčicu Sanju Vujnović koju smo njen otac i ja vodili na seriju predavanja o astronomiji u ono slikovito malo zdanje astronomskog društva podno Kalemgedana. Bijaše li to ona godina bombardovanja Srbije?! Kada je Sanjica netrepčući zašla među zvijezde, a mi smišljali kako da se izvučemo iz političkog gliba u koje su nas uvalili ondašnji Miloševići (čiji pioniri i omladinci sada vladaju i tadašnje blato vide isključivo kao svoje blago. /by the way, napisah jedared čini mi se kako sam kao klinac one godine kada je bio zemljotres u Skopju (1963.?) bio kod nekih rođaka u nekom selu kod Petrinje, pa su mi tražili da im naveče čitam iz neke pjesmarice razne deseteračke pjesme. Nevičan ćirilici, uporno samo „blago“ čitao kao „blato“/).

S druge strane, aktualno zbivanje sa dr Malim Sinišom nagonilo da me u naslov ovog posta stavim: „Dr Sanja Vujnović versus Dr Siniša Mali“.

Makar mi za poantu današnjeg pisanija taj naslov sasvim dobro odgovara, moj mi subjektivni ponos ne dozvoljava da jedan vrijedan rad i dr Sanju dovodim u ikakvu vezu sa dr Malim.

Uostalom, nomen est omen.    

=0=

Vratimo se na astronomiju i još jednu fascinantnu fotografiju. Američki astronaut Bruce McCandless jezdi svemirom otkačen od svemirske stanice a ispod njega plavičasta Zemlja. Fizičari i ne samo oni lako će objasniti šta je sve trebalo učiniti da bi Bruce ostvario svoj san.

Zato budućnost pripada Sanjama i svim onim Galilejima koji su uporno gledali u zvijezde da se među njih otisnu.