112

Osvanuo je divan proljetni dan. Ustao sam oko 10 i pun nenadane radosti pohrlio na balkon da uživam u jutru. Ne znam šta sam lijepoga sanjao da je ushićenje trajalo neko vrijeme dok su se hladne snježe pahuljice zabadale u lice. Tek mi je iznenadna hladnoća ukazala da je vani napadao snijeg i da se poredak godišnjih doba okrenuo. Iz proljeća se ulazi u zimu.

xxx

112

Novi termini i brojevi ulaze u našu svakodnevicu:

Do 6 sati jutros zabilježena su 44 nova pozitivna testa na korona virus od 86 testiranih. Ukupan broj oboljelih popeo se na 283, broj umrlih 3, a broj izlječenih 15.

Iz dana u dan pratimo tu mračnu statistiku. Prvih smo dana znali odakle je prvi, pa i drugi oboljeli. Poslije smo locirali samo mjesta na kojima se pojavljuju: Subotica, Kikinda, Beograd, Kraljevo, Niš... Sada već ne znam da li su brojevi sa početka tačni. Još ako bih računao da na svakog otkrivenog zaraženog dolazi vjerojatno 10 neotkrivenih. Ne smijem ni pomisliti.

A što tek ako bih počeo da nabrajam sumanutu statistiku iz Italije.

Broj 112 kakav sam stavio u naslov ovog teksta NEMA nikakve veze sa koronarnom statistikom. To jest, nema direktne veze.

112 je stepenika od prizemlja do mog 7. kata. Od definitivne odluke da se više ne igram kršenja zabrane izlaska za 65+ odlučio sam da svoju fizičku kondiciju nekako povratim pješačenjem niz i uz stepenice. Najmanje 3 puta dnevno. Da razmrdam kukove i koljena. Mogao bih reći da sam dosta zadovoljan. U penjanju ubrzano disanje počinje negdje između 5. i 6. kata. Do 7. stižem bez problema. Od sutra ću početi da mjerim vrijeme i da ubrzavam.

xxx

Zamišljam kako izgleda penzionerski dan mojih saplemenika penzionera. Drugi im dovlače hranu, iznose smeće. Kese se kažu ostavljaju u hodniku, donosilac se izmakne, domaćin otvara vrata  i iznosi novac u plastičnoj kesici. Donosilac sa maskom i u rukavicama. Neman još primjer iz sopstvene prakse i ne mogu tačno opisati  kako čiava operacija izgleda. A ostatak dana prolazi uz TV i sve one crne brojeve sa početka teksta. Pa ako i imaš zdravog razuma da racionalizuješ realnu opasnost po sebe od pandemije, raspametiš se izbombardovan vijestima, konferencijama za štampu raznih ministara i ljekara.

Velika je sreće što ne gledam televiziju već priličan niz godina te sam lišen napada virusa sa TV ekrana. Ovako znam kad je konferencija za štampu ministra Lončara i epidemiologa Kona i koji sat kasnije nađem na internetu skraćeno šta su smisleno rekli. Vučića ne slušam. Ne volim lošu glumu. Ni kukanje niti prenemaganje.

Sapienti sat.

xxx

Neka svjetska novinska agencija dodijelila je godišnje nagrade za najbolje fotografije divljih životinja u prirodnom okruženju.

Kako nas je danas zatrpao snijeg, odlučih se za potonju fotografiju jedne golubice u Norveškoj.

Oreol potiče od neke ulične svetiljke. Zamislite snježnu vijavicu i živo stvorenje omotano perjem.
U njemu kuca srce.

Mahunasta boranija

Eh, gde je onaj buntovnik od mene! Onaj iz 70-tih prošlog veka koji je kao mladi komunista brbljivo kritikovao sve postojeće, a sada kada ima dobre razloge za kritiku ulenio se i bavi se kuvanjem.

