Baba Ganudž - 29. Rabiu'l II, 1436. H.

Jedno od prvih umaka sa kojim se susrećete u svakodnevnoj arapskoj kuhinji ima zavodljivo ime: BABA GANUDŽ (u krajevima na obalama Mediterana uobičajeniji je naziv: baba ganuš). Svi ga Arapi obožavaju a možda najviše zbog toga što može čovek opušteno jesti prstima. Otkineš parče arapskog hleb I umočiš ga u baba ganudž i evetualno hummus.

Potrebne namernice:

1 poveći patlidžan (ali ne one duguljaste vrste)

2 češnja belog luka

4 kašičice tahinija (susamovo ulje)

4 supene kašike soka od limuna

Maslinovo ulje

Iseckan peršun

Patlidžan se preprži u rerni tako da pocrni (ne previše), pa se propere u hladnoj vodi i oguli. Neki to rade tako što nabodu patliđan na viljušku i prevlače preko plamena gasa. Uglavnom, tim prženjem patliđan omekša I dobije malo dimljiv miris.

Izgnječi se beli luk. U pulpu od belog luka se doda soli toliko koliko je i luka. Pa se u to doda tahini, limunov sok i sve pomeša. Patliđan se izblendira i kad postane konzistentna masa doda se umak od belog luka i onog ostalog. Servira se obično na omanji oval i prelije maslinovim uljem i ukrasi iseckanim peršunom. Poneko izmelje preko toga i crveni biber.

 Za ilustraciju dajem vam 3 slike i svakako ćete videti izvesne razlike u konzistenosti pa možda i sastojcima. Pročitao sam da ponegde vole da dodaju isckane isušene crne masline a u zavisnosti od sezonskog povrća ko zna što sve domišljata domaćica može da se seti. 

Zvučni naziv BABA GANUDŽ prepoznatljiv je u svim arapskim zemljama i ne umem da ga prevedeom. Najbliže bi bilo “razmaženi tata” u smislu nekoga ko voli da mu se ugađa. Neki kažu da ima veze sa nekim članom velikih kraljevskih ili sultanskih harema. Valjalo bi istražiti.

Umak se raširio i van arapskog sveta. Vole ga i Turci kao meze i zovu ga  patlıcan salatası (što je više nego jasno) a u Grčkoj pak  melitzanosalata (μελιτζανοσαλάτα; ). Popularan je i u Izraelu gde vole da dodaju  majonezu.U Afganistanu i Pakistanu ga zovu “badendžan borani” I dodaju mu se jogurt I crveni luk.

Sa arapskom dijasporom I trgovcima raširio se po islamskog svetu, Africi i Mediteranu. Sa seobama Arapa otišao je i do Južne Amerike gde je dosta popularan u Brazilu. 

Nema ograničenja u jedenju. Uobičajeno služi kao meze ali neže vam ga skloniti sa stola pa se može umakati i kasnije. A ukus? Eh.