Desnica

Od Vladana Desnice sam čitao „Zimsko ljetovanje“ i „Proljeće Ivana Galeba“ i ništa više. Dovoljno da uživam u dobroj literaturi. O njemu nisam znao niti znam išta više. Otkako sam u Beogradu (od 1971.) a pogotovo na fakultetu (Filološkom) više se pričalo o njemu kao Srbinu iz Hrvatske nego kao piscu. Neka vrsta svojatanja. Nakon takvih tumačenja nekako sam ga svrstao u kategoriju kulturnih poslenika koji žive od kukanja o tužnoj sudbini srpskih intelektualaca u Srbiji. Budala. Mislim, ja sam taj.

Xxx

Vraćao sam se sa bazena  i u Politikinom kulturnom dodatku (zna se tu naći finih tekstova) čitao tekst Bojana Munjina o Vladanu Desnici „Pisac među zaraćenim svetovima“. Sada vidim koliko sam podlegao zabludi i jednog dobog pisca koji je nadrastao bolesnu sredinu nacionalističkih nadmetanja. Ako bi ga ikako trebalo svrstavati onda bi to bilo jugoslovenstvo panslavenskog tipa koje se dobro zapatilo u dalmatinskoj surovosti i sirovosti.

Xxx

„Vedar, sunčan dan i kora hleba i krpa neba sa šakom zvezda nad sedom glavom – i ja ne mogu da smislim veće i trajnije sreće.“  Živeo je kažu kao vuk samotnjak, u svojim lirskim meditacijama, prolazeći kroz razne peripetije u dve Jugoslavije od kojih je toliko očekivao a koje su ga gurale kao tuđinca koji blebeće nerazumljivim jezikom.

Kad je bolestan i sit svega, 1965. bio u Beogradu pitali su ga zašto više ne piše.

„Da bi čovek želeo da piše trebao bi da bude žedan, a ja to više nisam.“

Čitajte Desnicu.

Xxx

Čitao sam tako o njemu u autobusu i otišao stanicu više nego što je potrebno. spuštao sam se niz Medak i namislio da napišem ovo što sam napisao. Dešavalo se to meni često. Jednom sam tako zbog Andrićevih „Nemira“ ostao u tramvaju dok mi vozač nije rekao da je zadnja stanica i da moram da izađem da bi on prazan prošao okretište.

„Eno ti tamo početna stanica, krećem za pet minuta.“

Smatrao me za beskućnika koji se greje u tramvaju. Beše neko zimsko vreme.

Xxx

Dok sam živio u svom bivšem stanu na Novom Beogradu često sam, osobito subotom i nedjeljom, išao u ljetne prepodnevne šetnje. Opština Novi Beograd, stari Merkator, desno ka „Jugoslaviji“ da duž dunavske obale ka Zemunu do Radeckog. I nazad.

Putanja je u mojoj glavi bila ucrtana kao danas najbolja navigacija. Tako da sam mogao da čitam hodajući ne hajući mnogo za saobraćaj i pravac kretanje. Noge su me same nosile. Dešavalo se da bi se prijatelji i poznanici namjerno sudarali sa mnom jer nikoga ne bih vidio niti bih bilo što gledao. Sve dok ne dođem do Dunava i odmorim na klupi gledajući u veliku rijeku i njene priče zatamnjene vijekovima.

Na kraju bi u Radeckom popio pivo ili gimišt sa ribarima. Ponekad pojeo sveže ispečene girice.

Što će čovjeku više od vedra, sunčana dana, girica i gimišta, pored vode. Ispod zvijezda koje su uvijek gore i kad ih ne vidimo.

Čitajte Desnicu.