"Mirisni vrt ljubavne slasti" od al Nefzavija do Leštarića - 9. Rabiu'l II, 1436. H.

Danas vam prenosim intervju sa mojim prijateljem Srpko Leštarićem, vrsnim arabistom. Da vidite šta rade pravi arabisti. 

“Mirisni vrt ljubavne slasti” prvi je srpski prevod sa arapskog originala, slavnog erotskog priručnika, kojeg je uradio arapski pisac El Nefzavi. Izvornik potiče sa početka petnaestog vijeka. Tvrdo ukoričena knjiga u izdanju beogradske Lagune, našla je svoj put do određenog broja bh. čitalaca, od kojih su neki možda bili zbunjeni ovim djelom. A bili su, ponajviše zato što pristojno urađeno književno djelo obiluje lascivnim izrazima, onima što se, makar i pogrešno, u balkanskim krajevima, smatraju “psovkama.” Ipak, ne ostaje sve na konfuziji, zato što je ovo djelo dovoljno zanimljivo, i prevedeno, i prilagođeno. Zasluga je to arabiste iz Beograda, Srpka Leštarića, koji je kao stručnjak za arapski jezik i kulturu imao višedecenijsko iskustvo u prevođenjima i putovanjima. Evo kako on svojim riječima olakšava shvatanje ove knjige: “Knjiga se bavi ljubavnim činom na tako otvoren, prostodušan i spontan način, da je to gotovo neshvatljivo. Uglavnom je ozbiljna, kao svaki tečaj, često sračunato zabavna. Neka gledišta u duhu vremena nama će danas izgledati smešno. Greh i stid tu nisu našli mesta, jer je seksualno zadovoljstvo božanski dar u kome svi imamo prava da uživamo.” Dakle, ova knjiga može istovremeno biti zabavna, preozbiljna, vulgarna, naučna, produhovljena, a to u ovom slučaju zavisi više od čitaoca, nego od autora ili od prevodioca. Kad su u pitanju takozvani vulgarizmi i seksualnost, poznato je da živimo u dvoličnom svijetu i vremenu, gdje je licemjerje pravilo, a ne samo incident, pa se nećemo previše baviti pojedinačnim izrazima, da ne bi skretali sa suštine, nego cijelom publikacijom.

Sve su to razlozi za jedan plodonosan razgovor sa prevodiocem Srpkom Leštarićem, i ne samo o ovome djelu, nego i o jezicima, arapskom svijetu nekad i sad, kulturi, dijalektima, politikama, književnostima.

Ex-Yu Voice: Zašto ili kako ste se opredijelili za izučavanje arapskog u odnosu na japanski jezik, prije nekoliko decenija?

Srpko Leštarić: Morao sam prelomiti u nekom času, onda kada sam saznao da uskoro postajem otac. A već sam slutio da nemam snage da progutam i probavim oba ta krupna zalogaja: japansku i arapsku kulturu. Jer se jezik ne uči bez kompletnog kulturnog background-a. Nekako u to vreme odustao sam i od studija političkih nauka – u partiju nisam hteo nipošto, a znao sam da bez toga neću moći da nađem uhljeblja ni u žurnalistici, ni u diplomatiji. Izbor arapskog pokazao se dobro.

Ex-Yu Voice: Koliko u današnjim ekonomskim okolnostima ima isplativog posla za profesionalnog arabistu u Beogradu?

Srpko Leštarić: Relativno malo. Danas u Beogradu samo jedno preduzeće ima tim prevodilaca za arapski, i to samo njih troje-četvoro. Brojni ostali prevodioci za arapski iz srbijanskih preduzeća odavno su se prekvalifikovali i ta struka praktično više ne postoji. To važi i za Vladu Srbije. Neki od srednje generacije su, doduše, našli uhleblja u diplomatiji ili spoljnoj trgovini, što unekoliko pruža priliku za iskazivanje znanja – ako ga ima. Na Filološkom fakultetu broj pripadnika nastavnog kadra vrlo je ograničen, a i to su više arabisti-pedagozi, ne prevodioci. Ne znam koliko je prevodilaca za arapski u policiji i službama bezbednosti, ali ni tamo ih ne može biti mnogo. S druge strane, i to je važno uočiti, opšta je ocena da će dobrih prevodilaca za arapski uskoro trebati u mnogim firmama i državnim resorima.

Ex-Yu Voice: Da li je teže prevoditi sa arapskog na srpski, ili obratno?

Srpko Leštarić: Nekad ovo, nekad ono. Zavisi. Tako je u svekolikom prevođenju, ne samo na relaciji s arapskim.

Ex-Yu Voice: Kako je došlo do interesa za prevođenje proslavljenog erotskog priručnika “Mirisni vrt ljubavne slasti?”

Srpko Leštarić: Uvek su me privlačila dela ovenčana širokim uvažavanjem i epitetom klasičnih, što je svakako normalno. A tako i štiva koja govore o ljudskoj seksualnosti na način „reći popu pop a bobu bob“, bez hipokrizije – što bi takođe trebalo biti normalno. Čim sam, pre desetak zima, doznao da je objavljeno kritičko izdanje prema originalnim rukopisima ovog Nefzavijevog dela, potrudio sam se da ga nabavim i pročitam. Zatim sam se dugo, dugo pripremao za prevođenje, čitao srodnu umetničku i naučnu literaturu, preoravao antologije i listao rečnike opscenih reči... U svakom slučaju, želeo sam da budem taj koji će ponuditi ovo značajno delo našoj kulturi, pri tome mislim na celo područje bivše nam domovine, i bio sam uveren da će i ukupno čitalište biti zainteresovano.

Ex-Yu Voice: Do koje mjere su takozvani vulgarni pridjevi, da ne kažemo psovke, pošto je to diskutabilno, kojima knjiga obiluje, isti u današnjem arapskom kao u onom od prije nekoliko stoljeća?

Srpko Leštarić: Pardon, psovki tamo nema! Svakako mislite na opscene reči i izraze, među kojima ima glagola, imenica i prideva, pa i višečlanih sintagmi. Ali psovki apsolutno nema! Nije diskutabilno. Istovetnost značenja svih glavnih imenica, prideva i glagola povezanih sa označavanjem polnih organa i njihovih funkcija očuvana je. Ovo važi i za druge reči koje se javljaju u opisima erotskih situacija i, uopšte, u erotološkom kontekstu. Klasični arapski jezik posle 10. veka nije tako osetno različit od savremenog pisanog arapskog jezika kao onaj stariji, pre 10. stoleća. Naravno, kad pređemo na teren sinonima i srodnih reči, igre rečima, zatim lokalizama karakterističnim za autorov zavičaj, javljaju se manje i veće razlike, koje su, međutim, retko velika poteškoća za prevodioca. Tim prije što su mi pri ruci bila oba već postojeća, odlična prevoda, engleski (Jim Colville) i nemački (Ulrich Marzolph), istog izvornika.

Ex-Yu Voice: Ovo je prvenstveno edukativno štivo, kao takvo i ozbiljno, ali sa istovremeno lascivnim govorom i opisima. Da li kao takvo podliježe nekoj vrsti cenzure ili posebnog tretmana u današnjem vremenu, i u kojoj mjeri?

