Predsednik

Hamid Karzai je došao u Kabul

Da nauči naše devojke da se obuku u Dolare

Hamid Karzai je od 2001. bio predsednik Afganistana.  

Doveli su ga Amerikanci jer im je koristio bez obzira na svu korupciju i nepopularnost među svim Afganistancima. Opšte je uverenje da je on prodao zemlju Amerima gomilajući lično bogatstvo.  "Dolari" u lendiju na početku teksta predstavljaju brend na odeći popularnoj kod građanskog dela afganskog stanovništva.  Pored “dolara” popularni  su brendovi “Hillary Clinton”, “Bush” a kod krojača u Kabulu najpopularniji brend je “Titanic”.

Hamid Karzai je poslao naše sinove u Iran

Da bi napravio od njih robove heroinu.

Što se drugog lendija tiče treba ga dovesti u kontekst trgovine drogom. Najveći deo “izvoza” kvalitetnog heroina iz Afganistana ide kroz poroznu granicu sa Iranom. Najvažniji izvozni sektor afganske privrede doneo je sa sobom i porast potrošnje droge. Neka statistika je izašla sa podatkom da je 2010. najmanje 8 %  stanovništva konzumiralo heroin ili opijum. Nikakvih promena za ovih 7 godina nije bilo pa je taj procenat verovatno i veći.  Tamo gde je poljoprivreda davala slabe prinose i gde ima problema sa snabdevanjem hranom a na medicinsku pomoć se ne može računati – heroin je i hrana i lek.

+++

Veoma sam se trudio da ne pratim predsedničku kampanju. Sem onoliko koliko nisam mogao izbeći gledanje plakata, bilborda i napadno delenje propagandnog materijala.

Sanjam tako da sam predsednik,

kontejneri puni smeća  samo su moji. 

Zlatni repić

Napraviću tetovažu od krvi mog dragog

I posramiti svaku ružu u zelenoj bašti.

Ovaj čuveni lendi pripisuje se Malalaj, pjesnikinji s kraja 19. vijeka, koja se borila protiv Britanaca na strani Ajub Kana u čuvenoj bici kod Majvanda 27. Jula 1880. godine.

Običaj tetoviranja postoji odvajkada u Centralnoj Aziji. Ženskoj djeci se stavljala tetovaža odmah po rođenju da ih čuva od zlih pogleda i uroka. Islam smatra tetoviranje praznovjericom i običaj se polako gasi ili se krije. Međutim, kod starijih žena se daju zamijetiti na licu tragovi starih tetovaža u obliku tačaka, malih kružića, polumjeseca i cvijeća. 

+++

U tramvaju jednog dana, kada je sunce konačno odagnalo sumorne zimske dane, vidjeh u daljini jedan zlatni repić nekog djevojčurka. Potražite ga u dubini slike.

Zadubljena u svoje misli i snove, plovila je niz široke novobeogradske bulevare. Ili se radilo o prebrajanju obaveza koje je čekaju na početku dana. Volim ja da zamislim da nije samo tijelo lišeno duha prepušteno novom danu.

 Trgla se iz zadubljenosti kad joj je stigla neka poruka na mobilni. Zaigrao je osmejčić u uglovima usana.

Kako ljubav učiniti lakom?

Hajde da se zaručimo odmah. Pošalji mi SMS.

SMS i mobilni telefoni su omogućili širenje lendija do neslućenih razmera. Nema te sile koja može spriječiti širenje komunikacije i među onima koji po prirodi običaja i društvenih konvencija ne smiju da se sreću.  U Saudiji sam čuo da momci kupuju mobilne telefone i brojeve pa ih poklanjaju djevojkama. Najčešće se to dešava u velikim supermarketima gdje vozači dovedu žene i čekaju ih u vozilima. Djevojke se nekako izvuku iz majčine kontrole i u prolazu se na brzinu nađu sa momcima. Razmjene se telefoni i dalje se priča razvija na načine koje samo mladalačka domišljatost može da smisli.

