Buđavi seks

Istinitu priču o Muski obradio sam zahvaljujući spisateljici Elizi Griswold koja je pošla tragom tragične sudbine devojke sa pseudonimom Rahila Muski. Tragajući za njom po Afganistanu ona je počela sakupljati lendi poeziju i napisala je divnu knjigu  koju sam koristio ovom prilikom.

Eliza je uspela da zađe iza pseudonima i sazna životnu priče jedne Zarmine koja se krila iz Osmehnute Rahile. Zarmina su u ranom devojaštvu zaručili sa jednim rođakom a slučaj je hteo da su se oni i zaljubili pa se sve moglo završiti kao retko sretan spoj ljubavi i roditeljskog provodadžisanja. Ali, desi se. Dok su sazrevali za brak, zaručnikov otac je preminuo i budući mladoženja se morao odreći zaruka jer nije imao novaca za miraz. U međuvremenu su talibani zavladali provincijom Halmond, Zarminu su zatvorili u kuću, škola je zabranjena i jedini izlaz je Zarmina našla u poeziji koju je pisala kada je preko radija čula za ženski poetski kružok Mirman Bahir u Kabulu. Dok roditelji i braća nisu našli svesku punu lendija.

Roditelji obilaze njen grob. Njihova bol nadvladava sramotu koju im je ćerka nanela pišući poeziju. Školsku svesku sa lendijima su spalili i negiraju da je ikada pisala pesme. Njima ne treba simbolična vrednost njene tragedije nekim ljudima po svetu koji, poput mene, kopaju po njihovoj boli. I krivici. Kojoj krivici?

+++

Često pokrivena u potpunosti burkom, Eliza je sa prevoditeljicom uspevala približiti se ženskim društvima i slušati priče o njihovim životima. Dešavalo se da su se žene toliko oslobađale da su joj govorile lendije  koji su vekovima prenošeni i postali narodna tradicija ali i one „novokompovane“ kojima se reaguje na dešavanja u svetu.

Jednom prilikom, Eliza je prisustvoval kursu o gajenju kukuruza. Bilo je tu šezdesetak žena iz sela kojima je to bio društveni događaj prve kategorije.

Za kurs su marile tek koliko ih je znatiželja vukla. Ionako će i dalje gajiti mak čiji opijum donosi mnogo veći prihod.

Na kraju kursa, Eliza je zadobila njihovo poverenje i kada je pitala zna li koja od njih neki lendi, jedna sredovečna žena polutiho izreče dvostih zbog koje su se sve žene prsnule od smeha. Eliza je zapisala nepoznate joj reči ali mlada pratilja -  prevodilac nije umela da joj prevede. Žene su počele da objašnjavaju, ali mlada zemljakinja, neudata, nikako da shvati. Kod prisutnih žena to je izazvalo još jači smeh i stale su da je zadirkuju. Napokon je jedna žena ustala, otišla za katedru i donela uzorak trule stabljike kukuruza. Smeh je postao zarazan dok devojka nije shvatila i zacrvenela se i nije htela da prevede. Eliza je međutim shvatila i nasmejala se do suza uz saučesničko odobravanje drugih žena. .

Tako je zapisan i razjašnjen potonji lendi koga nisam uspeo strpati u 9 + 13 slogova.

Jebati se sa mojim starcem,

Turati u se mlitavu stabljiku kukuruza, crnu od buđi. 

Muskin osmeh

Ima jedna mala, otrovna zmija u Centralnoj Aziji koju u Afganistanu na paštu jeziku zovu lendi.

Isti naziv nosi i jedna arhaična poetska forma u formi kupleta čija forma je čvrsto određena brojem slogova. U prvom stihu ima devet slogova i trinaest u drugom. Taj dvostih u Afganistan je donet pre odprilike 300 godina u nekoj indoarijskoj seobi naroda na tim prostorima I zbog svoje jednostavnosti I kratkoće postao veoma popularan kod jednostavnih nomada kada se naveče okupe oko vatre i pevaju jednostavne napeve o svom životu.

Lendi ima jednu od pet standardnih tema: ljubav, tugu, domovinu, rat i rastanak.

Lendi se glasno recituje a često prati udarcima rukom u jednostavan  bubanj.  Niko ne poseduje autorska prava i smatra se narodnom umotvorinom.

A lendi se zove jer je kratak,  često veoma sarkastičan. Da ne kažem, otrovan poput istoimene zmije.

+++

Zvala sam te. Ti nem k’o kamen.

Jednom  potražićeš  me -  mene neće biti.

