Ovce u hladovini

      Retko kada sam zadovoljan nečim što sam uobličeno rečima pustio drugima da pročitaju. Ali nisam ni nezadovoljan jer držim da se makar održava komunikacija sa prijateljima i meni poznatim ljudima (sa nešto nepoznatih) kojima izlažem svoje stavove i ponešto kroz ironiju i sarkazam kažem o sebi i drugima.

Jučerašnjim pisanjem o nedeljnom noćno-jutarnjem izlasku na slobodu kupovine nisam zadovoljan.

Osećam da nisam prenio ni atmosferu ni sopstvena osećanja o jednoj grotesknoj situaciji. Jesam ponešto dramaturški nabacao nekakve situacije, ništa izmišljeno verujte mi. Jesam ubacio nešto od zbivanja u redu koji se lagano primicao cilju: ulazu u supermarket. Nije dovoljno za upečatljiv tekst.

xxx

Nikada nisam voleo redove. Uvek u njima ima nešto što karakteriše svakog čekaoca: svima je strašno važno da se red pomera i da se zauzme svaki novi santimetar prostora. U pošti gledam stubiće koji nose ogradnu traku i postavljam fazne ciljeve: od ovog do onog stubića u redu koji se zmijoliko kreće ka cilju. Kao ovce usmeravane u tor.

Moj se duh odupire utoravanju.

Torski red pred prodavnicom u noći pred svitanje sa maskama na neispavanim ljudima odudara od nervoznih redova u pošti ili na kasama samousluga. Ćutljiv je i oprezan. Svi gledaju da se ne primaku onome ispred sebe i povremeno se okreću da vide da li je onaj iza suviše blizu. Strah. A opet kad vide da je neko zastao u redu i napravio razmak veći od 2 metra opominju ga da se pomeri. Bez obzira što zaista niko ne pokušava da se ugura preko reda.

xxx

Dragice Končar sam se setio dok sam stajao na autobuskom stajalištu sa tablom „Dragice Končar I“. Nisam o njoj išta znao sem što sam pretpostavio da se radi o ženi Rada Končara za koga sam ranije znao da je bio veoma važan u organizovanju partije pre rata, pripremama za rat i početka ustanka. Kao i za njegovo samouvereno kretanje po gradovima punim ustaša, Italijana i Nemaca. Hapšenje, herojsko držanje i streljanje 1942.

Nisam znao za njegovu ženu istog uverenja. Njenu smrt iste godine.

Nisam znao da je dobio sina koga pretpostavljam nikada nije video.

Omela me u pisanju ta naknadno saznata tragedija. Čovek se teško nosi sa tragičnom sudbinom mladog čoveka čak i kada ga lično ne poznaje. I kada tako nešto stavite u tekst koji ironizira stvarnost osećate da omalovažavate nečije ideale.

S druge strane, sem ljudi na čijim dokumentima piše adresa: Dragice Končar, broj taj i taj, malo ko da je čuo za Dragicu Končar, a još manje njih zna za njenu sudbinu. Niko se i ne obazire na to. Život se nije zamrzao niti je vreme stalo u nekom momentu kada je nečiji život ugrađen u temelje novonastale države. Sećam se priča starijih prvoboraca koji nisu razumeli posleratnu stvarnost kada se iz entuzijazma i udarništva prelazilo u zajednicu koja nije počivala na jednakosti u siromaštvu.

Mehanički sam posegnuo za biografijom Dragice Končar i pokupio interesantna mesta. Ali tragika se opire ovlaš ilustraciji. Posegao sam za kontrastom da bih se izvukao iz zamke patetičog sravnjavanja ideala za koje se daje život i paradoksalne kolone starih ljudi koji u noći pred jutro čekaju da nešto kupe.

Koliko se životnih priča poređalo na 2 metra odstojanja. Ljudi koji žive bolje ili lošije od penzije koju su stekli gradeći zemlju (državu, RES PUBLICU) čije političke elite decenijama (ako ne i vekovima) ne umeju da naprave institucionalni okvir poštivanja individualnih, građanskih, grupnih, kolektivnih, radnih  i još kakvih drugih prava i obaveza.

E to uparivanje ideala i razočaravajuće stvarnosti u slici muklog reda u praskozorje dana nisam uspeo da prenesem.

Ovo je samo naknadni pokušaj da se izvučem.

xxx

Ova je fotografija sačinjena dronom jednog letnjeg dana u kasno popodne negde u Toskani. Ovce su se sklonile zbijene u senku jednog od dva drveta i odmaraju. Primećujete da u senci drugog drveta odmah do nema nijedne ovce. Instinktivni osećaj zajedništva u grupi ne dopušta odvajanje.