Inge i Karsten

Prije dvije godine Inga Rasmussen, sada 85, iz Danske upoznala je Karsten Hansena, sada 89, iz Nemačke. Ona živi u danskom mestu Gallehusum a on u nemačkom Suederluegemu.  Njih dvoje se nekako našli i navikli da se viđaju svaki dan. Što kod nje u Danskoj, što kod njega u Njemačkoj. Razdvajala ih granica između Njemačke i Danske koja dvadesetak godina od uvođenja Schengena fizički nije postojala. Do prije dvije nedjelje.

Prije dvije nedjelje granica je postavljena. Zemlje su se zatvorile. Nemačka ima preko 60.000 zaraženih, Danska par hiljada. Disciplinovani stanovnici obe zemlje drže se reda.

Šta da rade Inga i Karsten kad su navikli da budu svakodnevno zajedno?

Jednostavno. Nalaze se na granici. Koja prolaz pored gradića Tondera. Inga se do granice doveze kolima, Karsten dođe biciklom, njemu je valjda bliže. Dovuku stoličice do granične rampe na putu, stave kakvo pićence, kafu ili čaj i kekse na betonsku blokadu ceste,  posjede i ispričaju se. On ponekad popije koji schnapps, ona ne.

„Vozim, ne smijem.“ objašnjava.

Pitaju ih o pandemiji i opasnosti. Staloženo odgovaraju:

„Tužno. Ali šta mi tu možemo.“

Ne prave od toga frku i vode računa o razmaku od 2 metra.

Život se prilagođava pravilima.

Ovce u hladovini

      Retko kada sam zadovoljan nečim što sam uobličeno rečima pustio drugima da pročitaju. Ali nisam ni nezadovoljan jer držim da se makar održava komunikacija sa prijateljima i meni poznatim ljudima (sa nešto nepoznatih) kojima izlažem svoje stavove i ponešto kroz ironiju i sarkazam kažem o sebi i drugima.

Jučerašnjim pisanjem o nedeljnom noćno-jutarnjem izlasku na slobodu kupovine nisam zadovoljan.

Osećam da nisam prenio ni atmosferu ni sopstvena osećanja o jednoj grotesknoj situaciji. Jesam ponešto dramaturški nabacao nekakve situacije, ništa izmišljeno verujte mi. Jesam ubacio nešto od zbivanja u redu koji se lagano primicao cilju: ulazu u supermarket. Nije dovoljno za upečatljiv tekst.

xxx

Nikada nisam voleo redove. Uvek u njima ima nešto što karakteriše svakog čekaoca: svima je strašno važno da se red pomera i da se zauzme svaki novi santimetar prostora. U pošti gledam stubiće koji nose ogradnu traku i postavljam fazne ciljeve: od ovog do onog stubića u redu koji se zmijoliko kreće ka cilju. Kao ovce usmeravane u tor.

Moj se duh odupire utoravanju.

Torski red pred prodavnicom u noći pred svitanje sa maskama na neispavanim ljudima odudara od nervoznih redova u pošti ili na kasama samousluga. Ćutljiv je i oprezan. Svi gledaju da se ne primaku onome ispred sebe i povremeno se okreću da vide da li je onaj iza suviše blizu. Strah. A opet kad vide da je neko zastao u redu i napravio razmak veći od 2 metra opominju ga da se pomeri. Bez obzira što zaista niko ne pokušava da se ugura preko reda.

xxx

Dragice Končar sam se setio dok sam stajao na autobuskom stajalištu sa tablom „Dragice Končar I“. Nisam o njoj išta znao sem što sam pretpostavio da se radi o ženi Rada Končara za koga sam ranije znao da je bio veoma važan u organizovanju partije pre rata, pripremama za rat i početka ustanka. Kao i za njegovo samouvereno kretanje po gradovima punim ustaša, Italijana i Nemaca. Hapšenje, herojsko držanje i streljanje 1942.

Nisam znao za njegovu ženu istog uverenja. Njenu smrt iste godine.

Nisam znao da je dobio sina koga pretpostavljam nikada nije video.

