L'Origine du Monde

Constance Queniaux, balerina pariške Opere je u 34. godini završila umjetničku karijeru 1859. godine i posvetila se unosnijim poslovima prodavačice ljubavi visokog društva. U srednjim i poznijim godinama postala je znamenita kao pokrovitelj i mecena umjetnika, a pamti se i kao filantrop.

Halil Sherif Pasha (Šerif Paša) poznatiji pod imenom Halil Bej, bio je turski diplomata visokog obrazovanja. Otac mu je bio albansko-turskog porijekla i obreo se u službi Muhameda Alija, turskog vladara Egipta (inače isto albanskog porijekla), koju je dobro iskoristio, obogatio se i omogućio sinovima dobro školovanje i karijere.

Halil Bej je 60.tih godina 19. vijeka bio u Parizu poznat kao ljubitelj slikarstva, kockar,ljubitelj noćnog života i mecena.

Ergo, Konstans je postala ljubavnica Halil Beja. 

Jean Désiré Gustave Courbet je u godini oproštaja Konstans od Opere imao 40 godina. Tko je pratio historiju umjetnosti podsjetiće se da je Kurbe slikar koji je uveo realizam u francusko slikarstvo 19. vijeka. Slikajući samo ono što je mogao da vidi i odbijajući kanone akademizma pa i romantičara. Dičio se svojom nezavisnošću koja je postala ugledom kasnijih impresionista i kubista. U svom slikarstvu bavio se neidealiziranim likovima seljaka i radnika a bio je značajno društvdno i politički aktivan. Zbog učešća u Pariskoj komuni bio je zatvoren a kasnije je uzeo azil u Švicarskoj gdje je dočekao kraj života.

Sam je za sebe rekao da bi volio da se za njea poslije smrti kaže: “Nije pripadao ni jednoj školi, niti akademiji, ni jednoj crkvi, a ponajmanje bilo kom režimu sem režimu slobode.”

Xxx

Kurbe je pripadao krugu umjetnika koji su se vrtili oko bogatog i poznatog kolekcionara Halil Beja. Pronicljivi Halil Bej hteo je da ovjekovječi svoju ljubavnicu Konstans i naručio je od Kurbea njen portret koji se pojavio pod imenom “L’Origine du monde”. Bilo je to 1866. godine a slika je tek od 1995.  javno izložena.   A kada god je bila na izložbama izazivala je skandale tolikog obima da je policija morala da dežura pored slike ili galerije u kojoj je bila izlagana.

Xxx

Obzirom da ja, Branko Vuksan, danas, 152 godine poslije nastanka slike 1866. godine punim 66 godinu svog života, naumio sam da vas častim nečim za vjerno praćenje ovog pisanija. I što bi prilici više odgovaralo nego fotografija te čuvene slike.  

Nota bene: Autor ovih redova nije toliko opsesivno zainteresiran za ženske genitalije koliko god da se ovim izborom slike ali i u njegovih opisima dalo tako nešto naslutiti. Napokon u 66. takva vrsta opsesisvnosti više je estetske prirode ( u Kantovom smislu – bezinteresnog sviđanja) sa primjesama voajerskog divljenja.

Xxx

Elem, poslije nastanka, sliku je naručilac, Halil Bej,  držao u svom luksuzno opremljenom stanu, u garderobi iza jedne zelene zavjese. Kažu da ju je pokazivao ponekim posjetiocima i gostima na zabavama koje je priređivao.

Slika je bila u njegovom posjedu svega par godina jer je strastveni kockar izgubio svo svoje bogatstvo 1868. Na dražbi Halil Bejove kolekcije kupio ju je izvjesni Antoine de la Nader a u njegovu galeriju umjetnina je 1889. svratio Edmond de Goncourt i nabasao na sliku skrivenu iza neke pastoralne slike sa prikazom zamka u zimskom okruženju.  Sliku je docnije kupio Ferenc Hatvany i odneo sa sobom u Budimpeštu. Kada su Rusi 1944. projurili Mađarskom i ustanovili svoju vlast, zaplijenili su  Ferencove slike ali je on nekako uspio da ih otkupi. Kada se komunistička vlast u Mađarskoj definitivno konsolidirala, Ferenc  je dobio priliku da emigrira s s time da mu je dozvoljeno da uzme samo jednu od svojih slika. Pogađate koju je uzeo.

Slika je menjala razne vlasnike da bi je 1955. kupio psihoanalitičar Jacques Lacan a po njegovoj smrti 1981. dopada u vlasništvo francuske države i prebačena je u Musee d’Orsay gdje je dio stalne postavke.

Xxx

Daleko je međutim interesantnija priča o tome čije je genitalije i raskrečene noge Kurbe naslikao premda sam vam ja otkrio tajnu da se radi o Konstansi. Primjećujete da na slici nema glave. Svakako nisu ni naručilac Halil Bej niti slikar Kurbe hteli da otkriju identitet. Pričalo se da bi to mogla biti  Kurbeova ljubavnica, Joanna Hifferman, Irkinja i čest model Kurbeovih slika. A zna  se da ga Joanna napustila zbog te slike jer je navodno prikazao njene intimne dijelove. Bit će da je ipak ljubomora bila uzrok njihovog burnog razilaženja jer Džoani nije bilo pravo da Kurbe tako dobro poznaje intimne dijelove neke druge žene.

Dolazimo do razrješenja enigma koje je ovih dana uzburkalo svijet povjesničara umjetnosti. Proučavajući prepisku između George Sand (Žorž Sand) i Aleksandra Dime sina, historičar književnosti Claude Schopp (Klod Šop) je pročitala u jednom pismu Dima sina da piše o Konstansi pa kaže: “ a tko bi to nacrtao najdelikatnije i najintimnije dijelove gospođice Queniaux iz Opere”. (NB: Prijevod nije najtačniji i potiče iz engleskog ali sam ga preinačio da ne bih ulazio u istraživanje oko same prepiske  koje je gospođa Šop uradila koje je samo po sebi interesantno ali nije od značaja za ovaj tekst).