Srpko Leštarić: Kod mene ne podleže. Ni u najozbiljnijim delovima, ni u onim šaljivim. Lično sam veliki ljubitelj lascivnih viceva, na primer. Ima li ko nije?! Nije ni izdavaču tako šta palo na um, ali – gle! – jeste jednoj uvaženoj učesnici u procesu publikovanja dela: ugledna lektorka zahtevala da je ne potpišu! Nju je, dakle, sramota da se javno zna da je ona TO čitala i jezički doterivala. U Beogradu i Srbiji sigurno ima ljudi koji bi spremno zabranili štampanje ovakve knjige, pa i u Sarajevu i u BiH. Takvih sredina ima i drugde u svetu, dan-danas. Vuk Karadžić je iz drugog izdanja svoga Rječnikamorao da izbaci sve nazive za polne organe i s njima povezane radnje, inače bi ga tadašnja kulturna javnost razapela na krst. S druge strane, Francuzi su još u 16. veku ili i ranije u svoj veliki rečnik uneli takve reči i nikada ih više nisu izbacili. Arapi su i pre Nefzavija imali sličnih knjiga, verovatno i potpunijih, i boljih. Mi još nismo u stanju objaviti potpuno izdanje Vukove zbirke „veselih“ narodnih pesama, koja dan-danji čami u Akademijinim rafovima, osim kratkog Jastrebićevog izbora pod naslovom Crven ban: erotske narodne pesme, povodom čije se pojave 1979. cela Jugoslavija digla na noge u polemičkom nadgornjavanju oko pitanja da li je to ispravan i kulturan ili besprizoran i subverzivan čin, valjda zato da se ne bi žitelji juga Balkana unepristojili i oprostačili. Ali smo objavili Kanicove „mrsne“ priče, skupljane po Bosni, Hrvatskoj i Srbiji pre 130 leta... Dodajmo da je u Jugoslaviji Kama sutru bilo nemoguće objaviti sve do poznih šezdesetih godina 20. veka, dok je u Engleskoj to, makar i teškom mukom, bilo moguće još 1885. Ovaj dunjaluk je šaren!

Kao što se vidi, Mirisni vrt je nadasve edukativno štivo. Ali, ozbiljno kao što jeste, i u suštini čedno, ono je od početka do kraja protkano humornim pasažima, u prozi i u stihovima. To je način u duhu vremena da se daju živi primeri za teoretske deskripcije, da pouka ne bi ispala naporna. I tu su najčešće ti „nepristojni“ delovi.

Ex-Yu Voice: Kakav je inače tretman narodnog seksualnog vokabulara u arapskom jeziku u odnosu na južnoslavenske, ili u odnosu na engleski recimo?

Srpko Leštarić: Slična situacija kao u nas, a i drugde. Veliko bogatstvo reči i izraza, upotreba masovna ili strogo kontrolisana, zavisno od koječega.

Ex-Yu Voice: Da li se u arapskom svijetu, kao na Balkanu, erotska terminologija koristi i za uvredljivi kontekst, politički, socijalni, za provokaciju upućenu nekome, za opis nekog stanja, za kletve, ili isključivo za seksualne radnje?

Srpko Leštarić: Isto, više-manje. Upotreba tih reči i izraza izvan erotskog i seksualnog konteksta, uvredljiva, provokativna i slično, povezana je sa psihosocijalnim mehanizmima o kojima je prebogata literatura već rekla sve živo, a naročito to da ti mehanizmi spadaju u tzv. univerzalije. Ako ste pod „kletve“ mislili na psovke, moram podsetiti na to da reči kleti, kletva, kunem, proklinjati i slično, nemaju nikakve veze s psovanjem i psovkama – osim u pogrešnim prevodima s engleskog.

Ex-Yu Voice: Navedite nekoliko primjera psovki na arapskom, koje bi se najlakše usporedile sa nekim ovdašnjim izrazima?

Srpko Leštarić: To ne želim da učinim, tim pre što nemam poverenja u kasniji prenos teksta koji bih predstavio u naučnoj transkripciji, s tačkicama i crticama iznad i ispod latiničnih slova. Samo ću reći da su neke upravo podudarne, a neke veoma slične: na primer, one koje spominju „povratak u mesto rođenja“, sestru, ponižavajuće i skatološke radnje itd.

Ex-Yu Voice: Kako ste došli do starih ilustracija kojima je “Mirisni vrt ljubavne slasti” obogaćen?

Srpko Leštarić: Nisam ja, izdavač je to pronašao, valjda po muzejskim monografijama, a oko polovine te građe birali smo zajednički. Ostalo su oni sami.

Ex-Yu Voice: Može li se ovo djelo možda nazvati istočnjačkom verzijom “Figurae Veneris” recimo, ili prije drevnom arapskom verzijom “Kama Sutre?”

Srpko Leštarić: To delo se često naziva upravo „arapskom Kamasutrom“, to je navedeno u mom pogovoru, ali smatram da mu se, budući da nema filozofskih dimenzija, time daje nešto veći značaj nego što ga ono zavređuje.

Ex-Yu Voice: Na kakav je prijem naišla ova knjiga kod domaće publike, a kakav kod književne kritike?

Srpko Leštarić: Još nema odziva ovdašnje kritike, nadam se da će ga biti. A ovdašnja publika? Pa, čujem da se dobro prodaje.

Ex-Yu Voice: Koliko je realna teorija po kojoj su Šekspirovi slavni “Romeo i Julija” navodno inspirisani legendarnom arapskom pričom o čežnjivim zaljubljenicima “Leili i Medžnunu”?

Srpko Leštarić: Nije moj fah, ali više puta sam nailazio na podatak da je to tako. Možda ne pod direktnim uticajem, ali ipak.

Ex-Yu Voice: Pošto ste prevodili i satiričnu arapsku prozu, kao što je od Zekerije Tamira iz Damaska, šta bi to bila tipična arapska satira?

Srpko Leštarić: Tipična arapska satira danas ne postoji. Ona nije široko zastupljena u modernoj arapskoj književnosti, u klasičnoj je bila kudikamo češća. Režimi u većini arapskih zemalja su autoritarni i guše slobodu izražavanja, pa ne trpe ni satiru. Kako pod tim režimima čoveka i danas može „pojesti mrak“ i kako se može dopasti robije i bez suda, pisci triput razmisle pre nego što će napisati i objaviti kakvo satirično delo. I sam Tamir, mada takoreći neustrašiv čovek, obilato se služio alegorijom i instrumentima magijskog realizma i nadrealizma, ali je na kraju i on „posavetovan“ da ode u egzil posle jednog uredničkog „incidenta“. Naime, dok je 1980. uređivao časopis El Maarifa, čiji je izdavač bilo Ministarstvo kulture Sirije, citirao je na vidnom mestu dva-tri pasusa iz Prirode despotizma, političko-filozofskog traktata s početka 20. veka, gde autor Abdurahman el Kevakibi raskrinkava tiraniju osmanlijske vlasti i zaziva slobodu mišljenja i izražavanja. Svoje slobodoumlje Kevakibi je platio glavom. Tamir je otišao iz Sirije i od 1981. živi u Oksfordu. Inače, ja sam dosad na srpski preveo devet Tamirovih knjiga, šest zbirki ljute satire i tri zbirke proze za decu, koja je vrhunski topla i nežna.

Ex-Yu Voice: U vezi sa ‘Palestinskim narodnim pričama na srpskom,’ napisali ste kako, sudeći po vidljivim rezultatima, niko se nije ozbiljnije zanimao za izučavanje arapskih govornih idioma, i još manje za narodnu književnost. Zašto je to tako?

