Cetinski

Petak.

Volim slušati poziv na klanjanje. Skoro 1400 godina odjekuju iste riječi na sve četiri strane svijeta.   Ljepota znanja arapskog je i u tome što razumevajući tekst čovek može uživati u pevanju mujezina. Volim da čujem kako se iz raznih džamija gotovo nadmeću  glasovi toliko različiti a iste reči upućuju vjernicima. Vremenom sam se navikao na dnevne ritmove poziva mujezina i  ritualne radnje koje idu uz to: radnje zatvaraju svoja vrata, muškarci ulaze u bogomolje kao na svečanost, ljudi u kućama ili ustanovama prostiru sedžade i okreću se spram Meke. Dnevni ritam grada kao da uđe u novu harmoniju. Dobije se osjećaj smirenja i stišavanja strasti.

U manjoj uličici do moje zgrade, mala neugledna džamija ispred koje sam se zatekao kada su se uglavnom Pakistanci izuvali i ulazili. Zvirnuo sam malo kroz odškrinuta vrata. Pravac Meke – Kibla – je suprotno od ulaza.  Cipele, papuče, sandale, patike - uredno poređane ispred ulaza. Uvijek se sjetim one nemaštovite doskočice o tome kako može prolaznik (namjernik) izabrati cipele. Nekako mi se ta doskočica ovdje ne uklapa ali je možda ovo pominjanje način da je izbacim iz glave. 

Iz mnogih gradilišta van naseljenih mesta u ovom dijelu Saudijske Arabije prebogatom naftom i s njom povezanom industrijom dolaze svakog vikenda (petkom i subotom)  prepuni autobusi one radne snage koja nema svoje džipove i automobile, koji spavaju u spavaonicama sa krevetima na sprat, koji zadnju crkavicu šalju svojima u dalekom svijetu. Dolaze autobusima koji liče na muzejske primjerke, otpisane američke školske autobuse sa kojih su sve oznake izblijedile, na Lejlande sa beogradskih ulica koje sam zatekao kada sam 70-tih došao na studije u Beograd. Ili onaj iz "Ko to tamo peva".

Iskrcaju se očešljani, izbrijani i uredno obučeni radnici, najniže plaćenih poslova, na nekoj čistini blizu obale i tržnih centara gde se prodaje hrana na koju su navikli Indusi, Pakistanci, Bangladešanci, Malezijci, Filipinci i pripadnici drugih naroda koje ne mogu uvek međusobno da razlikujem.  Gledam ih na obali mora zagledane u horizont, u „Parku mira“ kako u manjim grupicama sjede na travi i uživaju u zelenilu. 

Gledam ih kako izlaze iz radnji sa kineskim, velikim plastičnim torbama natrpanim koječime što im za život treba.

A onda u neko kasnije popodnevno doba stoje u urednim redovima i čekaju svoj autobus ne bi li se vratili na svoje gradilište, svoju dnevnu rutinu rada i spavanja, svoj krug obaveza čije izvršavanja donosi hleb na stol njihovih porodica.

Prošle godine idući tako redovno poslije posla ili boravka u Beogradu ka selu, čekao bih na Lastinoj stanici autobus 860 A za Malu Moštanicu. U 17.10 ili 20.10 - kako kad stignem. Ponekad i na zadnji  u 22.30. Sjedio bih u staničnom bifeu uz čaj ili pivo i promatrao stvarni život ljudi koji rade u gradu a žive na selu. Život koji je obilježen vremenima polazaka jutarnjih i kasnih popodnevnih povrataka. Žene prodavačice po supermarketima, čistačice u javnim ustanovama i preduzećima, muškarci raznih majstorskih zanimanja, fizički radnici, studenti i srednjoškolci, stariji ljudi koji idu na zakazane preglede ili po redovnu turu lekova, ili obilaze djecu koja živi u gradu i čuvaju unučad dok njihova djeca rade.  Iz sela djedovi i bake nose svježe povrže ili voće iz svoje bašte, zimi turšiju ili kakvu drugu zimnicu. Ka selu zaposlene žene se vraćaju sa torbama i kesama.

Na Okretnici u Maloj Moštanici u 6 i nešto u maglovito jutro čekamo autobus iz pravca Bariča. Oko 6.20 bi trebao stići iz Obrenovca. Kasni. Neki  nestrpljiviji zovu dispečera.

„Kažu pokvario se odmah iza Rampe. Poslali su drugi.“

Čekamo narednih 20 minuta i osluškujemo zvukove. Vremenom se čovek izvešti da razlikuje obične automobile od dostavnih vozila, kamiona, autobusa. Autobus se ujutro prije čuje nego vidi.

