Rokenrol za zbor stanara

Jer, komsije ce da me biju
zbog preglasnog rokenrola
pominju mi familiju
teraju me dodjavola 

Riblja čorba

Kada sam pre godinu dana doselio na Medak valjalo je mali namešten stan prilagoditi novim uslovima. Tako se desilo da je jedan stari frižider sa mnogo mana postao višak. Dok ne smislih rešenje, izbacih ga u hodnik na spratu. Nije prošlo par dana da me komšinica iz stana 59 pitala zašto ugrožavam slobodan pristup vratima njenog stana. Može ona noću da zaboravi da ima nešto u hodniku i da se sudari sa frižiderom. Obećah da će za nedelju dve frižider otići iz hodnika. Samo da nađem prevoz. Naravno, stvar se otegla i jednog jutra zatekoh na frižideru sledeću opomenu:

Grdno prepadnut u narednih par dana našao sam neko rešenje za izbacivanje frižidera i oslobodio svoju savest od eventualnog moždanog udara komšinice Svetlane koja je zagazila u 70-te.

xxx

Nedelja. 6 uveče. Interfon.

“Komšija siđite, imamo zbor stanara.”

Silazim liftom sa komšinicom iz stana 56, gospođom u poodmaklim godinama koja mi je odmah dala na znanje da joj je muž umro prošle godine, da on njoj brine sin koji dođe jednom dva puta nedeljno sa Novog Beograda. Koristi štap. Ima fleku na stropu kupatila. Komšija iznad nje menjao cevi pa nešto nije dobro urađeno.

“Ali on sigurno neće doći na zbor stanara. Baš njega briga.”

U ulazu skupilo se 20 uglavnom starijih ljudi. Mahom žene poput moje komšinice udovice. Svaka došla sa svojom idejom koga da okrpi.

Zbor stanara vodi upravnik zgrade (valjda se tako zove), čovek blizu 40-tih. Strpljiv i navikao na ovakve situacije. Asistira mu neka žena sličnih godina koju je on odabrao da radi sa njim. Nijedno od njih ne živi sa nama u ulazu. Ulaz broji 60 stanova.

Njih dvoje pokušavaju metodično da iznose probleme i rešenja.

Pod broj jedan - Rekonstrukcija (pre zime) spoljnog stepeništa koje se opasno nagnulo i preti da se neko oklizne kada krenu mrazovi, sneg i poledica. Na računu zbora stanara ima nešto para za to.  Nisam zapazio odmah gde se među ovih 20 prisutnih denula moja komšinica Svetlana iz 59. Ali sam čuo njen prodoran glas izjeden cigaretama. “Jel treba ja da padnem kao pre 3 godine i da izvrnem nogu. Ko će da mi ide po lekove?”

Popravka liftova. Neparni se stalno kvari. “Znam ja ko to kvari. Deca onog sa 6 sprata.” “Ma kontakti su loši. Elektronika a oni nevaspitani pa lupaju po dugmetima.” “Ne umeju ljudi da zatvore vrata.” Ni to nije moglo bez Svetlane. “Ja dok sam bila predsednik kućnog saveta liftovi su radili ko sat. A šta je sad ovo? Lako mogu da zaglavim u liftu između spratova i dok me izvuku mogu moždani udar da dobijem od sekiracije.” 

Čišćenje podruma i protivpožarni aparati. Dobar deo stanara dao podrume na korišćenje čika Aci iz prizemlja čiji sin je napravio obućarsku radnju u suterenu pa mu trebali podrumi za kojekakve stvari za radnju. To bilo pre 20 godina i kako to biva podrum se sve više zatrpavao nepotrebnim stvarima I sada je zakrčen toliko da se malo ko usuđuje da siđe u podrum. A čika Aca  ostario i obolio pa ne može sam da to iznese. Sina boli uvo za sve. Našli se neki mlađi pa ponudili da mu pomognu. Prve subote u oktobru. Naše je da iznesemo stvari do kontejnera a služba će pokupiti.

 Aca gleda uokolo u nemoći kao da gubi najrođenije. Svaka stara stvar je uspomena. Svetlana nije imala tu šta da kaže sem da je u vreme njenog predsednikovanja podrum blistao više nego nečiji stanovi. Mal se ne prepoznah, ali ja ipak nisam živeo u ovom stanu za njene strahovlade.

Frka je nastala kod uvođenja novog operatera mobilne telefonije, internet i TV kanala. Imamo SBB a sada hoće i srpski Telekom.

“Ne dam da buše kod mene. Samo neka probaju. Zvaću policiju. Ne treba mi taj internet i ko ga izmislio.” – zakreštala je Svetlana i zalamatala rukama tako da sam bogme sam pomislio na onaj više puta najavljivani moždani udar.  Iz nje je zakiptio nekontrolisani  bes na sve i svakoga. “Prošli puta oni što su bušili ostavili sve onako u neredu. Sve sam morala sama da sredim. Sramota.”

Upravnik objašnjava da je Telekom obećao da će besplatno uvesti optičke kablove i obići sve stanove pa ko hoće hoće. On misli da će optički kablovi biti bolja veza nego ovo što daje SBB.

“Biće bolji protok i brži internet.”

Većina baba ućutala na pominjanje tih vražjih naprava kojih nije bilo ranije.

“Jebo vas internet!” – viče Svetlana. “Popravite stepenište. Ako Svetlana slomije nogu kada ide po lekove, tužiću kućni savet.”

“Nije više kućni savet. Sada je Zbor stanara.” – poučava je upravnik.

“Nije šija nego vrat. Šta ti mene učiš. Ja sam 10 godina bila predsednik kućnog saveta. Ti si tada bio u pelenama.”

Prisutni daju znake upravniku mimikom da se ne kači sa Svetlanom. On sasluša njenu tiradu o tome ko ne pere ispred svojih vrata, ko krade sijalice iz hodnika, ko prlja liftove, kako niko nema pravo da povećava broj rebara na radijatorima bez dozvole toplane, kako joj je neko provalio u poštansko sanduče.

Onda se nastavi udovica sa druge strane mog sprata. Tražiće od onog iznad nje da joj plati krečenje u kupatilu. “Šta on misli ako sam ja prošle godine ostala bez muža da može kako hoće. Rekla sam ja sinu da ga tuži.”

Nema šta, moj sprat je bio najagilniji na Zboru stanara. 

Xxx

A kad sam već kod Bora Čorbinog rokenrola za (tada se zvao) Kućni savet i mi u našem ulazu imamo jednom nedeljno koncert narodnjaka. Da li  su kasete ili je radio ne znam. Ali znam da su pravi stari narodnjaci. Sa Cunetom Gojkovićem, Nedeljkom Bilkićem, Safetom Isovićem I drugima iz stare garde. Odvrnuto do daske. Odakle dolazi taj narodnjački rokenrol – pitaćete se. Od Svetlane, naravno.