Xxx

Eksplicitan i tako vjeran prikaz najintimnijeg dijela ženskog tijela i dan danas nailazi na probleme. Članak iz BBC koji je poslužio kao osnov za ovaj tekst pun je ograda tipa “upozoravamo one koji su osjetljivi…” i nisu pokazali sliku onako kako se to običava.

Na početku je slika neke djevojke koja posmatra sliku a njena kosa se proteže kao nastavak najintimnijih Konstansinih dijelova. Nalazim da je ta fotografija rlo interesantna sama po sebi.

 

Xxx

Moj otac je poginuo 1962. (nije dočekao 37. a ja sam tek ušao u 10. godinu) i vojska je u Karlovcu priredila veliku sahranu. Kolona je išla iz tadašnjeg Doma JNA u centru grada do groblja na Dubovcu (Karlovčani će znati šta to znači). Ja sam tada bio suviše mali da bih shvatio politički značaj tako organizirane sahrane jednog kapetana prve klase. Otac je bio Hrvat, živjeli smo u Karlovcu iz čije okoline potiču oba moja roditelja, pa je bilo  potrebno prikazati kako JNA njeguje bratstvo i jedinstvo u sredini tako srpskohrvatski izmješanoj kakva je bila karlovačka. (Tada. Sada je nažalost ta ravnoteža znatno izmjenjena).

Čitavu sahranu je slikao jedan armijski fotograf i ja sam kasnije od vojske na uspomenu i sjećanje dobio album sa slikama sa sahrane.

Ne mnogo kasnije sam načuo od starijih koji su se neko vrijeme okupljali u našem stanu (jer smo prvi u zgradi imali televizor) da je taj oficir najuren iz JNA jer je vojnicima prodavao slike svoje nage žene. Neko je izvukao iz džepa jednu fotografiju koja je kružila od ruke do ruke. Bilo je tu i zgražanja kao i veselog dobacivanja. U tom kruženju fotografija je prošla kroz moje ruke. živo se sjećam te prve pronografske fotografije koju sam u životu vidio.

Neka žena je ležala na leđima, raskrečenih nogu koje je u kolenima pridržavala rukama a fotoaparat je zašao u tamni trougao intime. Sjećam se da je komšija Jerko (Dalmatinac) uzeo fotku iz mojih ruku prije negl sam uspio razaznati tačnije ono što do tada (kasnije) nisam znao,  rekavši “Malac, to još ni za tebe.”

Xxx

Ovoga se sjetih prvi puta sada u svojoj 66. kada sam pogledao Kurbeovu Konstansu na slici koja nosi tako interesantno ime – L’Origine du Monde.  

Priču o razlici između erotike (k tome još umjetničke) i pornografije ostavljam – za diskusiju.

Desnica

Od Vladana Desnice sam čitao „Zimsko ljetovanje“ i „Proljeće Ivana Galeba“ i ništa više. Dovoljno da uživam u dobroj literaturi. O njemu nisam znao niti znam išta više. Otkako sam u Beogradu (od 1971.) a pogotovo na fakultetu (Filološkom) više se pričalo o njemu kao Srbinu iz Hrvatske nego kao piscu. Neka vrsta svojatanja. Nakon takvih tumačenja nekako sam ga svrstao u kategoriju kulturnih poslenika koji žive od kukanja o tužnoj sudbini srpskih intelektualaca u Srbiji. Budala. Mislim, ja sam taj.

Xxx

Vraćao sam se sa bazena  i u Politikinom kulturnom dodatku (zna se tu naći finih tekstova) čitao tekst Bojana Munjina o Vladanu Desnici „Pisac među zaraćenim svetovima“. Sada vidim koliko sam podlegao zabludi i jednog dobog pisca koji je nadrastao bolesnu sredinu nacionalističkih nadmetanja. Ako bi ga ikako trebalo svrstavati onda bi to bilo jugoslovenstvo panslavenskog tipa koje se dobro zapatilo u dalmatinskoj surovosti i sirovosti.

Xxx

„Vedar, sunčan dan i kora hleba i krpa neba sa šakom zvezda nad sedom glavom – i ja ne mogu da smislim veće i trajnije sreće.“  Živeo je kažu kao vuk samotnjak, u svojim lirskim meditacijama, prolazeći kroz razne peripetije u dve Jugoslavije od kojih je toliko očekivao a koje su ga gurale kao tuđinca koji blebeće nerazumljivim jezikom.

Kad je bolestan i sit svega, 1965. bio u Beogradu pitali su ga zašto više ne piše.

„Da bi čovek želeo da piše trebao bi da bude žedan, a ja to više nisam.“

Čitajte Desnicu.

Xxx

Čitao sam tako o njemu u autobusu i otišao stanicu više nego što je potrebno. spuštao sam se niz Medak i namislio da napišem ovo što sam napisao. Dešavalo se to meni često. Jednom sam tako zbog Andrićevih „Nemira“ ostao u tramvaju dok mi vozač nije rekao da je zadnja stanica i da moram da izađem da bi on prazan prošao okretište.

„Eno ti tamo početna stanica, krećem za pet minuta.“

Smatrao me za beskućnika koji se greje u tramvaju. Beše neko zimsko vreme.

Xxx

Dok sam živio u svom bivšem stanu na Novom Beogradu često sam, osobito subotom i nedjeljom, išao u ljetne prepodnevne šetnje. Opština Novi Beograd, stari Merkator, desno ka „Jugoslaviji“ da duž dunavske obale ka Zemunu do Radeckog. I nazad.