Autor ovog lendija je jedna mlada devojka koja je sebe nazivala Rahila Muska. Živela je u provinciji Helmond gde čvrsto i dugo vlast drže talibani. Kada su talibani zauzeli njen grad, od straha da ne bude kidnapovana ili silovana njeni su je roditelji zatvorili u kuću i prestala je da ide u školu posle petog razreda.

Talibani su zabranili javna okupljanja i recitovanja i lendi je prešao u ilegalu.

+++

U jednom od svojih ranijih napisa pomenuo sam žensku literarnu grupu iz Kabula koja se zvala Mirman Bahir a koja je imala svoju redovnu emisiju na radiju. Žene se okupljaju svakog popodneva subotom i razmenjuju stihove a formirale su i direktnu telefonsku liniju da bih mogle zvati devojke i žene iz provincije  da izgovore svoje lendije.  Jedna od njih je bila Muska.

Muska je pseudonim a devojka je postala vrlo brzo slavna u ženskim literarnim krugovima jer su njeni lendiji bili neobično oštri, jasni i sveži. Njeni lendiji su počeli da kruže internetom,  facebookom i mobilnim telefonima.

Muska na paštu jeziku znači OSMEH.

Njen OSMEH i jasnoća njenih stihova odveli su je do smrti.

Jednog proletnog dana 2010, Muska je telefonirala koleginicama iz bolnice u Kandaharu da im kaže da su njena braća otkrila da ona piše lendije tako su je pretukli da je odlučila da se ubije.

Da žene pišu poeziju,  i to ljubavnu, nezamislivo je u tradicionalnom muškom društvu Afganistana. Ne samo da je zabranjena nego ugrožava čast porodice.

Muska je sebe zapalila, u bolnici je nisu uspeli spasiti.

Kad sestre pričaju o braći, hvale ih.

Kad braća pričaju o sestrama, prodaju ih. 

Životne okretnice

Dragiša nam je donosio sir i jaja svake nedelje. On je znao koliko nam vremena treba da potrošimo.  Ne bi ga jedne nedelje, pa ni druge.  Jedno jutro na Okretnici čitulja.

Umre žena u 51-oj. Sretnem Dragišu kroz koji dan.  Kaže „Izgubio sam oslonac u životu. Ne znam šta ću.“

Na Okretnici se prepliću sudbine, ljudi i poslovi. Svako jutro oko 6.15 ista grupa ljudi u nekom broju od 10 do 15 čeka autobus za Beograd. Iz 3-4 pravca slivaju se ka Okretnici koja se smestila do bivše železničke stanice čiju zgradicu vreme izjeda, a na boku bi se uz malu truda i domišljatosti moglo pročitati „Mala Moštanica“.

Uskotračna pruga spajala je Beograd i Obrenovac.  U jednoj prostoriji bivše stanice se okupljaju penzioneri,

a u drugoj, bez vrata, ulaze seoski džukci i za hladne zime nalaze tamo utočište. Ispred okretnice zapušten bunar, na čijoj betonskoj strani sedim za letnjih meseci čekajući lokalac do Dubokog ili Bariča. I fascinirano gledam u staru lipu, nekad zapaljenu ili udarenu gromom, kako opstaje i ne daje se.

Nastrešnica autobuskog stajališta sa oglasnom tablom puna je sezonskih reklama.

Dimnog cara Nikolu upotpunjavaju Dača (muškoženski frizer) i Mirko (bravar auto-mehaničar) na istoj adresi

+++

U starom Džubejlu, kad se prođe znamenita barka na kružnom toku kod Medine Munaware, nekako između hipermarketa Nesto i Parka Mira, velika je ledina na koju vikendom (petak-subota) dolaze autobusi sa udaljenih gradilišta i kampova sa stranim radnicima koji su došli da pazare štogod u Nestu, da se nagledaju mora i teferiče u parku.

Mlađi Indusi i Pakistanci zaigraju kriket, neko sedne sam i prekrti noge na travi i spaja se u mislima sa dragim osobama negde drugde. Neko to radi zagledajući se u pučinu.

Uvek će biti momaka koji će tražiti uglačani kamen da prave žabice na mirnoj vodi prostranog mora.

+++

Okretnica Banjica II kod Paunovog brega je treća okretnica u mom životu u poslednjih 2 meseca.

