Hoćete diplomu ( a može i doktorat) - 6. Džumada Ula, 1436. H.

Mi u Srbiji se dobro  zabavljamo nevoljama koje su sebi priuštili neki od vodećih političara stičući doktorate i diplome na krajnje sumnjiv način. Ovo “krajnje sumnjiv” treba čitati na razne načine:

-          - Predsednik Republike, g. Nikolić, je naprasito završio nekakav fakultet u Novom Sadu. Novine se ne usuđuju baviti time jer je ovaj pokazao priličnu osvetoljubivost prema medijima. Ali se zato naslađuje Šešelj tvrdeći da diplomirani Nikolić ne zna ni gde je fakultet. E sad kad bi neko išao tragom ispitnih rokova, pa datuma za polaganje ispita, i tako dalje, došlo bi se do interesantnih nalaza;

-          - Ministar unutrašnjih dela, g. Stefanović je doktorirao na Megatrendu kod dr Jovanovića (vlasnika pomenujtog Univerziteta) a dvojica članova komisije su bili stranci. Rad je bio na srpskom. Potom se pokazalo da ni mentor g. Jovanović  nema doktorat, tj. nekako se zagubio doktorat koga je uradio u Engleskoj;

-         -  Gradonačelnik Beograda, g. Mali je doktorirao na Fakultetu organizacionih nauka a rad mu se sastoji od gomile citata bez navođenja imena autora i citiranih dela. FON se muči i koprca kako da se izvuče iz neugode a niko ne želi da se bavi ponovnim ocenjivanjem rada komisije;

-          - Predsednik opštine Novi Beograd, g. Šapić  (nekada najbolji vaterpolista na svetu) jednako je doktorirao ali me sada mrzi da tragam gde i sa kojom temom.

Lista će se nastaviti kada se jednom neko usudi pozabaviti time.

Ne mislim ja da se radi o nekom srpskom ekskluzivitetu. Čitam nedavno kako je u zagrebačkim komunalnim preduzećima  utvrđeno da je čak 306 zaposlenih imalo falsifikovanu diploma ili svedočanstvo srednje škole. Najviše u ZET-u (Zagrebački električni tramvaj) i Gradskoj čistoći.

Za razliku od Srbije gde su u modi doktorati i poneka diploma (ne, ne pravim se da ne znam koliko ima kupljenih diploma kod obične raje), a u Hrvatskoj tek poneka diploma ali zato mnogo srednjih i stručnih škola.  Ali, za razliku od Beograda, u Zagrebu je 249 naglo obrazovanih dobilo otkaze. Naši doktoranti su se tek zalaufali i ne daju da im tamo neki istraživački novinari i strani plaćenici (misli se na nekolicinu naučnih radnika srpskog porekla koji rade u inostranstvu i vole da čačkaju po naučnim radovima naših vrlih dužnosnika) ometaju naučnu i političku karijeru.

A pošto se u ovim napisima bavim Saudijskom Arabijom – naiđoh i tamo na lažne diplome i svedočanstva. Gomila agencija za posredovanje u zapošljavanju iz Pakistana, Indije, Bangladeša, Indonezije i Filipina dalo se u biznis zapošljavanja svojih sunarodnika u arapskoj Kraljevini Saudovih naslednika. Utvrđeno je da ima na hiljade lažnih svedočanstava a obzirom da ima iz tih zemalja najmanje 6-7 miliona gastarbajtera u KSA možete zamisliti kolike je razmere to poprimilo. Naravno, radi se KV i VKV radnicima koji se verovatno na terenu snalaze jednako dobro bez obzira imaju li traženu kvalifikaciju ili ne.

S druge strane, mladi Saudijci završavaju lako fakultete u svojoj zemlji i sve više je njih koji misle da samom činjenicom da su Saudijci i da su platili školovanje, mogu i doktorirati. A doktorate im rade njihovi profesori  (najvećim delom stranci)   za finu sumicu.

Slično radi i jedan moj poznanik, profesor univerziteta u penziji. On se specijalizirao za marketing, menadžment i slične ndeuhvatljive doktorske teme. Pronađe neprevedenu knjigu kakvog marketinškog gurua iz Južne Dakote na primer i naučnom metodom poznatom kao copy-paste eto naučnog rada.

Zainteresovani neka mi se jave da ih spojim. Cena i vreme izrade, te izbor fakulteta i komisije – sve ima svoju cenu. Utvrđuje se ličnim dogovorom.  Moja provizija nije uračunata u cenu.   

KUSKUS - 3. Džumada Ula, 1436. H.

Ima li koga da nije čuo za kuskus. Ako i niste jeli ni jedno jelo koje ima u svom nazivu tako zavodljiv i smešan naziv, verovatno mislite da se radi o jednom jelu sa možda ponekom varijantom. Kao što verovatno verujete da se radi o arapskom kulinarskom čudu.

Hajde da vam ipak ispričam štogod o kuskusu ( كسكس) pa da se pozabavim i nekim receptom.

Prvo, kuskus je naziv za neku vrstu griza ili pšenične krupice dobijene od posebne vrste durum pšenice. Dakle, radi se o podlozi  za najrazličitije vrste jela od onih sa mesom do vegetarijanskih. 

Drugo, do Evrope je kuskus došao kao arapsko jelo ali je njegovo poreklo berbersko. Ali kuskus se ne jede u svim arapskim zemljama već je vezano uglavnom za zemlje Severne Afrike gde su Arapi dolazili u dodir sa berberskim plemenima. U Saudiji ga ne koriste ali se može naći u libanskim, marokanskim i egipatskim restoranima. 

Čudesan naziv KUSKUS izveden je iz berberskog izraza SEKSU ili KESKSU. To što liči na seks u stvari označava nešto što je “okruglasto” i dakle označava oblik u kome se kuskus pojavljuje. (Ne bih se ovom prilikom upuštao u raspravu o tome zašto arapski muškarci vole nešto oblije žene.) Arapska osvajanja severne Afrike podrazumevala su da se pokupi sve što vredi kod pokorenih naroda. Tako se beduinskim narodima dopao kuskus i ta se žitarica brzo proširila severnom Afrikom do Bliskog istoka a sa prelaskom Gibraltara ušlo se u Španiju, a morskim putem preko Sicilije i u Italiju. Danas je kuskus popularan gdegod ima Arapa,a posebno u Francuskoj, ali i u Brazilu na primer.

Savremena prehrambena industrija omogućava da kuskus kupite u instant formi i potrebno je samo par minuta i veštine (kao npr za instant pire krompir) da se dobije osnova za neko jelo. Ali onaj pravi, domaći kuskus nije baš tako lako dobiti i zahteva dosta truda i domačićke dovitljivosti i mašte.

Griz se obično dobijao od onog tvrdog dela durum pšenice koji se nije dao dalje usitnjavati. Takav se griz  pomeša sa vodom da bi se napravila omanja zrnca izduženog oblika. Ne premala da bi prolazila kroz kuhinjsko sito, a ni prevelika da bi ličila na kurčiće kako je moja majka zvala oblik formiranog testa za kuvanje u kakvom gulašu. Zrnca bi se potom uvaljala u  brašno da se ne bi ulepila. Takva zrnca bi se sušila na suncu i mogla bi se tako osušena upotrebljavati mesecima. Danas odete u samoposlugu i kupite sve gotovo.

 Dakle, kupili ste gotov kuskus. Valja da kupite i posudu za spremanje. Posuda ima francuski naziv kuskusijera a radi se u stvari od dvodelnoj posudi za kuvanje na pari, kao na slici ispod.  

Kuskus kao podloga obično ide za kuvana jela. Tako u donju posudu stavite ono što ste namislili kuvati a u gornju (sa perforiranim dnom) stavljate odgovarajuću količinu kuskusa koji tokom kuvanja upija u sebe paru i mirise i ukuse donjih namirnica. Naravno, može se i kombinovati ako baš ne želite da vam kuskus poprimi sve ukuse pa u donjoj posudi kuvate nešto čiji biste miris želeli oseti u kuskusu a posle na oval na rastrti kuskus stavljate štogod ste naumili. Domačićka mašta je granica.

Napareni kuskus ne sme da bude gumast ili peskast, nego nekako paperjast i prijatan i lak u ustima. Kažu neki recepti da je dobro dodati malo putera na kuskus odozgo kada se stavi u gornju posudu, pa se on na pari rastopi i prođe kroz kuskus i pridruži kuvanom jelu dole ako ste previše putera stavili.