Putanja je u mojoj glavi bila ucrtana kao danas najbolja navigacija. Tako da sam mogao da čitam hodajući ne hajući mnogo za saobraćaj i pravac kretanje. Noge su me same nosile. Dešavalo se da bi se prijatelji i poznanici namjerno sudarali sa mnom jer nikoga ne bih vidio niti bih bilo što gledao. Sve dok ne dođem do Dunava i odmorim na klupi gledajući u veliku rijeku i njene priče zatamnjene vijekovima.

Na kraju bi u Radeckom popio pivo ili gimišt sa ribarima. Ponekad pojeo sveže ispečene girice.

Što će čovjeku više od vedra, sunčana dana, girica i gimišta, pored vode. Ispod zvijezda koje su uvijek gore i kad ih ne vidimo.

Čitajte Desnicu. 

La Vie En Rose

Hold me close and hold me fast
The magic spell you cast
This is La Vie En Rose

When you kiss me heaven sighs
And though I close my eyes
I see La Vie En Rose

When you press me to your heart
I'm in a world apart
A world where roses bloom

And when you speak...angels sing from above
Everyday words seem...to turn into love songs

Give your heart and soul to me
And life will always be
La Vie En Rose

Prvi jesenji dan. Ravnodnevica. Od danas menjam svoj dnevni raspored. Rano ustajem da bih pre nego đaci krenu u školu lišio se njihovog žagora ili, verotanije, da bih imao mesto za sedenje tokom 40-minutonog putovanja do Sava centra.

Čitav niz radnji sam preduzeo da bih mogao tako rano krenuti. I kako čovek da ne bude zadovoljan kada izađe na balkon i vidi da sviće novi dan.  

Ne znam koliko to snimak može da dočara, ali horizont se prelivao u nijansama ružičastog. Mal ne rekoh u nijansama Pink carstva Željka Mitrovića – ali bi to toliko pokvarilo moj osećaj nadnaravnosti.

Početi život u duhu čuvene pesme Edit Pjaf – La vie en rose.

Nađite je negde na Youtube ili uzmite link koji vam dajem da čujete prepoznatljivu melodiju i vežbate svoje znanje francjskog ili engleskog.

https://www.youtube.com/watch?v=kN1WoneA1Kw

xxx

Setite li se ikad prvih zaljubljivanja i sa koliko ste nestrpljenja čekali da je (ga) vidite i čujete njen (njegov) glas. Da li je to sišao anđeo sa neba i njegova svaka reč postala drhtaj ljubavi.

Xxx

U moje gimnazijsko doba ostavljao sam pisma u klupi za Nju iz suprotne smene.

Danas ima toliko surogata za reči i emocije da na mobilnima milioni srca i emotikona iskaču svakog dana u porukama. Možda nam se doima istrošenim i praznim, možda su emocije banalizovane i ukopane u oklope fraza, sličica i gestova.

Ipak one postoje i svaki se dečak-momak, devojčica-devojka svakodnevno bude u iščekivanju. 

Otključavanje ženskog pitanja

Dok sam ispružen na širokim i mekanim foteljama na Farmi D vitamina koristio još jedan od izmicajućih dana ljeta da nahvatam zdravlja za kožu i uđem teniran u jesen,

 bazao sam pogledom ne bi li našao inspiraciju za posljednji napis ove nedjelje. Nešto što bi bilo efektno i držalo vas do ponedeljka relaksiranim ili zamišljenim ili oboje. Ova šetaćica u bijelom mantilu djelovala je jednako zagubljena i neinspirativno za moje namjere. 

Bivši vaterpolista je vrijedno radio svoje parterske vježbe na travi, gorila je ispijao kafu i lijeno prinosio ustima cigarilos. Penzionisana profesorka geografija zauzela busiju ispod drveta. Čita „Moja baka vam se izvinjava“.

Vraćam se na bazen, istuširam i ulazim u bazen. Možda mi tokom plivanja nešto sine. Već imam dovoljno kondicije da me plivanje ne umara. Prepustim se mislima i ništa me ne ometa. Znam dužinu bazena, znam gde su drugi plivači (samo jedan umirovljenik poput mene koji ima svoju stazu dalje od mene). Naizmjenično prsno, leđno, kraul. Delfin ne umijem i ne pokušavam.

Xxx

Najprije se pojavila Zapadnjačka Iranka. Skoro vilendorfski građena ali sa ne onoliko pretjeranim oblinama. Sunce joj je ovog ljeta vrlo ravnomjerno potamnjelo kožu oko oskudnog bikinija čiji je donji deo više kao tanga. Mišici na tijelu zategnuti, nekoliko velikih floralnih tetovaža na butinama, ramenu, podlaktici. Zift crna kosa i velike veštačke trepavice. Crne oči. Usne našminkane sa tipičnim ističnjačkim pretjerivanjem u jarkosti. Suprotnom tamnom tenu, sitni nokti na nogama i rukama u  blijedoj zelenoj boji. Došla je sama. Hotelski gost. Kao da ne zna šta bi sa sobom. Nekoliko grlenih razgovora preko mobilnog. Ulazi u vodu i izlazi već nakon jednog kruga. Namočila je krajeve ravne, guste kose.

Kasnije je vidim napolju kod nekih mladića iz Bosne. Zamolila je jednog od njih da joj namaže leđa kremom ili nekim uljem. Pričaju na engleskom. Više joj je do komunikacije. Mladić je prihvatio. Tu su negdje istih godina. Smije se na neku njegovu opasku i pokazuje niz bijelih, ujednačenih zuba.