Sećam se negde u jesen 1971. u vreme sloma mas pokreta u Hrvatskoj došao ja iz Beograda u Karlovac, beše li oko Dana republike ili Nove godine – nisam siguran, organizovan neki skup u Domu JNA na kojoj je politička zvezda u usponu, Stipe Šuvar, poslat da patijske kadrove u Karlovcu uči pameti. Tribina sa postavljanjem pitanja. Ja mlad, drčan i brbljiv, postavim neko osetljivo pitanje o nepotizmu u političkom vrhu Karlovca. Sala ućutala, imena nisam pominjao ali su svi znali na koga se misli. Šuvar nešto smandrljao i prešao na drugo pitanje. Ja uživao u neočekivanoj slavi znatiželjnih pogleda (sada mislim da sam zbog toga i postavio pitanje, još preciznije, radi jedne lepe „skojevke“ koju sam nastojao impresionirati). Partijske posledice nisam trpio. Mislim da karlovačkoj vrhušci nije bilo poznato da li uživam ičiju podršku pa su zaključili da mudro sve prećute.

Danas, kad imam svaki razlog da dobrano raspalim po kapitalističkom sistemu u kome je profit važniji od brige za javno zdravlje i dobrobit podanika države, ja se ućutao i samo u sebi podržavam razne pametne člankopisce, na Peščaniku naprimer, koji nabacuju primere nemara kapitalističke suprastrukture. Vlastima Italije je bilo važnije da Atalanta pobedi Valensiju u Milanu i da napune stadion desecima hiljada vatrenih navijača iz Bergama, koji su se žešće izljubili i izgrlili nakon što je Atalanta torpedovala Špance, nego da zabrane dolazak gledaoca na tribine. Sada se pokazuje da je taj skup egzaltiranih navijača bio biološka bomba za širenje virusa u Italiji i šire (koliko čujem bilo je budala i iz naših krajeva koji su išli na tu utakmicu). Ili kako Tramp hoće da Amerikanci kupe nekog evropskog proizvođača vakcine da bi tu vakcinu prodavali jadnom narodu, svom ili po svetu, sasvim svejedno.  Ili domaći primer perfidnih gazda (prepričavam delove teksta Maria Reljanovića  „Promena svesti“ u današnjem Peščaniku) koji teraju radnike da dođu na posao kada je ukinut gradski prevoz a oni nemaju svoj automobil, da bi im elegantno uručili otkaz zbog kašnjenja na posao jer naravno u ugovoru o radu stoji da „ako radnik kasni na posao... poslodavac ima pravo...“ Sve fino pravno pokriveno po Zakonu o radu koji su pravili poslodavci.

Sve zapadne zemlje (moguće da ima neki izuzetak, izvinjavam se na generalizaciji) kasnili su sa uvođenjem drastičnijih mera ograničeja kretanja jer su se prepali ekonomskih posledica. Brige njih za par hiljada umrlih, penzioneri su ionako teret za penzijske fondove, ali pokazalo se da virus ne razlikuje bogate od siromašnih, političare od podanika, tako da se strah za sopstvena pluća /drugim rečima - dupe) pretvorio u brigu za opstanak nacije ili naroda (kako ko razumije razliku). Cenu ekonomskog nazadovanja platiće ionako radnici. Biće ih sve više nezaposlenih. Da ne elaboriram dalje, poznato je gde to vodi.

O tempora, o mores! uzviknuo bi današnji Ciceron i pogledao me prezrivo kako  se u ovim vremenima krize iz bivšeg buntovnika pretvoram u pakosnog ilegalca koji svoje dostojanstvo misli da vrati malim prekršajima nametnute discipline.

xxx

Ajd sada malo ozbiljnije oko dileme da li u vreme teških problema sa kojima se vlast suočava pokušavajući da zaštiti svoje građane, da li, dakle, u takva vremena građanin ima pravo da kritički govori o toj istoj vlasti znajući da je ona i te kako kriva što je zdravstveni sistem u kolapsu, što je politika potisnula struku (a ta ista im je sada jako potrebna jer narod samo doktorima veruje kada govore o onome što  im struka nalaže), što nam predsednik kao patetični glumac čas preti, čas nas kao boga moli, čas kaže da masku neće nositi a onda je stavi jer stručnjaci iz Kine neće da imaju posla sa dužnosnikom koji ne poštuje mere koje je uveo.

