Zvezde i blato

Uz sećanja u nastavku ide Stan Getz i njegov saksofon. slušajte ono što sam ja slušao dok sam ga pisao. Ide jedno uz drugo. https://www.youtube.com/watch?v=CNY-KwftbeM

Napravio sam spisateljsku grešku u prošlom tekstu („Siledžije“) gde sam prešao sa teme sa radnjom za koju očekujete nekakvo razrešenje. Sa nešto neočekivanih obrta i izvrnutih situacija. Te erotike u naznakama.

Potpuno u redu i po pravilima svih kurseva iz literarnih radionica. Koje nikada nisam posećivao.

A onda sam ubacio temu o toleranciji i pristojnosti ubacujući jednog ostarelog popa i moje nenadano poznanstvo sa njim. Dodao sam to nekako na kraju kao nevažno, sporedno. Lapidarno se poigravajući sa anegdotom o otvorenom šlicu.

Uistinu, meni je taj pop više u sećanju od svega ostalog (ako zanemarimo seksualne igre sa kuvaricom). Zgode u Kur salonu sam se setio tek kada sam pročiktao vest o obnovi znamenite građevine i ugostiteljskog objekta u njoj.

Zašto pop?

Ja sam odrastao u oficirskoj porodici gde religija nije imala  mesto. Otac kao verni oficir novonastale socijalističke Jugoslavije klonio se „opijuma za narod“, a majka je zamrzila crkvu još kao devojčica kada ju je u školi (a ta je bila u crkvi) pop terao da kleči na kukuruzu jer je bila nemirna i nepažljiva na časovima. Ja sam bio zadojen idealima komunističke utopije i kao takav rano postao omladinski i partijski aktivista pa kasnije i neki rukovodilac niskog ranga.

Prvi dodir sa popovima imao sam u 3. razredu gimnazije kada sam zahvaljući nekim vezama radio preko leta u popovskom odmaralištu (katoličkom) u Crikvenici. Kao kelner i poslužitelj dolazio sam svakodnevno u dodir sa katoličkim popovima koji su došli na letovanje. Ponašao sam se prema njima pristojno jer sam dobijao dobar džeparac. Bili su tu popovi uglavnom iz Austrije i Nemačke, a poneki iz Hrvatske. Slušao sam ih iz prikrajka kako se šale i žive svakodnevni život u kome nisam primetio da se priča o Bogu i crkvi.

(Morao bih doduše iz sećanja izvući jedan raniji susret. Kada me otac odveo kod dede preko leta i ostavio tamo. A deda je hteo da iskoristi priliku i krišom me krsti u mesnoj katoličkoj crkvi. Kada smo ušli u crkvu video sam jednog velikog i debelog čoveka u belom koji mi se učinio doktorom (a ja sam kao mali stalno poboljevao i plašio se ljudi u belom) pa sam pobegao i ostao nekrst. Kada sam to ispričao ocu nesvestan posledica, otac se naljutio na dedu („ti da meni oficiru krstiš dijete“) i odmah me odveo kući. To je imalo za posledicu da se odnos prema tatinoj familiji nekako posle promenio i nikada posle nisam išao kod dede na selo. )

Tako je penzionisani seoski popa pravoslavne orijentacije bio za mene novo iskustvo. Sa stanovišta ovih godina i uz svo ovo vreme iza mene sada shvatam da je meni bio potreban deda (u nekoj meri i otac /koga sam rano izgubio/ iliti starija muška glava) a njemu neko mlađi ko ume da sluša i ponaša se pristojno. Imao je, ako se dobro sećam, dva sina i, za vreme dok sam bio sa njim u sobi /oko mesec i nešto/ bili su samo jednom u poseti i to tražeći nešto od njega. Sećam se da sam izašao iz sobe da popi ne bi bilo neugodno da se objašnjava sa njima preda mnom.

Ne sećam se svih priča sa njim. Često bi slušali radio u sobi, a naveče gledali u foajeu crno beli televizor. U foajeu su se oko njega okupljali jer je umeo lepo da priča i da se šali. Uživao je u tome. Ali se sećam da je govorio da mnoge stvari nisu onakve kakvim se predstavljaju i da ljudi nisu ono što govore da jesu. Da im je govor uslovljen interesima i prizemnim motivima.

Kada sam odlazio iz Banje, popa me ispratio do autobusa. Razmenili smo adrese i ja sam par godina slao božićne i novogodišnje čestitke. On je uzvraćao par godina dok jedne godine nije čestitka izostala. Shvatio sam da mu je došao kraj.

Na stanici me zagrlio me i izljubio. „Sinovac ... uči i čuvaj se u tom Beogradu. Velik je to grad.“ Video sam mu suze u očima i steglo mi se grlo.

Xxx

I još jedno upečatljivo sećanje na Banju Koviljaču. U nekoj sobi je ležala jedna profesorka iz Beograda. Jedva je hodala – nešto sa kičmom. Bila je 40-tih godina i veoma lepog tena i lica. Ne znam zašto sam navratio u njenu sobu i upoznao je. Bila je sama u sobi. Često sam dolazio i puno smo pričali o fakultetu i studiranju. Ja sam pomalo napaljeno govorio o političkom aktivizmu i vlastitom angažovanju. Ona mi je stalno govorila da se ne zanosim i da ne zapostavim studiranje. „U životu se sve menja kada se završi fakultet i susretneš se stvarnim životom. Ne živi su u staklenom zvonu niti u idealima. Ideali su među zvezdama, a noge gaze po blatu.“ Nije bilo malo prilika da sam se naljutio i „optužio“ ju za malodušnost i izneverivanje ideala. Izlazio sam ljut iz sobe, pa opet kasnije dolazio. Nikada mi nije zamerila.

Upoznao sam joj muža i kćerku gimnazijalku koji su dolazili svakog vikenda u posetu. Fini ljudi. Donosili bi kolače koje je posle delila sa mnom. Ja bih pokatkad otišao u poslastičarnicu da donesem kolača. Oboje smo upražnjavali slabost prema slatkišima.