Xxx

Nešto kasnije ulazi Istočnjačka Iranka. Od glave do pete umotana u široku crnu haljinu za kupanje. Oko pojasa haljina ima neki pojas sivih arabeski, kao i niz rukave. Kosa je potpuno umotana maramom, a preko čela prelazi traka čvrsto držeći kosu ispod potiljka da slučajno izdajnički ne izađe na vidjelo. Dolazi bosa, bez peškira i ikakvog pribora. Pozdravlja se sa Zapadnjačkom Irankinjom koja se izvalila na ležaljki. Samo razmjena pozdrava (otuda znam da su Iranke). Isočnjačka Iranka prolazi pored nas par muškaraca i ne gleda u našem pravcu. Pogledukoso  prema podu. Nema šminke. Na licu neki osmejak. Možda blaga nelagoda ili je samo koncentrirana da prođe neopažena i neugrožena. Ulazi u vodu i šeta plitkim dijelom bazena (125 cm) i sve vrijeme tako. Povremeno bi čućnula da smoči ostatak haljine pa čak i maramu. Kako ide popreko vodi računa da se ne susretne sa nama dvojicom koji plivamo duž bazena. Sve vidi a hoće da bude neviđena.

Gledaju momci iz posluge, došlo još nešto muških, a i ženskih, iz bašte. Komentaraju, pristojno znatiželjni. Suočavanje sa različitostima. Meni prizor potpuno obučene žene na plaži nije nepoznat. Bio sam na javnim plažama nekoliko arapskih zemalja.

Ono što vidim prvi puta i obradovalo me koliko i iznenadilo. Jedna žena muslimanka došla je na bazen sama. Svakako je znala da ima muškaraca. Očigledno da nije smjela otvoreno pogledati ni u jednog muškarca. Ali je došla, prošla sve začuđene poglede i ušla u bazen u kome su bili muškarci. Poslije izaska iz vode trudila se da odlijepi haljinu od mokra tijela. Djelovalo mi je da ima građu sličnu Zapadnjačkoj Irankinji.

Xxx

Komedijant slučaj je htio da u istom času na bazenu bude i druga Iranka, potpuno zapadnjačkog ponašanja. Dvije mlade žena sa suprotnih strana spektra savremenog Irana. Znak koliko je u tom Iranu razlika i koliko se različitih tradicija preplelo i nekako opstoje jedna pored druge, međusobno se prepličući.

Jasno je naravno da se u Iranu, Zapadnjačka Irankinja ne bi mogla obući u oskudni bikini na javnom bazenu. Kao što je jasno da je Istočnjačka Irankinja zadržala svoj moralni kod i tamo gdje je komotno mogla doći u običnom kupaćem kostimu i da bude neprimjećena. Ali nije stvar u neprimjećenosti. Svjesna je ona da je gledaju (jer se razlikuje), ali isto tako zna da je održala imperativ sopstvene savjesti.

To ja zovem tolerancijom i suživotom. To se može naučiti u Iranu (bio jednom 1988, službeno i par dana samo) makar koliko islamski režim bio rigidan i pun različitih zabrana. Život prodire iz svih pora kao voda. I ne može se zapriječiti branama.

Bio sam veoma zadovoljan danas. Snimio sam ovu Istočnjakinju krišom i mirne savjesti. Nije ni po čemu prepoznatljiva jedna živa crna mrlja u bazenu. ali smo je svi zapazili. I što je još divnije - ničim nismo pokazali da nas smeta. U stvari, i nije nas smetalo. Začudilo -da, iznenadilo - da. Smetalo - ne. 

Tolerancija?

Xxx

Koliko je stvar podređenog položaja žena kompleksno pitanje i ne opterećuje samo žene, nego i njene bližnje muškarce, ilustriraću jednom zgodom koju sam u nekom od saudijskih tekstova napisao. Računam da je dosta vas koji taj tekst od prije par godina niste čitali.

Vraćao sam se iz Saudijske Arabije noćnim letom za Istanbul, pa Beograd. On vrsta leta kada se prikovani za stolicu od 2 do 6 ujutro kada vam se najviše spava i ne znate šta biste sa sobom.

Na sjedištu sam do prolaza. Do mene Saudijac 40-tih godina a do prozora njegova žena. Dosta mlađa od njega. Propisno obučena, sve sa maramom na glavi. Malo pomalo on i ja popričasmo. Malo na engleskom, pa pređosmo na arapski kada je video da raspolažem ne samo sa uobičajenim frazama koje stranci uspiju da nauče. Saznadoh da idu u Istanbul na nedelju dana. On je već bio par puta a prvi puta vodi nju. Njoj je prvi puta da izlazi iz svoje zemlje. Ja mu savjetujem šta da vide u Istanbulu, gdje se dobro jede, da paze na džeparoše. On se raspituje za moj biznis, ja za njegov. Ona je sve vrijeme šutila i privila se uz njega pažljivo slušajući. Skoro bih se mogao kladiti da sam prvi Evropljanin koji je tako blizu nje sjedio.  Kada sam rekao da sam iz Srbije, ona ga je par puta pitala „odakle“ jer očigledno za Srbiju nije čula. Ali ja sam čuo nju pa sam i bez njegove intervencije ponovio da sam iz Srbije, da je to zemlja u Evropi, u kojoj ima muslimana i jake islamske tradicije u nekim krajevima itd itd. Rekoh da ću im rado pokazati Beograd ako ikada dođu i pružih mu vizit kartu. Imao sam vizit kartu na kojoj je sve bilo i na engleskom i na arapskom. Ona je gledala vizit kartu u njegovim rukama i  počela da čita. Sve zapitkujući muža. Na vizit karti je pisalo da sam „profesor“ i njoj je to zapalo za oči.

„Profesor? Čega?“ – pitala je muža. On je pak jedva dočekao priliku da smješnu komunikaciju ljudi koji govore istim jezikom a sjede jedni pored drugih okonča.