Tako je pretpostavljam i u Afganistanu.

 Ali ima i druga strana upotrebe mobilnih telefona. Spisateljica Eliza Grizvold, sakupljačica lendija, jednom je tako uspjela ući u krug nekih žena, zadobiti njihovo povjerenje do mjere da su joj govorile lendije. U takvim okolnostima obično bi zapisivala onako kako čuje pa bi uz pomoć prevodilaca i znalaca lokalnog jezika Paštuna, koji čine većinu stanovništva u Afganistanu. U ovoj situaciji međutim, razdragane djevojke govorile su suviše brzo da bi stigla zapisati. Šta drugo da uradi nego izvuče mobilni telefon i počne da snima. Nastalo je prilično komešanje a neke su se djevojke naprasito razbježale. Nije stvar ni u kakvoj praznovjerici ili strahu od tehnoloških čuda. 

Strah je od dronova i raketa navođenih signalom sa mobilnih telefona koje su često Amerikanci koristili prateći komunikacije talibana. Mnogo je ljudi tako pobijeno, kao da iko od upravljača raketama na hiljade kilometara od meta, razlikuje talibane od običnog naroda, bolnicu od kasarne, školu od sedišta lokalnog talibanskog vođe.  

Dijete od neprijateljskog borca. 

Narovi iz Kandahara u Zemunskoj bolnici

Devojka:

Spusti svoju ruku u moj prsluk

Stisni crveni, zreo nar iz Kandahara.

Momak:

Spustio bih ja ruku u tvoj prsluk,

Ali ko će spustiti novčiće u ćup čuvara kupatila.

+++

Talibani duguju svoje ime polaznicima verskih škola (talib = ar. učenik) koji su učili osnove islamske vere od najljućih zagovornika agresivnog džihada i striktnih društvenih normi koje ne priznaju nikakva prava žena  i pripadnika drugih vera. U vreme sovjetske okupacije Afganistana, Amerikanci i tutti quanti nisu marili za bujanje ultrakonzervativizma po verskim školama. Bili su i m potrebni borci protiv Sovjeta i kakve veze ima šta će izrasti neka Al Kaida, neki Talibani, neka “Islamska država”. 

Afganistan je tada već imao kakav takav urbani razvoj, društvo se lagano kretalo ka liberalnijim obrascima života.  

Kada su Talibani zavladali u Kandaharu (a tamo  im je neka vrsta rodnog mesta), zabranjeni su TV i radio, bioskopi,  novine, pušenje, alkohol, droga…devojčice nisu smele u škole, burka je postala obavezna, žene nisu smele same na ulicu.

+++

Kažu poznavaoci da se u starijoj verziji  lendija na početku ovog teksta pominje rukav uz koji bi se njegova ruka mogla penjati da dotakne prezreo plod njene ženstvenosti poređen sa čuvenim narovima iz Kandahara.  U kasnijoj verziji pojavljuje se prsluk pa i grudnjak iz koga bi trebalo ubrati  dozreli nar.

A momak u muci jer nema para da plati čuvaru kupatila u koga bi se morao uputiti da se očisti od greha  počinjenog dodirivanjem žene.

Drskost njene otvorene  požude suprotstavlja se rigidnosti talibana koji su upravo u Kandaharu najrigoroznije sprovodili surovu odmazdu nad ženama koje se nisu pokoravale njihovim zabranama. 

S druge strane, momak jednake želje nemoćan da izmeni poredak stvari.

Jako mi se dojmio ovaj  par lendija kao sublimat žudnje za slobodom i društvene presije nad njom.

Koliko izazovnosti u njenom pozivu,  toliko suptilnosti u njegovom odgovoru.

+++

Sedeo sam u hodniku bolničkog odeljenja Zemunske bolnice. Nakon dva dana vezanosti za krevet uživao sam u slobodi sopstvenog hoda. Iz soba se čulo hrkanje drugih bolesnika, glasno disanje zaspalih, povremeno bolno a suspregnuto zapomaganje nevoljnika kome noć ne donosi olakšanje.