Srpko Leštarić: Najpre zato što se, kako ide vreme, sve manje pažnje poklanja usmenoj narodnoj tradiciji, i u školi, i u kući, i na višim studijama. Sve više ljubavi darujemo modernim tehnološkim igračkama i materijalnim dobrima, sve manje visokim idealima, ljubavnim ushitima i poetskoj lepoti.

Drugo, zato što su sami Arapi proglasili svoju usmenu književnu tradiciju i njen jezik, tačnije: njene idiome, tj. govorne dijalekte, za nešto što Ne postoji! Da bi se očuvala dogma o božanskom poreklu i savršenstvu svearapskog pisanog idioma, koji nije maternji jezik i kojim normalno nikada nije govorio nijedan Arapin, ali se samo on uči u školama, propagiran je formalistički odnos prema izučavanju samo tog, pisanog jezika. Za razliku od „čistog“ arapskog jezika, govorni dijalekti proglašeni su „nečistim“ i nisu se izučavali nigde u svetu sve do skora, mada je zapadna lingvistika takve stavove davno prevazišla. Zbirke autentičnih zapisa arapskih narodnih priča nisu se mogle štampati dok se ne prevedu na književni jezik. Svako štampanje proze na govornim idiomima smatrano je za crnu jeres. Ko bi onda mogao i upoznati te idiome i tu književnost? Kratki polet nekoliko zapadnih folklorista koji su krajem 19. veka sakupili vanredne zbirke izvornih narodnih priča u Palestini i Iraku nije bio dovoljan. Pre nego što je to moglo uzeti maha, zamrlo je, ugušeno silom državne prinude. Da nisam odgajan na duhu naše narodne književnosti i jezičkih izraza, da to nisam toliko zavoleo, ni ja verovatno ne bih istrajao na putu pronalaženja, sabiranja i prevođenja postojećih zapisa autentične arapske usmene proze. Za to je, naravno, bio prethodni uslov – a ja sam ga mogao ispuniti jer sam godinama živeo s porodicom na arapskom tlu i jer sam voleo da učim živi jezik ljudi oko sebe – da savladam bar jedan, potom i još neki od arapskih govornih idioma. Od pre neku godinu se na beogradskom Odseku za orijentalistiku izučavaju i arapski govorni idiomi, studentima su na mom vebsajtu dostupni i originali svih izvornih narodnih priča koje sam preveo u dosadašnjih pet knjiga, toga, inače, ima samo u nekoliko najvećih svetskih biblioteka, pa verujem da će i ovdašnje poznavanje arapskih govornih idioma, arapske narodne kulture i arabistika uopšte uskoro vidno uznapredovati.

Ex-Yu Voice: Iako revolucije ili ratovi “vriju” u skoro svim područjima arapskog svijeta, osvrnućemo se na samo tri zemlje, Irak, Siriju i Palestinu, koje ste svakako imali priliku upoznati. Šta lično pretpostavljate da bi se moglo desiti sa književnošću tih zemalja nakon svih aktuelnih političkih turbulencija i demografskih promjena?

Srpko Leštarić: Književnosti tih zemalja će privremeno usporiti svoj razvoj, ali će se nakon turbulentnih zbivanja nanovo uzdići i biće, u krajnjem, zrelije i bogatije. Već sada imate u Finskoj iračkog sineastu i izvrsnog pisca kratke proze Hasana Blasima, koji je uspeo da se probije do severa Evrope i azila tek kroz nekoliko godina najstrašnijih muka i opasnosti. Amin Maluf, istina, piše na francuskom, ali, koristeći se svojim evropskim identitetom, ne zaboravlja svoje libansko poreklo i arapsku kulturu iz koje je potekao. I mnogi pisci koji će ostati u zavičaju, pokazaće šta znaju čim im se prilika ukaže. Oni koji prežive, naravno.

Narod koji bi izgubio svoju književnost, izgubio bi i sebe, celokupno svoje biće. Toga je bilo. Arapi svoju književnost neće izgubiti, a ni sebe, ma kako se stvari dalje razvijale.

Od usputnog igranja šaha do svjetskih univerziteta

U selu Vrelu kod Uba, Valjevo, 1949 godine, rodio se Srpko Leštarić. Odrastajući, kako za sebe kaže; ‘lopta ga nikada nije privlačila, osim kao geometrijski oblik u prostoru; on nju ni toliko,’ pa je za razliku od ostale djece vrijeme provodio uronivši u Dositeja Obradovića – Život i priključenija i Pismo Haralampiju. Čitanje izdanja iz 1892. godine, na originalnom Dositejevom jeziku, poslužilo mu je kao neki čin posvećenja u misterije transformacija unutar bića slovenskih jezika. Nakon mature u obrenovačkoj gimnaziji, 1966 godine, kao student političkih nauka i orijentalistike, proputovaće početkom sedamdesetih Evropu i Bliski istok, i autostopom, i na nogama, kombinovano, izdržavajući se usputnim radom i igranjem šaha.

Kao suprevodilac s Hirojasom Hondom iz Jokohame, tada potpisuje prve srpske književne prevode s japanskog, studira japanski kod profesora Dejana Razića i dobija japansku stipendiju. Ipak, umjesto u Japan, 1974. godine, odlazi sa suprugom i kćerkom Aleksandrom, o sopstvenoj zaradi, na godinu dana u Alep, u Siriju, gdje kompletira studije arapskog. U libijskom Tripoliju na svijet mu dolazi sin Vrsan, koji je danas također beogradski arabista.

Srpko je do sada preveo oko dvadeset pet romana i zbirki kratkih priča sa modernog arapskog književnog jezika. Preveo je i pet knjiga izvornih narodnih priča sa istočnoarapskih dijalekata, što je, po svoj prilici, rekord među današnjim arabistima općenito. Sa srpskog na arapski je preveo više kratkih priča i nekoliko stručnih monografija. Prema narudžbi ameičkog časopisa ATA Chronicle, napisao je traduktološki esej The Language and Translation of Arab Folktales koji je uvršten u standardnu literaturu arabističkih katedri, na više svjetskih univerziteta. Danas za život zarađuje pretežno kao poslovni prevodilac za firme, ali i kome god stigne ili zatreba. Odskora je u penziji i živi u Beogradu.

Službeni rječnik pa rječnik ulice, u par vijekova

Nemali broj čitalaca koji su začuđeni toliko slobodnim i detabuiziranim pristupom pitanjima bračne seksualnosti kao i erotske umjetnosti u staroj civilizaciji koja je bila islamskog uređenja, treba podsjetiti da ono što se pojednostavljeno naziva “islamski svijet” u današnje vrijeme, nije isto što i drevna islamska civilizacija. Kao prilog razgovoru o ovoj neobičnoj knjizi, navešćemo detalje iz prvog južnoslavenskog rječnika napisanog štokavskim dijalektom. Ujedno je to i najstariji bosansko-turski rječnik, kojeg je 1631 godine napisao Muhamed Hevai Uskufi iz Tuzle.

Dakle, u Bosni kao tadašnjem dijelu tog istog civilizacijskog kruga, u 17. vijeku Uskufijin rječnik pod slovom – p, na bosanskom, nudi do danas održanu najpoznatiju imenicu za ženski polni organ a to je p…a, na ondašnjem turskom –ferc. Znači, u današnje vrijeme ovu riječ za potrebe medijske javnosti “ne smijemo” pisati kompletno, a prije nekoliko stoljeća nije smatrana vulgarizmom. Sve se ovo može provjeriti u najnovijem reizdanju rječnika iz 2011. godine, sa transkripcijom na latinska slova. Također, isti rječnik, još pod slovom – p, nudi riječ u naglašenom imperativu, a to je –pišaj!, na turskom işe!