Ako vam je kuskus podloga za glavno jelo, onda se na rasprostrt kuskus stavlja kuvano meso (od piletine do ovčetine) sa ili bez  povrća. Kod nas mislim da bi bilo odlično preko nj prebaciti neki dobar goveđi gulaš ili sadržaj kakvog dobrog kotlića.  

Ako idete po arapskim restoranima onda ćete naići na lokalne varijante. U frankofonskim zemljama Magreba (Tunis, Alžir, Maroko) pa i Libiji najčešća je varijanta sa raznolikim povrćem i piletinom (ili janjetinom ili ovčetinom). U Tunisu vole da dodaju ljutu harisu, a nije neobično naići i na kuskus sa ribom, morskim plodovima, govedinom, a na čuvenim pustinjskim izletima za turiste može se dobiti i kuskus sa kamiljem mesom. Takav sam jednom jeo u Libiji i ne mogu reći da sam bio oduševljen.  

Ali kuskus može biti i posebna poslastica u vidu neke delikatese. U pomenutim zemljama često se pravi SEFFA. Dobija se tako što se na paperjast kuskus pospu mleveni bademi, cimet i šećer, a jede se uz mleko koje je parfimisano vodom sa cvetom od narandže. Ko sad nije jezikom ovlažio usne –ne zna šta je poslastica.

A u Libiji sam jeo desert zvan MAGRUD u kome je kuskus pomešan sa usitnjenim datulama, susamom i medom.

Pregledavajući razne recepte vezane za kuskus, odabrao sam dva koja nisam probao ali bih rekao da bi mogli biti interesantni a I namirnice sun am dostupne.

KUSKUS SA POVRĆEM

1. 

     U većoj tavi na zagrijanom ulju popecite iseckani crni I beli luk. Dodajte šargarepu narezanu na kolutiće, dodajte malo vode i kratko pirjajte.

2.      Nakon toga dodajte oprane patlidžane i tikvice narezane na kockice, a paprike na rezance. Pospite so (ko voli Vegetu), iseckanom nanom i pirjajte na laganoj vatri 10-ak minuta.

3.      Dodajte neki neutralan tvrđi sir (onaj što vam je ostao u frižideru) narezan na kockice, cherry rajčice (a može I običan ako takav uopšte više postoji) i nastavite pirjati još 10-ak minuta.

4.      Kuskus stavite u kipuću, posoljenu vodu (ako nemate kuskusijeru), kuhajte 3-4 minute, ocedite i dodajte povrću.

Ovo jednostavno i ukusno jelo poslužite posipano nanom. Ili sami nešto smislite.

KUSKUS SA ĆUFTAMA A LA MAROC

1.      Mljevenom mesu dodati  sitno sitno naseckan beli luk,  alevu ljutu papriku, mešavinu začina (Vegeta), sol, papar i malo mlake vode.. sve dobro sjediniti i formirati manje ćuftice.

2.      Na zagrijanom ulju blago propržiti sitno naseckani crni luk, dodati ćuftice i propeći okretanjem..

3.      Dodati na kockice narezanu papriku, šampinjone na listice, naseckani celer i  paradajz, kukuruz šećerac, 

grožđice, ajvar, goveđu kocku i zaliti vodom..

4.      Pirjati na laganoj vatri oko 30 minuta, potom po potrebi dodati vode da povrće ostane saftno. Posoliti, popapriti po ukusu i dodati listiće svežeg bosioka..

5.      Kuskus – kako sam već gore objasnio. U receptu piše da valja dodati malo putera i šafrana.

 Servirati vruće i uživati u mirisnom ukusu ..

Ah, dosta o tome. 

Baba Ganudž - 29. Rabiu'l II, 1436. H.

Jedno od prvih umaka sa kojim se susrećete u svakodnevnoj arapskoj kuhinji ima zavodljivo ime: BABA GANUDŽ (u krajevima na obalama Mediterana uobičajeniji je naziv: baba ganuš). Svi ga Arapi obožavaju a možda najviše zbog toga što može čovek opušteno jesti prstima. Otkineš parče arapskog hleb I umočiš ga u baba ganudž i evetualno hummus.

Potrebne namernice:

1 poveći patlidžan (ali ne one duguljaste vrste)

2 češnja belog luka

4 kašičice tahinija (susamovo ulje)

4 supene kašike soka od limuna

Maslinovo ulje

Iseckan peršun

Patlidžan se preprži u rerni tako da pocrni (ne previše), pa se propere u hladnoj vodi i oguli. Neki to rade tako što nabodu patliđan na viljušku i prevlače preko plamena gasa. Uglavnom, tim prženjem patliđan omekša I dobije malo dimljiv miris.

Izgnječi se beli luk. U pulpu od belog luka se doda soli toliko koliko je i luka. Pa se u to doda tahini, limunov sok i sve pomeša. Patliđan se izblendira i kad postane konzistentna masa doda se umak od belog luka i onog ostalog. Servira se obično na omanji oval i prelije maslinovim uljem i ukrasi iseckanim peršunom. Poneko izmelje preko toga i crveni biber.

 Za ilustraciju dajem vam 3 slike i svakako ćete videti izvesne razlike u konzistenosti pa možda i sastojcima. Pročitao sam da ponegde vole da dodaju isckane isušene crne masline a u zavisnosti od sezonskog povrća ko zna što sve domišljata domaćica može da se seti. 

Zvučni naziv BABA GANUDŽ prepoznatljiv je u svim arapskim zemljama i ne umem da ga prevedeom. Najbliže bi bilo “razmaženi tata” u smislu nekoga ko voli da mu se ugađa. Neki kažu da ima veze sa nekim članom velikih kraljevskih ili sultanskih harema. Valjalo bi istražiti.

Umak se raširio i van arapskog sveta. Vole ga i Turci kao meze i zovu ga  patlıcan salatası (što je više nego jasno) a u Grčkoj pak  melitzanosalata (μελιτζανοσαλάτα; ). Popularan je i u Izraelu gde vole da dodaju  majonezu.U Afganistanu i Pakistanu ga zovu “badendžan borani” I dodaju mu se jogurt I crveni luk.

Sa arapskom dijasporom I trgovcima raširio se po islamskog svetu, Africi i Mediteranu. Sa seobama Arapa otišao je i do Južne Amerike gde je dosta popularan u Brazilu. 

Nema ograničenja u jedenju. Uobičajeno služi kao meze ali neže vam ga skloniti sa stola pa se može umakati i kasnije. A ukus? Eh. 

Kraljevski bonus - 27. Rabiu'l II, 1436. H.

      Količina desničarskih budalaština koju smo ovih dana prisiljeni gutati sa menija medija “ovih naših prostora” tolika je da poželim da se utopim u socijalnu mimikriju i hipokriziju konzervativnog sistema mojih saudijskih partnera. Ko je pratio ove zapise možda pamti da sam pre možda nedelju pisao kako je Kralj u munjevitom pomeranju figura vlasti napravio i potez kojim je dobio sve saudijce zaposlene u državnim službama. Dao im je bonus u visini dve plate. Ni iz kog posebno zasluženog razloga. Prosto, Kralju se hoće da pokaže koliko je iznad svih i kako njegova dobra volja može da učini svašta. Verovatno je isto i sa njegovom zlovoljom – ali o tome ćemo u novinama čitati na neki drugi način. Ja sa sve više uživanja pratim dnevnu štampu i vraćam se u divno doba partijske štampe u nas kada si morao steći zavidnu veštinu čitaqnja između redova da bi video sa kakvim se realnim mukama sretao neki naš CK SKJ kada se npr. bavio pitanjem održavanje ideološke čistoće među drugaricama i drugovima.   

Danas čitam kako su zaposleni u jednoj opštini u Rijadu organizovali jedan skup na kome su svoj bonus podelili sa 250 čistača iz javnog komunalnog. 

Ja se sada nešto pitam da li je to zaista akt milosrđa prema onima sa dna platnog spiska koji su očigledno stranci (ah da, zaboravih napomenuti Ili barem dovoljno jasno izreći: stranci zaposleni u državnim službama ne podležu Kraljevom kraljevskom bonusu). Niste li možda pomislili da se u tom činu solidarnosti sa “nedodirljivima” krije izvesno izrugivanje Kraljevom potezu.   

Ali ajde da malo proanaliziram vest.

“Radnici su primi njihov deo (koliki?BV) u zatvorenim kovetama koje su predate svim zaposlenima bez diskriminacije po religiji ili rasi.

Želimo vam sve najbolje u ovoj zemlji Islama, rekao je predsednik opštine (da mu izostavim ime, BV) nakon predaje koverti. Ovim gestom saudijskih zaposlenika ukazuje se priznanje vašem iskrenom naporu i trudu da čistite naše kvartove koji su vam dodeljeni da o njima brinete. Primetili smo da su u poslednje vreme značajno čišći.