„Mislim da je Cetinski“ veli jedan mlađi penzioner šeretskog ponašanja koga viđam svakog jutra i koji čini mi se ujutro ide na autobus da bi video svijeta i svakoj snajki nešto dobacio.

Koji momenat kasnije pojavljuje se duplak (neki ga zovu i harmonikaš) ravnomerno stenjući. Popunjen da nema mjesta za sjedenje. Pola sjedećih putnika spava, neki otvorenih usta, nekih pognutih glava svako malo trzajući kad autobus poskoči na nekoj rupi ili se zakrene u krivini.

Na staklenoj pregradi iza vozača, reklama za koncert Tonija Cetinskog. Jednim dlanom prekrio jedno oko.  

(U redu, sliku sam skinuo sa interneta. Sumnjam da se u Lastinom letu od Male Moštanice do Beograda reklamirao koncert u Rijeci.)

Particulary graceful

       

      U potkrovlju Kalife, iznad mog 7. Sprata, imaju dvije sobe. U jednoj je Ahmed, Egipćanin, šef održavanja zgrade. U drugoj Dawar, šef recepcije. To su dve prostorije koje se spolja vide kao naknadno izgrađeno potkrovlje.

Ahmed,  budući farmer u delti Nila, otac dvogodišnje djevojčice, pozvao me da sa drugim Egipćanima gledam finale Kupa Afrike.  Egipat protiv Kameruna. Koje veče prije toga iz te sobe su se orili poklici navijanja i sreće kada se Egipat u polufinalu na jedvite jade domogao finala. Za ovdašnje Egipćane to je oduševljenje ravno onom kada je u prošlom vijeku Zvezda postala prvak Evrope. S time što se Egipćani češće raduju jer njihov nacionalni tip je u finalu već osmi put.

Kao svaki pristojni gost uneo sam pakovanja Pepsija. Sorry guys no beer  tonight.

      Njih 7-8 razmestilo se  po madracu na podu i ispijalo čajeve. Za mene su doneli stolicu. Sjedio bih ja nekako i na madracu od spužve ali kako da se spustim i kako da ustanem poslije. Eto šta znače godine. (To je za one koji kažu da je čovjek mlad koliko mu je srce mlado a um radoznao. Sve to me nekako služi ali su se kosti i uopće taj skeletonosni dio prilično pobunili.)

Ahmedov i Dawarov status šefova dao imje odvojene sobe i mogućnost nekakve privatnosti. Drugo osoblje (uglavnom Bangladešanci, poneki Filipinac)   stanuju u Kalifi u nekoj od soba namještenih za njih. Vidio sam jednom u prizemlju jednom kroz odškrinuta vrata jednu oveću prostoriju sa najmanje 6 kreveta na kat.  Vidim da odatle ulaze i izlaze ali da li ih ima i još gdje ne umijem reći.  Mogao bih npr. zamisliti da, kada se nađe  neki prazan apartman poput mog,  između odlaska jednih i dolaska drugih gostiju, da onako skrivećki zasjednu za sofu u salonu i snivaju svoje snove u ulaske u neke druge krugove života.

Kada god naumim da kažem nešto o njihovom životu ovdje mota mi se izraz „jadnici“ ali se borim da ga ne upotrebim. Ne treba vrijeđati nečije dostojanstvo. Taj Netko (na žalost imena im ne znam) došao je odnekle iz Bangladeša ili sa Filipina, zarađuje ovdje koliko zarađuje. Štedi na sebi, svom smještaju, svojoj odjeći i hrani i redovno šalje svojima u Bangladeš ili Filipine sve što uštedi.

Ovaj prizemni objekat pored „hotela“ sa plavim natpisom je banka sa mjenjačnicom, Ima ih na svakom ćošku, svake ulice i često su u njima redovi svih ovih marljivih Azijata koji šalju pare svojima. Razvoj informacionih tehnologija i elektronike omogućio je lak transfer.  Neki drugi njihovi zemljaci sa druge strane pulta pomažu im u popunjavanju formulara. Mnogi u urednim i disciplinovanim redovima nose papiriće sa nevješti latinicom ispisanim imenima i adresama najmilijih  tamo negdje preko mora i oceana.

Ja se živo sjećam 60-tih godina prošlog  vijeka kada su gomile gastarbajtera sa Korduna i dijela Hrvatske prema Beloj Krajini (tada sam živio u Karlovcu pa su moji vidici bili geografski suženi) išle u Njemačku, Austriju i gdje još po Europi da bi tamo radili po bauštelama i živjeli po kojekakvim rupama sa krevetima na kat. Jeli najjeftiniju pečenu piletinu iz samoposluga i pili najjeftinije pivo. Da bi sa Ford Taunusima i tek ponekim najvećim mogućim Mercedesom dolazili kući za Božić ili Uskrs i kao poklone donosili digitalne satove što svijetle u mraku.  