Omela me u pisanju ta naknadno saznata tragedija. Čovek se teško nosi sa tragičnom sudbinom mladog čoveka čak i kada ga lično ne poznaje. I kada tako nešto stavite u tekst koji ironizira stvarnost osećate da omalovažavate nečije ideale.

S druge strane, sem ljudi na čijim dokumentima piše adresa: Dragice Končar, broj taj i taj, malo ko da je čuo za Dragicu Končar, a još manje njih zna za njenu sudbinu. Niko se i ne obazire na to. Život se nije zamrzao niti je vreme stalo u nekom momentu kada je nečiji život ugrađen u temelje novonastale države. Sećam se priča starijih prvoboraca koji nisu razumeli posleratnu stvarnost kada se iz entuzijazma i udarništva prelazilo u zajednicu koja nije počivala na jednakosti u siromaštvu.

Mehanički sam posegnuo za biografijom Dragice Končar i pokupio interesantna mesta. Ali tragika se opire ovlaš ilustraciji. Posegao sam za kontrastom da bih se izvukao iz zamke patetičog sravnjavanja ideala za koje se daje život i paradoksalne kolone starih ljudi koji u noći pred jutro čekaju da nešto kupe.

Koliko se životnih priča poređalo na 2 metra odstojanja. Ljudi koji žive bolje ili lošije od penzije koju su stekli gradeći zemlju (državu, RES PUBLICU) čije političke elite decenijama (ako ne i vekovima) ne umeju da naprave institucionalni okvir poštivanja individualnih, građanskih, grupnih, kolektivnih, radnih  i još kakvih drugih prava i obaveza.

E to uparivanje ideala i razočaravajuće stvarnosti u slici muklog reda u praskozorje dana nisam uspeo da prenesem.

Ovo je samo naknadni pokušaj da se izvučem.

xxx

Ova je fotografija sačinjena dronom jednog letnjeg dana u kasno popodne negde u Toskani. Ovce su se sklonile zbijene u senku jednog od dva drveta i odmaraju. Primećujete da u senci drugog drveta odmah do nema nijedne ovce. Instinktivni osećaj zajedništva u grupi ne dopušta odvajanje.

Prvi put s maskom na jutrenju

Dvojbu da li i kako da iskoristim 3 sata dozvoljenog izlaska riješio sam tako što sam sebi rekao: Ako se probudiš - ideš, ako se ne probudiš – ne ideš. 

Dozvoljeno vrijeme izlaska od 4 do 7 ujutro. Tako je država odredila nama 65+ da smijemo izaći i obaviti kupovinu u određenim supermarketima. Do meni najbližeg Maxija u Dragice Končar ima od mene možda kilometar uzbrdo.

Legao sam oko 2 po ponoći nadajući se da ću prespavati. Zavraga -  probudio sam se u 5. Po novom vremenu. Imam li vremena? Da li ću stići? Napolju predjutarnji mrak, oslušnem – neko u ulazu pozvao lift. Nisam jedini. Hajde, mrdni malo, razgibaj kosti.

Prva ozbiljna šetnja nakon dvije nedjelje. Uzbrdo. Uokolo šetači pasa. Sve sam nešto očekivao da će neko izvesti papagaja kojeg netko od naših zvaničnika pomenu (Vučić li je?).

Put me vodio od Hanibala Lucića, pored Centralnog groblja pa malo udesno do samoposluge koje svi sada zovu supermarketima. 
U Ulici Dragice Končar. Grehota je da sam u nekom od napisa pominjao Hanibala Lucića i „Jur nijednu na svit vilu“ a da ne saznam nešto o Dragici Končar. Jesam pomislio da je žena Radeta Končara ali ni slutio nisam kakva je ličnost bila.

Evo vam izvještaja zagrebačke policije o demonstracijama koje je povela 1941.