Ili pod znakom – g, najnormalnije ide riječ – govno, na arhaičnom turskom – bok. Pod glasom – s, pored ostalih stoji domaća riječ – srati, na turskom sica, i tako dalje, ka ‘budućnosti.’

 Sa Srpkom razgovarao Amir Telibećirović.

Tolstoj i Siriza - Ko razbija prvi? - 8. Rabiu'l II , 1436. H.

Ubijao sam ljude u ratovima, izazivao muškarce na dvoboj da bi ih ubio. Gubio sam na kartama, terao seljake na težak rad i kažnjavao ih. Živeo samo raspusno i lagao ljude… I to je tako trajalo desetak godina.

Tako je o sebi pisao Lav Tolstoj. Kažu da je strašno krvoproliće u krimskom ratu 1850-tih njega pretvorilo u pacifistu. A veliki protivnik države i vladara postao je kada je 1857. u Parizu prisustvovao javnom giljotiniranju. “Država služi samo interesima bogatih i moćnih i ja više nikada neću služiti ni jednoj državi”.

Setio sam se toga ovih dana kada je postalo jasno da će Siriza – čudan amalgam grčkih levičara, anarhista, trockista i komunista razne fele – doći na vlast. Tolstoj je tada u Parizu umalo postao anarhista. Umalo – zato što je izgleda brzo shvatio koliko se praznih reči krije iza njihove demagogije.

U Grčkoj dolazi na vlast naočiti lider koji prkosi Evropi i naročito Angeli Merkel i koji je narastao na pokliku Grka protiv evropskog (čitaj: nemačkog) diktata. Sada taj isti inženjer kao predsednik vlade treba da izađe pred evropske lidere i pred njima skine jaram duga. Hoće li se on pretvoriti u demagoga kakvim je izbegao postati Tolstoj.

Đavo bi ga znao. Mada će izgleda biti nazvan đavolom od strane pravoslavne crkve u Grka jer nije išao kod patrijarha na poklonjenje niti se zakleo Biblijom kako su običavali njegovi prethodnici. Ne nosi ni kravatu - što mu svakako  daje na šarmu.

= 0 =

Mada se zaista pitam, kao i Slavoj Žižek, da li je smisao evropskih kreditora grčkog sunovrata uopšte u tome da Grci vrate tih fantastičnih 250 milijardi evra. Žižek reče da se evropska politika prema zaduženim zemljama odvija pod parolom  extend and pretend  – produži rok otplate i pravi se da veruješ kako će dug biti vraćen. Zašto se onda ne odustane od koncepta produženja roka otplate duga? Razlog nije samo udvaranje nemačkim glasačima, niti strah da bi otpis grčkih dugova izazvao slične zahteve iz Portugalije, Irske i Španije. Radi se o tome da oni koji vuku konce zapravo ne žele da se ti dugovi ikada vrate.

Poverioci zadužene države optužuju za manjak osećaja krivice – zameraju im to što se osećaju nedužnima. Njihov pritisak se savršeno uklapa u ono što psihoanalitičari nazivaju super-egom. Paradoks super-ega, kako je Frojd lepo objasnio, je u tome da što se više povinujete njegovim zahtevima, to više raste vaš osećaj krivice.

Zamislite pakosnog nastavnika koji učenicima postavlja samo nemoguće zadatke, a onda se sadistički naslađuje kada to kod njih izazove strah i paniku. Istinski cilj pozajmljivanja novca nije vraćanje duga uz kamate, već nastavak zaduživanja u beskraj koje dužnika dovodi u stanje neprekidne zavisnosti i podređenosti.

 = 0 =

“Ne mogu da se odvojim od pravih, živih bića da bih se bavio nekim imaginarnim” rekao je Tolstoj nekom svom rođaku kada je 1873. na godinu dana napustio pisanje “Ane Karenjine” da bi pomagao gladnima u periodu strahovite suše i velike gladi koja je desetkovala Rusiju. Od 1891. kao već slavan pisac, dve godine je proveo radeći u narodnim kuhinjama i sakupljajući pare za gladne. Današnji celebraties izađu u najnovijim modnim kreacijama na večere tipa “Nahranimo Etiopiju” da bi pokazali svoju humanost dobrotvornim prilogom. Poneko ode avionom do Etiopije, slika se sa izgladnjelom decom i naveče se vrati u Pariz da u Ricu priča kako je “strašno kakva je glad u Africi”.

Nešto sam kivan večeras. Valjda zbog nemoći i odvratnosti prema demagozima.

= 0 =

Obe su reči izvučene iz grčkog: demokratija, demagogija.

= 0 =

Nije li Tolstoj sa svojim kontradikcijama ipak postao demagog. On, koji je propovedao univerzalnu ljubav prema bližnjem stalno se svađao sa svojom ženom. I govoreći o jednostavnosti života, oblačio se jednostavno i išao da ore sa seljacima, ali nikada se nije odrekao svog bogatstva, velike kuće i slugu.

= 0 =

Štošta bi se dalo naučiti od Tolstoja bez obzira na protivrečnosti. Možda i to da čovek treba da nauči sam sebi da popravi cipele, ili makar ušije dugme i zakrpi košulju. Možda bi trebali prati čarape na ruke ili sami mesiti svoj hleb.  

A svakako bi trebali  pokatkad izaći iz  sopstvenih uskih želja, krugova ljudi sa kojima se slažemo i sa kojima smo navikli živeti, da bi videli, čuli, omirisali, pričali, ne slagali se sa nekim drugim i drugačijim ljudima.

Toga se setim kada sa nostalgijom u tuđem svetu jurcam po internetu vesti iz svoje domovine i osećam se usamljeno. Vredan je pažnje i onaj drugi iz ko zna koje zemlje koji je došao da zaradi za hleb svoje familije.

Jednom sam se tako kasno u kamp vratio sa puta i video svetlo u bilijar sali. Jedan tuniski inženjer, mojih godina, sedeo je za laptopom i razmenjivao poruke sa ćerkom iz Amerike. Ušao sam da odigramo partiju bilijara i on mi ispriča kako će se ćerka poroditi iza Nove godine a on neće biti blizu da vidi svoje prvo unuče.

“Ali će zato deda da zaradi pare i  unuku odnese najbolje saudijske datule”.

“Tako je” – razvuče osmeh oniži Tunižan, odagna tugu i poređa kugle. 

“Ko razbija prvi?”

Vi imate Mek, mi imamo tvrd - 6. Rabiu'l II, 1436. H.

Pratim ovih dana kako se u arapskom prate zbivanja oko smaknuća francuskih karikaturista. Novinari i komentatori se sve više trude da zadrže svoj stav da je nedozvoljivo izrugivati se Božjem poslaniku ali i da niko zbog toga nema pravo da ubije izrugivača. Reklo bi se da je to napredak u odnosu na primer na fatvu kojom je Homeini osudio na smrt Salmana Ruždija zbog “Satanskih stihova” i oslobodio svake odgovornosti pred zakonom i Bogom onog ko ga ubije.  Istovremeno prate se ulični protesti muslimana od Indonezije do Nigera u kojima ima i mrtvih i spaljenih hrišćanskih crkvi i uništavanja imovine.