Prema predsedniku opštine, zaposleni u opštini su hteli da prenesu duh velikodušnosti Čuvara Dve Svete Džamije, Kralja Salmana, ne bi li izrazili svoju zahvalnost za važan posao koga čistači obavljaju za opštu dobrobit.  Iako se čistačima (sada se tek setih reči “đubretari”, BV) obratio na arapskom, njegovo govor je preveden na nekoliko azijskih jezika koga većina đubretara govori. “

Obrni, okreni – nigde potvrde mojih sumnjičavih insinuacija. Jedino što pomislih da predsednik opštine ima karijerističkih namera pa se malo nameće svojim moralnim likom. Kako je nagovorio druge Saudijce da otkinu nešto od svoga bonusa – stvar je posebne rasprave. Možda je išlo po principu dobrovoljnog priloga pa se podelilo sa 250. Uostalom, koverta je bila zatvorena a pitanje je koliko će se đubretari hvalisati uokolo koliko su dobili.

A šta ukoliko primer jedne rijadske opštine poprimi nacionalne razmere pa se usreće đubretari po celoj Kraljevini.  Još bi se mogli pitati kako će sve uticati na održavanje čistoće u onim opštinama gde su Saudijci ladno smotali Kraljevski bonus samo u svoj džep. 

Valentin Trifunović Ašik - 25. Rabiu'l II, 1436. H.

   Žao mi je što danas neću biti u Saudijskoj Arabiji. Da vidim kako će se (ne)obeležiti Dan zaljubljenih.  Ovako sam prisiljen da slušam prenemaganja pravoslavnih prvaka koji nikako da izguraju svetog Trifuna kao mnogo zaslužnijeg da ga se slavi od nekog tamo “njihovog” Valentina. Nemam ništa protiv zaštitnika vinogradara (dapače), a priznajem da za Valentina nisam čuo dok nije nastala potrošačka pomama na Zapadu kome je trebao neki datum između Božića i Uskrsa da ljudi potroše koji dinar. Dao sam si truda i pretrčao internet da saznam štogod o Valentinu.

U doba imperatora Klaudija II (ne onog mucavca koga se, mi stariji,  sećamo iz nezaboravne engleske serije), u 3. veku n. e. puno se ratovalo i sve je više imperator imao problema da okupi vojsku. On pomisli da su se oficiri i vojnici suviše vezali za svoje žene pa poništi brakove i natera jadnike u rat. Valentin, biskup negde u Italiji, nađe se ljudima na pomoći pa tajno venčavaše jadne vojnike sa njihovim izabranicama. Klaudiju puče film i zatvori Valentina. Po nekim izvorima,   beše mu pomalo simpatičan taj biskup i nije baš hteo da ga liši života, ali vatreni hrišćanin Valentin pozva Klaudija  javno da  pređe u hrišćanstvo. Tako se postaje svecem. 

14. februara 269. van jedne od rimskih kapija Valentin bi kamenovan i dotučen motkama.  

= 0 =

Braća Mustafa i Ali Amin, novinari i pisci, htedoše da uvedu Dan ljubavi u Egipat I izabraše datum 4. Novembar. Tog je dana Mustafa 1970. godine slučajno nabasao na jednu sahranu. Bio je to tužan prizor jer iza kovčega nije bilo nikoga. Kao da za umrlog niko nije znao, niko ga voleo nije, niko prolio suzu.  Pisao je Mustafa o tome u novinama i pozvao čitaoce da se dan sahrane tog jadnika bez igde ikog svog slavi kao Dan ljubavi, jer svaki čovek zaslučuje ljubav i svi zaslužujemo da delimo sreću i nesreću sa nekim.  I tako krenuše sa 4. Novembrom. Kažu da se održalo, ali da su mladi prihvatili i 14. Februar. Šta smeta. Dvaput je dvaput. 

Pre nekih 15-20 godina krenu ova zapadnjačka moda oko Svetog Valentina i mladi širom arapskom sveta je brzo, lako i sa puno mladalačkog žara prihvatiše. Razumljivo uz zgražavanje starijih i uzbunu religioznih glavara. Imami su po džamijama govorili o Satani,  nemoralu, nepriličnim odnosima pre braka, protivislamskom ponašanja mladih parova koji se drže za ruke I kakve sve kletve nisu stizale na račun nepromišljene omladine. Kako to biva, omladina je na svoj šarmantni način odgovarala na represiju i potiskivanje. Naravno da su im trgovci išli na ruku, pa se u dan pred zabranjeni praznik, višestruko no inače kupovalo crveno cveće, sveže a i od kamena, razna srculenca, čokolade, bombonjere, punjeni medvedići, srcolike navlake za mobilne telefone, šalovi sa raznim crvenim cvetićima i naivnim poljupčićima, naušnice, lančići i svakojaka bižuterija i kakvi sve ne poklončići.

= 0 =

Saudijska Arabija naravno zabranjuje sve oblike slavljenja sv. Valentina. Njihova čuvena Komisija za promociju vrlina i sprečavanje poroka proteklih je godina upadala u radnje i tražila od vlasnika radnji da ukloni bilo što cveno, srcoliko I uopšte išta sta bi moglo naslutiti da ime veze sa nepostoježim praznikom. Na spisku su se našle i ruže (kojih inače ima svih drugih dana u normalnoj prodaji) ali i crveni dečiji baloni pa ukrasni papir.

I šta su postigli? Ništa. 

Čuo sam da se često dešava da momak kupi dva mobilna  telefona (jedan svakako crveni), pa kad se ukaže prilika doturi onaj crveni nekoj za kojom mu srce drhti i onda krene komunikacija. Imaju svoje tajne brojeve i dalje je samo mašta granica. Na nekom forumu sam pročitao da se tako dogovaraju da se nađu u nekom tržnom centru i upotrebe gerilsku taktiku: “Kiss and run”.

U drugim, manje konzervativnim arapskim zemljama, Dan Zaljubljenih se sve vidljivije primećuje po prodavnicama, kafićima, ulicama. Muškarci kupuju poklone, svi se lepo obuku I namirišu, sluša se muzika i naokolo je veselo i radnosno. Skoro kao za Bajrama, kažu. Verovatno da ima onih koji mrmljaju i snebivaju se. Biće das u takvi zaboravili na ljubav i mladost.    

Jedan jadni imam je zagrmio: “Zar treba ovih dana da nam ulice postanu crvene od cveća I da sve što je crveno ovih dana bude skuplje nego inače. Samo će jedna stvar postati jeftinija: Krv Muslimana. Sve su to gresi naše muslimanske mladeži.  Njih je zahvatio jedan veoma opasan virus, virus koji je došao sa Zapada da uništi zdravo telo naše nacije i vere. Opominjem naše momke i naše devojke da se klone toga ekstremno opasnog virusa koji teži da unište naš odnos sa Allahom.”

= 0 =

Na kraju zar nije najbolje začiniti sa karikaturom. Posežem za moćnim oružjem u poslednje vreme.

Karikaturista je Ajman Al-Gamdi. Saudijac. Ali nisam uspeo da saznam gde je karikatura izašla prošle godine.

Što se pak čestitke za praznik tiče, mislim da bi na arapskom najbliža bila ova:

عيد ألعشاق سعيد

Sretan Dan zaljubljenih. 

Kralj u cveću i "Ajatolah Tanasoli" 23. Rabiu'l II, 1436. H.

Yanbu je saudijski grad i luka na Crvenom moru. Iz starih vremena je poznato mesto gde su morem dolazili tamjan iz Jemena (kraljica od Sabe) i začini sa istoka. Roba se pretovarala na kamile i gonila  dalje put Meke, Jasriba (današnje Medine) do Damaska i Jerusalima. Gradić je docnije zamro kako su trgovački putevi morem preuzeti od kasnijih evropskih kolonijalnih sila. Od 1975. Saudova familija je odlučila da se tu napravi veliki industrijski i lučki grad da bi se rasteretila Džeda  uravnotežio razvoj svih delova prostrane kraljevine. Grad je urbanizovan i planiran za nekih 500.000 stanovnika.  

 Kraljevska komisija za Džubajl i Yanbu (koja je nadležna za sve što se gradi u pomenuta dva grada) slavi ove godine 40 godina osnivanja i nekako im palo na pamet da to obeleže na specifičan način. Pošto se u gradu održava Festival cveća i vrtova, ove godine 9. put, a na vlasti je novi Kralj,  odlučiše da u njegovu čast  naprave kraljev portret od cveća. 