„Pitaj čovjeka direktno. Čovjek govori arapski“

Ja sam već čuo pitanje ali sam se pravio da nisam i čekao sam da se meni obrati i da me pogleda. On ju je u tome ohrabrivao.

„Vi ste profesor?  Predajete u školi?“ – pogledala me je brzo  ali pak pogledala.

„Ja sam profesor arapskog jezika i arapske književnosti. Ali ne predajem u školi. To je moja akademska titula.“

Tako je krenuo malo utegnut razgovor u kome je on nju tjerao da me pita šta je interesuje pa sam i ja njih (nju) pitao one obične stvari. Koliko imaju djece, koliko imaju godina.. sve nešto što zna da kaže a ne izlažem je neugodi.  

Xxx

Kada smo izašli iz aviona i aerodromskog autobusa, rukovah se sa mužem „Javite mi se kad se vratite u Saudiju“, pozdravih se sa njegovom ženom (bez rukovanja) šaleći se „Čuvajte muža, pazite da vam se ne izgubi u Istanbulu. Turkinje su opasne.“  

Osmjeh je otključao njeno lice.

Zvezde i blato

Uz sećanja u nastavku ide Stan Getz i njegov saksofon. slušajte ono što sam ja slušao dok sam ga pisao. Ide jedno uz drugo. https://www.youtube.com/watch?v=CNY-KwftbeM

Napravio sam spisateljsku grešku u prošlom tekstu („Siledžije“) gde sam prešao sa teme sa radnjom za koju očekujete nekakvo razrešenje. Sa nešto neočekivanih obrta i izvrnutih situacija. Te erotike u naznakama.

Potpuno u redu i po pravilima svih kurseva iz literarnih radionica. Koje nikada nisam posećivao.

A onda sam ubacio temu o toleranciji i pristojnosti ubacujući jednog ostarelog popa i moje nenadano poznanstvo sa njim. Dodao sam to nekako na kraju kao nevažno, sporedno. Lapidarno se poigravajući sa anegdotom o otvorenom šlicu.

Uistinu, meni je taj pop više u sećanju od svega ostalog (ako zanemarimo seksualne igre sa kuvaricom). Zgode u Kur salonu sam se setio tek kada sam pročiktao vest o obnovi znamenite građevine i ugostiteljskog objekta u njoj.

Zašto pop?

Ja sam odrastao u oficirskoj porodici gde religija nije imala  mesto. Otac kao verni oficir novonastale socijalističke Jugoslavije klonio se „opijuma za narod“, a majka je zamrzila crkvu još kao devojčica kada ju je u školi (a ta je bila u crkvi) pop terao da kleči na kukuruzu jer je bila nemirna i nepažljiva na časovima. Ja sam bio zadojen idealima komunističke utopije i kao takav rano postao omladinski i partijski aktivista pa kasnije i neki rukovodilac niskog ranga.

Prvi dodir sa popovima imao sam u 3. razredu gimnazije kada sam zahvaljući nekim vezama radio preko leta u popovskom odmaralištu (katoličkom) u Crikvenici. Kao kelner i poslužitelj dolazio sam svakodnevno u dodir sa katoličkim popovima koji su došli na letovanje. Ponašao sam se prema njima pristojno jer sam dobijao dobar džeparac. Bili su tu popovi uglavnom iz Austrije i Nemačke, a poneki iz Hrvatske. Slušao sam ih iz prikrajka kako se šale i žive svakodnevni život u kome nisam primetio da se priča o Bogu i crkvi.

(Morao bih doduše iz sećanja izvući jedan raniji susret. Kada me otac odveo kod dede preko leta i ostavio tamo. A deda je hteo da iskoristi priliku i krišom me krsti u mesnoj katoličkoj crkvi. Kada smo ušli u crkvu video sam jednog velikog i debelog čoveka u belom koji mi se učinio doktorom (a ja sam kao mali stalno poboljevao i plašio se ljudi u belom) pa sam pobegao i ostao nekrst. Kada sam to ispričao ocu nesvestan posledica, otac se naljutio na dedu („ti da meni oficiru krstiš dijete“) i odmah me odveo kući. To je imalo za posledicu da se odnos prema tatinoj familiji nekako posle promenio i nikada posle nisam išao kod dede na selo. )

Tako je penzionisani seoski popa pravoslavne orijentacije bio za mene novo iskustvo. Sa stanovišta ovih godina i uz svo ovo vreme iza mene sada shvatam da je meni bio potreban deda (u nekoj meri i otac /koga sam rano izgubio/ iliti starija muška glava) a njemu neko mlađi ko ume da sluša i ponaša se pristojno. Imao je, ako se dobro sećam, dva sina i, za vreme dok sam bio sa njim u sobi /oko mesec i nešto/ bili su samo jednom u poseti i to tražeći nešto od njega. Sećam se da sam izašao iz sobe da popi ne bi bilo neugodno da se objašnjava sa njima preda mnom.

Ne sećam se svih priča sa njim. Često bi slušali radio u sobi, a naveče gledali u foajeu crno beli televizor. U foajeu su se oko njega okupljali jer je umeo lepo da priča i da se šali. Uživao je u tome. Ali se sećam da je govorio da mnoge stvari nisu onakve kakvim se predstavljaju i da ljudi nisu ono što govore da jesu. Da im je govor uslovljen interesima i prizemnim motivima.

Kada sam odlazio iz Banje, popa me ispratio do autobusa. Razmenili smo adrese i ja sam par godina slao božićne i novogodišnje čestitke. On je uzvraćao par godina dok jedne godine nije čestitka izostala. Shvatio sam da mu je došao kraj.

Na stanici me zagrlio me i izljubio. „Sinovac ... uči i čuvaj se u tom Beogradu. Velik je to grad.“ Video sam mu suze u očima i steglo mi se grlo.