Dežurna medicinska sestra prošla je hodnikom , prebacujući  neku pomorandžu iz ruke u ruku. Pritajeni osmeh odražavao je njene smele misli.

Utegnuta odeća medicinske sestre stisla je njene narove dok  je nemarno klizila hodnikom igrajući se pomarandžom.  

Bogme, spustio bih par novčića da počinim greh branja zrelih narova makar rasli u bolnici!

Burda

Više sam puta do sada pisao o čuvenoj kasidi Burda (ogrtač) Ka’ba Ibn Zuhejra. Da vas ukratko podsjetim. Ka’b Ibn Zuhejr je već bio poznat pjesnik kada je prorok Muhamed ujedinio mnogobrojna arapska plemena pod jednom verom. Svako je arapsko pleme pre islama imalo nekog od pesnika koji je kao glasnogovornik plemena, u vreme raznih vašara gde su se plemena sretala i trgovala, izgovarao velike hvale u korist svog plemena, a počesto i naruživao druga plemena pa i kolege pesnike. Pjesnici su osjetljiva stvorenja posebno kada je sujeta  pitanju, a mnogi među njima nadmetali su se za naklonost raznih kršćanskih i sasanidskih kraljeva sa kojima je pustinjska Arabija dolazila u dodir. Dvorski jesnici bili su normalna pojava, kao i literarni (a bogme i fizički) obračuni pjesnika u borbi za naklonost kakvog velikodostojnika. Čitao sam za primjer jednog pjesnika koji je kao dvorski dodvornik pisao hvalospjeve svom vladaru, a kada ga je ovaj otpustio sa dvora zbog neke nepodopštine vezane za ljubavni odnos sa nekom od vladarevih žena, otpušteni pjesnik je sklepao stihove kojima ruži doskorašnjeg poslodavca.

Ka’bova pozicija u historiji arapske književnosti je odista posebna počev već od toga što mu je otac Zuhejr Ibn Abu Sulma jedan od najčuvenijih predislamskih pesnika, među 7 veličanstvenih čije su kaside okupljene u najčuvenijoj zbirci predislamske poezije pod nazivom „Izvješene pjesme“ (Mualakat) nazvane tako jer su kao pobjedničke pjesme na čuvenom vašaru poezije u Ukazu  bile ispisane (ili izvezene) na pokrovu za Kabu. Zuhejr nije dočekao islam ali njegova dva sina Buhejr i Ka’b jesu. Buhejr postade Muhamedov sljedbenik dok je Ka’b, naslijedivši nesumnjiv pjesnički talenat od oca, pisao stihove protiv Proroka, ismijevajući ga i pozivajući narod da se digne protiv nove, jednobožačke vjere.

Buhejr je čuo kako se Muhamed ostrvio na pjesnike, onakve podrugljivce kakav je bio Buhejrov brat, pa još kad je neki od pjesnika bio ubijen jer je Muhamed rekao da proliti krv pjesnika podrugljivca nije nezakonito, Buhejr pismom o tome obavijesti brata Ka’ba  i posavjetova ga da se izvini za svoje pisanije i da je Prorok osjetljiv na kajanje pa bi ga mogao poštedjeti krvave sudbine.

Ka’b vidje da je vrag odnio šalu te ode do Medine i pridruži se Proroku u jutarnjoj molitvi u Prorokovoj džamiji. Sjede do Muhameda, položu svoju u Prorokovu ruku i reče

„Alahov poslaniče, Ka’b se mnogo srami svojih postupaka i žali zbog svegašto je činio i došao je da prihvati islam. Hoćeš li prihvatiti njegovo kajanje ako lično dođe pred tebe?“

Prorok odgovori potvrdno i Ka’b se odmah predstavi. A kako je već bio spjevao jedan rječiti panegirik u Prrokovu slavu, uze da ga recituje u džamiji pred Muhamedomn i njegovim drugarima. Njegov se panegirik sastoji od 58 stihova i napisan je o formi tzv. Lamije, tj. svaki je stih završavao sa slogom sa slovom „L“. Kada je došao do stihova pokajanja reče:

„Došlo je do mene da je Božji poslanik meni priprijetio, pa se ovime od njega traži oprost. Prorok je Upaljena Sveća  čije zračenje osvjetlava ljudima put, ali je on i Isukani Mač Božji zanavijek pobjednički“.