Naravno da treba. Bez obzira što za sunovrat državne organizovanosti u vremena krize nije kriva samo ova sadašnja vlast. Jer vredi caru govoriti da je go čak i kada podastrta paževska posluga oko cara narodu (naciji) priča kako car ima divno ruho.  

xxx

I kad pravedni gnev iskalim na laptopu i uobličim ga u mudre rečenice, ja kao bivši buntovnik pređem u kuhinjum podgrijem boraniju od jučer, pripremim zelenu salatu sa rotkvicama i narežem ruski hleb.

Ptica trkačica i salata od spanaća

Danas me ceo dan proganja osećaj nelagode i nekakve krivice.

Najviše zato što sam jučerašnji tekst završio optimističkom radošću o lepom danu. On zaista jeste bio lep sa stanovišta ugrabljene slobode kretanje po lepom danu.

S druge strane, moji prijatelji su me kritikovali što izlazim i izlažem sebe rizicima. Ne samo zbog virusa nego i mogućih neprilika sa vlastima, kao i pružanjem negativnog primera.

Mislim da su delimično u pravu. Delimično - zato što sam, bez obzira na kršenje propisa, postupao veoma obazrivo tokom svoje šetnje izbegavajući ljude i držeći se razmaka kada sam bio u nečijoj blizini.

Pored toga, jutros me dočekala vest o zemljotresu u Zagrebu kao i potonje telefoniranje tamošnjim prijateljima. I zamislite ako je neko od njih danas pročitao moj jučerašnji tekst i naišao na zaključak o divnom danu. A oni morali jutros istrčati iz svojih domova i voditi računa o virusu, šteti u stanovima i kućama. Dok su napolju čekali da prođu naknadni potresi, tzv. smirivanje tla, počeo je i sneg. Zaista, nimalo prijatan dan.

Moj jučerašnji „ispad“ svakako ne zaslužuje pažnju niti osećaj krivice koji me prati. Ali ipak, neću se više upuštati u slične ilegalne postupke.

xxx

Svakog jutra,  ali zaista svakog, nešto pre 9 (a leti u samo svitanje), na popločan sportski teren ispred moje zgrade izlazi na svoje polusatno trčkaranje jedna žena, možda bliže 40-tim nego 30-tim. Svaki put ostavi neku sportsku torbu, pretpostavljam sa odećom za presvlačenje, na tačno određenoj tačci na terenu. 

Od te tačke, s desne strane negde po sredini, ona trčkara po tačno definisanoj liniji do drugog kraja terena. Iz načina trčanja, torzo ide ispred nogu, čini se da kao da ima problema sa kukovima. Mislim da trči iz terapeutskih razloga. Svakog jutra. U sebi sam je nazvao „ptica trkačica“ mada niti trči brzo, niti se mnogo odvaja od betonskih ploča. A nema ni opakog kojota koji je juri i smišlja kako da je ukeba. Ponekad mi se čini da jedva uspeva da podigne noge i da mora da se prisiljava na nešto što joj ne pada lako.

Ja joj se u stvari divim. Kao verovatno i gomila drugih koji su je zapazili a u sebi se kaju što i sami  ne posvete dužnu pažnju svom zdravlju i kretanju.

xxx

Nesumnjiva korist mog jučerašnjeg ilegalnog izleta iz kućnog zatvora je spravljanje meni omiljene salate od svežeg spanaća. Sprema se ovako:

Spanać oprati i očistiti od žilica. Iscepati na manje komade.

Dodati iseckan beli luk. U mom slučaju - mladi beli luk. Sve sa zelenim delovima iznad belog tela.

Posoliti, po ukusu.

Preliti jogurtom. Može i kiselim mlekom (čak mislim da je sa kiselim mlekom ukusnije, ali nisam ga imao).

Promešati.

Promešanu salatu posuti iseckanim peršunom.

Dobijenu salatu u slast pojesti.

Valjalo bi jednom da napravim punu činiju i odnesem prici trkačici. Prijao bi i njoj Popajev omiljeni afrodizijak.