Xxx

I još jedno upečatljivo sećanje na Banju Koviljaču. U nekoj sobi je ležala jedna profesorka iz Beograda. Jedva je hodala – nešto sa kičmom. Bila je 40-tih godina i veoma lepog tena i lica. Ne znam zašto sam navratio u njenu sobu i upoznao je. Bila je sama u sobi. Često sam dolazio i puno smo pričali o fakultetu i studiranju. Ja sam pomalo napaljeno govorio o političkom aktivizmu i vlastitom angažovanju. Ona mi je stalno govorila da se ne zanosim i da ne zapostavim studiranje. „U životu se sve menja kada se završi fakultet i susretneš se stvarnim životom. Ne živi su u staklenom zvonu niti u idealima. Ideali su među zvezdama, a noge gaze po blatu.“ Nije bilo malo prilika da sam se naljutio i „optužio“ ju za malodušnost i izneverivanje ideala. Izlazio sam ljut iz sobe, pa opet kasnije dolazio. Nikada mi nije zamerila.

Upoznao sam joj muža i kćerku gimnazijalku koji su dolazili svakog vikenda u posetu. Fini ljudi. Donosili bi kolače koje je posle delila sa mnom. Ja bih pokatkad otišao u poslastičarnicu da donesem kolača. Oboje smo upražnjavali slabost prema slatkišima.

Siledžije

Kao najmlađi i najokretniji,  prvi sam sjeo na sims na kome je bilo ledenica i prebacio noge lagano odgurujući prozor. Kad sam već zakoračio u sobu htjedoh da šire otvorim prozor da bi moj krupniji kompanjon lakše ušao. Na simsu sa unutrašnje strane bijaše neka tegla sa nečim. Koju naravno nisam video. Pade tegla i u onoj tišini pukne ko omanja bomba.

„U POMOĆ, SILEDŽIJE “ – probudi se jadna baba koja je tog dana primljena u Zavod. I kako rekoh a pređašnjoj pripovijesti, a iz kasnijeg saznanja, stradala je sa mužem u saobraćajnoj nesreći u kojoj mužu- vozaču nije bilo ništa, a nju-suvozačicu napalo neko drvo kada su sleteli sa puta. Drvo je bilo unajmljeno od muža sa namerom da okonča  njeno bitisanje na ovom svijetu. Pakleni plan koga je on smišljao godinama, nije uspio. Ona polomila silna rebra i butnu kost. A dobila je i jak udarac u glavu od kojeg joj se često mantalo. 

Ja htjedoh da objasnim da smo promašili sobu i da nema što da brine, međutim iz dubokog sna probuđenoj babi proganjanoj mužem-ubicom na pameti je bilo samo da je onaj njen evo već nekog poslao da je dokrajči. Tako što će je onako još nerehabilitovanu silovati. Dok ne svisne.

Vidim nema sa babom šale. Izvučem se iz sobe i uđem u Bosančevu odmah do da im pomognem da uđu. Baba je nastavila da viče i već je počelo komešanje po drugim sobama. Paljenje svjetala, izlaženje na hodnik.  Bosanac je ostao u svojoj sobi a nas dvojica smo gledali što prije da izmaknemo premda ne i neopaženi od probuđenih pacijenata. Kod babe je došla dežurna sestra na uviđaj koji je potrajao jer je baba bila potresena, konfuzna i nerazgovjetna. Ostali prisutni su već raširili glas o trojici besprizornih koji kao došli na liječenje i o državnom trošku vršljaju po Zavodu a nije im ništa, idu i napijaju se  i napastvuju jadne žene. Jadna baba odmah pređe u množinu jer su izgleda i druge babe priželjkivale sličnu sudbinu. 

xxx

Ujutro nas sestra zove kod upravnika. Sva trojica smo prepoznati. Upravnik je bio ambiciozni ljekar staloženog ponašanja. Koji dan prije toga prevodio sam mu na engleski abstrakt nekog medicinskog rada na engleski. Ispričasmo šta je bilo. Onu nepodopštinu iz Kur salona smo izostavili.

„Ne znam šta da radim sa vama. Ona pacijentkinja iz sobe ... kategorično tvrdi da ste hteli da je silujete.“

Gleda on nas trojicu od 20-30-40 godina i valjda mu se nije uklapalo da bi takva družina Pere Kvržice u hladnu zimsku noć silovali jednu 70-godišnju babu. Pa mu zaigra neki brzi smješak na krajevima usana, ali se odmah uozbilji.

„Morao bih da vas izabacim zbog kršenja kućnog reda i bolesničke discipline.“

Vidimo mi da on prijeti ali da ne bi baš da prijetnju izvrši. Mi nešto počesmo kao izvinićemo se babi, te nećemo više da kršimo pravila. U 10 bićemo u krevetima.

„Ajte sa mnom.“ Odluči odjednom upravnik i mi kao kučići za njim do prizemlja i pravo do babine sobe.

„Jesu li to te sileđije? Joj, doktore ne dajte im da mi prilaze.“

Smiruje on nekako babu hipnotizirajućim tonom. Te šta je bilo i kako je bilo. Mi samo potvrđujemo i stalno se izvinjavamo. Pogrešili smo sobu. Baba se nekako polako smirivala.

Ja ponudih da ćemo da kupimo novu teglu sa štogod da je bilo u njoj, da mi je žao.

„Ništa ja od vas siledžija ne tražim. Neću očima da vas vidim.“

Reče upravnik babi da će nas primjereno kazniti ali da nas ne može izbaciti, došli smo preko socijalnog, da nam je zabranjeno do prilazimo njenoj sobi, da ne smemo da izlazimo iz soba u vrijeme van terapija i da će on narediti svim sestrama da posebno obrate pažnju na nas. I za najmanji prekršaj slijedi izbacivanje. Bez milosti.