Za ovaj portret je potrošeno million i 270 hiljada cvetova i naravno da su sa ogromnim oduševljenjem svi cvećari preuzeli obavezu da isporuče cveća koliko god zatreba. Nema veze što Kralj nije došao na otvaranje festivala (ćovek je zauzet sređivanjem rodbinskih odnosa u familiji) važno je da njegovo pokroviteljstvo nad mamutskim projektom industrijskog grada ostane neokrnjeno. Pogotovo sada kada je pala cena nafte pa su se prihodi prepolovili.

= 0 =

Na drugoj strani Persijskog zaliva, u Iranu, koga Kraljevina gleda kao na glavnog suparnika u islamskom svetu, neko se usudio da ismeva ajatolahe i njihovu versku i svaku drugu politiku. Neki je anonimni momak postavio na Fejsbuku i Tviteru lik Ajatolaha Tanasolija čije ime nije jednostavno prevesti. Izraz “tanasoli” označava genitalije pa bi možda najbliže duhu ideje lik valjalo nazvati “Kurčeviti ajatolah”.

U zemlji u kojoj je kritikovanje ajatolaha tabu tema i malo ko će javno priznati da čita sarkastične komentare “Kurčevitog ajatolaha” čak je 20.000 lajkova dobio na Fejsbuku i 7.000 na Tviteru. A među najinteresantnijim su nekoliko izjava koje je “Kurčeviti ajatolah” dao:

-          Osuđujemo sve vrste nasilja, osim nasilja koje sami činimo.

-          Das u u Francuskoj imali islamsku demokratiju poput naše, ti karikaturisti ne bi bili ubijeni – bili bi obešeni još pre 10 godina.

-           Islam poštuje prava žena, pogotovo onih koje rađaju mušku decu.

Mesec se penje iznad focaccia sendviča - 20. Rabiu'l II, 1436. H.

      Čitavo poslepodne kopam po sebi tragajući za ostacima apsolutne sreće. Nije pravo vreme za takav poduhvat. U svom epidemijskom kruženju dohvatio me grip i ta mizerija začepila je sve otvore na glavi, zagadila i zakrčila disajne - slušne – očne kanale. Nimalo pogodni preduslovi za traganjem za srećom. Makar se odnosilo i na historijske reminescencije.

Na temu me navukla Dubravka Ugrešić u svom današnjem tekstu u „Peščaniku“ http://pescanik.net/ljudi-su-velika-nesreca/ u kome se prisetila nesputanog plivanja u moru sa ribama i delfinima. Začudo, prekopavajući po vlastitom sećanju i meni su kao stanje sreće iz memorije izašli slični „vodeni“ trenuci.  Npr. negdanja bračna saputnica i ja na pustoj obali, u moru, bez igde ikakvih ljudi okolo, negde 1986. u Libiji.  Često zamišljam bestežinska stanja kao oblast sreće, šta sve čovek može izvesti sa svojim fizički ograničenim telom u vodi, u praambijentu života. Valjda me zato stalno opsedaju svemirska putovanja i fantasična dostignuća ljudskog uma koje omogućuje otiskivanje u bezdane svemirskog prostora i vremena. Uz divljenja ide i potpuna izgubljenost dok gledam film „Gravitacija“ ili nekada ranije „Odiseja u svemiru: 2001“ koji su možda jedini filmovi kada mislim da nisam u sebi nego sam tamo i sve što se dešava njima, moja je vlastita sudbina.

A zaista, zašto te tragove sreće ne nalazim u nečemu što se tiče ljudskog odnošenja. Zašto, sem sećanja na minule ljubavne zanose, ne mogu reći „u tim trenucima, sa ovim ljudima, na tom mestu – bio sam potpuno i bezmerno srećan“.   Zašto sreću definišem kantovski kao bezinteresno sviđanje.

= 0 =

Sretan trenutak naiđe i kad se nakon gotovo dvomesečnog izbivanja nađem na brdu Bežanijske kose iznad železničke stanice „Tošin bunar“ i pogledam na Novi Beograd i onaj njegov deo koji obelažava moj život od početka studiranja pa nadalje. Eto, pogled na prepoznatljivu prugu kako vijuga gradom izaziva sreću. 

Ili kad se nad tvoj grad penje Mesec. 

Jesu li ljudi potrebni za sreću?   Valjda. Kakva je to sreća kada se ne deli. 

= 0 = 

Do skora nisam znao za “Attibassi”.  Za one koji poput mene nikada nisu čuli za nj, kratko objašnjenje: talijanski lanac kafića sa raznim malim obrocima, od sendviča i salata do kolača. Kasnije sam proverio, ima ih po svetu na najčudnijim mestima i šire se.

Ovaj sa slike je u Džubejlu, industrijskom gradu u Saudiji, kojih 100 km od Dammama na sever. Restoran je uz uređenu obalu, rivu. Objekat je lep i funkcionalan. Jedan drugar iz Srbije radi u Džubajlu i voli da dolazi posle posla tamo. Tako i ja kad završim obaveze dođem, sednemo i pričamo gledajući u more. 

Možda je i to trenutak sreće. Obojica osećamo da smo negde drugde. I da smo izašli iz onog sebe koji je vezan za sastanke, radne obaveze, ljude sa kojima radimo.

Ovako sedneš u “Attibassi”, popiješ čaj (ako ne piješ neku od brojnih vrsta espressa) i pojedeš jedan Focaccia sendvič sa 4 vrste sira: beli cheddar, gruyere, fontina i gorgonzola.  

Mljac.  

  

Šekspir od Arabije - 15. Rabiu'l II , 1436. H.

       Ima li koga da ne zna za Lorensa od Arabije? Najvećim delom zahvaljujući čudovišnom filmu Dejvida Lina. Historija mu je odredila sudbinu i odigrao je značajnu ulogu u formiranju današnjih država Bliskog istoka, a posebno Arabijskog poluostrva. Ali da nije 24. Januara 1915. poginuo jedan drugi Englez, T.E. Lawrence verovatno nikada ne bi stekao svetsku slavu. 

A ima li koga da zna za Williama Shakespeara? Ovo je dakle on. Da, dobro ste pročitali, zove se William Shakespear. 

Možda bi smo danas govorili o Šekspiru od Arabije (pa i film snimili), da nije metak pogodio kapetana Shakespeara  dok su se sukobile armije Ibn Sauda (potonjeg osnivača sadašnje Saudijske Arabije) sa plemenom Ibn Rašida drugog jakog čoveka Arabijskog poluostrva. U pomenutoj bici kod Đaraba, Ibn Saud je pobedio što mu je kasnije bitno odredilo budućnost i pomoglo da ujedini razna plemena na poluostrvu i da svi (ili gotovo svi) plemenski prvaci dođu da priznaju njegovu vrhovnu vlast.    

Baš kao što se danas svi utrkuju da Ibn Saudovom sinu kralju Salmanu pokažu svoju vernost i odanost.

Engleski oficir sa čuvenim imenom i prezimenom bio je one vrste engleskih džentlmena kod kojih je radoznalost i naučnička upornost nadilazila klasičan nadmen stav krutog Engleza kakvim ga vidimo na gornjoj slici.   Kao znalca arapskog jezika postavili su ga Englezi za predstavnika u Kuvajtu još 1909. da se poveže se svim važnim arapskim vođama kako bi pomogao Ujedinjenom kraljevstvu u predstojećim velikim ratnim tumbanjima. Preduzimljivi Šekspir brzo se povezao sa princom Abdul Azizom ibn Saudom i na sve načine mu pomogao. Sumnjičavi Abdul Aziz bio je u početku podozriv prema kolonijalnom oficiru, ali se Šekspir pokazao čovekom koji je poštovao arapsku tradiciju i kulturu i lako je podnosio pustinjske uslove života. 
Šekspir je pratio Abdul Aziza u njegovim pohodima, a pošto je bio pasionirani fotograf, danas imamo predivne fotografije iz tog vremena, koje ću danas sa zadovoljstvom podeliti sa vama. 

Evo naprimer slike kamile koja je 10-tak minuta pre snimanja na svet donela kamilče. (Neka vas ne smetaju ova slova preko fotografija. Arhivski su zaštićene)

Ovaj je snimak iz 1910. kada se Šekspir uputio sa Abdul Azizovom pratnjom kroz pustinju na put od par hiljada kilometara. Putovao je bez odobrenja svoje komande jer prepredeni Englezi nisu verovali svom čoveku da će baš Abdul Aziz biti najjači čovek Arabije i trudili su se da održavaju odnose i sa drugim pretendentima. 

