Svakako ste čitali, a ko se zainteresovao mogao je i da čuje, kako su Talijani počeli da
pevaju sa terasa i prozora svojih privatnih prostora. Od himne do operskih
arija. Jedna lako sprovodiva radnja pokazivanja da smo živi. Možda i zdravi.
S tog stanovišta
gledano, moram da pohvalim moju komšinicu (neka se ne ljuti ali mislim da je
prešla 70) koja pušta narodnjake skoro svake večeri. One stare, dobre. Cune,
Tozovac, Lepa, Zaim Imamović, Safet Isović, Nada Mamula, Boro Spužić Kvaka,
Vasilija Radojčić ... Otkud mi sva ta imena? To je slušala i moja majka, šta
više, ploče je kupovala. One sa 45 obrtaja. Naravno, ušunjali su se u tu zbirku
i Slavko Perović, Nikola Karović i Dijego Varagić a čini mi se da sam čuo i
Vice Vukova i Zdenku Vučković. Moja nagluva komšinica pušta muziku svoga života
a mi iz stanova levo i desno od nje uživamo. Tj. ja uživam a komšinica sa desne
strane se svakog jutra žali na neodmerenu buku. Dok se ona žali iza
poluotvorenih vrata (neko joj je nešto doneo iz samoposluge) muž iza njenih
leđa vrti dlanom u visini njene glave. Ukazuje da mu je žena malo šenula pa da
ne zamerimo. Šta se tu može.
xxx
Sunčano jutro trećeg
dana samoizolacije. Čitam na „Peščaniku“ da se tako davne 1830 na jesen Puškin
sklonio od kolere i opšteg karantina na neko imanje zvano Veliko Boldino i
nedeljama nije viđao nikoga. Veli autor da je Puškin za to vreme napisao svoja
najbolja dela koja su postala temelj velike ruske književnosti. Čak se uvrežio
termin – Boldinska jesen.
Tako se ja zanosim,
pred zimu svog života, da će neko u mom nekrologu reći da sam u proleće 2020.
imao period stvaralačkog uzleta. Da se nekrologista mnogo ne muči – neka taj
period nazove Medakovićevo proleće. A ja ću se potruditi da zaista uobličim i
skončam započeta pisanija. Naravno, kad jednom prođe ova prokleta prehlada,
sinusi se otčepe i zasuzene oči mi dozvole da buljim u ekran.
xxx
Vidim, kroz suze
doduše, da je na Plavom mostu saobraćaj znatno smanjen )ovo pišem oko 16.00).
Jutros u 8, kad je inače zastoj, automobili promiču neshvatljivom brzinom.
Valjda će to zadovoljiti našu Premijerku koja se ljutnu na svoj narod pre neki
dan. „Narode moj“ vikao je Zoran Radmilović kao Kralj Ibi. Zašto mi se baš taj
uzvik ubacio ovde u tekst ne razumem baš. Možda je objašnjenje u
nipodoštavajućem odnosu elite prema običnom puku.
„Eh kakva bih ja
Premijerka bila kad bi me narod slušao“.
Treba promeniti
narod. Naći neki bolji.
Plavi most je inače
za nas Beograđane simbol prostitucije. Nekad su postojale tri lokacije sličnog
simboličnog značenja za taj nivo ulične prostitucije: Picin park kod Ekonomskog
fakulteta, Autoput kod hotela „Nacional“ na ulazu u Beograd i „Plavi most“ na
istom autoputu ali na izlazu ka Šumadiji. Picin park je postao parking i mesto
okupljanja nesretnih emigranata, „Nacional“ i „Plavi most“ da li funkcionišu –
ne bih znao reći. Verovatno je u ovo zarazno doba nastupila kriza u ovom poslu.
Mada, najstariji zanat na svetu ume da se održi.
xxx
Pokret koronarnog
čitanja Alumnija Filološkog fakulteta se širi. A ima i drugih inicijativa da
nam kultura ne ispadne iz vidokruga. Virtualni muzeji, simljene pozorišne
predstave... Jas am dosta meni nedostupnih muzeja obišao na taj način.
Pogledajte sajt:
svašta može da se
nađe. Ali knjiga je ipak najvažnija. Preturite malo po svojim bibliotekama.
xxx
Da ne bih dobio neku
boleštinu zbog nebacanja smeća već tri dana, odlučio sam se večeras na akciju
dostojnu Otpisanih. U 5 do 20 uzeh dve kese smeća, spustim se 7 spratova peške
i izađem iz zgrade. Do kanti za smeće preko puta. Nigde nikoga. Bacim smeće i
vratim se do ulaza i otključavam ulazna vrata. Na ulazu do mog, uniformisani
čovek (rekao bih komunalna policija) gleda na sat. Ja se nešto zapetljao sa
ključem. On odmahuje rukom da požurim. Valjda je bilo 1 minut do policijskog
časa.
Osećao sam se kao
Tihi ili Prle u okupiranom Beogradu. U stvari, kad sam ušao u ulaz i pozvao
lift imao sam neki pobedonosni osećaj kao onaj lik iz Otpisanih što ga glumio
Ivan Bekjarev i njegova čuvena replika:.
Op cvrc, gevezen
zajn.
Нема коментара:
Постави коментар