Siledžije

Kao najmlađi i najokretniji,  prvi sam sjeo na sims na kome je bilo ledenica i prebacio noge lagano odgurujući prozor. Kad sam već zakoračio u sobu htjedoh da šire otvorim prozor da bi moj krupniji kompanjon lakše ušao. Na simsu sa unutrašnje strane bijaše neka tegla sa nečim. Koju naravno nisam video. Pade tegla i u onoj tišini pukne ko omanja bomba.

„U POMOĆ, SILEDŽIJE “ – probudi se jadna baba koja je tog dana primljena u Zavod. I kako rekoh a pređašnjoj pripovijesti, a iz kasnijeg saznanja, stradala je sa mužem u saobraćajnoj nesreći u kojoj mužu- vozaču nije bilo ništa, a nju-suvozačicu napalo neko drvo kada su sleteli sa puta. Drvo je bilo unajmljeno od muža sa namerom da okonča  njeno bitisanje na ovom svijetu. Pakleni plan koga je on smišljao godinama, nije uspio. Ona polomila silna rebra i butnu kost. A dobila je i jak udarac u glavu od kojeg joj se često mantalo. 

Ja htjedoh da objasnim da smo promašili sobu i da nema što da brine, međutim iz dubokog sna probuđenoj babi proganjanoj mužem-ubicom na pameti je bilo samo da je onaj njen evo već nekog poslao da je dokrajči. Tako što će je onako još nerehabilitovanu silovati. Dok ne svisne.

Vidim nema sa babom šale. Izvučem se iz sobe i uđem u Bosančevu odmah do da im pomognem da uđu. Baba je nastavila da viče i već je počelo komešanje po drugim sobama. Paljenje svjetala, izlaženje na hodnik.  Bosanac je ostao u svojoj sobi a nas dvojica smo gledali što prije da izmaknemo premda ne i neopaženi od probuđenih pacijenata. Kod babe je došla dežurna sestra na uviđaj koji je potrajao jer je baba bila potresena, konfuzna i nerazgovjetna. Ostali prisutni su već raširili glas o trojici besprizornih koji kao došli na liječenje i o državnom trošku vršljaju po Zavodu a nije im ništa, idu i napijaju se  i napastvuju jadne žene. Jadna baba odmah pređe u množinu jer su izgleda i druge babe priželjkivale sličnu sudbinu. 

xxx

Ujutro nas sestra zove kod upravnika. Sva trojica smo prepoznati. Upravnik je bio ambiciozni ljekar staloženog ponašanja. Koji dan prije toga prevodio sam mu na engleski abstrakt nekog medicinskog rada na engleski. Ispričasmo šta je bilo. Onu nepodopštinu iz Kur salona smo izostavili.

„Ne znam šta da radim sa vama. Ona pacijentkinja iz sobe ... kategorično tvrdi da ste hteli da je silujete.“

Gleda on nas trojicu od 20-30-40 godina i valjda mu se nije uklapalo da bi takva družina Pere Kvržice u hladnu zimsku noć silovali jednu 70-godišnju babu. Pa mu zaigra neki brzi smješak na krajevima usana, ali se odmah uozbilji.

„Morao bih da vas izabacim zbog kršenja kućnog reda i bolesničke discipline.“

Vidimo mi da on prijeti ali da ne bi baš da prijetnju izvrši. Mi nešto počesmo kao izvinićemo se babi, te nećemo više da kršimo pravila. U 10 bićemo u krevetima.

„Ajte sa mnom.“ Odluči odjednom upravnik i mi kao kučići za njim do prizemlja i pravo do babine sobe.

„Jesu li to te sileđije? Joj, doktore ne dajte im da mi prilaze.“

Smiruje on nekako babu hipnotizirajućim tonom. Te šta je bilo i kako je bilo. Mi samo potvrđujemo i stalno se izvinjavamo. Pogrešili smo sobu. Baba se nekako polako smirivala.

Ja ponudih da ćemo da kupimo novu teglu sa štogod da je bilo u njoj, da mi je žao.

„Ništa ja od vas siledžija ne tražim. Neću očima da vas vidim.“

Reče upravnik babi da će nas primjereno kazniti ali da nas ne može izbaciti, došli smo preko socijalnog, da nam je zabranjeno do prilazimo njenoj sobi, da ne smemo da izlazimo iz soba u vrijeme van terapija i da će on narediti svim sestrama da posebno obrate pažnju na nas. I za najmanji prekršaj slijedi izbacivanje. Bez milosti.