Na gornjoj snimci vidite beduine iz njegove pratnje kako piju kafu. Pričao sam vam ranije o arapskoj kafi. Beduini su uvek nosili sa sobom kafu, nepečenu. Kada bi zastali da odmore, propržili bi zelena zrna, usitnili ih u avanu i skuvali. Sa kardamomom naravno, ako bi ga imali. Za loženje je služilo retko pustinjsko rastinje, a ako ga nema koristio bi se sasušeni kamilji izmet. 

Tipično pustinjsko noćenje obično bude baš u ovakvim niskim šatorima sa otvorenim delom suprotnim od pravca vetra. Jednom u Libiji, 80-tih godina prošlog veka prespavao sam u jednom takvom šatoru. Doduše bio je prikačen za terensko vozilo kojim smo putovali nas četvorica. 

Na kraju, ova predivna fotografija koja liči na koloritne i romantizmom nabijene slike Paje Jovanovića. Na slici je čelo Abdul Azizove vojske u ratnom pohodu. 
Tada je već počeo Veliki svetski rat i Englezi su naložili Šekspiru da napravi sporazum o saradnji sa Ibn Saudom koji se borio protiv Ibn Rašida koji je pak bio podržan od Turaka. 
Šekspir je napravio nacrt ugovora sa Ibn Saudom, a posle njegove pogibije Englezi su na osnovu tog dokumenta potpisali sporazum o priznanju prava Ibn Sauda na vladanje većim delom Arabijskog poluostrva i taj se dokument smatra prvim međunarodnim dokumentom priznanja Abdul Aziz Ibn Saudove vlasti. 

Šekspir je  poginuo tokom bitke tako što se sklonio na neko uzvišeno mesto da slika bitku svojim fotoaparatom. Ibn Rašidovi ljudi ga nisu razlikovali od ostalih Ibn Saudovih vojnika i neko ga je pogodio iz puške. 

Meseče srebrni, plovi daleko ti - 14. Rabiu'l II - 1436. H.

Direktnu asocijaciju za ovo pisanje izmamio mi je grafit “Jebo učenje – uči jebanje” koji se kažu pojavio na nekoj zgradi (pretpostavljam školskoj) u Doboju. A mozgao sam ovih dana kako da vam na najplastičniji način prikažem kako nadmeni, mladi Saudijci doživljavaju svet. Primer je veoma neprijatan i ništa manje poučan.

Jedan mladi Saudijac, narednik u avijaciji, otišao je na dodatnu vojnu obuku u SAD u neku od američkih baza. Pre dve godine, mladić prepun para i želje za provodom ode za Novu godinu u Las Vegas. U lobiju nekog hotela, po priči branioca, na narednika je naletio jedan 13-godišnji momak tražeći marihuanu. Navodno mu je narednik (dakako u civilu) mirisao kao neko ko je koji čas ranije popušio džoint. Narednik je bio dobrano pijan a  svideo mu se momak i ponudio mu je trgovinu: seks za marihuanu. Narednikov advokat tvrdi da je momčić pristao na ponudu i da je narednik mislio da momak ima dosta više od stvarnih 13 godina. Momak je završio u narednikovoj sobi kao seksualna igračka. Narednik osokoljen reputacijom “grada greha” pomisli da je uradio dozvoljenu stvar pa se stade hvalisati  time. Nekako to dođe do državnog tužioca Nevade i Saudijac se ubrzo nađe u pritvoru.  Nakon raznih proceduralnih smicalica, sudija u Nevadi izreče mu kaznu od 35 godina zatvora zbog otmice i seksualnog napastvovanja maloletnika.  Seksualni odnosi sa  maloletnicima u SAD nisu dozvoljeni bez obzira na eventualni pristanak druge strane.

Sudija, inače žena,  mu pri izricanju kazne  očita lekciju.

“Mladi gospodine, sama ideja da mislite da možete doći ovde i uraditi to što ste uradili, hvaliti se time i bezbrižno otići puni sebe potpuno je neprihvatljiva. Parola Šta se dešava u Vegasu, ostaje u Vegasu je pogrešna i vi morate shvatiti da  reklama nije stvaran život i ne opravdava vaš čin.”

Odbrana se služila kojekakvim trikovima. Te on je Saudijac i nije Amerikanac, ne zna zakone zemlje domaćina, te bio je pijan, te napastvovani momčić je pristao na seks. Umešali su se i diplomate, i Pentagon i sva teška artiljerija pritisaka sa raznih strana. Sudija je ostao neumoljiv.

Drugi čin drame odigrava se u saudijskoj štampi.  Povela se kampanja: Kako je jedan mladi život upropašten zbog trenutne slabosti i kako jedan prekršaj bezazlene seksualne igre ne zaslužuje takvu kaznu. Kad to nije pomoglo krenulo se drugim putem. Mržnja prema muslimanima i islamu – sve vidljivija u zapadnom svetu – uticala je na izricanje iznimno teške kazne. Traži se ponovno suđenje ali tamo gde nema predrasuda prema islamu.

Itd, itd. Ne ulazim u pravnu stvar čitavog slučaja i odlučnost ženskog sudije da odbije sve pritiske. Gotovo sam siguran da će Saudijci i državne strukture SAD naći neki način da potiho izvuku narednika da na primer služi kaznu u Saudijskoj Arabiji pa će se tokom vremena napasnik naći na slobodi.

Međutim, vidim jasnu sliku jednog mladog samouverenog Saudijca koji misli da mu je sve dozvoljeno i kome nije jasno ko se to drznuo da mu očita lekciju za nešto što on verovatno i ne smatra grehom. Tj. još preciznije, možda bi on to smatrao grehom u sopstvenoj državi (a ta bi mu može biti odsekla onu stvar za takvu rabotu) ali ne i u “gradu grehova” nad kojim Alah očigledno nema nikakvu nadležnost.

= 0 =

Pre nekog vremena čitao sam u istoj saudijskoj štampi o nekim momcima koji su ludovali kolima po zabačenim ulicama nekog grada i zgazili psa lutalicu. Preko onako unakaženog psa su prešli kolima još nekoliko puta i snimali kamerom i pustili snimak na You tube.

= 0 =

Danas na nekom kanalu gledam emisiju o američkim astronautima koji su hodali po Mesecu. Kaže jedan od njih kako je iz lunarnog modula gledao plavičastu kuglu Zemlje:

“Palcem sam prekrio prozor modula i Zemlje nije bilo. Pomerio sam palace i eto nje u svoj lepoti plavetnila i beline. Ta jedna lepa svetla mrlja u kosmosu naš je dom i ništa lepše u životu nikada nisam video. Otada, svakog jutra izađem iz kuće i divim se lepom komadu zbijene kosmičke prašine na kojoj je se odvija život u million svojih oblika. Nikada se ne požalim na vreme, na kišu, na vrućinu, na sneg, na vetar. Sve je to nastalo da uživamo i budemo sretni.”

  

Sa Meseca sav ovaj jad naš Zemaljski izgleda drugačije. 

Pa zatopočujte Ljiljanu Petrović kako peva Meseče srebrni, plovi daleko ti

https://www.youtube.com/watch?v=AKFyZ0Fy7GY

Prija. 

Odlučni kralj Novak i novogodišnja sarma - 12. Rabiu'l II, 1436. H.

Šta vam je kraljevska moć. 

U jednom danu novi kralj potpuno je promešao sve karte na vrhunskim pozicijama vlasti. Naravno, podrazumeva se da kad dobijete apsolutnu vlast najpre posmenjujete sve one oko raznih bezbednostnih službi, vojske i policije. To je uradio kralj Salman u prva tri dana vlasti. 

Kad su svi pomislili da će se na tome zaustaviti usledili su potezi dostojni pravog majstora. U jednom danu su posmenjivani gotovo svi guverneri pokrajina i  većina ministara. Ali nije se zadržao na tome: naimenovan je novi predsednik moćne Komisije za promociju vrline i sprečavanje poroka (poznata kao Haia), kao i predsednik antikorupcijskog tela Nazaha. Kada se malo razgrnu imena smenjenih i postavljenih vidljivo je jačanje Sudejrita, tj. sinova Kralja i njegove braće po majci, a slabljenje uticaja sinova polubraće čiji je čelnik Prestolonaslednik. Naravno, pravila igre su takva da će i budući kralj postupati na isti način kada jednom dođe njegov red. Takvu kraljevsku matematiku može pokvariti samo neumitni tok životnog veka glavnih igrača.

