BEOGRAD
- Jedan od simbola turizma u Srbiji i poznato lečilište Banja Kovićača uskoro
će imati obnovljeni objekat iz doba Karađorđevića, poznati Kur-salon, koji je
jedno od obeležja ove banje, saopštila je Republička direkcija za imovinu.
Rekonstrukcija
objekta biće izvedena u okviru realizacije programa predsednika Srbije za
ravnomerni razvitak cele zemlje i u skladu sa politikom vlade i merama koje se
preduzimaju obnavljaju se elitni objekti u nekoliko turističkih mesta.
Кур салон је
репрезентативна грађевина у Бањи Ковиљачи, подигнута 1932. године. Од почетка
је грађен за забаву бањских гостију и тадашњих богаташа и као такав до данас је
сачувао дух прошлих времена и раскошних балова.
Зграду је подигао, као ретко архитектонско здање,
краљ Александар I Карађорђевић. Грађена је по
узору на бечки Кур
салон,
али је за разлику од њега, где је у почетку било дозвољено само
лечење (на француском „кура-лечење”) и пијење лековите воде, Кур салон у Бањи
Ковиљачи био од свог отварања предодређен за забаву. Зграда се састоји од
свечане сале - плесне дворане са 450 места,
ресторан сале са 220 места, пансион сале са 150 места, два
овална и два округла салона, две летње терасе и пространи паркинг.
·
Овде је отворена прва коцкарница на Балкану.
·
Одржан је први избор за мис Југославије.
·
Музичари су плаћали да би свирали у Кур салону.
·
Краљ Петар II Карађорђевић је након априлског бомбардовања овде
прогласио мобилизацију.
Xxx
Januar 1973. Od
socijalnog sam dobio mesec dana banje (shvatićete posle zašto sam tražio i dobio
produženje još naredni mesec iako što se
tiče glavne boljke /diskus hernije koju sam na kraju morao operativno srediti u
jesen 1974/ nije bilo veće fajde). U Banji Koviljači se nalazio Zavod za
rehabilitaciju smešten u dve predratne zgrade – vile koje mislim da su se zvale
Hercegovina i Dalmacija.
Smeštene u divnom parku na čijem je suprotnom kraju
bio Kur salon.
Osnov banjskog lečenja je bio neki topao izvor lekovite vode. Ne
znam kakvog sastava, ali je bila topla.
Pacijenti uglavnom
stariji ljudi na rehabilitaciji posle traumatskih povreda i dugotrajnih
lečenja. I kako to biva nađe se poneko mlađi. Da opsluži starije i da pravi
sprdačinu.
Tako se formirasmo nas Trojica. Jedan dobrodušni debeljuca od recimo
30 godina. Mislim da je imao neke problem sa kukovima. Jedan Bosanac, musliman,
grbav i poguren i veoma privržen dobroj kapljici. On je možda bio i blizu 40. I
jedan šlampavi momak od 21 godinu. Nekako se podesilo da
je svako od nas imao nešto novca pa smo tako jednom nedeljno išli u Kur salon.
Tada se pričalo da naziv potiče od “Kultura – Umetnost – Rekreacija” ali nama je ono KUR mnogo više asociralo na
nedovršenu imenicu koja označava baš to na šta ste pomislili.
xxx
Svirali su se
narodnjaci ali nisu mogli da sviraju kojekakvi početnici.
Jedne večeri beše
osobito veselo. Kur salon pun. Nas trojica za “svojim” stolom.
Neki
lokalni momci se napiše pred ponoć kada obično prokulja iz ljudi nešto
zapreteno i zavijeno u podsvesti pa svašta pada na pamet. Tako su momci
tražili od muzičara da zasviraju o vojvodi Sinđeliću. Muzičari su bežali od
tada zabranjenih nacionalističkih pesama kao đavo od krsta. Šta su muzičari
upornije odbijali to su momci bili agresivniji. Na kraju videvši da muzičari ne
popuštaju, uzeše momci sami da zapevaju. Iz sveg glasa.