„Дана 4. 01. о. г. око 18,20 сати покушали су на Кватерниковом тргу неки појединци да произведу демонстрације вичући комунистичке повике, али је тај покушај у самом почетку онемогућен. Поведеним извидима је установљено да се ту нарочито истакнула Драгица Кончар, приватна намјештеница, иначе позната комунисткиња и супруга илегалца Рада Кончара. Иста је након извршених извиђа кажњена с 30 дана затвора и изгоном из Загреба 3 године.“

Dok joj je muž Rade u Šibeniku 1942 oćekivao smrtnu kaznu, ona se u Zagrebu porodila i na svijet donijela 4. marta sina. Dobio ime po ocu. Ako se dobro sjećam taj je Rade u Beogradu bio direktor neke firme koja se zvala „Rade Končar“ i umro je ne znam koje godine od srčanog udara za vrijeme neke televizijske emisije ili pred samu emisiju.

Njegova majka Dragica, uhvaćena je od strane ustaša u augustu 1942 u Črnomercu. Mučena nikoga nije izdala. 21. augusta bacili su je vezanu u zatvorsko dvorište. Imala je 27 godina.

Rade je ubijen 22. maja iste godine. Imao je 31 godinu.

Oboje su proglašeni za narodne heroje.

xxx

Red ispred supermarketa se otegao nekih 100 metara. Svi sa maskama i svi gledajući da budu razmakuti  2 metra, više il manje. Kad sam stao na rep reda bio je još mrak. 

Ljudi su šutjeli. 

Policajka sa repićem nadgledala je razmak i dijelila maske. Neki su uzimali po dvije.

Dok se red lagano spuštao ulicom Dragice Končar nikako da mi s uma siđe pomisao šta bi jadna Dragica pomislila u šta smo se pretvorili u zemlji za koje je ona uložila svoje ideale i svoj život.

Ispred mene, jedan zamaskirani penzioner izmicao se braneći se  od jedne zamaskirane susjede koja ga dugo nije vidjela i uporno mu se primicala da mu nešto kaže „u povjerenju“. On se na kraju prilijepio za neku ogradu i između sebe i nje poturio dvotočkaška kolica sa torbom za kupovine.   Stojim iza njih, držeći distancu ali ipak  čujem kako mu potiho priča da joj je sin uspio naći 10 maski.

Drugi zamaskirani kao da su poseban pik imali na sretnike koji su izlazili iz Maxija sa punim kesama i skidali maske zadihano hodajući uzbrdo između nas o trotoaru.

„Idite cestom a ne po trotoaru. Još bez maske. Oćete da pocrkamo.“

Svanulo je kad sam bio pred ulazom. 

Mlada policajka zbijala je šale sa nešto starijim kolegom i dvojicom volontera Crvenog križa.

xxx

U 7 unezverena šefica radnje je rekla da zatvara tačno u 7. Ja sam bio u posljednjoj grupi koja je ušla. Ostalo je napolju nekih 20 vršnjaka. Jedna žena objašnjava da nije znala da se vrijeme noćas pomjerilo. Mislila je da je stigla u 6. Šefica je bila neumoljiva.  

Imao sam ideju da uzmem pakovanje jaja, pomarandže i kivi i ako nešto vidim.  Police pune. Jedino nije bilo mesa. Mesar za pultom kaže da svaki čas očekuje pošiljku. Jučer su sve rasprodali. Zahvatila me potrošačka groznica te uzeh još Zaječarsko pivo (ono zidarsko od 1,5 litar, zaslužio sam da se počastim), šareni grah (čini se da spada u jako traženu robu), ljute papričice i mlijeko. I na kraju, vala i to sam zaslužio, običan keks „Domaćicu“.  Ide uz pivo.

Za kasom, ljudi istrpavaju na traku kao da je Nova godina ili skorašnji Uskrs. Mrzovoljne, uspavane i zamaskirane kasirke zorno gledaju ima li tko da se pojavio bez rukavica i maski.

xxx

Ispred moje zgrade imaju dva kioska za novine i štošta drugo. Dvije prodavačice razvezuju pakete sa tek prispjelom štampom i raspoređuju po pultu.