Štampa i mediji (pogodite pod čijom kontrolom) odmah su pohvalili premetačinu i odlučnost novog kralja da “svežom krvlju” promrda institucije sistema.  Isti ti mediji su do jučer unisono hvalili svaki potez svakog ministra i bezmerno hvalili njihovu mudrost. Sloboda štampe da se hvali vlast. Podseća me na predislamske pesnike koji su ispevali ode svojim plemenima ili pak svojim mecenama. A neumerenost je išla do krajnosti. Neki pesnik nahvali svog sponzora, a kad sponzor ukine prinadležnosti  pesnik se premesti kod drugog mecene i ospe paljbu uvreda na račun prethodnika. 

Razlika je jedino u tome što slobodna štampa u ovim okolnostima neće napadati bivše nosioce vlasti.

Ipak su i bivši i sadašnji iz – iste familije. 

= 0 =

U istom danu kada je Kralj pokazao ko je gazda u kući, oštrinom samouverenosti mudri vladar je izdao još jedan dekret:  svi Saudijci zaposleni u državnom aparatu, penzioneri, invalidi i student koji primaju stipendije  dobili su kraljevski bonus: 2 dodatne plate, penzije, invalidnine i stipendije.

Zna Kralj šta radi.  Kadrovska politika i velikodušnost u istom danu. Apsolutna vlast omogućuje i jedno i drugo. Uz pomoć 800 milijardi dolara deviznih rezervi.

  = 0 =

3 miliona australijskih dolara ide Novaku Đokoviću. Jedan 27-godišnjak pokazuje svetu ono što Srbija nema. Upornost, zacrtan cilj, odlučnost, spremnost na odricanje, ponašanje i umeće. Njegova porodica kapitalizira na njegovoj poziciji i postaje deo poslovnog establishmenta zemlje Srbije a verovatno i šire. Ulažu od mini hidroelektrana do magarećeg mleka. A magarci pored televizijskih ekrana uživaju u “svojoj” pobedi sa ostacima pečenja i domaćom rakijom na stolu. I bankovnim računima u minusu.

Postalo je nezaobilazno pričati o Sirizi i novogrčkoj levici koja treba da se bori sa dugom od preko 300 milijardi evra koga naravno ne može da vrati. Zapaljeni komentatori na raznim T V kanalima odjednom postaju levičari i barataju izrazima “komunizam”, “socijalizam”, “buđenje demokratije” kao da historija počinje od njih i nikada pre ne ovoj zemaljskoj kugli nije bilo borbe protiv nepravde i potlačenosti. Pti tome niko ne sme da upotrebi ni jednu ružnu reč o Angeli Merkel na primer koju Grci tako rado obasipaju rečima i karikaturama gorim od svakog omalovažavanja Muhameda u “Charlie Hebdo”. Naš novoproizvedeni Kralj kontroliše medije pa ne sme da dozvoli da se rečca čuje protiv nemačke kancelarke i njenih uterivača dugova.

Ali bude se Španci, možda i drugi Mediteranci. Biće interesantno ovo leto.

U oblacima obavijenom prohladnom Beogradu, ušuškani uživanjem u Novakoj pobedi navijamo za neke nove Grke. Danas je prvi dan februara i najduži i najnaporniji mesec je za nama. Izvukli smo iz frižidera i zamrzivača zadnje novogodišnje sarme.    

"Mirisni vrt ljubavne slasti" od al Nefzavija do Leštarića - 9. Rabiu'l II, 1436. H.

Danas vam prenosim intervju sa mojim prijateljem Srpko Leštarićem, vrsnim arabistom. Da vidite šta rade pravi arabisti. 

“Mirisni vrt ljubavne slasti” prvi je srpski prevod sa arapskog originala, slavnog erotskog priručnika, kojeg je uradio arapski pisac El Nefzavi. Izvornik potiče sa početka petnaestog vijeka. Tvrdo ukoričena knjiga u izdanju beogradske Lagune, našla je svoj put do određenog broja bh. čitalaca, od kojih su neki možda bili zbunjeni ovim djelom. A bili su, ponajviše zato što pristojno urađeno književno djelo obiluje lascivnim izrazima, onima što se, makar i pogrešno, u balkanskim krajevima, smatraju “psovkama.” Ipak, ne ostaje sve na konfuziji, zato što je ovo djelo dovoljno zanimljivo, i prevedeno, i prilagođeno. Zasluga je to arabiste iz Beograda, Srpka Leštarića, koji je kao stručnjak za arapski jezik i kulturu imao višedecenijsko iskustvo u prevođenjima i putovanjima. Evo kako on svojim riječima olakšava shvatanje ove knjige: “Knjiga se bavi ljubavnim činom na tako otvoren, prostodušan i spontan način, da je to gotovo neshvatljivo. Uglavnom je ozbiljna, kao svaki tečaj, često sračunato zabavna. Neka gledišta u duhu vremena nama će danas izgledati smešno. Greh i stid tu nisu našli mesta, jer je seksualno zadovoljstvo božanski dar u kome svi imamo prava da uživamo.” Dakle, ova knjiga može istovremeno biti zabavna, preozbiljna, vulgarna, naučna, produhovljena, a to u ovom slučaju zavisi više od čitaoca, nego od autora ili od prevodioca. Kad su u pitanju takozvani vulgarizmi i seksualnost, poznato je da živimo u dvoličnom svijetu i vremenu, gdje je licemjerje pravilo, a ne samo incident, pa se nećemo previše baviti pojedinačnim izrazima, da ne bi skretali sa suštine, nego cijelom publikacijom.

Sve su to razlozi za jedan plodonosan razgovor sa prevodiocem Srpkom Leštarićem, i ne samo o ovome djelu, nego i o jezicima, arapskom svijetu nekad i sad, kulturi, dijalektima, politikama, književnostima.

Ex-Yu Voice: Zašto ili kako ste se opredijelili za izučavanje arapskog u odnosu na japanski jezik, prije nekoliko decenija?

Srpko Leštarić: Morao sam prelomiti u nekom času, onda kada sam saznao da uskoro postajem otac. A već sam slutio da nemam snage da progutam i probavim oba ta krupna zalogaja: japansku i arapsku kulturu. Jer se jezik ne uči bez kompletnog kulturnog background-a. Nekako u to vreme odustao sam i od studija političkih nauka – u partiju nisam hteo nipošto, a znao sam da bez toga neću moći da nađem uhljeblja ni u žurnalistici, ni u diplomatiji. Izbor arapskog pokazao se dobro.

Ex-Yu Voice: Koliko u današnjim ekonomskim okolnostima ima isplativog posla za profesionalnog arabistu u Beogradu?

Srpko Leštarić: Relativno malo. Danas u Beogradu samo jedno preduzeće ima tim prevodilaca za arapski, i to samo njih troje-četvoro. Brojni ostali prevodioci za arapski iz srbijanskih preduzeća odavno su se prekvalifikovali i ta struka praktično više ne postoji. To važi i za Vladu Srbije. Neki od srednje generacije su, doduše, našli uhleblja u diplomatiji ili spoljnoj trgovini, što unekoliko pruža priliku za iskazivanje znanja – ako ga ima. Na Filološkom fakultetu broj pripadnika nastavnog kadra vrlo je ograničen, a i to su više arabisti-pedagozi, ne prevodioci. Ne znam koliko je prevodilaca za arapski u policiji i službama bezbednosti, ali ni tamo ih ne može biti mnogo. S druge strane, i to je važno uočiti, opšta je ocena da će dobrih prevodilaca za arapski uskoro trebati u mnogim firmama i državnim resorima.

Ex-Yu Voice: Da li je teže prevoditi sa arapskog na srpski, ili obratno?

Srpko Leštarić: Nekad ovo, nekad ono. Zavisi. Tako je u svekolikom prevođenju, ne samo na relaciji s arapskim.

Ex-Yu Voice: Kako je došlo do interesa za prevođenje proslavljenog erotskog priručnika “Mirisni vrt ljubavne slasti?”

Srpko Leštarić: Uvek su me privlačila dela ovenčana širokim uvažavanjem i epitetom klasičnih, što je svakako normalno. A tako i štiva koja govore o ljudskoj seksualnosti na način „reći popu pop a bobu bob“, bez hipokrizije – što bi takođe trebalo biti normalno. Čim sam, pre desetak zima, doznao da je objavljeno kritičko izdanje prema originalnim rukopisima ovog Nefzavijevog dela, potrudio sam se da ga nabavim i pročitam. Zatim sam se dugo, dugo pripremao za prevođenje, čitao srodnu umetničku i naučnu literaturu, preoravao antologije i listao rečnike opscenih reči... U svakom slučaju, želeo sam da budem taj koji će ponuditi ovo značajno delo našoj kulturi, pri tome mislim na celo područje bivše nam domovine, i bio sam uveren da će i ukupno čitalište biti zainteresovano.

