Prvi put s maskom na jutrenju

Dvojbu da li i kako da iskoristim 3 sata dozvoljenog izlaska riješio sam tako što sam sebi rekao: Ako se probudiš - ideš, ako se ne probudiš – ne ideš. 

Dozvoljeno vrijeme izlaska od 4 do 7 ujutro. Tako je država odredila nama 65+ da smijemo izaći i obaviti kupovinu u određenim supermarketima. Do meni najbližeg Maxija u Dragice Končar ima od mene možda kilometar uzbrdo.

Legao sam oko 2 po ponoći nadajući se da ću prespavati. Zavraga -  probudio sam se u 5. Po novom vremenu. Imam li vremena? Da li ću stići? Napolju predjutarnji mrak, oslušnem – neko u ulazu pozvao lift. Nisam jedini. Hajde, mrdni malo, razgibaj kosti.

Prva ozbiljna šetnja nakon dvije nedjelje. Uzbrdo. Uokolo šetači pasa. Sve sam nešto očekivao da će neko izvesti papagaja kojeg netko od naših zvaničnika pomenu (Vučić li je?).

Put me vodio od Hanibala Lucića, pored Centralnog groblja pa malo udesno do samoposluge koje svi sada zovu supermarketima. 
U Ulici Dragice Končar. Grehota je da sam u nekom od napisa pominjao Hanibala Lucića i „Jur nijednu na svit vilu“ a da ne saznam nešto o Dragici Končar. Jesam pomislio da je žena Radeta Končara ali ni slutio nisam kakva je ličnost bila.

Evo vam izvještaja zagrebačke policije o demonstracijama koje je povela 1941.

„Дана 4. 01. о. г. око 18,20 сати покушали су на Кватерниковом тргу неки појединци да произведу демонстрације вичући комунистичке повике, али је тај покушај у самом почетку онемогућен. Поведеним извидима је установљено да се ту нарочито истакнула Драгица Кончар, приватна намјештеница, иначе позната комунисткиња и супруга илегалца Рада Кончара. Иста је након извршених извиђа кажњена с 30 дана затвора и изгоном из Загреба 3 године.“

Dok joj je muž Rade u Šibeniku 1942 oćekivao smrtnu kaznu, ona se u Zagrebu porodila i na svijet donijela 4. marta sina. Dobio ime po ocu. Ako se dobro sjećam taj je Rade u Beogradu bio direktor neke firme koja se zvala „Rade Končar“ i umro je ne znam koje godine od srčanog udara za vrijeme neke televizijske emisije ili pred samu emisiju.

Njegova majka Dragica, uhvaćena je od strane ustaša u augustu 1942 u Črnomercu. Mučena nikoga nije izdala. 21. augusta bacili su je vezanu u zatvorsko dvorište. Imala je 27 godina.

Rade je ubijen 22. maja iste godine. Imao je 31 godinu.

Oboje su proglašeni za narodne heroje.

xxx

Red ispred supermarketa se otegao nekih 100 metara. Svi sa maskama i svi gledajući da budu razmakuti  2 metra, više il manje. Kad sam stao na rep reda bio je još mrak. 

Ljudi su šutjeli. 

Policajka sa repićem nadgledala je razmak i dijelila maske. Neki su uzimali po dvije.

Dok se red lagano spuštao ulicom Dragice Končar nikako da mi s uma siđe pomisao šta bi jadna Dragica pomislila u šta smo se pretvorili u zemlji za koje je ona uložila svoje ideale i svoj život.

Ispred mene, jedan zamaskirani penzioner izmicao se braneći se  od jedne zamaskirane susjede koja ga dugo nije vidjela i uporno mu se primicala da mu nešto kaže „u povjerenju“. On se na kraju prilijepio za neku ogradu i između sebe i nje poturio dvotočkaška kolica sa torbom za kupovine.   Stojim iza njih, držeći distancu ali ipak  čujem kako mu potiho priča da joj je sin uspio naći 10 maski.

Drugi zamaskirani kao da su poseban pik imali na sretnike koji su izlazili iz Maxija sa punim kesama i skidali maske zadihano hodajući uzbrdo između nas o trotoaru.

„Idite cestom a ne po trotoaru. Još bez maske. Oćete da pocrkamo.“

Svanulo je kad sam bio pred ulazom. 

Mlada policajka zbijala je šale sa nešto starijim kolegom i dvojicom volontera Crvenog križa.

xxx

U 7 unezverena šefica radnje je rekla da zatvara tačno u 7. Ja sam bio u posljednjoj grupi koja je ušla. Ostalo je napolju nekih 20 vršnjaka. Jedna žena objašnjava da nije znala da se vrijeme noćas pomjerilo. Mislila je da je stigla u 6. Šefica je bila neumoljiva.  

Imao sam ideju da uzmem pakovanje jaja, pomarandže i kivi i ako nešto vidim.  Police pune. Jedino nije bilo mesa. Mesar za pultom kaže da svaki čas očekuje pošiljku. Jučer su sve rasprodali. Zahvatila me potrošačka groznica te uzeh još Zaječarsko pivo (ono zidarsko od 1,5 litar, zaslužio sam da se počastim), šareni grah (čini se da spada u jako traženu robu), ljute papričice i mlijeko. I na kraju, vala i to sam zaslužio, običan keks „Domaćicu“.  Ide uz pivo.

Za kasom, ljudi istrpavaju na traku kao da je Nova godina ili skorašnji Uskrs. Mrzovoljne, uspavane i zamaskirane kasirke zorno gledaju ima li tko da se pojavio bez rukavica i maski.

xxx

Ispred moje zgrade imaju dva kioska za novine i štošta drugo. Dvije prodavačice razvezuju pakete sa tek prispjelom štampom i raspoređuju po pultu.

„Rekla mi šefica da idem 15 dana na odmor. Kao da me poštedi dok traje ovo sranje. Znam ja za jadac. Ja da odem a  ona pred kraj odmora da mi pošalje SMS rekla da ne moram da dolazim više. Otkaz. Velim ja njoj da odmor ne koristim u martu nego na leto i da neću da idem. Ona stala, gleda me i ne zna šta da kaže“

„Dobro si joj rekla.“