Meni je zapao za oko javni komentar najprominentnijeg islamskog univerzitetskog centra Al Azhar iz Kaira kojim se staloženim jezikom  govori o razlikama o postojanju sloboda izražavanja kao i o pravu onih koji su uvređeni onom slobodom izražavanja koja napada njihova religiozna opredellenja, osećanja, tradiciju i dogme.  Ono što mi se učinilo interesantnim je jasna osuda ubica koji govore u ime Islama i oduzimaju ljudske živote. A najviše me dojmilo što pozivaju muslimane u svetu da ignorišu časopise tipa “Charlie Hebdo” i uzdignu se iznad uvreda.

Na društvenim mrežama sam pak naišao na poziv za bojkot francuske robe. Par hiljada ljudi “lajkovalo” je pomenutu inicijativu i ušlo u razradu detalja: gde ima koja francuska roba na policama supermarketa. Neki su tražili i zatvaranje lanca supermarket “Carefour” a mnoge prodavnice sa francuskom robom su robu brzo sklonili da ne izaziva gnjev i javno izrekle stavove tipa “Naša prodavnica je saudijska a ne francuska, a roba francuskog porekla čini samo 5% našeg asortimana”. Tako se nekako izjašnjavao i beogradski Mekdonald kada su par navrata pri izlivu uličnog antiamerikanizma stradala stakla i razbucan nameštaj. Sećate se natpisa na Mekdonaldsu u Deligradskoj: Mi imamo tvrd, vi imate Mek.

Saudijci se bojkota jamačno neće držati. Suviše su veliki konformisti i oportunisti. Uostalom setite se bojkota slovenačke robe u Srbiji. Doduše, s kraja 80-tih godina prošlog veka to je bila jaka politička poruka pred raspad Jugoslavije. Kojih desetak godina kasnije kada je Merkator otvorio svoj prvi supermarket u mom komšiluku došlo je do pravog stambeda potrošača na slovenačku robu.  

Ipak, za svaki slučaj, Holand je požurio u Rijad da očuva francuske proizvode na policama, a koliko čitam i Obama će skratiti posetu Indiju i doleteti da Mekdonald ostane celih prozora.

0 =

Često se u raspravama o odnosu islama i hrišćanstva upotrebljava jedan jak argument: Saudijci stalno insistiraju na gradnji džamija svuda u svetu gde ima makar kolika islamska zajednica a ne dozvoljavaju da se izgradi niti jedna crkva hrišćanska (ili neka druga) iako među 10 miliona stranih radnika I njihovih porodica ima sigurno million hrišćana. Da, zaista je tako. Mi, sa “ovih naših prostora” znamo koliko su para Saudijci potrošili gradeći džamije po Bosni, Kosovu, Albaniji i Makedoniji. Istovremeno, Saudijci jasno kažu da je svako javno ili simboličko izražavanje verskih osećanja drugih religijskih zajednica zabranjeno i kažnjivo. Ndemojte slučajno da vam se desi das a sobom na put u Saudiju ponesete Bibliju ili nosite lančić sa vidljivim krstom.  Skorije sam čitao da su se u nekoj bolnici, u kojoj je mnogo medicinskih radnika sa Filipina, hrišćani okupili za Božić hoteći da ga nekako obeleže. Bolnička uprava se pravila da to ne vidi ali se uvek nađe neki cinkaroš ili verski čistunac pa je okupljane prijavio “tamo gde treba”. Problem je nekako izglađen posredovanjem ambasade Filipina. Ali je činjenica da je nakon toga duže vremena bilo zabranjeno zapošljavanje Filipinaca. A tu je onda nastupio pokojni Kralj.

 Foilipnci u člancima, koje marljivo prenose saudijske novine, hvale počivšeg kralja Abdullaha kao plemenitog čoveka koji se jako založio da se filipinskoj zajednici od 1 milion ljudi u Saudijskoj Arabiji omogući da se osećaju “kao kod kuće”. Ovo “kao kod kuće” ja sam stavio u navodnike jer ne znam koji je stepen ugnjetenosti Filipinaca u rodnoj zemlji i razlikuje li se taj stepen od onog u Saudiji. Posebno se ističe kako je Kralj oprostom oslobodio nekoliko filipinskih zatvorenika osuđenih na smrt ili duge vremenske kazne i kako se založio da filipinski radnici  imaju plaću veću od 400 dolara mesečno, pravo na slobodan dan u nedelji, slobodno vreme tokom radnog dana te plaćen godišnji odmor.

= 0 =

Sad se setih da jedna hrišćanska crkva u Saudiji ipak postoji.  Ona spada u ostatke 5 najstarijih hrišćanskih crkvi u svetu. Nalazi se u gradiću Džubejli, vrlo blizu mog Dammama, koji je verovatno najveći čisto industrijski grad na svetu sa nekih 500 000 stanovnika. Sagrađena je u 4. Veku naše ere a ruševine otkrivene 1986.

Ruševine nisu na spisku turističkih atrakcija jer vlast ne dozvoljava da se posećuju niti je dozvolila arheološkim ekipama da je restauriraju. Istina, nisu ih porušili jer se ipak u poslednje vreme sve češće govori o historiji poluostrva pre Islama i historijskom nasleđu. Stidljivo doduše, ali ipak.

Hrišćana i Jevreja je na Arabijskom poluostrvu pre Islama bilo u znatnom broju (čak i u Meki i Medini) a neka značajnija beduinska plemena (Taglib i Tamim) su prihvatila hrišćanstvo davnih dana ali i podržala Muhameda pa im je on dozvolio da opstanu i prakticiraju svoju veru. Narastanjem islamske države kodifikovana su prava nemuslimana u islamskim zemljama i poznato je da su porodice plaćale đizju (glavarinu = namet po glavi odraslog, za vojsku sposobnog, čoveka) ali su bili oslobođeni plaćanja zekata. Tom temom inače ne vole da se bave naši istoričari i popovi jer im nije prijatna činjenica da je raja pod Turcima uživala često manje namete nego pod svojim srpskim ili drugim vlastelinima i islamska vlast nije se mešala u njihov društveni život.  

Rab božji Abdullah se preselio na Ahiret 4. Rabiu'l II, 1436. H

Kralj je umro, živeo kralj!

Tako to ide kod Saudijaca. Novi kralj mora odmah da učvrsti svoj položaj time što će posle podnevnog klanjanja svi doći da mu dokažu vernost i pokornost. Kad kažem “svi” prvenstveno mislim na brojnu familiju Saudovih sa par hiljada prinčeva. 

Ali valja najpre sahraniti kralja. 

Telo umotano u običnu tkaninu, položeno na tepihu na podu. Simbol jednostavnosti i jednakosti pred Bogom. 

Ubrzo posle molitve sahrana na javnom groblju bez oznaka. 

U krugu najbližih članova porodice. 

Rekoh li par hiljada? Hm, da.