Autobusi 40, 41 i 78 okončavaju ovde svoje špartanje gradom.  Tek sam 10 – tak dana u njenoj blizini i upoznajem kraj svakodnevnim kratkim obilascima u raznim pravcima. Prvo što sam primetio da mi pored kuće u kojoj živim tutnje silni autobusi ka podavalskim selima sa trocifrenim brojevima koji počinju sa 4. Zatim sam bio obradovan urednim i dobro snabdevenim Maxijem i dobrom picerijom odmah do.

I opet tako ujutro oko 6 spuštam se do moje nove Okretnice i kad htedoh da snimim kuću koja mi  pruža krov nad glavom ugledah reklamu dojmljive poruke: PUT U RAJ

Istina, za mnoge put u raj vodi preko pogrebnog preduzeća, ali meni, zakletom neverniku,  ovozemaljski raj bolja je opcija. Ovog puta ta slika raja uključuje bazen  u Crowne Plazi pa onda nije nikakva posebna žrtva ustati u 6 i biti u bazenu u 7.

Hadidža

Prvi musliman je bila žena. Hadidža. Ime koje se kod nas sreće kao Hatidža.

Kada je u svojoj 40-toj usnuli Muhamed u pećini, na planini povrh Meke, u koju se često povlačio da meditira,  dobio znameniti poziv od Allaha „Čitaj!“ probudio se u goloj vodi i zbunjen.

„Ne znam da čitam.“

„Čitaj!“

„Ne znam da čitam!“

I tako nekoliko puta.

Kada je sav zbunjen pričao svojoj ženi Hadidži šta mu se  desilo, ona, nadarena ženskom intuicijom, shvati šta se dešava  i pouči ga da malo pažljivije oslušnu upute koje dobija najverovatnije od Allaha. Posredstvom arkanđela Đibrila (Gabrijela), kako će se kasnije uspostaviti. Prođe par mjeseci a da je zalud  40-godišnji džoger  gotovo svakodnevno prevaljivao 3 km do brda i penjao se do pećine Hira

  Do koje danas vodi oko 1200  stepenika i svakodnevno se u doba hadža popne kojih 5000 ljudi da bi u sebi osetili božju blizinu u pećini veličine 3,7 x 1,6  metara.

Kada je već stekao pristojnu kondiciju, tijelo savladalo fizički umor i oslobodio mu se um, Džibril mu se ukaza deklamirajući maglovita uputstva kako treba propovijedati jednog Boga i jednakost svih ljudi koji treba da mu se pokore (islam).  Dok se Muhamed mučio da savlada sve protokole po Alahovom standardu, Hadidža, iskusna u trgovini i međunarodnim uzusima o merama i prihvatljivom poslovnom ponašanju, shvati prednost novog standarda i prva se izjasni da treba prihvatiti nove norme. 

15 godina prije tog historijskog događaja, Hadidža je bila dobro stojeća dvostruka udovica od 40 godina kada je zaprosila 25.godišnjeg Muhameda.  On je prije toga htio da se oženi nekom rodicom ali mu je njena porodica nije dala jer je on bio nitko i ništa. Bez oca i majke, bez dobrih porodičnih veza i nikakvim položajem unutar plemena Kurejša. To što je 15 godina starija žena, udovica pri tom, uzela za muža mladog muškarca u naponu snage, krajnje je neobično i dan danas, a u to vrijeme je događaj na nivou čuda neviđenog. Mnogi učeni ljudi i tumači islamske vjere prilično su se pomučili da to nekako usklade sa uobičajenim shvatanjima o odnosima muškarca i žene i ženinom položaju u društvu. 

Bogata i mudra Hadidža je iskušala mladog Muhameda poslavši ga da vodi trgovački karavan negde do Damaska i on se pokazao kao lojalan i vešt trgovac. A da žena sama vodi ozbiljne trgovačke poduhvate nije bilo uobičajeno i mudra Hadidža sredi stvar udajom. Muhamed je narednih 15 godina ozbiljno radio i uvećavao trgovački kapital i pravio djecu. Od 6 do 8 – zavisno od kasnijih tumača.

Hadidža je u 40.toj shvatila da ima nešto u tom mladiću, a u njegovoj  40.toj on je počeo da planinari i meditira. Na brdo kraj Meke (recimo kao Avala kog Beograda) i do znamenite pećine Hira (kao Šuplja stena na Avali koja također ima svoju historiju – kažu još od antičkih (rimskih) vremena).

The rest is history – moglo bi se lakonski reći. Ali nije baš sve tako jednostavno.