Šetnja sa Ellom

Šetnja. Prva u zadnjih 8 dana. Kijavica/alergija/grip (nejasne su mi granice između
nabrojanih medicinskih pojmova) u zalasku. Lijepo vrijeme. Kako ne izaći.
Stara je mudrost da je zabranjeno voće najslađe. Zamislite da imate 65+ (tako nas danas određuju) i da podliježete općoj zabrani izlaska. Ima li većeg izazova nego
prekršiti zabranu sa najvišeg mjesta u državi? Hej, prekršiti zabranu vrhovnog komandanta. Onog koji jaše na čelu kolone.
Svakako to ne činim da bih izazivao državu. Kao 8-dnevni apstinent pojavljivanja
napolju (bacanje smeća u roku od 2 minuta ne računam kao kršenje propisa)
preduzeo sam sve mjere. Sišao sam peške sa 7. kata. Ništa nisam dodirivao. Ulazna
vrata sam otključao svojim ključem i otvorio laktom. Držao sam distancu od ljudi
veću od 2 metra. Napravio sam krug do pijace na Medaku III. Kroz park koji liči na
šumu iza zgrada (odajem priznanje arhitekti ovog naselja, vodio je računa o zelenilu i
načinu kretanja ljudi kroz kraj. Bez previše betona i asfalta. A zasađeno raznovrsno
drveće. Jedva čekam da krenu prvi plodovi. Prošle godine sam cijelog ljeta jeo voće
sa drveća iz zabačenih ulica: šljive, jabuke, kruške, dunje. Brao sam i orah na kraju
sezone).
Ispred Maxija napolju red. Ljudi razmaknuti jedni od drugih. Konačno i postariji ljudi
na obezbeđenju u supermarketu (obično se lijeno šetkaju iza kasa) imaju neku
funkciju. Uniformisani 50-togodišnjak. Maska, rukavice. Pušta jednog po jednog. Ne
ulazim i nemam namjeru.
Samo jedna ilegalna tezga bez sezonskog povrća.
Jedna pudlica vezana za rešetku čeka nestrpljivo svog gazdu.

xxx

Tezga do ulice Vojislava Ilića, glavne prometnice u kraju. Ima salatu, špinat, kupus,
mrkvu. Nema bijelog luka.
Uključujem slušalice i Radio Beograd 2. Kao naručeno - emisija o Elli Fitzgerald.
Prava stvar. Odmah na početku „Summertime“ Georga Gershwina. Sa Louis
Armstrongom. Pogledaću posle na YouTubu ima li taj snimak.
Ima. https://www.youtube.com/watch?v=LDF4_qVgbFU

Njišem se sa beračima pamuka na američkom jugu i penjem uz brdo kroz park-šumu
Medakovića III. Zamičem između zgrada, izbegavajući šetače pasa i roditelje sa
malom djecom.
Your daddy is rich and your mother is good looking

xxx

Moja omiljena pekara, gdje u normalna vremena uzimam dobre sendviče dok čekam
na početnoj stanici trole 29, zatvorena.

Pijaca otvorena, ali poluprazna. Nalazim zelenu salatu, mladi bijeli luk,
rotkvice, dobro parče sušene slanine, prodavačica sa maskom. Kaže mi u povjerenju
da se u 1 zatvara pijaca i ne zna da li će sutra biti tu. Cijene normalne.

Ella: Someone to watch over me. https://www.youtube.com/watch?v=gDhF-PsDuCw

xx

Spuštam se sa okretnice sa kesom.
Nekoliko djevojaka u maskama ručne izrade, u raznim dezenima. Kreativnost i
preduzimljivost na djelu.
Na košarkaškom terenu pored ulice Vojislava Ilića momci između 20 i 30 igraju
košarku. Hm, bliski kontakti, dodiri. Nije u redu.
Teren renovirala kladioničarska firma „Mozzart“ koja je verovatno najjača u Srbiji, a
pretpostavljam i šire. Kompanijske plave boje na asfaltu i velika reklama na ogradi.
Nije u redu. Sigurno da treba da ulažu u izgradnju terena ali je sigurno i to da ne
treba reklamirati kladionice. Oni će reći da reklamiraju brand i socijalno odgovorno
se ponašaju. Pazi bogati. Ne znam kako je zakonom o igrama na sreću regulirano
kako se dijeli novac koje kladionice zarađuju. Sudeći po širenju broja Mozzartovih kladionica  – nešto nije u redu oko zahvatanja u njihov profit. Ne znam ni kako institucija
koja ih oporezuje (ima neko tijelo, čini mi se) dijeli dobijeni novac. Ne znam ni kako
ih kontrolira. Plašim se da tu ima puno rupa.