Onaj vic o Sulji i svjetlećem satu nije nastao bez veze.

+++

Egipćani su poveli a Kamerunci su bili bolji. Najprije su na početku drugog poluvremena izjednačili da bi pre kraj poveli i pobijedili. Prisutni Egipćani su disali sa svojim timom. Plašili se kada su fizički spremniji i tehnički bolji Kamerunci opasno salijetali 42-godišnjeg golmana Hadarija. Dizali se i rukama pomagali svojim igračima u bilo kakvom napadu. Ja sam navijao sa njima, sa doduše manje žara. U nekoj drugoj prilici navijao bih za suparničku ekipu, vječiti kontraš bi progovorio iz mene, ali u tu se igru nisam htio upustiti. Makar vjerujem da bi se iz toga dala napraviti dobra atmosfera i otvoriti neka mala kladionica sa Pepsijem kao ulogom i nagradom. Štosa radi.

+++

Sutradan svi su opet bili na svojim radnim mjestima. Nije bilo nacionalne tragedije. Ahmed mi je priznao da je Kamerun bio bolji i zasluženo je pobijedio. Nikakav ih sudija nije oštetio, nije bilo nedosuđenih jedanaesteraca. ali zato dogodine - nema priče, trofej je sigurno naš.

Filipinci su iznijeli posude sa ponudom za doručak, Bangladešanci su očistili pod. 

Ja sam sebi napravio sendvič za kasnije i popio čaj bez šećera.

Dawar je sjedio za recepcijskim stolom ili kao na potonjoj slici hola šetkao.

 Oko 8.30 došao je moj vozač Babul, Bangladešanac, obukao sam kancelarijski sako i kravatu. Sveže obrijan prošao sam pored Dawara koji me ispratio:

You look particulary graceful today.

  

Brdašce i Džubejl

Imaju dva Džubejla koja su nekako spojena a vode se kao jedan.

Moram da se vratim u 1975. Dok sam ja bio predsednik studentske omladine na Filološkom fakultetu ovde je bitisalo jedno ribarsko seoce na brežuljku. („Džubejl“ je demunitiv od Džebel = Brdo). Dakle, postojalo je Brdašce i lokalno stanovništvo se bavilo ribolovom.  Jedan od mojih partnera,  rodom iz Džubejla, seća se kako se kao dete igrao na plaži. Na ovoj istoj na koju gleda prozor sa 7. sprata mog Kalife.  I gde sada nostalgično gleda u daljinu neki od stranih radnika čija je postojbina još dalje na Istoku.

Tadašnji kralj, mislim da je te 1975. godine Halid došao na prestol  posle ubijenog Fejsala,  odlučio je da se napravi veliki industrijski grad sa lukom. Ribarsko seoce je porušeno i napravljen novi  grad koji je sada već  stari jer je napravljen još noviji na zemlji gde nije bilo ništa.  Oba su grada izgradili Amerikanci, tj. verovatno najveća građevinska firma na svetu Behtel. I to je namerno dato njima da grade jer su upravo u Džubejlu 30.tih godina prošlog veka iskrcani prvi američki geometri i istraživači nafte.

Dakle, Behtel je poravnao Brdašce i napravio splet ulica po kvadratima i popunio kvadrate zgradama i kućama. (Pročitah u komentarima teksta akademika Teodorovića, čijeg sam se teksta dotakao, tvrdnju nekog blesana da je Saudijska Arabija toliko neprijateljski raspoložena prema hrišćanstvu da je zabranjeno da se ulice seku pod pravim uglom jer ih to naravno podseća na krst.)

Kako se gradila jedna, pa druga, pa treća luka grad se širio ka severu gde je na zgodnom meštašcu napravljen novi Džubejl.  Između novog i starog Džubejla je oko 15 km gde su se prostrli pogoni novog industrijskog kompleksa uglavnom petrohemijske industrije čije baklje gore danonoćno.  

Nisam se tuda noću vozio ali valjda i ovaj dnevni snimak iz auta može predočiti kako izgleda to višestruko uvećano Pančevo ili Sisak (kome je koji bliži ili draži).

Kako se industrijski grad gradio  naseljavano je  puno stranih radnika tako da zvanična statistika danas govori da je Džubejl 2011. Imao oko 330.000 stanovnika od kojih:

33% Saudijaca, 27% Indusa, 14% Filipinaca, 11% Pakistanaca, 11% Bangladešanaca i ostalih koliko treba da se zadovolji statističkih 100%.

