Subota u Džubejlu

Subota osvanu suncem okupana premda hladnjikava. Pre podne kao kod svakog urednog domaćina sređivale se stvari u stanu. Ja završih za 5 minuta. Lepo je to kad imaš sobare na svakih par dana pa ne misliš na prašinu, kupatilo, pločice i krevet. Pa doručak u holu. Ima neki krem sir koga obožavam. Namaže se na arapski hleb, naslažešmalo izrezanog paradajza i krastavca i eto laganog i finog obroka. Uz neizbežan čaj. Popodne je sa prozora moje sobe izgledalo prozračno i svetlo.

Posle podne krenuh na uobičajenu šetnju, pa eto slike iz moje ulice koja se zove po Abdul Azizu al Saudu, osnivaču sadašnje Saudijske Arabije.

Zgrada sa desne strane na kojoj ponosno stoji HOTEL je u stvari zgrada sa apartmanima za izdavanje. Funkcionišena principu dnevnog iznajmljivanja kao sobe u hotelu. Ja ih ipak ne bi nazivao hotel jer pod time podrazumevam više sluga nego što pruža ova apartmanska zgrada. A možda i grešim. Ima recepciju, ima sobare (doduše ne svakodnevno), ujutro u holu ima doručak koji je predstavljen uvek istim izborom krem sireva, sireva, kuvanih jaja, neke indijske kaše (vrlo ukusne – moram da se raspitam o čemu se radi), raznih svežih salata (krastavac, paprika, paradajz, luk), nešto turšije, pahuljica, dve vrste salame, voćne salate, soka od manga, čaja i mleka, džema od kajsija, džema od jagoda. Pa ovako kad nabrojim to ne izgleda tako loše, ali kada je svaki dan dođe malo suvoparno. Ali vidim da većina korisnika nešto sami dodaju pa tako i ja smeram da dopunim meni.

Hotel se zove Khalifa Tower. Tower nazivaju sve ovakve zgrade soliterskog tipa bilo da su „hoteli“ ili poslovni prostor. Tako moj Kalifa toranj postade hotel.

Moja je soba na vrhu i ne gleda na glavnu ulicu nego na more – dakle sa stražnje strane Kalife. Strateški sam izabrao najvišu taćku i okrenutost moru. Izbegavanje buke i pogled na more.

 Ulica kralja Abdul Aziza je glavna ulica starog dela Džubejla. Široka je a mnogo mi se dopada ovo američko rešenje da se sa glavne avenije skreće u paralelnu ulicu koja prate zgrade, trgovine, restorane i štagod drugo. Na aveniji nije dozvoljeno parkiranje a izlazi na sporednu ulicu su na svakih 20-tak metara i u njima je dozvoljeno parkiranje.

+++

Posle popodnevne šetnje, a pred ručak-večeru zalegoh u salonu svog apartmana da vidim vesti iz domovine. Tako prelistavajući Politiku naiđoh na tekst akademika Teodorovićai o tome kako ne treba imati posla sa Saudijskom Arabijom i njihovim investitorima, a povodom Ljajićevim nagoveštajima da bi saudijski investitori mogli uložiti u neki zajednički projekat Srbije i Bosne iHercegovine. Na temelju nepoštovanja ljudskih prava, toliko stotina na smrt osuđenih i likvidiranih, ugnjetavanja boraca za ljudska prava, ponižavajućeg položaja žena, konzervativizma religije, inkubatora fundamentalističkih islamskih pokreta.... Sve je to u velikoj meri tačno. Ali kada bi tako gledali onda ne bi sarađivali sa Hrvatskom zbog Jasenovca i proterivanja Srba sa vjekovnih ognjišta, sa Bošnjacima iz mnogo razloga i sa jedne i sa druge strane, sa Nemačkom zbog dva svetska rata u kojima su nas okupirali, sa Englezima koji su nas toliko puta izdali, Mađarima koji suza rata ljude u Novom Sadu potapali pod sante na Dunavu, Talijanima sigurno iz nekog razloga, Francuzima...itd. Ima li neka zemlja koja nam nije nešto naudila, a da ne govorim o onima koje mi nosimo na duši.

Valjda se sva ta nasleđa prevladavaju saradnjom. Valjda tamo neki Vuksan u Saudijskoj Arabiji priča sa ljudima (bilo da je u pitanju posao ili druženje) pa poljulja neku stereotipiju o nama. Valjda i ja nešto vidim ovdje što mi se dopada. Upoznajem neke ljude sa kojima je lijepo opštiti. Vraćam se na onog momka, Ahmeda, doktora historije, sa kojim sam pričao o starim arapskim kraljevstvima i šta su sve naslijedili od susednih civilizaija i kakvi su sve karavanski putevi povezivali Kinu, Indiju preko Arabije sa Mediteranom i Evropom. Setim se i dr Zeida Al-Husejnija čija nas je porodica ugostila prvog dana boravka i koji mi je dao par dobrih savjeta kome da se obratim u vezi sa mojom namjerom da Srbija (i Bosna, zajedno?) školuju njihove IT kadrove.

Danas svratim u jednu poslatičarnicu specijalizovanu za rolnice sa cimetom. Uđoše dva Filipinca, jednome je rođendan pa je častio drugara. Nikog drugog u poslastičarnici. Slikaju jednog drugog pored kolača i soka. Sami u tuđem svetu. Pomalo tužno. Ponudim se da ih slikam zajedno. Tako malo po malo uđosmo u priču. On arhitekta, onaj drugi neki tehničar, pominju Đokovića i kako smo mi svojevremeno u Manili postali svjetski prvaci u košarci. Valjda je to bilo vrijeme Dalipagića i Kićanovića. Obećađemi poslati slike, a dok ne stignu pogledajte kako izgleda rolnica sa cimetom i nekakvim oraščićima i bademima.

Posle sedim  u lobiju našeg Kalife zgrade  sa Egipćaninom Ahmedom koji je šef održavanja. Pod dvogodišnjim je ugovorom (pola je isteklo) i sanja da se vrati u svoju deltu Nila i sa braćom podigne farmu riba i pokrene neki svoj posao. Čudi se mom poznavanju egipatskog narečja arapskog (plod druženja sa Egipćanima u Libiji pre 30-tak godina), a ja njegovom poznavanju koje su sve republike činile Jugoslaviju. Kaže mi da je njegov otac u kući držao sliku Tita i Nasera.

Naiđe portir Nawar, mislim da je Pakistanac, i pitam ga da li mogu da mu pošaljem mail da mi nešto odštampa. „Naravno“ kaže on i kaže mi da sam možda prvi od gostiju koji ga je pitao kako se zove i zapamtio ime. A ja uvijek kada sa nekim popričam pitam za ime.

Ne želim da mi ljudi sa kojima delim prostor budu bezimeni.