Pronicljivi stihovi, pjesnička vještina i dobro recitovanje, kao i mudrost u shvatanju da nije loše imati uza se tada već čuvenog Ka’ba, ponuka Muhameda da skine svoj ogrtač i zaogrnu Ka’ba njime. Kasida dobi naziv Burda (ogrtač) i postala je uzor nebrojenim panegiricima posvećenim Muhamedu. Do te mjere da je naziv  Burda postala pojam za svaku hvalu u čast Prorokovu i kao takva i danas živi širom islamskog svijeta i nema značajnijeg pjesnika da nije neku Burdu sklopio.

Najpoznatiji od njih je Imam al Busiri, egipatski mistik sufijske provinijencije, kome se Prorokov ogrtač pojavio u snu i morao je takvo čudo ovjekovječiti u stihovima. Od kojih su neki prikazani na keramičkim pločicama na zidu svetilišta oko  Busirijevog groba u Aleksandriji.

Čuveni početni stih Ka’bove kaside i ja sam izrekao kao gost moje prijateljice Viktorije u emisiji „Mozaik 75“ koja ide nedeljom predveče na lokalnoj valjevskoj televiziji. Moja mi prijateljica posla link pa i vi možete odgledati moje gostovanje i opuštenu priču o Saudijskoj Arabiji negdje u zadnjoj trećini emisije. Mada preporučujem da pogledate cijelu emisiju a naročito zbog veoma interesantnih gostiju koji govore o životu u skladu sa prirodom.

Nećete se pokajati niti će to netko od vas tražiti.

https://www.youtube.com/watch?v=KTv7mlAKll0&feature=youtu.be

Buđavi seks

Istinitu priču o Muski obradio sam zahvaljujući spisateljici Elizi Griswold koja je pošla tragom tragične sudbine devojke sa pseudonimom Rahila Muski. Tragajući za njom po Afganistanu ona je počela sakupljati lendi poeziju i napisala je divnu knjigu  koju sam koristio ovom prilikom.

Eliza je uspela da zađe iza pseudonima i sazna životnu priče jedne Zarmine koja se krila iz Osmehnute Rahile. Zarmina su u ranom devojaštvu zaručili sa jednim rođakom a slučaj je hteo da su se oni i zaljubili pa se sve moglo završiti kao retko sretan spoj ljubavi i roditeljskog provodadžisanja. Ali, desi se. Dok su sazrevali za brak, zaručnikov otac je preminuo i budući mladoženja se morao odreći zaruka jer nije imao novaca za miraz. U međuvremenu su talibani zavladali provincijom Halmond, Zarminu su zatvorili u kuću, škola je zabranjena i jedini izlaz je Zarmina našla u poeziji koju je pisala kada je preko radija čula za ženski poetski kružok Mirman Bahir u Kabulu. Dok roditelji i braća nisu našli svesku punu lendija.

Roditelji obilaze njen grob. Njihova bol nadvladava sramotu koju im je ćerka nanela pišući poeziju. Školsku svesku sa lendijima su spalili i negiraju da je ikada pisala pesme. Njima ne treba simbolična vrednost njene tragedije nekim ljudima po svetu koji, poput mene, kopaju po njihovoj boli. I krivici. Kojoj krivici?

+++

Često pokrivena u potpunosti burkom, Eliza je sa prevoditeljicom uspevala približiti se ženskim društvima i slušati priče o njihovim životima. Dešavalo se da su se žene toliko oslobađale da su joj govorile lendije  koji su vekovima prenošeni i postali narodna tradicija ali i one „novokompovane“ kojima se reaguje na dešavanja u svetu.

