Šekspir od Arabije - 15. Rabiu'l II , 1436. H.

       Ima li koga da ne zna za Lorensa od Arabije? Najvećim delom zahvaljujući čudovišnom filmu Dejvida Lina. Historija mu je odredila sudbinu i odigrao je značajnu ulogu u formiranju današnjih država Bliskog istoka, a posebno Arabijskog poluostrva. Ali da nije 24. Januara 1915. poginuo jedan drugi Englez, T.E. Lawrence verovatno nikada ne bi stekao svetsku slavu. 

A ima li koga da zna za Williama Shakespeara? Ovo je dakle on. Da, dobro ste pročitali, zove se William Shakespear. 

Možda bi smo danas govorili o Šekspiru od Arabije (pa i film snimili), da nije metak pogodio kapetana Shakespeara  dok su se sukobile armije Ibn Sauda (potonjeg osnivača sadašnje Saudijske Arabije) sa plemenom Ibn Rašida drugog jakog čoveka Arabijskog poluostrva. U pomenutoj bici kod Đaraba, Ibn Saud je pobedio što mu je kasnije bitno odredilo budućnost i pomoglo da ujedini razna plemena na poluostrvu i da svi (ili gotovo svi) plemenski prvaci dođu da priznaju njegovu vrhovnu vlast.    

Baš kao što se danas svi utrkuju da Ibn Saudovom sinu kralju Salmanu pokažu svoju vernost i odanost.

Engleski oficir sa čuvenim imenom i prezimenom bio je one vrste engleskih džentlmena kod kojih je radoznalost i naučnička upornost nadilazila klasičan nadmen stav krutog Engleza kakvim ga vidimo na gornjoj slici.   Kao znalca arapskog jezika postavili su ga Englezi za predstavnika u Kuvajtu još 1909. da se poveže se svim važnim arapskim vođama kako bi pomogao Ujedinjenom kraljevstvu u predstojećim velikim ratnim tumbanjima. Preduzimljivi Šekspir brzo se povezao sa princom Abdul Azizom ibn Saudom i na sve načine mu pomogao. Sumnjičavi Abdul Aziz bio je u početku podozriv prema kolonijalnom oficiru, ali se Šekspir pokazao čovekom koji je poštovao arapsku tradiciju i kulturu i lako je podnosio pustinjske uslove života. 
Šekspir je pratio Abdul Aziza u njegovim pohodima, a pošto je bio pasionirani fotograf, danas imamo predivne fotografije iz tog vremena, koje ću danas sa zadovoljstvom podeliti sa vama. 

Evo naprimer slike kamile koja je 10-tak minuta pre snimanja na svet donela kamilče. (Neka vas ne smetaju ova slova preko fotografija. Arhivski su zaštićene)

Ovaj je snimak iz 1910. kada se Šekspir uputio sa Abdul Azizovom pratnjom kroz pustinju na put od par hiljada kilometara. Putovao je bez odobrenja svoje komande jer prepredeni Englezi nisu verovali svom čoveku da će baš Abdul Aziz biti najjači čovek Arabije i trudili su se da održavaju odnose i sa drugim pretendentima. 

Na gornjoj snimci vidite beduine iz njegove pratnje kako piju kafu. Pričao sam vam ranije o arapskoj kafi. Beduini su uvek nosili sa sobom kafu, nepečenu. Kada bi zastali da odmore, propržili bi zelena zrna, usitnili ih u avanu i skuvali. Sa kardamomom naravno, ako bi ga imali. Za loženje je služilo retko pustinjsko rastinje, a ako ga nema koristio bi se sasušeni kamilji izmet. 

Tipično pustinjsko noćenje obično bude baš u ovakvim niskim šatorima sa otvorenim delom suprotnim od pravca vetra. Jednom u Libiji, 80-tih godina prošlog veka prespavao sam u jednom takvom šatoru. Doduše bio je prikačen za terensko vozilo kojim smo putovali nas četvorica. 

Na kraju, ova predivna fotografija koja liči na koloritne i romantizmom nabijene slike Paje Jovanovića. Na slici je čelo Abdul Azizove vojske u ratnom pohodu. 
Tada je već počeo Veliki svetski rat i Englezi su naložili Šekspiru da napravi sporazum o saradnji sa Ibn Saudom koji se borio protiv Ibn Rašida koji je pak bio podržan od Turaka. 
Šekspir je napravio nacrt ugovora sa Ibn Saudom, a posle njegove pogibije Englezi su na osnovu tog dokumenta potpisali sporazum o priznanju prava Ibn Sauda na vladanje većim delom Arabijskog poluostrva i taj se dokument smatra prvim međunarodnim dokumentom priznanja Abdul Aziz Ibn Saudove vlasti. 

Šekspir je  poginuo tokom bitke tako što se sklonio na neko uzvišeno mesto da slika bitku svojim fotoaparatom. Ibn Rašidovi ljudi ga nisu razlikovali od ostalih Ibn Saudovih vojnika i neko ga je pogodio iz puške.