Sedimo
jednog petka uveče moj novostečeni prijatelj Thawwab, inače IT inženjer u
penziji, u njegovoj kući u AlKhobaru (deo Dammama u kome živim i radim) i
pričamo o predislamskoj poeziji. Thawwab je retko obrazovan čovek koji, za
razliku od velike većine drugih Saudijaca, zna nešto o slavnoj tradiciji
arapskog pesništva pre i posla početka islama. Raspravljamo tako nas dvojica
zašto se predislamski period obuhvata opštim nazivom Džahilija. Mnogi to
prevode kao „Doba neznanja“ što bi bio prilično bukvalan prevod. Smisao bi bio
u tome da se sa nastupom islama ušlo u
vreme „jedne prave i istinske Knjige“ što je dakle prekid sa neznanjem o
jednoboštvu, tj. raskid sa prevladavajućim politeizmom i mnogobrojnim idolima
koje su štovala arapska plemena do početka 7. veka, tj. vremena kada je za
kratko vreme Muhamed uspeo da utera veru u jednog Boga, zvanog Allah. Thawwab
je mnogo skloniji, a i sam sam mu se u tome pridružio, da bi termin „Džahilija“
pre trebalo objašnjavati kao period divljaštva podrazumevajući pri tome da su
ljudi tog perioda bili borbeni, častoljubivi, ponosni, vatreni, žestoki, puni
čojstva i junaštva kako bi mi nazvali neke druge nama bliske narode, tj. narod.
Usred
rasprave u Thawwabovu sobu (usput budi rečeno sređenu kao kabina svemirskog
broda, jer se Thawwab i dalje bavi neki informatičkim čudima, onako za svoju
zabavu, a prikazao mi je i neku aplikaciju za mobilni za kartašku igricu preko
interneta) u sobu uđe njegov srednji sin koji je rođen u Americi gde se Thawwab
dosta dugo radio i koji priča engleski bez ikakva akcenta po kome se prepoznaju
Arapi. Nakon inicijalnog šoka da neki strani belac govori arapski, onaj kakav
se uči u školama, sledio je još veći šok kada je čuo našu raspravu o Džahiliji.
Taman smo razgovarali o predislamskom pesniku po imenu pod kojim ga malo ko zna
Sabit Ibn Džabir, a mnogo poznatiji kao Ta'abbata Šarran, koji je nadimak kod
nas umešno preveden kao Prtizlo, tj. Neko ko je pod mišku zgrbio zlo. Nadimak
se odnosi na događaj kada je radi osvete pod mišku stavio koplje i krenuo
nekome da se osveti, pa majka videvši ga da ode sa kopljem sav odlučan upita
drugog sina: Šta to bi sa Sabitom? A brat odgovori: Uprtio je zlo. Ta'abbata
Šarran.
Malo
je od njegove poezije ostalo, umro je oko 540, dakle pre nego se Muhamed rodio,
i možda bi baš ovih par stihova najbolje okarakterisalo Džahiliju:
Hajde
da vam pričam, koje mladost resi,
U
Rehabitanu šta se meni desi
Demona
sam sreo što po stepi luta
Ko
sinija ravnoj od kamena ljuta
Ja
rekoh mu: oba smo od puta umorni
Saputniče
daj mi da glavu priklonim
Al
odjednom na me žestoko navali
Jemenska
sablja moja na zemlju ga svali
Udarih
ga bez milosti i on pade
Nepokretan,
preklan od grudi do brade.
(prevod
mog profesora Voje Simića).
Thawwabov
sin, inače 24-25, drži časove engleskog nekim saudijskim menadžerima, upita nas
što njegovu generaciju u školi nisu učili o tim stvarima iz njihove rane
istorije. Tu se malo dotakasmo osetljive teme o vremenu pre islama. Sadašnja
saudijska doktrina vere nije blagonaklona obrađivanju tema o vremenu pre
islama, pogotovo ako bi se štogod od tradicije kosilo sa islamom. A toga je
bogme bilo u povećim količinama i pre i po nastanku islama. Na trgovačkim
sajmovima gde su se karavane sretale i razmenjivale razna razmenska blaga,
našlo se i vina, i žena i raznog bogohuljenja. Današnji čistunci bi to rado
izbrisali ali je suviše pisanih tragova i legendi koji se ne daju skloniti.
Kad
pomenuh da su se u Meki velike rasprave vodile o kvalitetu vina i razlikama
između persijskih vina i onih iz Damaska, mlađahni sin razgolači oči od
ljubopitljivosti i iznenađenja.
A
što se čudiš? Znaš i sam koliki ljudi četvrtkom i petkom navale preko mosta za
Bahrejn gde ima dosta alkohola i ponekog drugog zabranjenog blaga.
Zaista,
valja videti gužvu na mostu između Dammama i Bahrejna u četvrtak, pred vikend (petkom
se uobičajeno ne radi, a od skora vlada je proglasila da državne službe ne rade
i subotom). Most je sam po sebi čudo, ide preko mora nekih 20 km. Evo, nađoh i
neku sliku.
Нема коментара:
Постави коментар