„Rekla mi šefica da idem 15 dana na odmor. Kao da me poštedi dok traje ovo sranje. Znam ja za jadac. Ja da odem a  ona pred kraj odmora da mi pošalje SMS rekla da ne moram da dolazim više. Otkaz. Velim ja njoj da odmor ne koristim u martu nego na leto i da neću da idem. Ona stala, gleda me i ne zna šta da kaže“

„Dobro si joj rekla.“

Koronarni Love Story

ON: Eihab Boraji, Kanađanin egipatskog porekla.

ONA: Franćeska Brundasini, italijansko-američkog porekla.

MESTO UPOZNAVANJA: Kvebek siti, Kanada. On tamo živi, ona na doktorskim studijama. Razvila se ljubav.

POČETNI OSNOV ZA ZAPLET:

1.    - Korona virus.

2.    - Ona u Kvebek sitiju, Kanada,  a on u Kairu, Egipat. Otišao da poseti roditelje pre nego što je počelo čudo sa epidemijom.

POVOD:

Ona je ostala sama u Kvebek sitiju. Ni roditelja, ni prijatelja, kolege otišle svojim kućama u svojim zemljama.

On razgovara sa njom svakodnevno i oseća da kod nje raste panika zbog osamljenosti.

DILEMA: Should I stay, should I go.

U Egiptu se nagoveštava izolacija, međunarodni aerodrom se zatvara. Roditelji su mu bolesni i ne bi da ih ostavlja.

REŠENJE DILEME:  Kad su njegovi roditelji čuli da je ona u Kvebek sitiju sama, a njeni roditelji u Italiji već u problemu koji se širi, kažu mu da ide za Kanadu i bori se za ljubav.

PUTOVANJE: On hvata poslednji međunarodni let iz Kaira za Toronto. Aerodrom prazan.

Dirljiv oproštaj sa majkom.

 Ona se možda nadala da se on neće domoći karte.

U avionu sedi između majke i ćerke. Majka sa maskom, stalno kija i šmrče. Eihab sa maskom, ćerka bez ikakve zaštite.

Svako u svakog sumnja. Kako je kad pored na prekookeanskom letu sedi neko ko stalno kija i kašlje. Bez obzira na uveravanje da je obična kijavica koju vuče par dana, bez temperature i bez problema sa disanjem.

U Torontu aerodrom gotovo prazan. Dovoljno mesta da se svi odmaknu jedan od drugoga. 7 sati čekanja za let do Kvebek sitija.

AERODOM U KVEBEK SITIJU: Eiheb spazi Franćesku, priđe joj s leđa, oboje sa maskama. On izvadi prsten, klekne i zaprosi je. (Ovo sa prstenom nisam hteo da pomenem ranije. Uzeo ga je u Kairu na putu za aerodrom). Nije bio siguran da će pristati.

Pristala je. Skinuli maske i poljubili se.  Bili su svesni rizika prenosa virusa ali emocije su bile jače. Uz uverenje da će im mladost pomoći da savladaju zarazu.

Sada su u samoizolaciji. Nema simptoma. Planiraju venčanje u Italiji, kada sve prođe. Nešto kao Big fat Italian wedding.

Ovu dramaturšku varijantu pročitati kao Eihabovu priču i prvom licu.

https://edition.cnn.com/travel/article/last-flight-home-proposal-coronavirus/index.html

xxx

1970. snimljen je film „Love Story“. Sa Rajanom O 'Nilom i Ali Mekgrou.

Film je rasplakao ceo svet. Ravno nekom manjem potopu usled klimatskih promena.

Neću prepričavati. Stariji znaju. Mladi neka pogledaju.

Kraj za Olivera i Dženi nije happy end.

Biće za Eihaba i Franćesku. Verujem.  

Aplauz

U 3  gledamo/slušamo konferenciju za štampu mahom ljekara i epidemiologa pažljivo slušajući i tumačeći svaku riječ ne bi li otkrili nešto što nismo znali ili pretpostavljali.

S vremena na vrijeme, predsjednik se pojavi posebno, dopuštajući katkad samo premijerki da se pojavi s njim. Njih ne slušam, pročitam kasnije njihove najvažnije najave. Rekoh ranije, ne podnosim lošu glumu.