I šta se desilo: kako Novi Džubejl izgleda savremenije i lepše, Saudijci su se preselili u nove i veće kuće a u starom Džubejlu su sada onih 27 + 14 +11 + 11 posto Azijata.  I jedan iz Srbije.

Zato moj Džubejl izgleda kao da sam u Indiji ili Pakistanu, s time što su ulice i građevine planski građene pa nema one istočnjačke nabubanosti. Doduše ima istočnjačke nebrige i raznobojnosti što daje gradu poseban šmek.

++

A kad sam već kod šmeka. Šetajući danas po parku blizu mora koji služi za familijarne piknike u večernje sate, naiđoh na ulazu u ograđen park na jednog simpatičnog preduzetnika koji prodaje pečen kukuruz i crni čaj na improvizovanoj tezgi.  On je poreklom iz Jemena, odakle mnogi smatraju da potiču pravi Arapi.  Hteo sam da fotografišem žene na klupi u pozadini kad me pozvao na čaj. 

Reč po reč i i eto poznanstva.

Odakle si?

Iz Srbije.

Odakle?

Srbija. Jedna od republika bivše Jugoslavije.

Aaa Jugoslavia, bjutiful kantri, marešal Tito, big Arab frend.

Pa sva ona priča o tome šta vam je trebalo da se razjedinite i zaratite. Kada začeh temu o Jemenu, čoveku se ote uzdah iz grudi.

A sve vreme sam merkao pečeni kukuruz koga inače obožavam.  Vidi on da ja pogledavam i samo uze jedan da ga dogreje na roštiljskom uglju na kome se kuva čaj.

Hoćeš da posolim?   I nečekajuči odgovor rastrese nešto morske soli po klipu i umota ga u salvetu.

Hoćeš čaj? Pravi crni.

Ko da odbije. Sve ukupno 6 rijala. Negde oko 160-170 dinara.

Užitak pravi.

A posle bogme i čaj. Crni. Ne onaj iz kesice. Jak do nemilosti.

Subota u Džubejlu

Subota osvanu suncem okupana premda hladnjikava. Pre podne kao kod svakog urednog domaćina sređivale se stvari u stanu. Ja završih za 5 minuta. Lepo je to kad imaš sobare na svakih par dana pa ne misliš na prašinu, kupatilo, pločice i krevet. Pa doručak u holu. Ima neki krem sir koga obožavam. Namaže se na arapski hleb, naslažešmalo izrezanog paradajza i krastavca i eto laganog i finog obroka. Uz neizbežan čaj. Popodne je sa prozora moje sobe izgledalo prozračno i svetlo.

Posle podne krenuh na uobičajenu šetnju, pa eto slike iz moje ulice koja se zove po Abdul Azizu al Saudu, osnivaču sadašnje Saudijske Arabije.

Zgrada sa desne strane na kojoj ponosno stoji HOTEL je u stvari zgrada sa apartmanima za izdavanje. Funkcionišena principu dnevnog iznajmljivanja kao sobe u hotelu. Ja ih ipak ne bi nazivao hotel jer pod time podrazumevam više sluga nego što pruža ova apartmanska zgrada. A možda i grešim. Ima recepciju, ima sobare (doduše ne svakodnevno), ujutro u holu ima doručak koji je predstavljen uvek istim izborom krem sireva, sireva, kuvanih jaja, neke indijske kaše (vrlo ukusne – moram da se raspitam o čemu se radi), raznih svežih salata (krastavac, paprika, paradajz, luk), nešto turšije, pahuljica, dve vrste salame, voćne salate, soka od manga, čaja i mleka, džema od kajsija, džema od jagoda. Pa ovako kad nabrojim to ne izgleda tako loše, ali kada je svaki dan dođe malo suvoparno. Ali vidim da većina korisnika nešto sami dodaju pa tako i ja smeram da dopunim meni.

Hotel se zove Khalifa Tower. Tower nazivaju sve ovakve zgrade soliterskog tipa bilo da su „hoteli“ ili poslovni prostor. Tako moj Kalifa toranj postade hotel.

Moja je soba na vrhu i ne gleda na glavnu ulicu nego na more – dakle sa stražnje strane Kalife. Strateški sam izabrao najvišu taćku i okrenutost moru. Izbegavanje buke i pogled na more.

 Ulica kralja Abdul Aziza je glavna ulica starog dela Džubejla. Široka je a mnogo mi se dopada ovo američko rešenje da se sa glavne avenije skreće u paralelnu ulicu koja prate zgrade, trgovine, restorane i štagod drugo. Na aveniji nije dozvoljeno parkiranje a izlazi na sporednu ulicu su na svakih 20-tak metara i u njima je dozvoljeno parkiranje.

