Ubijao sam ljude u
ratovima, izazivao muškarce na dvoboj da bi ih ubio. Gubio sam na kartama,
terao seljake na težak rad i kažnjavao ih. Živeo samo raspusno i lagao ljude… I
to je tako trajalo desetak godina.
Tako je o sebi pisao
Lav Tolstoj. Kažu da je strašno krvoproliće u krimskom ratu 1850-tih njega
pretvorilo u pacifistu. A veliki protivnik države i vladara postao je kada je 1857. u Parizu
prisustvovao javnom giljotiniranju. “Država služi samo interesima bogatih i moćnih i ja više nikada neću služiti ni jednoj državi”.
Setio sam se toga ovih
dana kada je postalo jasno da će Siriza – čudan amalgam grčkih levičara,
anarhista, trockista i komunista razne fele – doći na vlast. Tolstoj je tada u
Parizu umalo postao anarhista. Umalo – zato što je izgleda brzo shvatio koliko
se praznih reči krije iza njihove demagogije.
U Grčkoj dolazi na
vlast naočiti lider koji prkosi Evropi i naročito Angeli Merkel i koji je
narastao na pokliku Grka protiv evropskog (čitaj: nemačkog) diktata. Sada taj
isti inženjer kao predsednik vlade treba da izađe pred evropske lidere i pred
njima skine jaram duga. Hoće li se on pretvoriti u demagoga kakvim je izbegao
postati Tolstoj.
Đavo bi ga znao. Mada
će izgleda biti nazvan đavolom od strane pravoslavne crkve u Grka jer nije išao
kod patrijarha na poklonjenje niti se zakleo Biblijom kako su običavali njegovi
prethodnici. Ne nosi ni kravatu - što mu svakako daje na šarmu.
= 0 =
Mada se zaista pitam,
kao i Slavoj Žižek, da li je smisao evropskih kreditora grčkog sunovrata uopšte
u tome da Grci vrate tih fantastičnih 250 milijardi evra. Žižek reče da se
evropska politika prema zaduženim zemljama odvija pod parolom extend and pretend – produži rok otplate i pravi se da veruješ
kako će dug biti vraćen. Zašto se onda ne odustane od koncepta produženja roka
otplate duga? Razlog nije samo udvaranje nemačkim glasačima, niti strah da bi
otpis grčkih dugova izazvao slične zahteve iz Portugalije, Irske i Španije.
Radi se o tome da oni koji vuku konce zapravo ne žele da se ti dugovi ikada vrate.
Poverioci zadužene države optužuju za manjak osećaja krivice –
zameraju im to što se osećaju nedužnima. Njihov pritisak se savršeno uklapa u
ono što psihoanalitičari nazivaju super-egom. Paradoks super-ega, kako je Frojd
lepo objasnio, je u tome da što se više povinujete njegovim zahtevima, to više
raste vaš osećaj krivice.
Zamislite pakosnog nastavnika koji učenicima postavlja samo
nemoguće zadatke, a onda se sadistički naslađuje kada to kod njih izazove strah
i paniku. Istinski cilj pozajmljivanja novca nije vraćanje duga uz kamate, već
nastavak zaduživanja u beskraj koje dužnika dovodi u stanje neprekidne
zavisnosti i podređenosti.
= 0 =
“Ne mogu da se odvojim
od pravih, živih bića da bih se bavio nekim imaginarnim” rekao je Tolstoj nekom
svom rođaku kada je 1873. na godinu dana napustio pisanje “Ane Karenjine” da bi
pomagao gladnima u periodu strahovite suše i velike gladi koja je desetkovala
Rusiju. Od 1891. kao već slavan pisac, dve godine je proveo radeći u narodnim
kuhinjama i sakupljajući pare za gladne. Današnji celebraties izađu u najnovijim
modnim kreacijama na večere tipa “Nahranimo Etiopiju” da bi pokazali svoju humanost
dobrotvornim prilogom. Poneko ode avionom do Etiopije, slika se sa izgladnjelom
decom i naveče se vrati u Pariz da u Ricu priča kako je “strašno kakva je glad
u Africi”.
Nešto sam kivan
večeras. Valjda zbog nemoći i odvratnosti prema demagozima.
= 0 =
Obe su reči izvučene
iz grčkog: demokratija, demagogija.
= 0 =
Nije li Tolstoj sa
svojim kontradikcijama ipak postao demagog. On, koji je propovedao univerzalnu
ljubav prema bližnjem stalno se svađao sa svojom ženom. I govoreći o
jednostavnosti života, oblačio se jednostavno i išao da ore sa seljacima, ali
nikada se nije odrekao svog bogatstva, velike kuće i slugu.
=
0 =
Štošta
bi se dalo naučiti od Tolstoja bez obzira na protivrečnosti. Možda i to da
čovek treba da nauči sam sebi da popravi cipele, ili makar ušije dugme i zakrpi
košulju. Možda bi trebali prati čarape na ruke ili sami mesiti svoj hleb.
A
svakako bi trebali pokatkad izaći iz
sopstvenih uskih želja, krugova ljudi sa kojima se slažemo i sa kojima
smo navikli živeti, da bi videli, čuli, omirisali, pričali, ne slagali se sa
nekim drugim i drugačijim ljudima.
Toga
se setim kada sa nostalgijom u tuđem svetu jurcam po internetu vesti iz svoje
domovine i osećam se usamljeno. Vredan je pažnje i onaj drugi iz ko zna koje
zemlje koji je došao da zaradi za hleb svoje familije.
Jednom
sam se tako kasno u kamp vratio sa puta i video svetlo u bilijar sali. Jedan
tuniski inženjer, mojih godina, sedeo je za laptopom i razmenjivao poruke sa
ćerkom iz Amerike. Ušao sam da odigramo partiju bilijara i on mi ispriča kako
će se ćerka poroditi iza Nove godine a on neće biti blizu da vidi svoje prvo
unuče.
“Ali
će zato deda da zaradi pare i unuku
odnese najbolje saudijske datule”.
“Tako
je” – razvuče osmeh oniži Tunižan, odagna tugu i poređa kugle.
“Ko razbija prvi?”
Нема коментара:
Постави коментар