Jednom prilikom, Eliza je prisustvoval kursu o gajenju kukuruza. Bilo je tu šezdesetak žena iz sela kojima je to bio društveni događaj prve kategorije.

Za kurs su marile tek koliko ih je znatiželja vukla. Ionako će i dalje gajiti mak čiji opijum donosi mnogo veći prihod.

Na kraju kursa, Eliza je zadobila njihovo poverenje i kada je pitala zna li koja od njih neki lendi, jedna sredovečna žena polutiho izreče dvostih zbog koje su se sve žene prsnule od smeha. Eliza je zapisala nepoznate joj reči ali mlada pratilja -  prevodilac nije umela da joj prevede. Žene su počele da objašnjavaju, ali mlada zemljakinja, neudata, nikako da shvati. Kod prisutnih žena to je izazvalo još jači smeh i stale su da je zadirkuju. Napokon je jedna žena ustala, otišla za katedru i donela uzorak trule stabljike kukuruza. Smeh je postao zarazan dok devojka nije shvatila i zacrvenela se i nije htela da prevede. Eliza je međutim shvatila i nasmejala se do suza uz saučesničko odobravanje drugih žena. .

Tako je zapisan i razjašnjen potonji lendi koga nisam uspeo strpati u 9 + 13 slogova.

Jebati se sa mojim starcem,

Turati u se mlitavu stabljiku kukuruza, crnu od buđi. 

Muskin osmeh

Ima jedna mala, otrovna zmija u Centralnoj Aziji koju u Afganistanu na paštu jeziku zovu lendi.

Isti naziv nosi i jedna arhaična poetska forma u formi kupleta čija forma je čvrsto određena brojem slogova. U prvom stihu ima devet slogova i trinaest u drugom. Taj dvostih u Afganistan je donet pre odprilike 300 godina u nekoj indoarijskoj seobi naroda na tim prostorima I zbog svoje jednostavnosti I kratkoće postao veoma popularan kod jednostavnih nomada kada se naveče okupe oko vatre i pevaju jednostavne napeve o svom životu.

Lendi ima jednu od pet standardnih tema: ljubav, tugu, domovinu, rat i rastanak.

Lendi se glasno recituje a često prati udarcima rukom u jednostavan  bubanj.  Niko ne poseduje autorska prava i smatra se narodnom umotvorinom.

A lendi se zove jer je kratak,  često veoma sarkastičan. Da ne kažem, otrovan poput istoimene zmije.

+++

Zvala sam te. Ti nem k’o kamen.

Jednom  potražićeš  me -  mene neće biti.

Autor ovog lendija je jedna mlada devojka koja je sebe nazivala Rahila Muska. Živela je u provinciji Helmond gde čvrsto i dugo vlast drže talibani. Kada su talibani zauzeli njen grad, od straha da ne bude kidnapovana ili silovana njeni su je roditelji zatvorili u kuću i prestala je da ide u školu posle petog razreda.

Talibani su zabranili javna okupljanja i recitovanja i lendi je prešao u ilegalu.

+++

U jednom od svojih ranijih napisa pomenuo sam žensku literarnu grupu iz Kabula koja se zvala Mirman Bahir a koja je imala svoju redovnu emisiju na radiju. Žene se okupljaju svakog popodneva subotom i razmenjuju stihove a formirale su i direktnu telefonsku liniju da bih mogle zvati devojke i žene iz provincije  da izgovore svoje lendije.  Jedna od njih je bila Muska.

Muska je pseudonim a devojka je postala vrlo brzo slavna u ženskim literarnim krugovima jer su njeni lendiji bili neobično oštri, jasni i sveži. Njeni lendiji su počeli da kruže internetom,  facebookom i mobilnim telefonima.

Muska na paštu jeziku znači OSMEH.

Njen OSMEH i jasnoća njenih stihova odveli su je do smrti.