Oj
vojvodo Sinđeliću,
Srpski sine od Resave ravne,
Ti si znao Srbina zakleti,
Kako treba za slobodu mreti.
Srpski sine od Resave ravne,
Ti si znao Srbina zakleti,
Kako treba za slobodu mreti.
Puče puška, boj se bije,
A Sinđelić ljutu bitku bije,
Ljutu bitku bije za slobodu,
Za slobodu srpskome narodu.
A Sinđelić ljutu bitku bije,
Ljutu bitku bije za slobodu,
Za slobodu srpskome narodu.
Kelneri
se snebivaju, nemoćni šef sale prišao momcima, kumio i molio da prestanu. Ma kakvi.
Neki gosti tražiše da se zove milicija. (Tada organ reda još nije bio policija).
“Nemojte
ljudi, zatvoriće lokal.” Vajkao se šef sale sa uskom trakom brčića iznad tanke
gornje usne.
Momci
stadoše negde na pola pesme, pofalio im tekst. Šef sale odahnu.
A onda
se iz drugog ćoška čulo
Ustani Bane, Hrvatska te zove, zove,
Ustani Bane Jelačiću.
Ustani Bane Jelačiću.
To sam se ja drao onako alkoholisan i potaknut ko zna kakvom glupošću da jedan nacionalizam ismejem drugim. Sala je utihnula a i ja jer ni ja nisam znao dalje.
Svi su gledali u
našem pravcu a ja sam se blesavo osmehivao. Nešto kao Andrićev Ćorkan.
Lokalni Sinđelići
krenuše ka našem stolu. Šef sale se ubaci ispred njih kao da može da ih
zaustavi.
“Nemojte ljudi ako
boga znate.”
Džabe.
Lokalni momci behu
pojači fizički radnici (ne bih se kladio da li ih je bilo trojica ili više) a
mi kljakavi, pogureni i neujednačene građe. Sve mene gledaju, a ja potpuno
neiskusan što se bilo kakve tučnjave tiče. A dobra meta, onako visok i štrakljav.
Moj dobrodušni debeljuca pokušao ih je smiriti. Kao sve je to šala, ništa
ozbiljno. Zajebancija. Jedan je pokušao da ga odgura i dođe do mene koji sam
već bio u povlačenju. Moj dobrodušni kompanjon pokazao se pouzdanim drugarom i nije
dao da ga guraju. Nastade guranje. Mali Bosanac ohrabren vinom ne da na sebe. Ja šta ću, pridružim se, nema
uzmicanja. Ali sva trojica u povlačenju. Padne tu neka pretnja, neki promašeni
udarac, guranje i glasne pretnje. Kada se časno dohvatismo ulaza, jedan od njih
dohvati neku stolicu i hitnu ga ka nama ali prilično neprecizno. Ode jedno
veliko ogledalo do samog ulaza. Tu nastade neka pauza jer je nastala šteta koja se ne može poreći.
Nas trojica se izvukosmo za to vreme i uhvatismo petama vetar do naše
spasonosne Hercegovine. Tu naiđosmo na zatvorena vrata jer je revnosna portirka
zaključavala u 22.
Dva objekta Hercegovinu i Dalmaciju spajala je
neka velika terasa. Mi se popesmo na terasu do koje su na oba objekta bili
prozori soba dovoljno niski da se mogu spolja savladati. Bosanac je imao sobu
na tom nivou i plan je bio da ostavi pritvoren prozor (prisetite se bio je
januar, sneg, led i hladnoća) pa da se tu provučemo u planiranom kasnom
povratku. Naiđosmo na pritvoren prozor, koga razmaknusmo i onako u polumraku
počesmo jedan po jedan da prekoračujemo sims.
Pogrešismo sobu.
Soba beše ženska a u njoj tog dana smeštena neka žena podmaklih godina koja je
preživela saobraćajku sa puno raznih preloma. I fiks idejom da je muž hteo da
je ubije.
Ali o tome sutra. Prekrdaših danas.
Нема коментара:
Постави коментар