Ex-Yu Voice: Do koje mjere su takozvani vulgarni pridjevi, da ne kažemo psovke, pošto je to diskutabilno, kojima knjiga obiluje, isti u današnjem arapskom kao u onom od prije nekoliko stoljeća?

Srpko Leštarić: Pardon, psovki tamo nema! Svakako mislite na opscene reči i izraze, među kojima ima glagola, imenica i prideva, pa i višečlanih sintagmi. Ali psovki apsolutno nema! Nije diskutabilno. Istovetnost značenja svih glavnih imenica, prideva i glagola povezanih sa označavanjem polnih organa i njihovih funkcija očuvana je. Ovo važi i za druge reči koje se javljaju u opisima erotskih situacija i, uopšte, u erotološkom kontekstu. Klasični arapski jezik posle 10. veka nije tako osetno različit od savremenog pisanog arapskog jezika kao onaj stariji, pre 10. stoleća. Naravno, kad pređemo na teren sinonima i srodnih reči, igre rečima, zatim lokalizama karakterističnim za autorov zavičaj, javljaju se manje i veće razlike, koje su, međutim, retko velika poteškoća za prevodioca. Tim prije što su mi pri ruci bila oba već postojeća, odlična prevoda, engleski (Jim Colville) i nemački (Ulrich Marzolph), istog izvornika.

Ex-Yu Voice: Ovo je prvenstveno edukativno štivo, kao takvo i ozbiljno, ali sa istovremeno lascivnim govorom i opisima. Da li kao takvo podliježe nekoj vrsti cenzure ili posebnog tretmana u današnjem vremenu, i u kojoj mjeri?

Srpko Leštarić: Kod mene ne podleže. Ni u najozbiljnijim delovima, ni u onim šaljivim. Lično sam veliki ljubitelj lascivnih viceva, na primer. Ima li ko nije?! Nije ni izdavaču tako šta palo na um, ali – gle! – jeste jednoj uvaženoj učesnici u procesu publikovanja dela: ugledna lektorka zahtevala da je ne potpišu! Nju je, dakle, sramota da se javno zna da je ona TO čitala i jezički doterivala. U Beogradu i Srbiji sigurno ima ljudi koji bi spremno zabranili štampanje ovakve knjige, pa i u Sarajevu i u BiH. Takvih sredina ima i drugde u svetu, dan-danas. Vuk Karadžić je iz drugog izdanja svoga Rječnikamorao da izbaci sve nazive za polne organe i s njima povezane radnje, inače bi ga tadašnja kulturna javnost razapela na krst. S druge strane, Francuzi su još u 16. veku ili i ranije u svoj veliki rečnik uneli takve reči i nikada ih više nisu izbacili. Arapi su i pre Nefzavija imali sličnih knjiga, verovatno i potpunijih, i boljih. Mi još nismo u stanju objaviti potpuno izdanje Vukove zbirke „veselih“ narodnih pesama, koja dan-danji čami u Akademijinim rafovima, osim kratkog Jastrebićevog izbora pod naslovom Crven ban: erotske narodne pesme, povodom čije se pojave 1979. cela Jugoslavija digla na noge u polemičkom nadgornjavanju oko pitanja da li je to ispravan i kulturan ili besprizoran i subverzivan čin, valjda zato da se ne bi žitelji juga Balkana unepristojili i oprostačili. Ali smo objavili Kanicove „mrsne“ priče, skupljane po Bosni, Hrvatskoj i Srbiji pre 130 leta... Dodajmo da je u Jugoslaviji Kama sutru bilo nemoguće objaviti sve do poznih šezdesetih godina 20. veka, dok je u Engleskoj to, makar i teškom mukom, bilo moguće još 1885. Ovaj dunjaluk je šaren!

Kao što se vidi, Mirisni vrt je nadasve edukativno štivo. Ali, ozbiljno kao što jeste, i u suštini čedno, ono je od početka do kraja protkano humornim pasažima, u prozi i u stihovima. To je način u duhu vremena da se daju živi primeri za teoretske deskripcije, da pouka ne bi ispala naporna. I tu su najčešće ti „nepristojni“ delovi.

Ex-Yu Voice: Kakav je inače tretman narodnog seksualnog vokabulara u arapskom jeziku u odnosu na južnoslavenske, ili u odnosu na engleski recimo?

Srpko Leštarić: Slična situacija kao u nas, a i drugde. Veliko bogatstvo reči i izraza, upotreba masovna ili strogo kontrolisana, zavisno od koječega.

Ex-Yu Voice: Da li se u arapskom svijetu, kao na Balkanu, erotska terminologija koristi i za uvredljivi kontekst, politički, socijalni, za provokaciju upućenu nekome, za opis nekog stanja, za kletve, ili isključivo za seksualne radnje?

Srpko Leštarić: Isto, više-manje. Upotreba tih reči i izraza izvan erotskog i seksualnog konteksta, uvredljiva, provokativna i slično, povezana je sa psihosocijalnim mehanizmima o kojima je prebogata literatura već rekla sve živo, a naročito to da ti mehanizmi spadaju u tzv. univerzalije. Ako ste pod „kletve“ mislili na psovke, moram podsetiti na to da reči kleti, kletva, kunem, proklinjati i slično, nemaju nikakve veze s psovanjem i psovkama – osim u pogrešnim prevodima s engleskog.

Ex-Yu Voice: Navedite nekoliko primjera psovki na arapskom, koje bi se najlakše usporedile sa nekim ovdašnjim izrazima?

Srpko Leštarić: To ne želim da učinim, tim pre što nemam poverenja u kasniji prenos teksta koji bih predstavio u naučnoj transkripciji, s tačkicama i crticama iznad i ispod latiničnih slova. Samo ću reći da su neke upravo podudarne, a neke veoma slične: na primer, one koje spominju „povratak u mesto rođenja“, sestru, ponižavajuće i skatološke radnje itd.

Ex-Yu Voice: Kako ste došli do starih ilustracija kojima je “Mirisni vrt ljubavne slasti” obogaćen?

Srpko Leštarić: Nisam ja, izdavač je to pronašao, valjda po muzejskim monografijama, a oko polovine te građe birali smo zajednički. Ostalo su oni sami.

Ex-Yu Voice: Može li se ovo djelo možda nazvati istočnjačkom verzijom “Figurae Veneris” recimo, ili prije drevnom arapskom verzijom “Kama Sutre?”

Srpko Leštarić: To delo se često naziva upravo „arapskom Kamasutrom“, to je navedeno u mom pogovoru, ali smatram da mu se, budući da nema filozofskih dimenzija, time daje nešto veći značaj nego što ga ono zavređuje.

Ex-Yu Voice: Na kakav je prijem naišla ova knjiga kod domaće publike, a kakav kod književne kritike?

Srpko Leštarić: Još nema odziva ovdašnje kritike, nadam se da će ga biti. A ovdašnja publika? Pa, čujem da se dobro prodaje.

Ex-Yu Voice: Koliko je realna teorija po kojoj su Šekspirovi slavni “Romeo i Julija” navodno inspirisani legendarnom arapskom pričom o čežnjivim zaljubljenicima “Leili i Medžnunu”?

Srpko Leštarić: Nije moj fah, ali više puta sam nailazio na podatak da je to tako. Možda ne pod direktnim uticajem, ali ipak.

Ex-Yu Voice: Pošto ste prevodili i satiričnu arapsku prozu, kao što je od Zekerije Tamira iz Damaska, šta bi to bila tipična arapska satira?

Srpko Leštarić: Tipična arapska satira danas ne postoji. Ona nije široko zastupljena u modernoj arapskoj književnosti, u klasičnoj je bila kudikamo češća. Režimi u većini arapskih zemalja su autoritarni i guše slobodu izražavanja, pa ne trpe ni satiru. Kako pod tim režimima čoveka i danas može „pojesti mrak“ i kako se može dopasti robije i bez suda, pisci triput razmisle pre nego što će napisati i objaviti kakvo satirično delo. I sam Tamir, mada takoreći neustrašiv čovek, obilato se služio alegorijom i instrumentima magijskog realizma i nadrealizma, ali je na kraju i on „posavetovan“ da ode u egzil posle jednog uredničkog „incidenta“. Naime, dok je 1980. uređivao časopis El Maarifa, čiji je izdavač bilo Ministarstvo kulture Sirije, citirao je na vidnom mestu dva-tri pasusa iz Prirode despotizma, političko-filozofskog traktata s početka 20. veka, gde autor Abdurahman el Kevakibi raskrinkava tiraniju osmanlijske vlasti i zaziva slobodu mišljenja i izražavanja. Svoje slobodoumlje Kevakibi je platio glavom. Tamir je otišao iz Sirije i od 1981. živi u Oksfordu. Inače, ja sam dosad na srpski preveo devet Tamirovih knjiga, šest zbirki ljute satire i tri zbirke proze za decu, koja je vrhunski topla i nežna.