Baba je bila nepovjerljiva ali on je ipak neki autoritet.

Xxx

Odosmo u salu za ručavanje na doručak.

Kako uđosmo, nastade muk, a neki muškarci sa kojima smo povremeno igrali karte i šah dobaciše uz jedva prigušen smijeh:

„Evo siledžija. Žene sklanjajte se!“

Nastade razgaljujući smijeh uz podrugivanje.

Jedna mlada kelnerica sa kojom sam flertovao a ponekad i razmijenio tijelesne užitke u podrumskoj ostavi za posteljinu, donese nam doručak.

„Ko bi rekao da si tako opasan.“

Kuharice i ostalo pomoćno osoblje koje je primjetilo još ranije da nas dvoje mlađahnih izlažemo svoje fizičke čari međusobnom ispipavanju počeše da dobacuju.

„Ovome obavezno idu repete. Treba snage da sve ovo postigne.“

Xxx

Taman da završimo  sa doručkom, evo sestre.

„Dođite do upravnika. Odmah.“

„Najebali ste, siledžije.“ – dobacuju za nama kartaroši.

U upravnikovoj kancelariji – šef sale iz Kur salona. Snishodljiv prema upravniku, sa šubarom u ruci.

„Čujem razbili ste neko ogledalo. Sinoć bila tuča u Kur salonu.“ Šef sale je bio dovoljno promoćuran da prećuti nacionalistički ispad.

„Nismo mi. Oni drugi su što su nas jurili.“

„Jeste, druže direktore. Oni drugi su. Ali ovi su zadenuli kavgu.“

„Da l ste vi normalni. Sada će po celoj banji da se priča da moji pacijenti razbijaju po kafanama. I to još u Kur salonu. A onda se vrate u zavod i napastvuju staricu.“

Sada šef sale sa tankim brčićima uzme nekako da izgladi stvar.

„Ma ništa strašno. Bili jutros oni drugi i dogovorili smo se da se plati ogledalo. Po pola. Pola oni, pola ovi vaši.“

Upravnik nas gleda, mi brže bolje pristanemo.Koštalo je prilično ali nekako podijeljeno dalo se izdržati. Ja javio majci da imam neki dodatni trošak i da mi pošalje poštom nešto para.

Xxx

Stvar se vremenom primirila. Baba nije izdržala ni nedjelju dana. Došli sinovi po nju, muž nije smio ni da se pojavi, ne može ona da spava tamo gdje vrebaju siledžije. 

U Kur salon smo išli jednom nedjeljno ali smo se pristojno ponašali i vraćali prije povečerja. Pazili smo da ne naiđemo na one lokalce.

Za kaznu nas trojica smo morali da očistimo veliki luster u ulaznom holu. Luster velik, meni dugačkom zapadne da se penjem na merdevine i operem sva stakalca (ili kristali?) koja su visila u šest redova. Rad sa podignutim rukama. Vrat mi se ukočio, ruke hoće da otpadnu.

Ova dvojica držali merdevine. Čitavo popodne nam je trebalo.

Tu i tamo bi neko prošao pored nas i dobacio „Siledžije“.

Xxx

Vremenom smo ušli u lokalnu legendu.  Meni prijala hrana i mlada kuharica, dvojica drugara ostadoše još neko vrijeme. Ja dobih produženje na još mjesec dana. 

Nakon nekog vremena prebačen sam za cimera jednom starom seoskom popi u penziji. Ja mladi komunista hoću da sa popom pričam o nepostojanju Boga.

„Ajdi sinovac, mani se ćorava posla.“

Volio sam da ga slušam kako priča. Onako starinski, polako, sa dugim rečenicama koje nisu gubile tok. Puno sam poslovica i narodnih mudrosti od njega čuo.

Jednom je silazio niz stepenica, a stara domarka koja je volela sve da zna i vidi, zapazi da mu je šlic otvoren pa mu nekako skrenula pažnju da niko ne vidi i ne čuje. 

Popa samo mahne rukom, zatvori šlic i reče: 

"Ah gospođo moja, kad je mrtvac u kući, vrata su otvorena."

Kur salon

BEOGRAD - Jedan od simbola turizma u Srbiji i poznato lečilište Banja Kovićača uskoro će imati obnovljeni objekat iz doba Karađorđevića, poznati Kur-salon, koji je jedno od obeležja ove banje, saopštila je Republička direkcija za imovinu.

Rekonstrukcija objekta biće izvedena u okviru realizacije programa predsednika Srbije za ravnomerni razvitak cele zemlje i u skladu sa politikom vlade i merama koje se preduzimaju obnavljaju se elitni objekti u nekoliko turističkih mesta.

Кур салон је репрезентативна грађевина у Бањи Ковиљачи, подигнута 1932. године. Од почетка је грађен за забаву бањских гостију и тадашњих богаташа и као такав до данас је сачувао дух прошлих времена и раскошних балова.

Зграду је подигао, као ретко архитектонско здање, краљ Александар I Карађорђевић. Грађена је по узору на бечки Кур салон,

али је за разлику од њега, где је у почетку било дозвољено само лечење (на француском „кура-лечење”) и пијење лековите воде, Кур салон у Бањи Ковиљачи био од свог отварања предодређен за забаву. Зграда се састоји од свечане сале - плесне дворане са 450 места,

ресторан сале са 220 места, пансион сале са 150 места, два овална и два округла салона, две летње терасе и пространи паркинг.

·         Овде је отворена прва коцкарница на Балкану.

·         Одржан је први избор за мис Југославије.

·         Музичари су плаћали да би свирали у Кур салону.

·         Краљ Петар II Карађорђевић је након априлског бомбардовања овде прогласио мобилизацију.

