Čitavo poslepodne kopam po sebi tragajući za ostacima
apsolutne sreće. Nije pravo vreme za takav poduhvat. U svom epidemijskom
kruženju dohvatio me grip i ta mizerija začepila je sve otvore na glavi,
zagadila i zakrčila disajne - slušne – očne kanale. Nimalo pogodni preduslovi
za traganjem za srećom. Makar se odnosilo i na historijske reminescencije.
Na temu me navukla Dubravka Ugrešić u svom današnjem
tekstu u „Peščaniku“ http://pescanik.net/ljudi-su-velika-nesreca/
u kome se prisetila nesputanog plivanja u moru sa ribama i delfinima. Začudo,
prekopavajući po vlastitom sećanju i meni su kao stanje sreće iz memorije
izašli slični „vodeni“ trenuci. Npr.
negdanja bračna saputnica i ja na pustoj obali, u moru, bez igde ikakvih ljudi
okolo, negde 1986. u Libiji. Često
zamišljam bestežinska stanja kao oblast sreće, šta sve čovek može izvesti sa
svojim fizički ograničenim telom u vodi, u praambijentu života. Valjda me zato
stalno opsedaju svemirska putovanja i fantasična dostignuća ljudskog uma koje
omogućuje otiskivanje u bezdane svemirskog prostora i vremena. Uz divljenja ide
i potpuna izgubljenost dok gledam film „Gravitacija“ ili nekada ranije „Odiseja
u svemiru: 2001“ koji su možda jedini filmovi kada mislim da nisam u sebi nego
sam tamo i sve što se dešava njima, moja je vlastita sudbina.
A zaista, zašto te tragove sreće ne nalazim u nečemu što
se tiče ljudskog odnošenja. Zašto, sem sećanja na minule ljubavne zanose, ne
mogu reći „u tim trenucima, sa ovim ljudima, na tom mestu – bio sam potpuno i
bezmerno srećan“. Zašto sreću definišem kantovski kao
bezinteresno sviđanje.
= 0 =
Sretan trenutak naiđe i kad se nakon gotovo dvomesečnog
izbivanja nađem na brdu Bežanijske kose iznad železničke stanice „Tošin bunar“
i pogledam na Novi Beograd i onaj njegov deo koji obelažava moj život od
početka studiranja pa nadalje. Eto, pogled na prepoznatljivu prugu kako vijuga gradom izaziva
sreću.
Ili kad se nad tvoj grad penje Mesec.
Jesu li ljudi potrebni za sreću? Valjda. Kakva je to sreća kada se ne deli.
= 0 =
Do skora nisam znao za “Attibassi”. Za one koji poput mene nikada nisu čuli za
nj, kratko objašnjenje: talijanski lanac kafića sa raznim malim obrocima, od
sendviča i salata do kolača. Kasnije sam proverio, ima ih po svetu na
najčudnijim mestima i šire se.
Ovaj sa slike je u Džubejlu, industrijskom gradu u
Saudiji, kojih 100 km od Dammama na sever. Restoran je uz uređenu obalu, rivu.
Objekat je lep i funkcionalan. Jedan drugar iz Srbije radi u Džubajlu i voli da
dolazi posle posla tamo. Tako i ja kad završim obaveze dođem, sednemo i pričamo
gledajući u more.
Možda je i to trenutak sreće. Obojica osećamo da smo negde
drugde. I da smo izašli iz onog sebe koji je vezan za sastanke, radne obaveze,
ljude sa kojima radimo.
Ovako sedneš u “Attibassi”, popiješ čaj (ako ne piješ
neku od brojnih vrsta espressa) i pojedeš jedan Focaccia sendvič sa 4 vrste
sira: beli cheddar, gruyere, fontina i gorgonzola.
Mljac.
Нема коментара:
Постави коментар