Sa Hadidžom Muhamed je živeo 25 godina u sretnom monogamnom braku. Za prvih 15 godina on je uvećavao njen i svoj trgovački kapital. Otkako je u svojoj 40.  a Hatidžinoj 55. počeo da poučava novoj vjeri malo saplemenika je primilo novu vjeru uglavnom zato što su drugi iz klana i plemena njegov poziv na vjerovanje u jednog Boga vidjeli kao opasno narušavanje uspostavljenog reda. U 15. oj godini prorokovanja broj istovjernika jedva je došao do broja  150 . Ali i taj broj je predstavljao problem starješinama njegovog klana i plemena Kurejša koji su generacijama bili čuvari Kabe (u nas poznata i kao Ćaba),

četvrtaste građevine oko koje se čuvalo na stotine kumira i idola raznih plemena koja su inače često međusobno ratovali ne bi li sebi obezbijedili bolje uslove života u surovom podneblju sa malo prirodnih resursa za održavanje života. Ali bio je period u godini kada su plemena prestajala da ratuju i okupljala su se u Meki i okolini da bi posjetili Kabu i, naravno, trgovali. Roba iz Kine, Indije i Jemena dolazila je karavanima da bi se tu razmenjivala za robu koja je stizala iz Damaska, Jerusalima i Sredozemlja. Kurejši su imali dosta koristi od Kabe kao meeting pointa i počeli su da im smetaju muslimani (ljudi koji su se pokorili jednom Bogu) i njihovo nepoštovanje starješinstva i propovijedanje jedinstva u Boga i ravnopravnosti u društvenim odnosima. Godinama su bojkotovali Muhameda, porodicu i njegovu družinu, izolovali ih i branili drugima da trguju sa njima, ometali njihove karavane i zagorčavali im život na svakom koraku.

Jednom je moralo da pukne.

622. godine naše ere Muhamed, ozbiljan čovjek u svojoj 52, bez Hadidže koja je umrla koju godinu ranije, bio je na granici imovinske i lične bezbjednosti.

Istovremeno, u gradiću Jesribu 439 km od Meke današnjim autoputevima, odnosno 339 km zračne udaljenosti, koji je bio sastavljen od nekoliko sela nastanjenim raznim plemenima među kojima je bilo i Jevreja, došlo je do sporova među plemenima oko nekih zajedničkih stvari u gradu i trebao im je neko nepristrasan da im pomogne da dođu da pravog rešenja. Neki su čuli za Muhameda, njegov čvrst moral i rasuđivanje po pravdi i jednakosti svakog pred Bogom a i u zemaljskim stvarima.

Sve se nekako poklopilo: Plemena iz Jesriba spremna da ga prihvate, pretnje ubistvom u rodnoj Meki, utanjena trgovačka imovina i nemogućnost širenja karavanskog biznisa. Muhamed teška srca odluči da muslimansku zajednicu preseli u Jesrib, buduću Medinu (ar. Grad). Da ne bi pobudili pažnju neprijateljskog okruženja koja je motrila na sve njihove korake, 150 sljedbenika je izlazilo iz Meke u manjim grupicama u više dana. Na kraju su ostali samo Muhamed, Abu Bakr (prvi kalif po Muhamedovoj smrti) i Ali (četvrti kalif i pravi nasljednik čelništva muslimanskom zajednicom po kasnijem šiitskom tumačenju). Njihovo putovanje dugim putem od kojih 400 km, (što me neodoljivo podsjeća na udaljenost između Beograda i Zagreba –da ne ulazim i u neke druge historijske analogije), obilježeno je događajima i legendama punih opasnosti, mudrog skrivanja, uspješnog izbjegavanja stupica, herojskih iskušenja i slavodobitnog prispeća u Jesrib.

Taj put i ta 622. godina naziva se Hidžrom i predstavlja nultu godinu islamskog kalendara. Taj znameniti put prikazan je u Nacionalnom muzeju u Rijadu kako sam uhvatio svojim aparatom. 

Iskreno rečeno, ne znam tačno što predstavljaju plava i crvena linija ali potrudiću se da saznam za one koji su željni detalja.

U sretna vremena bivše nam države često sam putovao iz Beograda do Zagreba i obratno. Nekada je to bio put od 3,5 sata „Sava expresom“ sa Glavne železničke stanice u Beogradu

 do Glavnog kolodvora u Beogradu. 

Povratna satnica iz Zagreba bila je čini mi se u 15.00 tako da bi naveče bio u Beogradu i ništa ne bi propustio od uzbudljivog večernjeg i tada ne toliko noćnog života. Vozovi i vlakovi su se znatno prorijedili a putovanje ne traje manje od 6-7 sati. Da ne pominjem da je protekao niz godina bez željezničke veze i da smo putovali preko Mađarske uz razne peripetije dostojnih uzbuđenja Hidžranskog puta.

