Brdašce i Džubejl

Imaju dva Džubejla koja su nekako spojena a vode se kao jedan.

Moram da se vratim u 1975. Dok sam ja bio predsednik studentske omladine na Filološkom fakultetu ovde je bitisalo jedno ribarsko seoce na brežuljku. („Džubejl“ je demunitiv od Džebel = Brdo). Dakle, postojalo je Brdašce i lokalno stanovništvo se bavilo ribolovom.  Jedan od mojih partnera,  rodom iz Džubejla, seća se kako se kao dete igrao na plaži. Na ovoj istoj na koju gleda prozor sa 7. sprata mog Kalife.  I gde sada nostalgično gleda u daljinu neki od stranih radnika čija je postojbina još dalje na Istoku.

Tadašnji kralj, mislim da je te 1975. godine Halid došao na prestol  posle ubijenog Fejsala,  odlučio je da se napravi veliki industrijski grad sa lukom. Ribarsko seoce je porušeno i napravljen novi  grad koji je sada već  stari jer je napravljen još noviji na zemlji gde nije bilo ništa.  Oba su grada izgradili Amerikanci, tj. verovatno najveća građevinska firma na svetu Behtel. I to je namerno dato njima da grade jer su upravo u Džubejlu 30.tih godina prošlog veka iskrcani prvi američki geometri i istraživači nafte.

Dakle, Behtel je poravnao Brdašce i napravio splet ulica po kvadratima i popunio kvadrate zgradama i kućama. (Pročitah u komentarima teksta akademika Teodorovića, čijeg sam se teksta dotakao, tvrdnju nekog blesana da je Saudijska Arabija toliko neprijateljski raspoložena prema hrišćanstvu da je zabranjeno da se ulice seku pod pravim uglom jer ih to naravno podseća na krst.)

Kako se gradila jedna, pa druga, pa treća luka grad se širio ka severu gde je na zgodnom meštašcu napravljen novi Džubejl.  Između novog i starog Džubejla je oko 15 km gde su se prostrli pogoni novog industrijskog kompleksa uglavnom petrohemijske industrije čije baklje gore danonoćno.  

Nisam se tuda noću vozio ali valjda i ovaj dnevni snimak iz auta može predočiti kako izgleda to višestruko uvećano Pančevo ili Sisak (kome je koji bliži ili draži).

Kako se industrijski grad gradio  naseljavano je  puno stranih radnika tako da zvanična statistika danas govori da je Džubejl 2011. Imao oko 330.000 stanovnika od kojih:

33% Saudijaca, 27% Indusa, 14% Filipinaca, 11% Pakistanaca, 11% Bangladešanaca i ostalih koliko treba da se zadovolji statističkih 100%.

I šta se desilo: kako Novi Džubejl izgleda savremenije i lepše, Saudijci su se preselili u nove i veće kuće a u starom Džubejlu su sada onih 27 + 14 +11 + 11 posto Azijata.  I jedan iz Srbije.

Zato moj Džubejl izgleda kao da sam u Indiji ili Pakistanu, s time što su ulice i građevine planski građene pa nema one istočnjačke nabubanosti. Doduše ima istočnjačke nebrige i raznobojnosti što daje gradu poseban šmek.

++

A kad sam već kod šmeka. Šetajući danas po parku blizu mora koji služi za familijarne piknike u večernje sate, naiđoh na ulazu u ograđen park na jednog simpatičnog preduzetnika koji prodaje pečen kukuruz i crni čaj na improvizovanoj tezgi.  On je poreklom iz Jemena, odakle mnogi smatraju da potiču pravi Arapi.  Hteo sam da fotografišem žene na klupi u pozadini kad me pozvao na čaj. 

Reč po reč i i eto poznanstva.

Odakle si?

Iz Srbije.

Odakle?

Srbija. Jedna od republika bivše Jugoslavije.

Aaa Jugoslavia, bjutiful kantri, marešal Tito, big Arab frend.

Pa sva ona priča o tome šta vam je trebalo da se razjedinite i zaratite. Kada začeh temu o Jemenu, čoveku se ote uzdah iz grudi.

A sve vreme sam merkao pečeni kukuruz koga inače obožavam.  Vidi on da ja pogledavam i samo uze jedan da ga dogreje na roštiljskom uglju na kome se kuva čaj.

Hoćeš da posolim?   I nečekajuči odgovor rastrese nešto morske soli po klipu i umota ga u salvetu.

Hoćeš čaj? Pravi crni.

Ko da odbije. Sve ukupno 6 rijala. Negde oko 160-170 dinara.

Užitak pravi.

A posle bogme i čaj. Crni. Ne onaj iz kesice. Jak do nemilosti.