U 8 izlazimo na terasu/balkon/prozore i aplaudiramo našim lekarima. Činim to svakodnevno.  Kad izađem na balkon i plješćem i gledam po ostalim balkonima u kraju da dobijem potrebnu dozu solidarnosti i zadovoljavajučeg osjećaja da nisam sam u nevolji. Istovremeno, čini mi se da brojim koliko je ljudi izašlo i priključilo se. Ali nije ovo prebrajanje ljudi kao npr. na protestima opozicije kada je važno koliko nas ima u tzv. šetnji.

Ne znam za druge ljude, ali ja u tom jednominutnom aplazu pored podrške medicinskim radnicima osjećam i zahtjev običnih ljudi da se promijeni odnos prema zdravstvu i ljudima koji brinu o nama. Ne da se promijeni naš lični ili grupni odnos prema njima jer vjerujem da u duši svakog od nas stoji poštovanje prema toj profesiji i plemenitosti samog poziva. Poziv je usmjeren da vlast (ne kažem „državu“ jer ne želim da izjednačavam „vlast“ sa državom kojoj kao jedinka pripadam) da ne unižava, ne ponižava i ne uništava zdravstveni sistem tako što u njega ne ulaže, što ga prepušta (ako ne i podstiče) profitu orijentisanom privatnom preduzetništvu. Svemu što zdravstvo tretira potpuno kao našu privatnu stvar koju treba posebo da platimo. Kao da već kroz odvajanja od plata i poreza ne dajemo pare za zdravstvenu zaštitu svih.

Vjerujem da ste i vi, kao i ja, čitali ovih dana dosta analiza i tekstova o pogubnoj razgradnji onog dijela medicine koja se bavi preventivom ili djelovanjem u vanrednim situacijama. Sve lagarije i prenemaganja svjetskih lidera (naš svakako nije usamljen) kamufliraju tešku nebrigu za zdravlje svojih građana. Istovremeno sa velikom brigom za pojedinačne profite.

Vlasnik kafića u nekom tirolskom gradiću (odakle je val zaraze zahvatio i dobar dio zemalja Europe do Islanda i Norveške) nije hteo da prestane sa radom ni kada mu je ukazano da su iz njegova objekta ljudi počeli da šire virus po Europi. On je štitio svoju zaradu. A austrijska država je štitila njega tragajući stalno za nekim objašnjenjem zašto taj kafić nema veze sa pošasti. Dok nije zakucala na njihova vrata.

Kada je prvi u liniji za nasljeđe britanske krune zakačio virus, a danas čujem i da je prime minister njegovog kraljevstva u istom problemu, odjednom čujemo kako se aplauzu u 8 priključuju državnici. I Čarls i Boris aplaudiraju pred kamerama. Pažljivo insceniran aplauz. Svi sada misle na požrtvovane lekare i sestre i svo to angažovano osoblje. Očekujem da će i državnici drugih zemalja uskoro slično činiti. A onda za njima kamarila javnih radnika i kojekakvih celebrities.

Vidim u tome hipokriziju.

Donald i naš Aleksandar pretpostavljam neće aplaudirati. Ne zato što neće da budu dvolični.  Oni jednostavno ne vole da aplaudiraju drugima. Kao što ne vole da ih se smatra da su kao svi ostali jer svi mi treba da budemo zahvalni njima. I da im aplaudiramo kad sve prođe. Uključujući tu i ljekare koji treba da shvate da su podanici.

xxx

Ne pišem ovo iz gnjeva. Možda mi godine dozvoljavaju da budem sarkastičan i da se do neke mjere odmaknem od krupnih društveih problema.

Zaista, nije li bolje posvetiti se pečenju hljeba.

Moj sinoćni proizvod ispao je dobro. Dva sam hljeba napravio. 

Kod jednog (desni na slici) sam pomiješao  raženo brašno sa brašnom od cijelog zrna.  Formula je otprilike ovakva: 1 šolja vode, 1 šolja jednog brašna, 1 šolja drugog, malo soli, malo šećera i suhog kvasca. Izmiješam sve prije stavljanja u kalup koga malo nauljim prije toga.