+++

U starom Jubailu toga sam se uvijek prisjećao dok sam šetao između dvije paralelne ulice:  Mekka al-Mukarrama i Al-Medina al-Munawara.    

Ovu raskrsnicu najviše pamtim po tome što se svakog dana  oko 4 ili 5 popodne okupljaju mnogobrojni taksisti i divlji prevoznici i vikom traže putnike ka Dammamu i drugim okolnim mjestima.

A kod kružnog toka koji Al Medinu al Munavaru spaja sa ulicom kralja Abdul Aziza najznamenitiji je brod spomenik čiji pramac gleda ka moru u blizini.

Brod služi kao odlična orijentacija za putnike namernike i objašnjenja kako doći do nekog naročitog mjesta u starom dijelu Jubaila.

Između mekanske i medinske džade odvija se danas sve što je vrijedno pomena za javni život starog Jubaila.  

Kralj i ja

Moj kralj Salman je krenuo na put. Njegova višenedeljna turneja obuhvata Maleziju, Indoneziju, Brunei, Japan, Kinu i Maldive. Priličan napor za vremešnog 81-godišnjeg kralja, jednog od poslednjih živućih sinova Abdul Aziza al Sauda, osnivača Saudijske Arabije.

 

Putovati u tim godinama znači da se čovek mora okružiti poznatim ljudima da bi se osećao prijatno i da se ne bi izgubio. Ko samo da popamti sve te zemlje, sva ta imena kraljeva, predsednika, premijera. Zato će kralja pratiti oko 1500 ljudi, među kojima barem 10 ministara, 25 prinčeva i preko 100 ljudi iz obezbeđenja. Samo prtljag mu ima oko 459 tona. Trebalo je sve to dobro isplanirati a o pakovanju kofera da ne govorim.  

+++

Čak i mi obični smrtnici dobro se pripremamo kada treba negde putovati. Kada sam planirao odlazak u Salmanovu kraljevinu morao sam unapred znati kada ću se vratiti. Sve pobrojane zemlje pažljivo su izlazile u susret svim kraljevim željama i udovoljavale njegovim navikama. A ja sam svoje želje i navike prilagodio gostoprimivosti kraljevine koja je odredila da u  30 dana pokažem što znam i lepo mi to, da ne zaboravim, dala na znanje u vizi. A prtljag sam voljom avio kompanija morao ograničiti na 30 kg koliko Turkish Airlines dozvoljava na međunarodnim letovima. Mogao sam naravno preći dodeljenu mu kvotu ali bih to zadovoljstvo platio toliko da bi to znatno uticalo na moj osiromašeni budžet.

+++

Budžet Saudijske Arabije za 2017 zaokružen je na otprilike 890 milijardi rijala, iliti 225  milijardi evra. Pošto je u kralju ujedinjena izvršna, zakonodavna i sudska vlast verujem da mu neće biti problem koje milionče odvojiti za troškove puta, bez da radi rebalans budžeta. Uostalom troškovi će biti dosta manji jer kralj putuje svojim avionom a i pod direktnom je zaštitom Allaha kao što je ovekovečeno natpisom na avionu (obratite pažnju na obraćanje na “ti”)

A sačekaće ga njegovi Mercedes Bencovi S600 da ne troši na taksi.

Ja sam za svoj odlazak na aerodrom u Dammamu (od Džubejla nekih 80-100 km) platio mom vozaču Babulu 150 rijala (nešto manje od 40 evra) i još ga častio sa 50 rijala za verno služenje gotovo mesec dana u Saudiji.

Prtljag sam sveo na 27 i po kg u 2 kofera. Jedan je pripadao mojim beogradskim prijateljima iz Džubejla koji su poslali poklone svojoj deci u Beogradu, a drugi sam napunio urmama u raznim pakovanjima da se moji prijatelji malo oslade najboljim datulama na svetu.

Ne sme se zaboraviti da kraljevu opremu čine i dva električna elevatora da bi kralj mogao ući i izaći iz aviona, tj. da ne bi morao uz i niz stepenice. Jedan od njih je prikazan na slici sa avionom. Kralj očigledno ima problema sa kolenima i trebalo bi učiniti nešto da se popne za koje mesto na listi čekanja za ugradnju veštačkih kolena. Ali da mu ne sedam na muku. Ionako je prošle godine imao silnih problema u nekom mondenom francuskom mediteranskom selu gde je zakupio ceo hotel i privatizovao plažu pa su se drugi turisti i lokalno stanovništvo žalili. A kada su izlili beton na plaži da bi se ugradio električni lift, gradonačelnik se žalio francuskom predsedniku da se na plaži gradi objekat bez građevinske dozvole. Kralj se nije mogao nagoditi sa lokalnom samoupravom pa je znatno skratio svoj boravak. Na žalost vlasnika hotela kome je buntovni načelnik našeg malog mista uskratio sumu koja bi pokrila troškove hotela za celu godinu.