Ex-Yu Voice: U vezi sa ‘Palestinskim narodnim pričama na srpskom,’ napisali ste kako, sudeći po vidljivim rezultatima, niko se nije ozbiljnije zanimao za izučavanje arapskih govornih idioma, i još manje za narodnu književnost. Zašto je to tako?

Srpko Leštarić: Najpre zato što se, kako ide vreme, sve manje pažnje poklanja usmenoj narodnoj tradiciji, i u školi, i u kući, i na višim studijama. Sve više ljubavi darujemo modernim tehnološkim igračkama i materijalnim dobrima, sve manje visokim idealima, ljubavnim ushitima i poetskoj lepoti.

Drugo, zato što su sami Arapi proglasili svoju usmenu književnu tradiciju i njen jezik, tačnije: njene idiome, tj. govorne dijalekte, za nešto što Ne postoji! Da bi se očuvala dogma o božanskom poreklu i savršenstvu svearapskog pisanog idioma, koji nije maternji jezik i kojim normalno nikada nije govorio nijedan Arapin, ali se samo on uči u školama, propagiran je formalistički odnos prema izučavanju samo tog, pisanog jezika. Za razliku od „čistog“ arapskog jezika, govorni dijalekti proglašeni su „nečistim“ i nisu se izučavali nigde u svetu sve do skora, mada je zapadna lingvistika takve stavove davno prevazišla. Zbirke autentičnih zapisa arapskih narodnih priča nisu se mogle štampati dok se ne prevedu na književni jezik. Svako štampanje proze na govornim idiomima smatrano je za crnu jeres. Ko bi onda mogao i upoznati te idiome i tu književnost? Kratki polet nekoliko zapadnih folklorista koji su krajem 19. veka sakupili vanredne zbirke izvornih narodnih priča u Palestini i Iraku nije bio dovoljan. Pre nego što je to moglo uzeti maha, zamrlo je, ugušeno silom državne prinude. Da nisam odgajan na duhu naše narodne književnosti i jezičkih izraza, da to nisam toliko zavoleo, ni ja verovatno ne bih istrajao na putu pronalaženja, sabiranja i prevođenja postojećih zapisa autentične arapske usmene proze. Za to je, naravno, bio prethodni uslov – a ja sam ga mogao ispuniti jer sam godinama živeo s porodicom na arapskom tlu i jer sam voleo da učim živi jezik ljudi oko sebe – da savladam bar jedan, potom i još neki od arapskih govornih idioma. Od pre neku godinu se na beogradskom Odseku za orijentalistiku izučavaju i arapski govorni idiomi, studentima su na mom vebsajtu dostupni i originali svih izvornih narodnih priča koje sam preveo u dosadašnjih pet knjiga, toga, inače, ima samo u nekoliko najvećih svetskih biblioteka, pa verujem da će i ovdašnje poznavanje arapskih govornih idioma, arapske narodne kulture i arabistika uopšte uskoro vidno uznapredovati.

Ex-Yu Voice: Iako revolucije ili ratovi “vriju” u skoro svim područjima arapskog svijeta, osvrnućemo se na samo tri zemlje, Irak, Siriju i Palestinu, koje ste svakako imali priliku upoznati. Šta lično pretpostavljate da bi se moglo desiti sa književnošću tih zemalja nakon svih aktuelnih političkih turbulencija i demografskih promjena?

Srpko Leštarić: Književnosti tih zemalja će privremeno usporiti svoj razvoj, ali će se nakon turbulentnih zbivanja nanovo uzdići i biće, u krajnjem, zrelije i bogatije. Već sada imate u Finskoj iračkog sineastu i izvrsnog pisca kratke proze Hasana Blasima, koji je uspeo da se probije do severa Evrope i azila tek kroz nekoliko godina najstrašnijih muka i opasnosti. Amin Maluf, istina, piše na francuskom, ali, koristeći se svojim evropskim identitetom, ne zaboravlja svoje libansko poreklo i arapsku kulturu iz koje je potekao. I mnogi pisci koji će ostati u zavičaju, pokazaće šta znaju čim im se prilika ukaže. Oni koji prežive, naravno.

Narod koji bi izgubio svoju književnost, izgubio bi i sebe, celokupno svoje biće. Toga je bilo. Arapi svoju književnost neće izgubiti, a ni sebe, ma kako se stvari dalje razvijale.

Od usputnog igranja šaha do svjetskih univerziteta

U selu Vrelu kod Uba, Valjevo, 1949 godine, rodio se Srpko Leštarić. Odrastajući, kako za sebe kaže; ‘lopta ga nikada nije privlačila, osim kao geometrijski oblik u prostoru; on nju ni toliko,’ pa je za razliku od ostale djece vrijeme provodio uronivši u Dositeja Obradovića – Život i priključenija i Pismo Haralampiju. Čitanje izdanja iz 1892. godine, na originalnom Dositejevom jeziku, poslužilo mu je kao neki čin posvećenja u misterije transformacija unutar bića slovenskih jezika. Nakon mature u obrenovačkoj gimnaziji, 1966 godine, kao student političkih nauka i orijentalistike, proputovaće početkom sedamdesetih Evropu i Bliski istok, i autostopom, i na nogama, kombinovano, izdržavajući se usputnim radom i igranjem šaha.

Kao suprevodilac s Hirojasom Hondom iz Jokohame, tada potpisuje prve srpske književne prevode s japanskog, studira japanski kod profesora Dejana Razića i dobija japansku stipendiju. Ipak, umjesto u Japan, 1974. godine, odlazi sa suprugom i kćerkom Aleksandrom, o sopstvenoj zaradi, na godinu dana u Alep, u Siriju, gdje kompletira studije arapskog. U libijskom Tripoliju na svijet mu dolazi sin Vrsan, koji je danas također beogradski arabista.

Srpko je do sada preveo oko dvadeset pet romana i zbirki kratkih priča sa modernog arapskog književnog jezika. Preveo je i pet knjiga izvornih narodnih priča sa istočnoarapskih dijalekata, što je, po svoj prilici, rekord među današnjim arabistima općenito. Sa srpskog na arapski je preveo više kratkih priča i nekoliko stručnih monografija. Prema narudžbi ameičkog časopisa ATA Chronicle, napisao je traduktološki esej The Language and Translation of Arab Folktales koji je uvršten u standardnu literaturu arabističkih katedri, na više svjetskih univerziteta. Danas za život zarađuje pretežno kao poslovni prevodilac za firme, ali i kome god stigne ili zatreba. Odskora je u penziji i živi u Beogradu.

Službeni rječnik pa rječnik ulice, u par vijekova

Nemali broj čitalaca koji su začuđeni toliko slobodnim i detabuiziranim pristupom pitanjima bračne seksualnosti kao i erotske umjetnosti u staroj civilizaciji koja je bila islamskog uređenja, treba podsjetiti da ono što se pojednostavljeno naziva “islamski svijet” u današnje vrijeme, nije isto što i drevna islamska civilizacija. Kao prilog razgovoru o ovoj neobičnoj knjizi, navešćemo detalje iz prvog južnoslavenskog rječnika napisanog štokavskim dijalektom. Ujedno je to i najstariji bosansko-turski rječnik, kojeg je 1631 godine napisao Muhamed Hevai Uskufi iz Tuzle.

Dakle, u Bosni kao tadašnjem dijelu tog istog civilizacijskog kruga, u 17. vijeku Uskufijin rječnik pod slovom – p, na bosanskom, nudi do danas održanu najpoznatiju imenicu za ženski polni organ a to je p…a, na ondašnjem turskom –ferc. Znači, u današnje vrijeme ovu riječ za potrebe medijske javnosti “ne smijemo” pisati kompletno, a prije nekoliko stoljeća nije smatrana vulgarizmom. Sve se ovo može provjeriti u najnovijem reizdanju rječnika iz 2011. godine, sa transkripcijom na latinska slova. Također, isti rječnik, još pod slovom – p, nudi riječ u naglašenom imperativu, a to je –pišaj!, na turskom işe!

Ili pod znakom – g, najnormalnije ide riječ – govno, na arhaičnom turskom – bok. Pod glasom – s, pored ostalih stoji domaća riječ – srati, na turskom sica, i tako dalje, ka ‘budućnosti.’

 Sa Srpkom razgovarao Amir Telibećirović.