Osnivač Saudijske Arabije kralj Abdul Aziz (sada u svim prilikama nazivan Ibn Saud) imao je 45 sinova od  22  žene. Mislim  da ih je bilo i nepriznatih.   Već za njegova života (umro je 1953.) sinovi su se svađali oko vlasti i nasledstva. Navodno je na samrti rekao dvojici najuticajnijih sinova, Saudu i Fejsalu, “ujedinite se”. Spolja Saudovci izgledaju jedinstveni ali postoji nekoliko jakih struja od kojih su najjače one oko tek preminulog kralja Abdullaha i njegove braće, s jedne strane, a s druge su polubraća iz linije sa  Hasom al Sudejri (kažu najmilijom Ibn Saudovom ženom) koji su poznati kao “Sudejri sedmorka” među kojima je najviše kraljeva izabrano. Novi kralj Salman jedan je od Sudejrita, ali je zato novi prestolonaslednik iz linije počivšeg kralja.  Kralj Salman je odmah predložio novog zamenika prestolonaslednika a taj je sin od jednog od Sudejrita. 

Koga interesuje komplikovana geneologija Ibn Saudovih neka pogleda link:   

http://www.ft.com/intl/cms/s/0/27c2476a-9291-11e4-b213-00144feabdc0.html#axzz3PdwewoA8

Postoji jedno telo koje bi se moglo zvati Krunski savet a formirao ga je počivši kralj a ono bi trebalo da ima prerogative izbora prestolonaslednika. Kralj iznese 3 predloga i Savet izabere jednog. U praksi to se još desilo nije. Kralj je uvek znao koja je struja jača u Savetu pa je ili nametao svoju volju ili predložio kandidata za koga se znalo da ima većinsku podršku. Nije se desilo da kraljev predlog bude odbijen. Obzirom na postojanje dve glavne struje vodi se računa u poslednje vreme da budu prestolonaslednici naizmenično naimenovani. Tako sada dolazi za kralja Salman od Sudejrita, a prestolonaslednik je Mukrin iz linije bivšeg kralja Abdullaha.  Novi kralj je odmah danas predložio Savetu da zamenik prestolonaslednika bude princ Muhamed bin Naif, sin Salmanovog brata Naifa. Taj red može biti narušen poredkom koga je sam Allah odredio pozivajući braću i sinove kod sebe kad On smatra za shodno a ostavljajući druge da se bore za svoj zemaljski status.

E sad, ko su članovi Saveta: svi sinovi Ibn Saudovi kojih još nešto ima ali samo oni koji su pri zdravoj pameti i fizičkoj snazi da budu razboriti, pa onda sinovi svih preminulih Ibn Saudovih sinova ili sinovi živućih ali nesposobnih (zbog godina i zdravlja) sinova, te sinovi Kralja i Prestolonaslednika. Tu komplikovanu aritmetiku određuje natalitet i potreba da se održava ravnoteža.

Kad sam već kod nataliteta: Više od pola stanovništva Saudove kraljevine je ispod 25 godina i ogroman je broj tih mladih  bez odgovarajućeg posla. Htedoh reći nezaposleno ali se tim pojmom ne može podrazumevati ona siromaština kakva je zahvatila tu kategoriju kod nas. U Saudovih podanika puno je formalno obrazovanih mladih ljudi (o kvalitetu obrazovanja ne bih ovom prilikom) koji neće da rade obične, fizičke ili administrativne poslove. Te poslove radi 10-milionska armija stranaca. Ekonomija okrenuta razvoju zasniva se dobrom delom na jeftinoj radnoj snazi uvezenoj iz Pakistana, Indije, jugoistočne i istočne Azije, Afrike i arapskog sveta koja živi i radi odričući se ne bi li svojim porodicama slali gastarbajterske dolare.

Drugi pritisak na vlast vrše žene koje već sada čine više od polovine studenata i prirodno žele aktivniju društvenu i profesionalnu ulogu. Počivši kralj Abdullah (Rab Božji) bio je umereni modernista, kad ne bih načuo za nimalo modernistički odnos prema sopstvenim ženama i ženskoj deci.

= 0 =

U konstelaciji međunarodnih odnosa mnogo toga je uvetovano s jedne strane strahom od šiitskog Irana (koji je za njih veći neprijatelj od svih Jevreja, hrišćana i Zapada uzetih zajedno), narastajućeg značaja Turske kao i komplikovanih odnosa sa raznim fundamentalističkim verskim strujama i pokretima. ISIS su stvorili Saudijci da bi se borio protiv nadiranja šiita u Iraku, da bi se ovi pretvorili u snagu za sebe koja sada želi da osnuje novi halifat islamski i ugrozi Saude kao čuvare dva sveta mesta Islama. Takav su problem ranije imali sa Al-Kaidom koja se u poslednje vreme učvrstila u Jemenu i odakle svako malo neko uđe u Kraljevinu i napravi neku terorističku psinu.

K tome treba dodati i pad cena nafte (ugrubo sa 100 na 50 dolara po barelu) a usvojili su budžet za ovu godinu koji je nešto veći od prošlogodišnjeg pa će se morati pokrivati iz deviznih rezervi. One su pak tolike da par godina ne bi morali da prodaju ni barel nafte a da mogu sve izfinansirati. 

Zaista, sa kojom iz zemljom uporediti. 

Od Prtizla do piva u Bahrejnu 2. Rabiu'l II 1436. H.

     Sedimo jednog petka uveče moj novostečeni prijatelj Thawwab, inače IT inženjer u penziji, u njegovoj kući u AlKhobaru (deo Dammama u kome živim i radim) i pričamo o predislamskoj poeziji. Thawwab je retko obrazovan čovek koji, za razliku od velike većine drugih Saudijaca, zna nešto o slavnoj tradiciji arapskog pesništva pre i posla početka islama. Raspravljamo tako nas dvojica zašto se predislamski period obuhvata opštim nazivom Džahilija. Mnogi to prevode kao „Doba neznanja“ što bi bio prilično bukvalan prevod. Smisao bi bio u tome da se sa  nastupom islama ušlo u vreme „jedne prave i istinske Knjige“ što je dakle prekid sa neznanjem o jednoboštvu, tj. raskid sa prevladavajućim politeizmom i mnogobrojnim idolima koje su štovala arapska plemena do početka 7. veka, tj. vremena kada je za kratko vreme Muhamed uspeo da utera veru u jednog Boga, zvanog Allah. Thawwab je mnogo skloniji, a i sam sam mu se u tome pridružio, da bi termin „Džahilija“ pre trebalo objašnjavati kao period divljaštva podrazumevajući pri tome da su ljudi tog perioda bili borbeni, častoljubivi, ponosni, vatreni, žestoki, puni čojstva i junaštva kako bi mi nazvali neke druge nama bliske narode, tj. narod.

Usred rasprave u Thawwabovu sobu (usput budi rečeno sređenu kao kabina svemirskog broda, jer se Thawwab i dalje bavi neki informatičkim čudima, onako za svoju zabavu, a prikazao mi je i neku aplikaciju za mobilni za kartašku igricu preko interneta) u sobu uđe njegov srednji sin koji je rođen u Americi gde se Thawwab dosta dugo radio i koji priča engleski bez ikakva akcenta po kome se prepoznaju Arapi. Nakon inicijalnog šoka da neki strani belac govori arapski, onaj kakav se uči u školama, sledio je još veći šok kada je čuo našu raspravu o Džahiliji. Taman smo razgovarali o predislamskom pesniku po imenu pod kojim ga malo ko zna Sabit Ibn Džabir, a mnogo poznatiji kao Ta'abbata Šarran, koji je nadimak kod nas umešno preveden kao Prtizlo, tj. Neko ko je pod mišku zgrbio zlo. Nadimak se odnosi na događaj kada je radi osvete pod mišku stavio koplje i krenuo nekome da se osveti, pa majka videvši ga da ode sa kopljem sav odlučan upita drugog sina: Šta to bi sa Sabitom? A brat odgovori: Uprtio je zlo. Ta'abbata Šarran.