Ella:These foolish things (remind me of you)
https://www.youtube.com/watch?v=mshV7ug8cdE
Rastopio sam se, sjeo na klupu i pustio da se baršunasti glas razlije mojom dušom.

xxx

Na tezgi pored Vojislava Ilića kupujem špinat (pola kile) i stručak peršuna. 100
dinara. Kompletirao sam današnju nabavku.

xxx

Nisam se selfirao napolju. Ne bih da me face recognition techniques, kupljene od
brata Sija, uhvate u kršenju propisa. Jeste da sam naslutio put kretanja i objavio
vrijeme. Jeste da mogu da nađu na FB i drugdje kojekakve slike na kojima se
pojavljujem. Pa j... ga, ako se baš toliko pomuče, tu sam. Snosiću posljedice.
Sutra mjenjam rutu i vrijeme.

Oh, how I feel great today!

Šišmiš

Stručnjaci kažu da četvrtinu sisara na svetu čine slepi miševi. Ili šišmiši – zar ne zvuči simpatičnije. Ima ih oko 1100 vrsta i rasprostrajeni su po celoj zemljinoj kugli sem tamo gde je previše leda i hladnoća.

Ljudi ih uglavnom ne vole a u mnogim pričama i mitovima napijaju se krvlju nevinih ljudskih spodoba. Prerasli su u vampire a očovečili se u Drakuli.

Znam da ste pomislili da je priča o šišmišima večeras rezultat dosta zasnovane tvrdnje da ova pošast od korona virusa ima veze sa njima. Tvrdnja stoji, ali čvrstih dokaza nema. Šta ne znači da naučnici iz celog sveta ne proučavaju jadna mala stvorenjca. 

Zašto priča ima smisla?

Preporučujem za čitanje jedan interesantan članak objavljen na CNN.

https://edition.cnn.com/2020/03/19/health/coronavirus-human-actions-intl/index.html

 Neki su se namrgodili na pominjanje CNN kao ne baš kredibilnog izvora informacija. Kako kad i ovisi o čemu se radi. U ovom članku postavlja se interesantna hipoteza o vezanosti korona virusa za šišmiše i krivici čoveka što je taj virus došao do čoveka. Ako vas mrzi da pročitate, ja ću ovde slobodno prepričati ono što mi se čini najinteresantnijim.

Dakle.

Šišmiš je jedini leteći sisar i s obzirom da nije ptičje građe treba mu dosta energije da bi leteo. Pri letenju mu se povećava temperatura tela zbog utroška energije. Iz istih razloga razvio je veoma specifičan metabolizam koji mu je omogućio da se lako prilagođava svim geografskim širinama i dužinama, sem veoma hladnih područja. Njegova prilagodljivost je dovela do pomenutih 1100 vrsta. Ista ta njegova specifičnost i adaptibilnost omogućila mu je da preživi sve viruse kojima služi kao zgodna parazitska osnova. A s druge strane virusi kojima je šišmiš poželjna podloga adaptirali su se na promene temperature koje šišmiš ima u stanju mirovanja i za aktivnog letenja noću. Otuda su virusi tipično nalaženi na šišmišu razvili otpornost na povišenu temperaturu. Sadašnja iskustva govore da zbog toga korona virus kada se zakači za čoveka relativno lako preživljava povišenu temperaturu koju kod čoveka izaziva neumorni imunološki sistem - borac protiv svih uljeza. Sledstveno tome je i tumačenje da se starije osobe (me, myself included) čiji je imunološki sistem biološki istrošen ili je raznim drugim bolestima uveliko ugrožen (me, myself included) teže nose sa virusom kome mi stariji (me, myself unfortunately included) predstavljamo idealnu podlogu.

Deluje razumno. 

Ali šta je sa tvrdnjom da je ČOVEK kriv što je virus sa šišmiša, posredstvom drugih životinja došao do čoveka?