+++

Posle popodnevne šetnje, a pred ručak-večeru zalegoh u salonu svog apartmana da vidim vesti iz domovine. Tako prelistavajući Politiku naiđoh na tekst akademika Teodorovićai o tome kako ne treba imati posla sa Saudijskom Arabijom i njihovim investitorima, a povodom Ljajićevim nagoveštajima da bi saudijski investitori mogli uložiti u neki zajednički projekat Srbije i Bosne iHercegovine. Na temelju nepoštovanja ljudskih prava, toliko stotina na smrt osuđenih i likvidiranih, ugnjetavanja boraca za ljudska prava, ponižavajućeg položaja žena, konzervativizma religije, inkubatora fundamentalističkih islamskih pokreta.... Sve je to u velikoj meri tačno. Ali kada bi tako gledali onda ne bi sarađivali sa Hrvatskom zbog Jasenovca i proterivanja Srba sa vjekovnih ognjišta, sa Bošnjacima iz mnogo razloga i sa jedne i sa druge strane, sa Nemačkom zbog dva svetska rata u kojima su nas okupirali, sa Englezima koji su nas toliko puta izdali, Mađarima koji suza rata ljude u Novom Sadu potapali pod sante na Dunavu, Talijanima sigurno iz nekog razloga, Francuzima...itd. Ima li neka zemlja koja nam nije nešto naudila, a da ne govorim o onima koje mi nosimo na duši.

Valjda se sva ta nasleđa prevladavaju saradnjom. Valjda tamo neki Vuksan u Saudijskoj Arabiji priča sa ljudima (bilo da je u pitanju posao ili druženje) pa poljulja neku stereotipiju o nama. Valjda i ja nešto vidim ovdje što mi se dopada. Upoznajem neke ljude sa kojima je lijepo opštiti. Vraćam se na onog momka, Ahmeda, doktora historije, sa kojim sam pričao o starim arapskim kraljevstvima i šta su sve naslijedili od susednih civilizaija i kakvi su sve karavanski putevi povezivali Kinu, Indiju preko Arabije sa Mediteranom i Evropom. Setim se i dr Zeida Al-Husejnija čija nas je porodica ugostila prvog dana boravka i koji mi je dao par dobrih savjeta kome da se obratim u vezi sa mojom namjerom da Srbija (i Bosna, zajedno?) školuju njihove IT kadrove.

Danas svratim u jednu poslatičarnicu specijalizovanu za rolnice sa cimetom. Uđoše dva Filipinca, jednome je rođendan pa je častio drugara. Nikog drugog u poslastičarnici. Slikaju jednog drugog pored kolača i soka. Sami u tuđem svetu. Pomalo tužno. Ponudim se da ih slikam zajedno. Tako malo po malo uđosmo u priču. On arhitekta, onaj drugi neki tehničar, pominju Đokovića i kako smo mi svojevremeno u Manili postali svjetski prvaci u košarci. Valjda je to bilo vrijeme Dalipagića i Kićanovića. Obećađemi poslati slike, a dok ne stignu pogledajte kako izgleda rolnica sa cimetom i nekakvim oraščićima i bademima.

Posle sedim  u lobiju našeg Kalife zgrade  sa Egipćaninom Ahmedom koji je šef održavanja. Pod dvogodišnjim je ugovorom (pola je isteklo) i sanja da se vrati u svoju deltu Nila i sa braćom podigne farmu riba i pokrene neki svoj posao. Čudi se mom poznavanju egipatskog narečja arapskog (plod druženja sa Egipćanima u Libiji pre 30-tak godina), a ja njegovom poznavanju koje su sve republike činile Jugoslaviju. Kaže mi da je njegov otac u kući držao sliku Tita i Nasera.

Naiđe portir Nawar, mislim da je Pakistanac, i pitam ga da li mogu da mu pošaljem mail da mi nešto odštampa. „Naravno“ kaže on i kaže mi da sam možda prvi od gostiju koji ga je pitao kako se zove i zapamtio ime. A ja uvijek kada sa nekim popričam pitam za ime.

Ne želim da mi ljudi sa kojima delim prostor budu bezimeni. 