Baba je bila nepovjerljiva ali on je ipak neki autoritet.

Xxx

Odosmo u salu za ručavanje na doručak.

Kako uđosmo, nastade muk, a neki muškarci sa kojima smo povremeno igrali karte i šah dobaciše uz jedva prigušen smijeh:

„Evo siledžija. Žene sklanjajte se!“

Nastade razgaljujući smijeh uz podrugivanje.

Jedna mlada kelnerica sa kojom sam flertovao a ponekad i razmijenio tijelesne užitke u podrumskoj ostavi za posteljinu, donese nam doručak.

„Ko bi rekao da si tako opasan.“

Kuharice i ostalo pomoćno osoblje koje je primjetilo još ranije da nas dvoje mlađahnih izlažemo svoje fizičke čari međusobnom ispipavanju počeše da dobacuju.

„Ovome obavezno idu repete. Treba snage da sve ovo postigne.“

Xxx

Taman da završimo  sa doručkom, evo sestre.

„Dođite do upravnika. Odmah.“

„Najebali ste, siledžije.“ – dobacuju za nama kartaroši.

U upravnikovoj kancelariji – šef sale iz Kur salona. Snishodljiv prema upravniku, sa šubarom u ruci.

„Čujem razbili ste neko ogledalo. Sinoć bila tuča u Kur salonu.“ Šef sale je bio dovoljno promoćuran da prećuti nacionalistički ispad.

„Nismo mi. Oni drugi su što su nas jurili.“

„Jeste, druže direktore. Oni drugi su. Ali ovi su zadenuli kavgu.“

„Da l ste vi normalni. Sada će po celoj banji da se priča da moji pacijenti razbijaju po kafanama. I to još u Kur salonu. A onda se vrate u zavod i napastvuju staricu.“

Sada šef sale sa tankim brčićima uzme nekako da izgladi stvar.

„Ma ništa strašno. Bili jutros oni drugi i dogovorili smo se da se plati ogledalo. Po pola. Pola oni, pola ovi vaši.“

Upravnik nas gleda, mi brže bolje pristanemo.Koštalo je prilično ali nekako podijeljeno dalo se izdržati. Ja javio majci da imam neki dodatni trošak i da mi pošalje poštom nešto para.

Xxx

Stvar se vremenom primirila. Baba nije izdržala ni nedjelju dana. Došli sinovi po nju, muž nije smio ni da se pojavi, ne može ona da spava tamo gdje vrebaju siledžije. 

U Kur salon smo išli jednom nedjeljno ali smo se pristojno ponašali i vraćali prije povečerja. Pazili smo da ne naiđemo na one lokalce.

Za kaznu nas trojica smo morali da očistimo veliki luster u ulaznom holu. Luster velik, meni dugačkom zapadne da se penjem na merdevine i operem sva stakalca (ili kristali?) koja su visila u šest redova. Rad sa podignutim rukama. Vrat mi se ukočio, ruke hoće da otpadnu.

Ova dvojica držali merdevine. Čitavo popodne nam je trebalo.

Tu i tamo bi neko prošao pored nas i dobacio „Siledžije“.

Xxx

Vremenom smo ušli u lokalnu legendu.  Meni prijala hrana i mlada kuharica, dvojica drugara ostadoše još neko vrijeme. Ja dobih produženje na još mjesec dana. 

Nakon nekog vremena prebačen sam za cimera jednom starom seoskom popi u penziji. Ja mladi komunista hoću da sa popom pričam o nepostojanju Boga.

„Ajdi sinovac, mani se ćorava posla.“

Volio sam da ga slušam kako priča. Onako starinski, polako, sa dugim rečenicama koje nisu gubile tok. Puno sam poslovica i narodnih mudrosti od njega čuo.

Jednom je silazio niz stepenica, a stara domarka koja je volela sve da zna i vidi, zapazi da mu je šlic otvoren pa mu nekako skrenula pažnju da niko ne vidi i ne čuje. 

Popa samo mahne rukom, zatvori šlic i reče: 

"Ah gospođo moja, kad je mrtvac u kući, vrata su otvorena."