+++

Za razliku od kralja koji u Rijadu ima svoj aerodrom i nije se zadržavao na carinskim. graničnim i bezbednosnim kontrolama, ja sam se izuvao, skidao kaiš, svlačio sako i vadio iz džepove svakojake sitnice da bi bezbednjaci u Dammamu, Rijadu i Istanbulu videli da ne predstavljam terorističku pretnju. Pretpostaljam da ni neuobičajena količina urmi nije izazvala pozornost obučenim facama za ekranima raznih skenera koji su ubijali dosadu u poluležećem sedenju uz neizbežan čaj i nehajno pogledavanje na monitore. Mogao sam u koferima preneti eksplozivni pojas i koji kalašnjikov pride ako se pojas ne aktivira.  Nakon svih tih svlačenja i oblačenja nije ni čudo na šta sam ličio već negde na polovini aerodromskih odiseja.

Naporna azijsku turneja mog kralja imaće dve pauze. Ostaće skoro nedelju dana na Baliju i pretpostavljam da je za svoj odmor zakupio barem pola ostrva ako ne i celo sa nekim manjim u okolini.  A pošto sam u planu puta pogledao da ide na Maldive računam da će  tamo provesti koji dan brćkajući se u plićacima  gledajući prinčeve kako grade zamkove u pesku.

+++

Za to vreme ja sam za svoju privremenu rezidenciju u Beogradu za nepunih mesec dana boravka odabrao jednu garsonjeru od 17m² u elitnom delu grada na Paunovom brdu u naselju Banjica II. Moj budžet morao se složiti sa izdatkom od 150 evra što kažu poznavaoci da je prihvatljiva cena uživanja u tom za mene neotkrivenom delu grada. 

+++

Indonežanski predsednik veliki je ljubitelj vbloga i često ozbiljne situacije snima svojom kamerom pa deli snimak putem bloga. Na snimku u prilogu (ako uspem da ga prenesem https://www.youtube.com/watch?v=6LXgCGTbnds) vidi se moj kralj kako srče supu za ručkom i pozdravlja bratski indonežanski narod. Valja pomenuti da je Indonezija država sa najvećim brojem muslimana na svetu pa nije čudo što će moj kralj posvedočiti da će preko 10 potpisanih ugovora doneti Indoneziji 10-tak milijardi dolara. Još ako je bio zadovoljan supom…

+++

Ja još nisam ovladao umećem snimanjem samog sebe na videu praćenim govorom a kako nisam stigao da ručam, uzeo sam u Maxiju dve sarme i krompir salatu da pojedem naveče kada se nađem u svojoj višenedeljnoj rezidenciji na Banjici II. Ali sam dođavola zaboravio da rezidenciju nisam opremio jedaćim priborom pa sam sarmu i krompir salatu pojeo služeći se prstima  baš kako sam jedared raščerečio pečeno pile na pirinču u restoranu “Turkistan”.

Istinu govoreći, predivni pirinač (da ne zaboravim – spremaju ga tako što pored nekih drugih začina koji pirinču daju ovaj zlatan sjaj ubace parče drveta od kojeg se dobija cimet) jeo sam plastičnom kašičicom. A savetujem da na kolutove crnog luka kanete koju kap limuna, a možete i da ga uronite u posudu sa ljutim paradajz sosom u ćasi gore desno.

+++

Ne znam gde je moj kralj prespavao i kakve noćne zvuke su mu priredili radi lakšeg zaspivanja. Ja sam u rezidenciji na Paunovom brdu pratio neujednačeno brektanje frižidera ali i klokotanje vode u radijatorima koji su mi dali utisak da spavam pored potoka sa veselim žuborenjem. To žuborenje na žalost nije delovalo uspavljujuće ali je isprovociralo prostatu i rezultiralo učestalim mokrenjem.  

Bonnie and Clyde

Dobro se sjećam kada sam u karlovačkom „Edisonu“ gledao „Bonnie and Clyde“ sa Warrenom Beattyem i Faye Dunaway. Ima jedna poznata fotografija pravih kriminalaca Bonnie Elisabeth Parker and Clyde Chestnut Barrow na kojoj se, očigledno uživajući, prave važni kao pop zvijezde  30-tih godina prošlog vijeka.