Omjer je sličan i za drugi hljeb u kome je brašno od cijelog zrna pomiješano sa kukuruznim. Kao što vidite on se nije digao kao raženi. 

Što je dovoljan razlog da najprije probam onaj nadignuti. Kriška se namaže  kajmakom. Ništa više nije potrebno.

Jane Birkin i hleb moj nasušni

Danas sam ne znam kako natrapao na You Tubu na film BLOWUP Mikelanđela Antonionija, snimljen 1966. Jako me interesiralo da li ću biti impresioniran filmom kao davne 69 kada sam ga gledao u karlovačkom bioskopu „Edison“. Čuvena zgrada „Edisona“ je priča sama za sebe i njome ću se pozabaviti u nekoj od priča vezanih za Karlovac – grad mog porekla i mladosti.

Te 69. imao sam 17 godina i ono što pamtim o filmu je utisak o postojanju  erotski slobodnog sveta nesputanog konvencijama. Zanemarujem priču o poznatom fotografu koji je igrom slučajnosti snimio fotografiju na kojoj se, uvećanjem (dakle blowup) u nekom parku nađe ubijena osoba. Dalje ide zaplet... Nevažno za ovu priču iako je majstorski odrađeno.

Utisak o Londonu koji se oslobađao stega viktorijanskog morala opet je okupirala moju pažnju. Posebno mi ju u pamćenju ostala scena sa nekoliko devojaka u studiju fotografa koje su se ponašale šiparički slobodno. U ono vrijeme, 69.te dakle, to je za mene nosilo snažan erotski naboj. I sada je tako, ako bismo estetički gledano, sve proglasili za bezinteresno sviđanje.

U grupi tih tinejdžerki bila je jedna mršava plavušica koju je glumila 20.to godišnja  Jane Birkin.

xxx

Te iste godine kada sam gledao film, Birkinova je nakon jednog neuspelog braka, sa svojom ćerkicom došla u Pariz na snimanje nekog filma i da vidi ima li u Parizu e vrste slobode za kojom je čeznula. Tu je upoznala Serge Gainsbourga, 20 godina starijeg od nje.

 Narednih 10 godina njihovog zajedničkog života bilo je predmet ogovaranja i pisanja sve vrste štampe. Svađe, javni ispadi, javno ljubljenje, beskrajne žurke i život na granici i preko granice provokacije.

xx

Te iste godine Serge je snimio svoju verovatno najčuveniju pesmu. Je t'aime ... moi non plus. Nema nas iz tih godina koji se ne sećamo te pesme i uzdisanja Jane Birkin koje je bilo uzrokom zabrane te pesme u mnogim evropskim zemljama. Ono što sam tek danas saznao (ah taj internet!) jeste da je tu pesmu Serge snimio još 1967. ali sa Briggitte Bardot ?!. Potrudih se da nađem verziju sa Briggitte. Poslušajte https://www.youtube.com/watch?v=F2XA5gMPc8Y

a kasnije i verziju sa Jane.

https://www.youtube.com/watch?v=GlpDf6XX_j0

Sami procenite ima li razlike. Verzija sa Briggitte je objavljena tek 1986. U međuvremenu Serge i Jane su poharali svet svojim uzdasima i erotikom.

xxx

1971. u vrhuncu njihove slave neko je na neki način uspeo da ih dovede u Jugoslaviju i samo zbog njih snimi film: Devetnaest djevojaka i mornar. Partizanski, akcioni. Igrom ratnih slučajnosti 19 je devojaka ostalo sa ranjenim partizanima i jedinim zdravim muškarcem koji treba da ih odvede na sigurno. Zdravi muškarac je Serge, a Jane je među 19 mladih devojaka. U distribuciju po svetu film je išao kao Ballade a Sarajevo.

 Niko nije mogao pretpostaviti kakvu baladu Sarajevu je valjalo snimiti 25 godina kasnije.