Mi - Oni i Vanzemaljski princ

Možda ću vas smoriti s nečim što bi trebalo da bude tako normalno. Ali u nenormalna vremena, sa 20 godina bratskog krvavljenja bivše nam zemlje, zar izgleda normalno da u državno-privrednu delegaciju u posetu Kraljevini Saudijskoj Arabiji dođu u ZAJEDNO  političari Srbije i.... Bosne i Hercegovine. Kada se u Bosni (izvinite što je i dalje tako zovem a ne mislim samo na Bošnjake) po rebrima udaraju neki Dodici i Izetbegovici, kada vlast u Srbiji nekako traži da pomiri  strasnu ljubav prema SVOM narodu u BiH (gledajući da joj ne izmakne tutorstvo nad prekodrinskim Srbima) i racionalnu politiku pomirenja tako rado slušanu u evropskim ušima, dakle, u takvim uslovima dolazi do posete Saudijskoj Arabiji koju će većina vas (nas?) olako i onako intuitivno svrstati u bespogovorno bratstvo sa muslimanima u Bosni.

Generalizacije su dozvoljene u vicevima (pijani Zagorac, glupi Bosanac, leni Crnogorac, dobrodušni Lala) ali se u međunarodnim odnosima toga valja kloniti. Ok, reći ćete, dugo sam već vezan za Saudijce pa to utiče na moj blagonaklon odnos prema zemlji u kojoj se živi po konzervativnim obrascima islama i koja igra nekakvu ulogu u međunarodnim krizama koje poslednjih godina (a više sam sklon reći – decenijama – a biće tome sada i stoleće) razaraju Bliski i Srednji Istok. Zemlji, koja obilato pomaže gradnju džamija u Bosni i širenje islama, a u poslednje vreme i kupuje dosta nekretnina u Sarajevu i drugde u muslimanskim delovima BiH menjajući polako demografsku sliku Bosne i njen tobože laički profil.

Jeste, takva Kraljevina Saudijske Arabije pozvala je u prvu zajedničku posetu političare i privrednike dveju zemalja. Kada sam za pripremu čuo pre Nove godine prijatno sam se iznenadio i pitao da li je moguće da ima neke mudrosti u našoj (i bosanskoj) spoljnoj politici da dovede do takve posete. Pretpotavio sam da je nužda zajedničkog nastupa iznikla iz potrebe i jedne i druge zemlje da privuku investitore iz prebogate Arabije  pa je lukavstvo uma došlo na zgodnu ideju. Kasnije i tokom posete međutim shvatio sam da je domaćin u liku princa Sultana bin Salmana (dakle kraljevog sina koji je izgleda od kralja zadužen za naš region) insistirao na zajedničkom nastupu. Potvrdu za takav zaključak našao sam u naoko nevažnom detalju . Na večeri koju je princ Sultan priredio za sve učesnike, insistiralo se da za svakim stolom sede izmešani političari i privrednici obe zemlje sa još nekim Saudijcem pride. /Slika mog stola/

Da se razumemo, mi privrednici smo se lepo družili i bez toga. Pretpostavljam i političari koji su imali dovojene sastanke. Ova skupina za „mojim“ stolom dobar je primer. Na slici nedostaje vaš izveštač koji se bavio fotografisanjem. Ali evo vam i njegovog selfija posle sledećeg pasusa.

Usput rečeno, Saudijac za stolom je neki dr Ahmed (prezime ne upamtih) koga smo tada prvi puta videli i sa kojim sam vrlo prijatno razgovarao o predislamskoj historiji arapskih plemena. On je historičar, možda ima koju više od 30, ponašao se povučeno kao neko ko pristojno otaljava zadatak ispunjenja prinčeve želje. Začudio se mojim poznavanjem tog dela historije Arabijskog poluostrva pa je usiljenost zamenio živ i prijatan razgovor.

Sutradan na plenarnoj sednici triju privrednih komora uz učešće političkih vođa doživeli smo međusobno uvažavanje dvaju gostinskih država, kao i domaćina prema obe, da mi se u glavi vrtelo ono čuveno pitanje – Šta nam je trebalo svo ono vatanje za vratove prethodnih par decenija?

/Slika iz gostinske sale Asocijacije privrednih komora KSA/

U dnu slike (ko ume da uveća) videćete našeg Rasima Ljajića i kolegu mu Mirka Šarovića. Zajedljivci će reći da je Rasim (bio) više „njihov“ nego „naš“ ali bih takve podsetio da možemo Rasimu zahvaliti što smo se uopšte primakli Saudijskoj Arabiji. On je postigao da se otvori naša ambasada u Rijadu pre godinu i nešto. Doduše u njoj je samo jedan čovek jer je neka naša nespretnost uslovila da predloženi ambasador (muftija Jusufspahić) godinu dana ne dobija agreman.  No, to je neka druga priča i sumnjam da ima veze sa g. Ljajićem.