Neki drugi intervjuisani naučnici su proučavali uslove koji su vladali na pijaci divljih životinja u Vuhanu gde se, po pretpostavci koja nije dokazana ali ni odbačena, između ostalog trgovalo živim šišmišima kao i drugim životinjama, ili njihovim mesom. U dosta istočnih naroda meso raznih divljih životinja se smatra delikatesom ili pak eliksirom a često se u raznim varijantama pojavljuje u tradicionalnoj medicini.

Naučnici su ustanovili da su uslovi života šišmiša i drugih živih životinja na toj pijaci bili takvi da su svi bili u jako bliskom kontaktu i da je lako moglo doći do prelaza virusa sa šišmiša na neku drugu životinju pa onda, u krajnjoj instanci, i na čoveka. Naravno, ne misli se samo na jednu jedinku u jednom jedinom času. Ta pijaca funkcioniše godinama. Pa zašto se onda ranije nije pojavio virus? Pa jeste, samo nisu bili uslovi za njegovo ovoliko širenje. A šta se promenilo? Promenilo se to što su šišmiši sve ugroženiji (neko će se možda setiti da je 2011. bila godina šišmiša, u smislu napora da se kao vrsta sačuvaju zbog njihove nesumnjive koristi) i da zbog smanjivanja njihova staništa usled krčenja šuma bivaju sve ugroženi i žive pod ogromnim stresom. Naučnici pak tvrde da upravo zbog stresa nasalog ugroženošću i uslova života u zgusnutom prostoru u kavezima na pijaci u Vuhanu, korona virus koji obožava povišenu temperaturu, postaje osobito aktivan i lako se prenosi.

Ok. U ovom sledu uzroka i posledica ima dosta slabih i pipavih mesta. Zato se naučnici i trude da sve povežu i dokažu. Mogu samo da zamislim koja je strka u laboratorijama širom sveta, posebno virusološkim, da se što više saznanja sakupi i dođe do koherentnog tumačenja.

xxx

Pošto sam vas dobro naplašio ovim tumačenjem, hajde da vas relaksiram jednom istinitom pričicom iz nesretne historije šišmiša.

Za drugog svetskog rata, kada se Amerika pripremala da uđe u rat sa Japancima, Ruzvelt je bio dubokog uverenja da se Japanci, iz ne znam kog razloga, jako plaše šišmiša. (Mada, s obhirom na prethodno štivo, ne bih isključio da je bila neka epidemija za koju su pedantni Japaci okrivili šišmiše). Pala mu je na um ideja da bi mogao žešće nauditi Japancima kada bi iz aviona iznad gradova bacio na desetine hiljade šišmiša. Naredio je avijaciji da izvrše probe. Svaka vojska sluša svog vrhovnog komandanta, pa je tako izvršila probu. Avioni su morali da lete visoko zbog protivavionske odbrane i tako su sa neke prilične visine iznad nekog poligona u Americiu izbacili neku količinu šišmiša. Niko se nije dosetio da šišmiši ne trpe velike hladnoće na visinama. Svi su šišmiši pocrkali i popadali po poligonu. Od ideje se odustalo.

xxx

Kostim šišmiša na jednom balu pod maskama je simbol iza koga se krije zaplet u najpoznatijoj opereti Johana Štrausa mlađeg – Šišmiš. Ali tu priču morate sami saznati. Jer ako nastavim, u atmosferi koronarnog zanosa, pojaviće vam se koji šišmiš u snovima. 

A onda jao meni! Poslaće neko policajca da proverava kada iznosim smeće iz stana i napuštam stanište svoje samoihzolacije. Ni sve, u međuvremenu stečene veštine Tihog i Prleta, neće mi pomoći.     

La Lotta continua

Tačno u 20.00 prolomio se aplauz sa balkona na Medakoviću. Pozdrav zdravstvenim radnicima koji sebe izlažu do maksimuma da bi mi znali d u koga možemo da se pouzdamo.

Samo pretpostaviti mogu na kakvim su mukama zbog nedostatka opreme i svega što prati ovo naše nesretno zdravstvo decenijama unazad. Moja malenkost je od svojih najranijih godina bila čest korisnik njihova znanja i umjeća (ne pretjerujem kad kažem da ne bih dosegao ove godine da nije njih bilo) i nikada, ni u jednom jedinom trenutku, nisam doživio da netko od njih, bez obzira na sve okolnosti u kojima rade, nije pružio sve što je do njih da pomogne i odradi svoje.