Xxx

Januar 1973. Od socijalnog sam dobio mesec dana banje (shvatićete posle zašto sam tražio i dobio produženje još  naredni mesec iako što se tiče glavne boljke /diskus hernije koju sam na kraju morao operativno srediti u jesen 1974/ nije bilo veće fajde). U Banji Koviljači se nalazio Zavod za rehabilitaciju smešten u dve predratne zgrade – vile koje mislim da su se zvale Hercegovina i Dalmacija.

 Smeštene u divnom parku na čijem je suprotnom kraju bio Kur salon. 

Osnov banjskog lečenja je bio neki topao izvor lekovite vode. Ne znam kakvog sastava, ali je bila topla.

Pacijenti uglavnom stariji ljudi na rehabilitaciji posle traumatskih povreda i dugotrajnih lečenja. I kako to biva nađe se poneko mlađi. Da opsluži starije i da pravi sprdačinu. 

Tako se formirasmo nas Trojica. Jedan dobrodušni debeljuca od recimo 30 godina. Mislim da je imao neke problem sa kukovima. Jedan Bosanac, musliman, grbav i poguren i veoma privržen dobroj kapljici. On je možda bio i blizu 40. I jedan šlampavi momak od 21 godinu. Nekako se podesilo da je svako od nas imao nešto novca pa smo tako jednom nedeljno išli u Kur salon. Tada se pričalo da naziv potiče od “Kultura – Umetnost – Rekreacija”  ali nama je ono KUR mnogo više asociralo na nedovršenu imenicu koja označava baš to na šta ste pomislili.

xxx

Svirali su se narodnjaci ali nisu mogli da sviraju kojekakvi početnici.

Jedne večeri beše osobito veselo. Kur salon pun. Nas trojica za “svojim” stolom.

Neki lokalni momci se napiše pred ponoć kada obično prokulja iz ljudi nešto zapreteno i zavijeno u podsvesti pa svašta pada na pamet. Tako su momci tražili od muzičara da zasviraju o vojvodi Sinđeliću. Muzičari su bežali od tada zabranjenih nacionalističkih pesama kao đavo od krsta. Šta su muzičari upornije odbijali to su momci bili agresivniji. Na kraju videvši da muzičari ne popuštaju, uzeše momci sami da zapevaju. Iz sveg glasa.

Oj vojvodo Sinđeliću,
Srpski sine od Resave ravne,
Ti si znao Srbina zakleti,
Kako treba za slobodu mreti.

Puče puška, boj se bije,
A Sinđelić ljutu bitku bije,
Ljutu bitku bije za slobodu,
Za slobodu srpskome narodu.

Kelneri se snebivaju, nemoćni šef sale prišao momcima, kumio i molio da prestanu. Ma kakvi. Neki gosti tražiše da se zove milicija. (Tada organ reda još nije bio policija).

“Nemojte ljudi, zatvoriće lokal.” Vajkao se šef sale sa uskom trakom brčića iznad tanke gornje usne.

Momci stadoše negde na pola pesme, pofalio im tekst. Šef sale odahnu.

A onda se iz drugog ćoška čulo

Ustani Bane, Hrvatska te zove, zove,
Ustani Bane Jelačiću.

To sam se ja drao onako alkoholisan i potaknut ko zna kakvom glupošću da jedan nacionalizam ismejem drugim. Sala je utihnula a i ja jer ni ja nisam znao dalje.

Svi su gledali u našem pravcu a ja sam se blesavo osmehivao. Nešto kao Andrićev Ćorkan.

Lokalni Sinđelići krenuše ka našem stolu. Šef sale se ubaci ispred njih kao da može da ih zaustavi.

“Nemojte ljudi ako boga znate.”

Džabe.

Lokalni momci behu pojači fizički radnici (ne bih se kladio da li ih je bilo trojica ili više) a mi kljakavi, pogureni i neujednačene građe. Sve mene gledaju, a ja potpuno neiskusan što se bilo kakve tučnjave tiče. A dobra meta, onako visok i štrakljav. Moj dobrodušni debeljuca pokušao ih je smiriti. Kao sve je to šala, ništa ozbiljno. Zajebancija. Jedan je pokušao da ga odgura i dođe do mene koji sam već bio u povlačenju. Moj dobrodušni kompanjon pokazao se pouzdanim drugarom i nije dao da ga guraju. Nastade guranje. Mali Bosanac  ohrabren vinom  ne da na sebe. Ja šta ću, pridružim se, nema uzmicanja. Ali sva trojica u povlačenju. Padne tu neka pretnja, neki promašeni udarac, guranje i glasne pretnje. Kada se časno dohvatismo ulaza, jedan od njih dohvati neku stolicu i hitnu ga  ka nama ali prilično neprecizno. Ode jedno veliko ogledalo do samog ulaza. Tu nastade neka pauza  jer je nastala šteta koja se ne može poreći. Nas trojica se izvukosmo za to vreme i uhvatismo petama vetar do naše spasonosne Hercegovine. Tu naiđosmo na zatvorena vrata jer je revnosna portirka zaključavala u 22.

 Dva objekta Hercegovinu i Dalmaciju spajala je neka velika terasa. Mi se popesmo na terasu do koje su na oba objekta bili prozori soba dovoljno niski da se mogu spolja savladati. Bosanac je imao sobu na tom nivou i plan je bio da ostavi pritvoren prozor (prisetite se bio je januar, sneg, led i hladnoća) pa da se tu provučemo u planiranom kasnom povratku. Naiđosmo na pritvoren prozor, koga razmaknusmo i onako u polumraku počesmo jedan po jedan da prekoračujemo sims.

Pogrešismo sobu. Soba beše ženska a u njoj tog dana smeštena neka žena podmaklih godina koja je preživela saobraćajku sa puno raznih preloma. I fiks idejom da je muž hteo da je ubije.

Ali o tome sutra.  Prekrdaših danas.