Jednog proletnog dana 2010, Muska je telefonirala koleginicama iz bolnice u Kandaharu da im kaže da su njena braća otkrila da ona piše lendije tako su je pretukli da je odlučila da se ubije.

Da žene pišu poeziju,  i to ljubavnu, nezamislivo je u tradicionalnom muškom društvu Afganistana. Ne samo da je zabranjena nego ugrožava čast porodice.

Muska je sebe zapalila, u bolnici je nisu uspeli spasiti.

Kad sestre pričaju o braći, hvale ih.

Kad braća pričaju o sestrama, prodaju ih. 

Životne okretnice

Dragiša nam je donosio sir i jaja svake nedelje. On je znao koliko nam vremena treba da potrošimo.  Ne bi ga jedne nedelje, pa ni druge.  Jedno jutro na Okretnici čitulja.

Umre žena u 51-oj. Sretnem Dragišu kroz koji dan.  Kaže „Izgubio sam oslonac u životu. Ne znam šta ću.“

Na Okretnici se prepliću sudbine, ljudi i poslovi. Svako jutro oko 6.15 ista grupa ljudi u nekom broju od 10 do 15 čeka autobus za Beograd. Iz 3-4 pravca slivaju se ka Okretnici koja se smestila do bivše železničke stanice čiju zgradicu vreme izjeda, a na boku bi se uz malu truda i domišljatosti moglo pročitati „Mala Moštanica“.

Uskotračna pruga spajala je Beograd i Obrenovac.  U jednoj prostoriji bivše stanice se okupljaju penzioneri,

a u drugoj, bez vrata, ulaze seoski džukci i za hladne zime nalaze tamo utočište. Ispred okretnice zapušten bunar, na čijoj betonskoj strani sedim za letnjih meseci čekajući lokalac do Dubokog ili Bariča. I fascinirano gledam u staru lipu, nekad zapaljenu ili udarenu gromom, kako opstaje i ne daje se.

Nastrešnica autobuskog stajališta sa oglasnom tablom puna je sezonskih reklama.

Dimnog cara Nikolu upotpunjavaju Dača (muškoženski frizer) i Mirko (bravar auto-mehaničar) na istoj adresi

+++

U starom Džubejlu, kad se prođe znamenita barka na kružnom toku kod Medine Munaware, nekako između hipermarketa Nesto i Parka Mira, velika je ledina na koju vikendom (petak-subota) dolaze autobusi sa udaljenih gradilišta i kampova sa stranim radnicima koji su došli da pazare štogod u Nestu, da se nagledaju mora i teferiče u parku.

Mlađi Indusi i Pakistanci zaigraju kriket, neko sedne sam i prekrti noge na travi i spaja se u mislima sa dragim osobama negde drugde. Neko to radi zagledajući se u pučinu.

Uvek će biti momaka koji će tražiti uglačani kamen da prave žabice na mirnoj vodi prostranog mora.

+++

Okretnica Banjica II kod Paunovog brega je treća okretnica u mom životu u poslednjih 2 meseca.

Autobusi 40, 41 i 78 okončavaju ovde svoje špartanje gradom.  Tek sam 10 – tak dana u njenoj blizini i upoznajem kraj svakodnevnim kratkim obilascima u raznim pravcima. Prvo što sam primetio da mi pored kuće u kojoj živim tutnje silni autobusi ka podavalskim selima sa trocifrenim brojevima koji počinju sa 4. Zatim sam bio obradovan urednim i dobro snabdevenim Maxijem i dobrom picerijom odmah do.

I opet tako ujutro oko 6 spuštam se do moje nove Okretnice i kad htedoh da snimim kuću koja mi  pruža krov nad glavom ugledah reklamu dojmljive poruke: PUT U RAJ

Istina, za mnoge put u raj vodi preko pogrebnog preduzeća, ali meni, zakletom neverniku,  ovozemaljski raj bolja je opcija. Ovog puta ta slika raja uključuje bazen  u Crowne Plazi pa onda nije nikakva posebna žrtva ustati u 6 i biti u bazenu u 7.