Daleko bi me odvelo da nabrajam što sve fali njima i našem zdravstvu. Napokon, svako od vas ima nekog bližnjeg koga su vam oni sačuvali i pomogli, ako već niste i sami lično iskusili. Kao što ste vidjeli u kojim i kakvim uslovima rade (mislim na one državne).

Sada, u ova teška vremena, kada su se sve vlasti unazad 30 godina trudile da ih unazade i obesmisle, sada i taj mali znak pažnje, taj snažni višeminutni aplauz iz zgrada u kojima jedva da znamo po nekog susjeda, znači da ipak znamo ko misli na nas i kad ni sami ne umemo da se čuvamo.

xxx

Mislio sam večeras opet da iritiram dežurnog ćuvara mira i reda u mom kraju ali nisam nakupio dovoljno smeća. 

A i družina okupljena oko produkcije Alumnija Filološkog fakulteta se razgoropadila pa već dva sata brainstormujemo oko novih ideja za naše #koronarno čitanje i kojekakve druge stvari koje pripremamo i razvijamo. Grupa jača i bistri umove. Pa i mene matora podmlađuje.

Kada sam negdje s ljeta prošle godine razmišljao kako da Alumni nađe neki smisleni program koji bi povezao studije jezika i književnosti sa savremenim tehnologijama i kada smo nas nekoliko razvili ideju o video produkciji, ni slutio nisam da će to dovesti do spajanja priličnog niza mladih ljudi koji od svog fakultetskog života hoće da učine više nego što im fakultet pruža. I taman kada smo došli do prostora, počeli da se opremamo, čak i svoj mali bife da oformimo, a sve bez dinara, dođe ova prokletinja od virusa. Pomislio bi čovjek da se sve odlaže, da se povlačimo među svoje zidove i brinemo samo o sebi i bližnjima.

Dan nije prošao a već su počele ideje da se razmenjuju. Nešto smo naučili, znamo da snimamo, učimo da montiramo, svi imamo mobilne, neka znanja i umjeća – dakle samo nam teme fale. A teme svuda oko nas: pandemija, izolacija, osamljivanje, život u uskim i malim zajednicama, policijski čas, zabrane izlaska (doduše samo sam ja taj 65+). Krenu ideja Koronarno čitanje (najsrdačnije preporučujem da pogledate na Facebooku našu stranicu ALUMNI FILOLOŠKOG FAKULTETA UNIVERZITETA U BEOGRADU gdje ćete pod #koronarno čitanje naći preporuke što valja pročitati i šta se trenutno čita) i nemojte da vam neko kaže da čitanje nije IN.

I kad vam pišem da i vi snimite sebe sa svojim prijedlozima za čitanje, nije to samo onako da se pravimo važni. Ne pravimo se važni nego je VAŽNO da jedni drugima ponudimo dobre naslove i kažemo šta nam se sviđa.

Biće toga još. Na žalost, ovo čudo sa koronom neće tako brzo kao što vjerovatno mnogi još misle. Valja se naoružati. Borba se nastavlja..

La lotta continua!

Op cvrc gevezen zajn

Svakako ste čitali, a ko se zainteresovao mogao je i da čuje, kako su Talijani počeli da pevaju sa terasa i prozora svojih privatnih prostora. Od himne do operskih arija. Jedna lako sprovodiva radnja pokazivanja da smo živi. Možda i zdravi.

S tog stanovišta gledano, moram da pohvalim moju komšinicu (neka se ne ljuti ali mislim da je prešla 70) koja pušta narodnjake skoro svake večeri. One stare, dobre. Cune, Tozovac, Lepa, Zaim Imamović, Safet Isović, Nada Mamula, Boro Spužić Kvaka, Vasilija Radojčić ... Otkud mi sva ta imena? To je slušala i moja majka, šta više, ploče je kupovala. One sa 45 obrtaja. Naravno, ušunjali su se u tu zbirku i Slavko Perović, Nikola Karović i Dijego Varagić a čini mi se da sam čuo i Vice Vukova i Zdenku Vučković. Moja nagluva komšinica pušta muziku svoga života a mi iz stanova levo i desno od nje uživamo. Tj. ja uživam a komšinica sa desne strane se svakog jutra žali na neodmerenu buku. Dok se ona žali iza poluotvorenih vrata (neko joj je nešto doneo iz samoposluge) muž iza njenih leđa vrti dlanom u visini njene glave. Ukazuje da mu je žena malo šenula pa da ne zamerimo. Šta se tu može.