Ovako to izgleda u varijanti sa Faye i Warrenom.

U Beograd sam stigao otprilike u isto vreme kada su Warren Clyde Beatty i Faye Bonnie Dunaway stupili na scenu Kodak theatre da se svijet podsjeti 50-godišnjice filma i da kao najvažniji gosti proglase najbolje film prošle godine i uruče pobjednicima čuvenu pozlaćenu statueticu.

 Warren otvara kovertu koju su mu uručili pred stupanje na scenu. Otvara i pročita u sebi da je Emma Stone, glavna glumica filma „La la land“ općeprihvaćenog glavnog kandidata za sve nagrade, dobila Oscara za glavnu žensku ulogu. Warren uviđa da nešto nije u redu, Emma je već Oscara prigrabila kojih 15 minuta prije toga. Warren razmišlja u čemu je kvaka, a publika misli da on samo produžava neizvjesnost i podiže napetost. 

Čak ga i Faye požuruje pa on rješenje nalazi u tome što pokazuje Faye karton i ona, žena u godinama a bez naočala, vidi samo krupnim slovima napisano „La la Land“ i proglašava sretne dobitnike. Koji,  očekujući takav ishod, izlaze na scenu a producent zahvaljuje na priznanju dok iza njegovih leđa prilazi ćelavko sa bradom noseći kovertu sa kartončićem na kome je pobjednik – Moonlight.

 Dolazi ekipa iz „Moonlighta“ i nastaje haos sa više pobjedničkih ekipa na sceni i prevarenim Warrenom. U općoj gunguli, Warren pokušava objasniti kako je došlo do svega, ali između naglo razočaranih gubitnika i naglo sretnih dobitnika, izgubljenog voditelja i dvojice smušenih zvaničnika PWC, izgledalo je da samo doprinosi konfuziji.

Namagarčeni  Warren kasnije nije htio da uruči  „pogrešnu kovertu“ osoblju PWC čiji je kredibilitet čuvene revizorske kuće ozbiljno uzdrman.

Nesvjestan svega toga, nakon cjelodnevnog potucanja po aerodromima i avionima od Dammama do Rijada do Istanbula do Beograda, iscijeđen od nespavanja prošavši nekoliko pasoških i bezbjednosnih kontrola (skidanje cipela, kaiša, sakoa, vađenje svega iz džepova), pokupio prtljag i krenuo ka lagano probuđenom Beogradu. 9 je ujutro, Beograd je još u nedjeljnom snu, domaćice prelaze nadvožnjak iznad autoputa kod Zapadne kapije ka lokalnoj pijaci,

 a kučkari izvode svoje ljubimce na jutarnju šetnju, pražnjenje mokraćnog mjehura i debelog crijeva, te njuškanje najnovijih mirisa oko žandinjera i stubova nadajući se vijestima o nekoj kučki na teranju. 

+++

Kad se probudih u novom konačištu hajde da vidim tko je sve dobio Oscara. Kada me prestao zluradi smijeh zbog tuđe neugodnosti sjetih se sopstvenog grijeha koji sada moram iznijeti jer sam moguće i vas doveo u zabludu.

U nekom od prvih javljanja iz Jubaila, opisujući „hotel“ u kome sam smješten i ljude koji u njemu rade, na osnovu jednog pogleda kroz odškrinuta vrata jedne prostorije sa krevetima na kat donio sam pogrešan zaključak da na tim krevetima spava posluga iz nekoliko azijskih zemalja (Filipini, Bangladeš, Pakistan, Egipat) pri tome izvodeći zaključak o ponižavajućem položaju u koji je ta posluga stavljena od strane vlasnika hotela. Tada sam bio tek nekoliko dana u „Khalifa tower“ bez dubljeg poznavanja situacije. Bez obzira što i dalje smatram da se marljivi momci iz Khalife tretiraju sa nipodoštavanjem,  slika prostorije sa krevetima na sprat ne bi trebala da me dovede na zaključak da na njima spavaju ti isti momci.

Istina je međutim da samo ponekad na njima zaista spavaju neki od posluge kada dolazi do smjena zaposlenih zbog godišnjih odmora ili isteka ugovora. Tada nema dovoljno mjesta za sve u sobama  (na svakom spratu ima jedna soba u kojima oni žive – ne mogu da tvrdim koliko njih u sobi) pa provedu dan ili dva u onoj nesretnoj prostoriji sa krevetima na kat.