Koji se solidno pokazao prigodnoj folklornoj svečanosti pre večere kada je princ dvojicu vođa delegacija povukao za sobom da zaigraju tradicionalni saudijski ples sa sabljama.

/slika: Miroljubivo mahanje sabljama/

Kako rekoh negde ranije, princ (na slici levo od barjaktara) je leteo u svemir kao prvi Arapin i musliman. Davne 1985. Može biti da je odozgo, videvši lepu, plavu, okruglastu planetu, shvatio ništavnost svih ljudskih konflikata pogotovo između tako nekih malih zemljičica koje se sa tih visina teško mogu i razlučiti.

Abaja i pohotljivost

Eto vraga! Moj bijeg od beogradskog smrzavanja čak do obala Persijskog/Arapskog zaliva pokazao se makar privremeno neuspešnim. Čitam jutrošnju temperaturu:

 9.05 – Al Jubail   6^o

7.05 – Beograd  10⁰

Razlika je u tome što se u Beogradu taj maksimum u ovo doba godine neće dugo održati, a verovatno ni ovaj minimum u Jubailu.

S druge strane razlika je i u tome što ovde niko nije spreman za ovu vrstu hladnoće. Kape, šalovi, tople čarape – prodaju se kao na rasprodaji, a noću klimatski uređaji nenavikli da greju brundaju celu noć čudeći se što se to dešava. /slika: Jutarnji pogled iz moje sobe na more/

Kao što vidite, horizont je spojio nebo i more. Znak je to da duva sa kopna i prašina zamagljuje more. Birajući sobu u zgradi sa apartmanima (u kojoj sam boravio i za svog pređašnjeg boravka u Jubailu) namerno sam odabrao najviši 7. Sprat i okrenutost spavaće sobe ka moru. Milina je pogledati na more kada se ustane pa i kasnije tokom dana.

***

U nedelju naveče, posle razgledanja Nacionalnog muzeja u Rijadu, princ Sultan (najstariji kraljev sin, pilot i prvi Arapin i Musliman astronaut, predsednik veoma značajnog Komiteta za turizam i nacionalno nasleđe) priredio je večeru na otvorenom divanu unutar stare palače. Bijaše prilično hladnjikavo i naše dame, neočekujući da će večera biti napolju, premda pokrivene abajom, stiskale su se i često primicale pečurkama u kojima je sagorevao gas  baš kao u pokrivenim otvorenim prostorima beogradskih uličnih kafana u Knez Mihajlovoj. /slika: Ženski stol/

Sem smrznutih i stisnutih dama fotografija govori i o odnosu prema ženama i njihovom položaju u društvu. Sede za odvojenim stolom. To nije bilo tako za drugim ručkovima i večerama na kojima smo bili tokom dva dana posete državne delegacije. Ali ova je večera prinčevska i tu važi poseban protokol za žene. Ono što prvo pada u oči nenaviklima je njihova crna odeća. 

To je u stvari abaja. Reč je arapskog porekla i označava jednostavni široki ogrtač koji pokriva žensko telo od ramena do stopala. Nosi se van privatnog prostora i žene su ispod toga normalno obučene, uglavnom zapadnjački. (Ovo je moja pretpostavka zasnovana na površnom vizuelnom uvidu kada se krajičak abaje razmahne i otkrije gležnjeve ili, ne daj bože, vrat.)

Na glavi je obavezan šal koji pokriva kosu. Poneka žena nosi nikab koji pokriva lice (sem očiju, a ponekad se i oči prekriju mrežastim umecima). Pravila o nošenju nikaba se razlikuju od države do države, ponekad od grada do grada, a često se grad razlikuje od sela u kojima je nikab gotovo obavezan. 

Za nemuslimanke i gošće važi pravilo da se nosi abaja i šal. Pokrivanje lica nije obavezno ako niste Maja Gojković.  Mada primećujem na ulici da šal zna da izostane. Na ulici se takođe primećuje da se žene kreću bez muškog pratioca – što se smatra prekršajem. Ćudoredna policija znala je u takvim situacijama da reaguje žustrim opomenama ali čini se da je u poslednje vreme to ublaženo. Pretprošle godine neki preterano marljivo pripadnici ćudorednih čuvara tradicionalnih vrednosti su fizički napadali nećudoredne žene i došlo je do skandala (muškarac ni u kom obliku ne sme /javno/ da dodiruje tuđu ženu) pa je donet zakon po kome ćudoredna policija ne sme da interveniše fizičkom ili verbalnom silom bez prisustva policije. A dok policija dođe problem sumnjivog ponašanja se obično razreši sam od sebe. To samo po sebi je veliki pomak u službenom ponašanju organa reda i mira ma koliko to nama, iz perspektive naših liberalnih stavova, to izgleda kao sitnica.