Malo je od njegove poezije ostalo, umro je oko 540, dakle pre nego se Muhamed rodio, i možda bi baš ovih par stihova najbolje okarakterisalo Džahiliju:

Hajde da vam pričam, koje mladost resi,

U Rehabitanu šta se meni desi

Demona sam sreo što po stepi luta

Ko sinija ravnoj od kamena ljuta

Ja rekoh mu: oba smo od puta umorni

Saputniče daj mi da glavu priklonim

Al odjednom na me žestoko navali

Jemenska sablja moja na zemlju ga svali

Udarih ga bez milosti i on pade

Nepokretan, preklan od grudi do brade.

      (prevod mog profesora Voje Simića).

Thawwabov sin, inače 24-25, drži časove engleskog nekim saudijskim menadžerima, upita nas što njegovu generaciju u školi nisu učili o tim stvarima iz njihove rane istorije. Tu se malo dotakasmo osetljive teme o vremenu pre islama. Sadašnja saudijska doktrina vere nije blagonaklona obrađivanju tema o vremenu pre islama, pogotovo ako bi se štogod od tradicije kosilo sa islamom. A toga je bogme bilo u povećim količinama i pre i po nastanku islama. Na trgovačkim sajmovima gde su se karavane sretale i razmenjivale razna razmenska blaga, našlo se i vina, i žena i raznog bogohuljenja. Današnji čistunci bi to rado izbrisali ali je suviše pisanih tragova i legendi koji se ne daju skloniti.

Kad pomenuh da su se u Meki velike rasprave vodile o kvalitetu vina i razlikama između persijskih vina i onih iz Damaska, mlađahni sin razgolači oči od ljubopitljivosti i iznenađenja.

A što se čudiš? Znaš i sam koliki ljudi četvrtkom i petkom navale preko mosta za Bahrejn gde ima dosta alkohola i ponekog drugog zabranjenog blaga.

Zaista, valja videti gužvu na mostu između Dammama i Bahrejna u četvrtak, pred vikend (petkom se uobičajeno ne radi, a od skora vlada je proglasila da državne službe ne rade i subotom). Most je sam po sebi čudo, ide preko mora nekih 20 km. Evo, nađoh i neku sliku.

Ja jednom krenuh za Bahrejn, ali se vratih sa pola mosta jer mi moj pasoš i neodgovarajuća viza ne dozvoljavahu da uđem u Bahrejn. Moj me domaćin vratio, ali je ipak otišao sa još nekim drugom i naravno da me zvao iz nekog hotela uživajući u prohlađenom pivu i kubanskim cigarama. 

Kemal na nebu međ pticama - 29. Rabiu'l I 1436. H.

Danas je poslednji dan trećeg islamskog meseca Rabiu'l Awwala , prvog proljetnog meseca lunarnog kalendara. Tog se meseca rodio prorok Muhamed pretpostavimo 570. g. naše ere. Dva datuma cirkulišu u islamskim zemljama kao datumi prorokova rođenja: 12. ili 17. Rabiu'l Awwal. U Saudijskoj Arabiji nisam primetio da se datum posebno obeležava što je u skladu sa često isticanim načelom da ne treba od proroka praviti idola i prikazivati ga i slaviti kao što u hrišćanskom svetu slave Isusa. Čak se u konzervativnim verskim krugovima ponekad pokreće rasprava ne bi li trebalo zemne ostatke Muhamedove premestiti iz Prorokove džamije u Medini na neko neobeleženo mesto na nekom običnom groblju da se ne zna gde je sahranjen i da narod ne počne dolaziti i hodočastiti grob. 

Ali biće da su ipak prevladali zdravorazumski interesi obzirom na milione posetioca koji godišnje hodočaste Medinu i Prorokovu džamiju. 

= 0 =

Natopljen sinoćnim slavljenjem Jovandana kod sestre od tetke u selu Zablaće, pored Šapca (jedini mi rod u Srbiji), danas sam lečio laganu mamurlučku glavobolju čitanjem januarsko-februarskog broja Aramco Worlda, časopisa koga od 1960. marljivo izdaje najveća saudijska naftna kompanija (verovatno i najveća u svetu) baveći se kulturološkim temama koje sagledavaju Arape i islam u interakciji sa drugim svetovima i civilizacijama. Meni je njihova arhiva članaka bogat izvor saznanja o Saudijskoj Arabiji i mnogošta napisanog u ovim mojim damdamanjima iz Dammama potaknuto je saznanjima iz Aramco Worlda.

Dok sam tako čitao o mladom turskom sultanu Abdul Medžidu I koji je tako nadareno hteo reformirati Otomansku imperiju, čuh na vestima da je danas, poslednjeg dana prvog proljetnog meseca lunarnog, međ zvezde se preselio Kemal Monteno. Znam da se poslednjih godina mučio sa zdravljem ali je i dalje osvajao naše duše svojim karakterističnim glasom i tako običnim pesmama o ljubavi.

Svakom je od nas danas zadrhtalo srce sjećanjem na jednog neobičnog tipa kakav je bio Kemal i svako ima neku njegovu pesmu koju je mu se vrti u glavi i rado je zapeva u društvu. Ja nikada nisam bio ni na jednom njegovom koncertu ali sam ga dakako slušao često na TV. Ja danas biram stihove koje sam skoro čuo kada je duet dva scenska mangupa (Rade Šerbedžija I Kemal Monteno) to negde otpevao.

Zna li ovdje iko sreću pisati
jel neko čuo za ljubav danas
možda je važnije znati brisati 
ono što je davno ostalo iza nas

Ne mogu se sjetit svoje prve pjesme
poljubaca dragih lica
nema ni tebe ni stare česme
ne sjećam se mora ne sjećam se ptica

Ništa nije kao što je bilo
al će ipak jednom biti
znam nema leta s jednim krilom
treba vrijeme da nam spoji niti 

Ni u tvome srcu vjetra više nema
u tvojoj kosi ne mogu biti so
obala je pusta i bura se sprema 
gdje nas je vrijeme odnijelo

Ja ću ga u sebi vezati kao jugoslavensku amajliju. On mi je personifikacija “onog” Sarajeva i “one” Bosne.

Sedimo tako jednom za večerom Bero iz Rijeke i ja, možda dan pre Nove godine, u kampu za strance, onako godinama bliski prisećamo se “one” Jugoslavije. On bosanski Hrvat služio “onu” vojsku u Vršcu i sa radošću se seća vojničkih pesama. Objašnjavamo nekolikim drugim stranim kolegama za stolom u kakvoj smo to zemlji živeli. Osećajući našu nostalgiju za Utopijom, jedan nas Južnoafrikanac upita:

Zašto ste se dođavola raspali?

Verovatno ne vidite ptice visoko na nebu naoblačnog poslednjeg dana 2014. u Dammamu. 

Zavaljen u baštensku garnituru čekao sam kolegu da me odveze na posao. Odmarao sam oči gledajući u visoke paperjaste oblake i ptice koje su kružile valjda uživajući u svom obliku slobode. 

Vineš se tako duhom među njih lišen zemljine teže. Raskuješ sve lance, skineš sve brige, lutaš bez cilja ili možda sa nekim ciljem. 

Tako ponesu i obične Kemalove pesme nošene njegovim čudesnim glasom.

Za'tar - 27. Rabi'ul I, 1436. H.