Ali. Nije baš da je moj grijeh neistinitog prikazivanja stanja stvari  tako velik da bi se morao  pravdati.

Pored otklanjanja osećanja neugodnosti zbog obmane želim ukazati na lako donošenje suda i olako procenjivanje. Doduše, moje pisanje ne služi da bi jezikom akademske istine utvrđivao poredak stvari i zbivanja, ali vrijedi zabilježiti i one druge, na neki način skrivene, istine koje se u svojoj pojavnosti ne ukazuju u svom punom svjetlu.

Moj drugar Dawar,

 šef recepcije, Pakistanac, sa uvijek lijepim riječima kada ispraća ili dočekuje goste, onaj isti koji mi je negdje na početku boravka, vidjevši me u odijelu sa kravatom, rekao da izgledam „particularly graceful“, sjedio je jednog dana pred kraj mog boravka u Khalifi sa mnom u foajeu. Pili smo crni čaj, ja sam u posljednje vrijeme uobičajio da u njega ubacujem malo soka od manga.

Razgovarali smo o njegovom ugovoru i uslovima rada. On ima ugovor na 2 godine kao šef recepcije u dnevnoj smjeni i nema ni jedan jedini slobodan dan. Pitam ga zar je morao prihvatiti takav uslov u ugovoru.

„Nisam morao. Ali sam odlučio da prihvatim odricanje od slobodnih dana i odlaska na plaćeni godišnji odmor da bih dobio 50% veću plaću. Za 2 godine zaradiću više, potrošiti manje a i onako ne znam šta da radim sa slobodnim danima. Za dve godine gazda hotela (koji inače vodi još 5 takvih ili sličnih u gradu, op. vašeg griješnog izvještača) ponudiće mi bolje mjesto i bolju plaću a možda dobijem dobru preporuku i odem u neki renomiraniji hotel nekog svjetskog lanca. Isto tako rade i ovi momci iz Bangladeša i Filipina. Njima se isplati da stanuju u hotelu po nekoliko u sobi, da jedu hotelsku hranu ostalu od gostiju na doručku i uštede što više.“

Tako ja dobih schlagwort  i pomenuh prostoriju sa krevetima na kat. Reče Dawar da se ponekad desi da netko od zaposlenih tu prespava. Pa me pogleda, za trenutak razmšljajući da li da nastavi.

„Ali mister Branko, mogu vam otkriti nešto što vjerujem nećete prenijeti našim gazdama. Na tim krevetima često spavaju naši zemljaci koji su ostali bez posla i bez smještaja. Mi ih puštamo da tu prenoće i oni se ujutro izvuku prije nego bilo tko od šefova dođe.“

Tako se dotakosmo druge, tamnije strane rada jeftine radne snage. Mnogo njih iz azijskih islamskih zemalja dolaze na osnovu lako stečene vize za obavljanje Hadžiluka ili Umre. Jednom kada dođu u Saudiju na osnovu vize za posjetu svetim mjestima, koja im ne omogućuje da rade kao prijavljeni radnici, oni postaju plijen mnogih „preduzetnika“ koji ih izrabljuju i seljakaju sa jednog na drugo gradilište ili bilo kakav nisko plaćen posao uzimajući velike provizije. Ovi jadnici se ne mogu pobuniti jer nemaju pravo da rade a vize su im istekle i bili bi predmet momentalnog protjerivanja.

Tako postaju predmet višestruke eksploatacije. Najprije im posrednici za posao nalaze poslove od kojih zarada nekim dijelom ide u džepove.... posrednika, Vlasnici raznih baraka za stanovanje iznajmljuju im sobe (sa krevetima na kat) gdje ostavljaju još neki dio teško zarađenih rijala, a neki drugi posrednici u bankama im uzimaju proviziju da bi im transferisali ono jada od novca što im ostane na račune porodica u njihovim zemljama. Što inače ne bi smjeli jer nemajući radnu vizu ne mogu ni račun u banci da otvore.

+++

Moj skoro jednomjesečni boravak u zemlji Saudove familije se okončao. Privremeno. Valja vaditi novu vizu pa opet tamo.

S večeri pred odlazak odoh na večeru u irački restoran pored mora.

A ujutro još jedan pogled sa prozora na jutarnje more

Moja oskarovska zluradost se nastavila kasnije pregledavajući kojekakve satirične i podsmjehavajuće komentare. Učini mi se najboljim ovaj od Billy Crystala:

Amazing ending. Wish that had happened on Election Day.