xxx

Sunčano jutro trećeg dana samoizolacije. Čitam na „Peščaniku“ da se tako davne 1830 na jesen Puškin sklonio od kolere i opšteg karantina na neko imanje zvano Veliko Boldino i nedeljama nije viđao nikoga. Veli autor da je Puškin za to vreme napisao svoja najbolja dela koja su postala temelj velike ruske književnosti. Čak se uvrežio termin – Boldinska jesen.

Tako se ja zanosim, pred zimu svog života, da će neko u mom nekrologu reći da sam u proleće 2020. imao period stvaralačkog uzleta. Da se nekrologista mnogo ne muči – neka taj period nazove Medakovićevo proleće. A ja ću se potruditi da zaista uobličim i skončam započeta pisanija. Naravno, kad jednom prođe ova prokleta prehlada, sinusi se otčepe i zasuzene oči mi dozvole da buljim u ekran.   

xxx

Vidim, kroz suze doduše, da je na Plavom mostu saobraćaj znatno smanjen )ovo pišem oko 16.00). Jutros u 8, kad je inače zastoj, automobili promiču neshvatljivom brzinom. Valjda će to zadovoljiti našu Premijerku koja se ljutnu na svoj narod pre neki dan. „Narode moj“ vikao je Zoran Radmilović kao Kralj Ibi. Zašto mi se baš taj uzvik ubacio ovde u tekst ne razumem baš. Možda je objašnjenje u nipodoštavajućem odnosu elite prema običnom puku.

„Eh kakva bih ja Premijerka bila kad bi me narod slušao“.

Treba promeniti narod. Naći neki bolji.

Plavi most je inače za nas Beograđane simbol prostitucije. Nekad su postojale tri lokacije sličnog simboličnog značenja za taj nivo ulične prostitucije: Picin park kod Ekonomskog fakulteta, Autoput kod hotela „Nacional“ na ulazu u Beograd i „Plavi most“ na istom autoputu ali na izlazu ka Šumadiji. Picin park je postao parking i mesto okupljanja nesretnih emigranata, „Nacional“ i „Plavi most“ da li funkcionišu – ne bih znao reći. Verovatno je u ovo zarazno doba nastupila kriza u ovom poslu. Mada, najstariji zanat na svetu ume da se održi.

xxx

Pokret koronarnog čitanja Alumnija Filološkog fakulteta se širi. A ima i drugih inicijativa da nam kultura ne ispadne iz vidokruga. Virtualni muzeji, simljene pozorišne predstave... Jas am dosta meni nedostupnih muzeja obišao na taj način. Pogledajte sajt:

https://artsandculture.google.com/partner?hl=en 

svašta može da se nađe. Ali knjiga je ipak najvažnija. Preturite malo po svojim bibliotekama.

xxx

Da ne bih dobio neku boleštinu zbog nebacanja smeća već tri dana, odlučio sam se večeras na akciju dostojnu Otpisanih. U 5 do 20 uzeh dve kese smeća, spustim se 7 spratova peške i izađem iz zgrade. Do kanti za smeće preko puta. Nigde nikoga. Bacim smeće i vratim se do ulaza i otključavam ulazna vrata. Na ulazu do mog, uniformisani čovek (rekao bih komunalna policija) gleda na sat. Ja se nešto zapetljao sa ključem. On odmahuje rukom da požurim. Valjda je bilo 1 minut do policijskog časa.

Osećao sam se kao Tihi ili Prle u okupiranom Beogradu. U stvari, kad sam ušao u ulaz i pozvao lift imao sam neki pobedonosni osećaj kao onaj lik iz Otpisanih što ga glumio Ivan Bekjarev i njegova čuvena replika:.

Op cvrc, gevezen zajn.