Inače čitava ta priča o abaji zasniva se na citatu iz Kur’ana koji u mom slobodnom prevodu glasi: 

O Proroče, reci svojim ženama i kćerima, kao i verujućim ženama, da se pokriju širokom odjećom. Na taj način će biti prepoznate i nikakvo zlo ih neće snaći.

„Široka odjeća“ podrazumijeva odjeću koja ne ističe obline ženskog tijela. Isticanje oblina može se smatrati izazovnim ponašanjem a pohotljivi muškarci mogu to shvatiti  kao otvoren poziv na seks. Ma koliko u mojim rečima prepoznali sarkazam, objašnjenje se prilično često materijalizuje u sudskim rešenjima o silovanju. Zlostavljatelj se oslobađa odgovornosti ako dokaže da se žena (objekat) ponašala izazovno. 

Procjena o izazovnosti ponašanja stvar je interpretacije suca. 

Suci su gotovo uvijek muškarci u godinama.

***

Ali ljudi (i žene), danas je petak. Neradni dan. Moja pohotljivost se smiruje dobrim čajem i slušanjem mujezinova poziva na klanjanje. Ono u petak oko podneva obično ide uz moralne pridike. Iz obzira prema zemlji domaćina nisam mogao od toga odstupiti. 

Škembići i Tabuli

Pre neki dan u Rijadu, na prijemu za privrednike iz zajedničke delegacije BiH i Srbije, u prvoj takvoj poseti Saudijskoj Arabiji, beše prebogata trpeza u kući braće Al Husain.

Među inim kulinarskim zadovoljstvima beše i jedna salata koja se često stavlja na stol arapskog mediteranskog sveta. Pitaše me kao poznavaoca ovog dela sveta šta je šta a ja nikako da se setim imena salate, iako sam je često jeo. Znate ono - na vrh mi je jezika. A to sa vrha jezika se uobličilo u naziv kada više nisam imao kome da kažem. 

Radi se o salati koju u Libanu zovu  Tabuli a u mom delu arapskog sveta Tabula. 

Na prvi pogled se vidi da je glavni sastojak peršun. A peršun dobro ide sa dresinzima na bazi limuna ili limete. Obično ide malo lišća sveže mente i mladi luk (može i onaj stariji), maslinovo ulje i posebna žitarica koja se zove bulgur. Taj bulgur je specifičan jer ga ne treba previše natapati pre stavljanja u salatu. Stavite ga u toplu vodu i nakon sat on je spreman. Neki dodaju i krastavac i paradajz. Važno je da se dobro i sitno isecka i pomeša. I da odstoji. Pravi Tabuli je najbolji sutradan.

Onaj koga smo jeli u Rijadu ima više peršuna od ovog na slici. Ali suština je uvek u mašti i iskustvu domaćice.

***

Samo koji dan ranije u zamrznutom Beogradu, dok sam čekao autobus za Malu Moštanicu, svratim na Lastinoj stanici do staničnog bifea. Bife prepun izbeglica kojima je prostor od železničke stanice do Lastine autobuske stanice mesto prebivališta i slobodna zona. Sede u grupama uz mobilne telefone čije se baterije pune na šalterima za struju. Već su savladali veštinu izlaženja na kraj sa kelnerom koji ih opominje da se u bifeu ne može sedeti bez naručivanja. Tako na pola sata neko od njih naruči čaj (100 dinara) i  ostaju u toplom bifeu i krate svoje dane očekujući vesti od onih koji su se domogli Nemačke i praveći fantastične konstrukcije kako preći granicu.

Flegmatični kelner, monotonog govora i hoda, sa rečnikom od 50-tak reči na engleskom komunicira sa njima kao da je celog života radio u nekom Kandaharu ili Pešavaru.

Pitam ga ima li šta kuvano da se pojede.

„Ostali samo škembići u saftu“.

„Dogovoreno, davaj“

Pogledajte ih samo, prosto se tope u ustima.

Prošla je ponoć. U apartmanu do mene zviždi klima uređaj kao lokomotiva pred ulazak u tunel. Danas je pala temperatura dnevna na nekih 17-18. Noćas se očekuje dalji pad da bi ujutro bilo oko 4-5. Hladnoća. Ljudi na recepciji samo o tome pričaju. Uključuju grejanje na klimama a one jadne nenavikle da greju odupiru se i zvižde li zvižde. Ali će imati majstori za održavanje klima posla.

A dok ovo pišem, gledam gornju sliku i nešto si mislim kako bi dobro došla jedna porcija vrućih škembića u saftu. Tabuli se podrazumeva.