Za’tar je čudna reč. Možda bi bilo ispravnije napisati za’atar. Ne bih da se bavim etimologijom, moje arapske kolege i prijatelji će shvatiti da za potrebe ovakvog pisanja nije neophodno ulaziti u etimološke, lingvističke i filološke priče. Oni se pri tome neće ni ljutiti za moguće nepreciznosti ili nedorečenosti. Za’tar je čudna reč jer se ne radi samo o imenu biljke majčina dušica ili timijan koja dosta raste u mediteranskom delu arapskog sveta, posebno Male Azije. Za većinu Arapa za’tar  je začin široko upotrebljavan u  kuhinji jednostavnih ljudi.

Od Libana i Sirije pa do Saudijske Arabije, običan narodski doručak je vrlo jednostavan.  Ravan Arapski hleb (odnedavno kod nas se može naći kao libanska pita)umotan kao sendvič sa lebnom  (jedna vrsta niskokalorijskog kremastog sira) , maslinovim uljem, izrezanim paradajzom i malo mente. A još je običnija i verovatna češća varijanta arapskog hleba na koga se stavi za’tar pa se sve to lepo zapeče i izgleda kao na slici ispod. 

Libanci tu vrstu recimo jednostavne pice zovu manuša, a u dammamskim pekarama je jednostavno zovu za’tar . Uzima se vruća, zamamno miriše i zadovoljava sva čula u ustima.

A zamislite dodatno da takvu za’tarsku picu premažete lebnom, pa malo kapnete maslinova ulja, prekrijete kolutovima paradajza  - gozba prava.

Moj mi je prijatelj Srpko (vrsni pisac, prevodilac i znalac arapskog jezika) naručio pre odlaska da donesem štogod za’tara za njega i decu mu. Te se ovih dana dogovaramo da mu isporučim i ko velim nije zgorega da pričicu o za’taru skujem za vas koji može biti niste čuli za nj.

E sad. Za’tar jest začin ali u njemu nema samo majčine dušice. Kompleksan je to zbir začina sačinjen od majčine dušice, semenki susama, osušenog sumaka i soli. U prodavnicama ga kupujete upakovanog u kilo i može biti zelen i crven. 

Ovaj crveni  ima bobice sumaka. U ponekim regionima prave se različite kombinacije dodavanjem majorana, ili origana,ili korijandera. Moglo bi se reći da svaka domaćica ima svoj recept za za’tar. Što će reći da ima ljubomore među domaćicama i večitog durenja oko toga čiji je za’tar bolji.   

 Ah da, sumak. Našao sam da je naš prevod “ruj”, valjda po crvenoj boji bobica. Biljka je to iz roda Anacardiaceae (ako je kome važno) a od sasušenih bobica se pravi prah (naravno, crvenkast) karakterističnog pikantnog ukusa. Za sumac se zna više od 2.000 godina. Grčki lekar Dioskorides, služio je rimskoj vojsci,  imao ga je uvek uza se kao lekovit sastojak ali i kao dodatak jelima, posebno mesu. Današnji istočnjaci često ga stavljaju na šiš kebab i ostalo meso sa roštilja.

Ja ogladnih. U mom frižideru samo pašteta u crevu, mast u crevu, alpska u crevu, kisela pavlaka i pakovanje sardina. Ah da, i 300 grama švargle, al nju ću za doručak. Moja lagana večera: raženi hleb namazan mašću, (odozgo sitno iseckan beli luk i aleva paprika), sardine i crni luk. Nema veze, sam sam u stanu, nigde ne idem, a do ujutro će se miomirisi razići.

Lolita u Teheranu - 26. Rabiu'l I, 1436. H.

            Na nedavnom seminaru organizovanom na Akademiji kralja Fahda za bezbednost, profesor Abdullah Al-Rašid je izjavio da se u fleš memorijama mobilnih telefona oduzetim od izvesnog broja tinejdžera čak 70% memorije upotrebilo za pornografske sadržaje, a skoro 10%  nasilju. U njegovom izveštaju se navodi da je 88% intervjuiranih devojaka reklo da su bile žrtve ili su bile ugrožene telefonskim nasiljem njihovih muških parnjaka.

Poznato je da je bilo kakav kontakt polova mlađahnih Saudijaca u moralnoj kraljevini gotovo nemoguć ako bi se svi držali striktnih islamskih normi o moralu i ako bi verska policija zaista bila tako efikasna u kontroli svih stanovnika kraljevine. Zaista kako prirodnu potrebu za kontaktom sa suprotnim polom prakticirati u takvim uslovima?   Naravno, internet i mobilni telefoni. Skoro je nemoguće videti bilo koju žensku osobu da ne nosi na ulici ili u supermarketu mobilni telefon.

Razni dušebriznici preko medija brinu o “našim mladima” koji se truju neislamskim sadržajima. Ko može staviti čep na bocu iz koje su izašli demoni modern civilizacije.

=

Izabrao sam za vas tri oglasa iz Arab News – saudijskog dnevnog lista na engleskom. O istoj temi: roditelji traže partnera za ćerku induskog ili pakistanskog porekla:

1.       Seeking good looking, well settled, Sunni Muslim boy from a decent Hyderabadi family for fair and good looking girl, aged 21 years, height 5'4'', B.Com (Hons-Osmania) based in Hyderabad. Please send your details along with photo to....

2.       Indian/Pakistani ethnicity, 26 yrs, 5'6'', 62 kg, fair, beatiful, never married, practicing Sunni Muslim, schooled in Saudi Arabia, university & graduate studies in US; seek correspondence with a highly educated gentleman, never married, from a respectable family. Send details, including family background to...

3.       Hyderabadi Sunni Muslim parents seek alliance for their daughter, 19 years, height 5'6'', studying 12th Class, very fair, beatiful, born and brought up in Jeddah, Saudi Arabia. Groom should be qualified and well settled in Saudi Arabia or abroad...

 Mrzi me da vam prevodim, stvar je jednostavna. Jedino što nisam mogao da odgonetnem šta im to znači kada ćerku opisuju kao “fair” ili “very fair”.

=

Vozim se jučer svojom 65-icom od Fontane do grada i gledam otkrivena ženska lica, ležeran izgled i osluškujem banalne razgovore preko sveprisutnih mobilnih telefona. Sve izgleda tako normalno.

Po sletanju iz Istanbula, sanitarna kontrola izdvojila je mene i jednu visoku, vitku plavušu koja dolazi iz Teherana. Saudijska Arabija i Iran su zemlje na listi potencijalnih problema prenosa zaraznih bolesti. Ona igra košarku za neki tim u Teheranu (?!).

“Ženska košarka u Iranu?” – začudim se ja.

“Ma da, igra se i postaje sve popularnija.”

Kaže da joj je fantastično tamo, svi su tako fini i učtivi, utakmice jako posećene, devojke i mladići pomešani u publici. Na ulici nosi iransku varijantu abaje, ali “to nije ništa strašno. Navikla sam.”

Završio je play-off pa se vratila u zemlju. Nada se da će joj ponuditi ugovor za narednu sezonu.

*

"Lolita u Teheranu" delo je iranske profesorke Azar Nasifi koja je jednom nedeljno skupljala devojke studentkinje u svom stanu i držala im časove o američkoj književnosti. Nije Homeini mogao zabraniti slobodu misli. Jeste profesorka Nasifi je morala da ode iz Teherana u SAD, ali je i tiranija morala uzmaći.