Koga interesuje neka pogleda ovu tanušnu priču i sa strpljenjem sačeka nešto partizanske erotike.

https://www.youtube.com/watch?v=CNPpze6TW4k

xxx

Priča kaže da je 1981. u avionu Jane sedela pored direktora modne kuće Hermes koja je proizvodila ženske torbe. Jane je odložila svoju slamnatu torbu u pregradu iznad glave ali je iz nje odjednom sve ispalo. Svi znamo kakvih se sve čudesa može naći u ženskoj torbi. Jane, saznavši ko joj je saputnik, požalila se da niko ne pravi praktične ženske torbe u koje može puno toga da stane. On ju je pitao kako bi trebala da izgleda takva torba. Ona mu je napravila crtež na kesi za povraćanje.

Dovitljivi direktor je dao da se izdizajnira torba šo njenom crtežu i tako je nastala čuvena Birkin bag ili Birkinka.

xxx

Serge je umro 1991. Jane se još jednom udala. Ima tri ćerke iz tri braka. Živi i dalje svojim životom.

Ah, moja čežnja za životom se nastavlja. 

Ali...prekidam sa pisanjem. alarm na mom pekaču označio je da se ispekao hleb moj nasušni.

Dronga

Pogledajte pažljivo fotografiju snimljenu u Indiji. Seljaci su palili travu i šiblje da bi pripremili zemlju za sadnju. Ptica zvani Crni Drongo kao da panično izleće bežeći od plamena. Pretpostavljao sam da u popratnom tekstu ide objašnjenje kako neodgovorni seljaci uništavaju staništa životinja. Nešto od toga sigurno stoji. Ali Drongo nije prestrašen pobegao nego je iskoristio fantastičnu priliku da se dobro ugosti. Naime vatra je isterala mnoge insekte iz skloništa i oni su bežali. Na veliku radost Dronga.

Sada razmislite da li sve što vidite i pročitate zaista jeste ono što mislite da ste videli i pročitali.

Evo pitanja drugačije postavljenog.

Radeći godinu unazad sa studentima, na projektu video produkcije, u prilici sam da procenjujem kakvo mišljenje ili predubeđenje imam o današnjoj mladoj generaciji a na kakve mlade ljude nailazim. Mi matorci ćemo često reći kako je današnja mladež neodgovorna, površna, polupismena i previše oslonjena na instant informacije i instant rešenja. Razumljivo – generalizacija je u pitanju. A kada ih gledate fizički kroz naočale takve generalizacije nalazite čak i u njihovom oblačenju opravdanje za svoj stav.

U stvari oni nisu onakvi kakvim ih površno gledamo. Ili ne veći deo. Ili ne studentski deo. Ili ne onaj studentski deo koji viđam na Filološkom fakultetu. Ili ne oni sa starijih godina sa kakvima imam posla. Treba zagrepsti ispod površine i otkriti u njima istu onu ličnost koja je odlikovala nas u njihovim godinama: radoznali, usmereni ka cilju, pomalo prestrašeni od budućnosti, česo svesniji šta ih čeka od nas u našem vremenu koji se sa takvim problemima nismo suočavali. S druge strane, nesigurni, povučeni, plaše se blamiranja i neznanja. I stoga zatvoreni u svoje svetove, a spolja predstavljeni u nekom drugom izdanju.

Iza prestrašenog Dronga viri onaj drugi Drongo koji koristi priliku.

xxx

 A kad sam već zašao u analogije sa životinjama. Možda bih moje poglede na mladu generaciju mogao svrstati iza sledeće dve fotografije.

Na prvoj je jedan mladi jazavac negde u Engleskoj koji se slobodno zaputio u zadivljujući svet divljih plavih zumbula. Dovoljno bezbrižno jer mu je u blizini roditelj koji se ne vidi.

Na drugoj, mlada lisica, negde u Sloveniji, oprezno izviruje iz svog skloništa i gleda u snimatelja. Sigurna u svom skloništu, a dovoljno radoznala da proviri i proučava došljaka u njenom svetu koji se polako ali sigurno širi iz obzorja skloništa.