Večera u Turkistanu

Bude tako dan.

Izmore te dosadni  administrativni  poslovi.  Mene obično administracija ne umara  jer ne uključuje previše pameti, ali me nekako tog dana nije išlo jer sam se bavio tuđim poslom. To deprimira.  

Padala je kiša prethodne noći i preko dana na mahove. Dodatno utužnjavanje. 

Na par mesta je prokišnjavalo i majstori su dolazili u kancelariju dajući utisak da će nešto uraditi a naravno da neće.

Vozač je kasnio, bez objašnjenja. Nije mi se dalo da ga opominjem.  Nigde mi se nije žurilo, što da maltretiram čoveka.  

 U Kalifi, mladi Filipinac, koji posprema apartmane,  sa simpatičnim azijskim engleskim, pita me nešto a ja nikako da razaznam šta hoće. Ušao sam u neku sopstvenu misao i ne umem da izađem i čujem svet oko sebe.

Situacija u kojoj se treba uštinuti.

Napokon nekako uspevam da shvatim da mi objašnjava da skuplja strani novac i da bi hteo da mu dam neku novčanicu iz Srbije.  Nikad niko u hotelu nije bio iz Srbije. Odvedem ga do sobe i izvadim iz fijoke dve sitne novčanice. 

Odgledam malo BBC. Ahmed mi namestio kanal pre neki dan.

Trump ovo, Trump ono.

Ma idite dođavola!

Kada je dan tako smuljan i izgužvan i neukusan, najbolje je otići i nešto dobro pojesti. 

Svaki dan gledam da odem u drugi restoran i te večeri biram „Turkistan“. Ima veliku reklamu na glavnoj ulici i spolja mi izgleda prihvatljivo.

Kao i kod većine restorana arapske ili turske kuhinje, uokolo su povišene platforme za goste koji sede na podu, a u sredini stolovi, često povezani, za reumatičare poput mene i eventualno nekog stranca koji ne voli  da se spušta na pod.

Na stolu ispred mene, plastificirani meni zalepljen na sredini stola. Iskoristim priliku pre nego uslužni Filipinci prekriju stol sa tankim plastičnim pokrovom koji prekrije poput stolnjaka ceo stol. Vrlo praktično higijensko rešenje. Kada se završi sa jelom, poslužitelj spretno smota plastični stolnjak sve sa ostacima hrane i tanjirima i baca. Tanjiri su plastični, od pribora dobija se samo plastična kašika. Obzirom da sam naručio i supu, ja sam bio posebno počašćen pravom metalnom kašikom.

A šta sam naručio? Pogledajte:

Ovo u sredini, najbliže oku je čorba od bamija.  Očaravajuće. 

Levo – braun riža sa patlidžanom. Vidite i krišku paradajza, krišku limuna i poprečan krug zelene paprike. Nisam očekivao tako dobar ukus.

Gore, desno – recimo pileći paprikaš u sosu od paradajza sa još nekim začinom.

Krajnje desno – osvežavajući umak od jogurta, peršuna i malo belog luka.

Krajnje desno, gore – ljuti umak sa paradajzom.

U sredini obična salata: luk narezan napola i četvrtine, limun i par ljutih feferona.

I naravno arapski hleb.

Kada sam kod kazana sa hranom naručivao, pomenuo sam samo bamije, rižu i paprikaš. Ovo ostalo sam dobio valjda što  se podrazumeva.

Najbolje nešto što sam do sada jeo za ovog dolaska u Arabiju. Naravno, ne bih da merim sa prinčevskom večerom i ona dva dana preterivanja u Rijadu. Ovo je obična restoranska hrana.  Koštala je, ako se ne varam, 32 rijala. Recimo 8 evra.

I šta da vam kažem, vredelo je. 

Da, sve sam pojeo. Pa šta!
Dan je završio kako treba. 
Do spavanja sam prebirao po mejlovima i šetkao internetom slušajući Jonny Mitchell.