Za'tar - 27. Rabi'ul I, 1436. H.

Za’tar je čudna reč. Možda bi bilo ispravnije napisati za’atar. Ne bih da se bavim etimologijom, moje arapske kolege i prijatelji će shvatiti da za potrebe ovakvog pisanja nije neophodno ulaziti u etimološke, lingvističke i filološke priče. Oni se pri tome neće ni ljutiti za moguće nepreciznosti ili nedorečenosti. Za’tar je čudna reč jer se ne radi samo o imenu biljke majčina dušica ili timijan koja dosta raste u mediteranskom delu arapskog sveta, posebno Male Azije. Za većinu Arapa za’tar  je začin široko upotrebljavan u  kuhinji jednostavnih ljudi.

Od Libana i Sirije pa do Saudijske Arabije, običan narodski doručak je vrlo jednostavan.  Ravan Arapski hleb (odnedavno kod nas se može naći kao libanska pita)umotan kao sendvič sa lebnom  (jedna vrsta niskokalorijskog kremastog sira) , maslinovim uljem, izrezanim paradajzom i malo mente. A još je običnija i verovatna češća varijanta arapskog hleba na koga se stavi za’tar pa se sve to lepo zapeče i izgleda kao na slici ispod. 

Libanci tu vrstu recimo jednostavne pice zovu manuša, a u dammamskim pekarama je jednostavno zovu za’tar . Uzima se vruća, zamamno miriše i zadovoljava sva čula u ustima.

A zamislite dodatno da takvu za’tarsku picu premažete lebnom, pa malo kapnete maslinova ulja, prekrijete kolutovima paradajza  - gozba prava.

Moj mi je prijatelj Srpko (vrsni pisac, prevodilac i znalac arapskog jezika) naručio pre odlaska da donesem štogod za’tara za njega i decu mu. Te se ovih dana dogovaramo da mu isporučim i ko velim nije zgorega da pričicu o za’taru skujem za vas koji može biti niste čuli za nj.

E sad. Za’tar jest začin ali u njemu nema samo majčine dušice. Kompleksan je to zbir začina sačinjen od majčine dušice, semenki susama, osušenog sumaka i soli. U prodavnicama ga kupujete upakovanog u kilo i može biti zelen i crven. 

Ovaj crveni  ima bobice sumaka. U ponekim regionima prave se različite kombinacije dodavanjem majorana, ili origana,ili korijandera. Moglo bi se reći da svaka domaćica ima svoj recept za za’tar. Što će reći da ima ljubomore među domaćicama i večitog durenja oko toga čiji je za’tar bolji.   

 Ah da, sumak. Našao sam da je naš prevod “ruj”, valjda po crvenoj boji bobica. Biljka je to iz roda Anacardiaceae (ako je kome važno) a od sasušenih bobica se pravi prah (naravno, crvenkast) karakterističnog pikantnog ukusa. Za sumac se zna više od 2.000 godina. Grčki lekar Dioskorides, služio je rimskoj vojsci,  imao ga je uvek uza se kao lekovit sastojak ali i kao dodatak jelima, posebno mesu. Današnji istočnjaci često ga stavljaju na šiš kebab i ostalo meso sa roštilja.

Ja ogladnih. U mom frižideru samo pašteta u crevu, mast u crevu, alpska u crevu, kisela pavlaka i pakovanje sardina. Ah da, i 300 grama švargle, al nju ću za doručak. Moja lagana večera: raženi hleb namazan mašću, (odozgo sitno iseckan beli luk i aleva paprika), sardine i crni luk. Nema veze, sam sam u stanu, nigde ne idem, a do ujutro će se miomirisi razići.