Srca su neprolazna moda

Bob Dylan (Robert Allen Zimmerman) i ja smo se sretali toliko puta a da ga zaista nikada nisam upoznao. Tako bi se moglo reći o čovjeku čije sam pjesme toliko slušao i čitao da mi se čini da sam sa njim i putovao  i svirao i onako unjkavo pevao. A da nikada nisam bio njemu ni blizu. Niti za time osobito čeznem. Ne zbog toga što se često dešava da lično upoznavanje sa nekime koga idealizirate preraste u razočaranje ravno izneverenoj ljubavi,  nego zbog toga što prodiranje u stihove i tekstove, koje ponekad postaje rudarski neizdrživ posao, otvara toliko čudnih strana čovekove ličnosti da vam se uokolo šetaju utvare koje nazivate pogrešnim imenima i pripisujete krivim ljudima.

Negdje na samom početku 1971. godine valjalo se opredijeliti šta ću uzeti za maturski rad. Nikakve dvojbe nije bilo da će to biti nešto na engleskom i profesor Okičić (II gimnazija u Karlovcu) (Dragutin mu bijaše ime?) ostavio je na volju da sam izaberem temu. Otišao sam u Zagreb do neke knjižare sa stranim knjigama i Američke čitaonice i nabasao na jednu pjesmaricu sa Dylanovim pjesmama. Znate one knjižice sa notama i tekstom ispod. Tada sam već znao za Boba Dylana kao protestnog pjevača koji se tada uparivao sa Joan Baez a nju sam tada cijenio više njego njega. Njegovo mrmljanje u pjevanju naprosto nisam razumio a Joan je pjevala tako jasno, poletno i čisto. Njoj se divim i danas ali ona je ipak samo izvođač ali i nesumjivo značajan borac za pravdu, ravnopravnost i ljudskost.

Od profesora sam tražio da maturski radim o Dylanu.

„Da li si ti normalan! O tom pevaču protestnih pesama. Ni čut!!

Odem ponovo u Zagreb. Tada se išlo vlakom i bilo mi je zgodno što sam sa Glavnog kolodvora lako dosezao do Trga Republike čiji centar tada nije zasijecala britka sablja bana Jelačića. Kupio sam zbirku kratkih priča „Winesburg, Ohio“ Sherwooda Andersona. Pročitao i bio oduševljen. Moj profesor očigledno nije za njega čuo tako da mi je i taj predlog propao. Na kraju sam nabasao na poveću knjigu izabranih drama Georga Bernarda Shaw-a i napisao svoj maturski „George Bernard Shaw and Modern English Drama“. Sa sadašnjeg stanovišta rekao bih da sam se hrabro uhvatio ogromne teme ali sam je dobro obradio i ne bi se imao čega stidjeti ni dan danas. Ipak je to samo maturski rad. 

Knjižica sa pjesmama Boba Dylana pratila me neko vrijeme i, ako me sjećanje ne vara, poklonio sam je jednoj studentkinji Muzičke akademije na ljetovanju u Budvi 1974. godine. Imala je divne braon oči, dugu ravnu kosu i simpatično krive duge noge. Sjećam se njenih kožnih sandala bez peta i kako je graciozno klizila po izlizanom kamenju starog grada Budve.

Ah.

xxx

Da ipak izbjegnem pogubne sentimentalije i vratim se Bobu Dylanu..

Jednom kasnije, znatno kasnije, na primjer, pre 20-tak godina, naišao sam u Beču na knjižicu na engleskom njegovih proznih radova iz sredine šezdesetih pod nazivom „Tarantula“. Geopoetika je izdala knjižicu 2017. u vrsnom prijevodu odličnog znalca rok poezije Zorana Paunovića. Knjiga me opčinila i ne mogu da se nesložim sa Paunovićem kada o „Tarantuli“  (dakle Bobu) govori kao Jamesy Joyce-ovoj  asocijativnoj prozi repliciranoj kroz kontrakulturnu Ameriku 60-tih godina.

xxx

Kada je naša redakcija PAFF-a u ovo doba samoizolacije pokrenula na YouTubu serijal pod nazivom #PoezijuĆeČitatiSvi smatrao sam nužnim da se i sam uključim.

I poduhvatim se dakako Dylana.

Kako je sve moralo biti u video formatu, a snimanje sam morao u ovim uslovima uraditi sam potrudio sam se da nađem tekst koji se mogao uslikati pa mu se čak dodati i poanta.

Obratite pažnju na kraj. Naslov „pesme“ ne postoji i ja sam iz „Postskriptuma“ koga sam napisao i izrekao izvukao sasvim odgovarajući naslov „Srca su neprolazna moda“.

https://www.youtube.com/watch?v=0g-CL0_JniE

Napomena: Sve je snimljeno dok u 8.05 nisu na balkone izašli lonci i šerpe. Uostalom zapazićete da je na aplaudiranju u 20.00 u Beogradu u vrijeme snimanja mog video uradka još bio mrak.

U vrijeme ove buke, vjerujte mi, kraj sa padajućim srcima imao bi drugačju vizualnu i zvučnu podlogu. No, biva to neki puta tako. Rad se pojavi a okolnosti se donekle izmijene. Aplauz u 8 je sada slabašniji . Čini se da je na to uticala vlast jer je nekako tumačila aplaudiranje zdravstvenim radnicima kao pohvalu samoj vlasti i njenom nošenju sa krizom.

E sad,  da nisam ovo napomenuo neko bi mogao pomisliti da podržavam herojske napore naše naprednjačke vlasti u borbi protiv nevidljivog neprijatelja. A šerpasi  i lončari, s druge strane,  za gubitak revolucionarnog žara.

Obrni okreni, dupe je uvek otraga a ja zgužena strana.

Veš mašina

Sinoć (prošle noći?) , kako najavih, uključio sam veš mašinu u 1 po ponoći. Sve sa centrifugom kako je sugerisao jedan moj drugar. Zaspao sam pre centrifugiranja a jutros nisam primetio da je mašina mnogo šetala po kupatilu. Samo je srušila bocu šampona koju sam neoprezno ostavio na njoj. Srećom čep je bio čvrsto stegnut. Što se veša tiče tu sam imao manje sreće. Stavio sam na programu da bude sve sa iskuvavanjem na najjačoj temperaturi, valja psteljinu dobro oprati. Jedino što nisam vodio računa o obojanim stvarima tako da se zateklo nešto što je sve belo ofarbalo u nežnu bež varijantu. Sada imam i gaće i potkošulju u bež boji, kao i posteljinu. Peškiri su samo delimično pobežili. Jedinu boju je zadržala jedna jastučnica koja je, naravno, u bež boji.

Ne brinem mnogo zbog toga. Ko me i bude video u bež gaćama i potkošulji već sama ta činjenica biće mu dovoljna da spram mene oseti jači seksualni poriv. Nešto mislim da i ostali donji veš slično tretiram.

xxx

Prva veš mašina koja je ušla u naše domaćinstvo bila je jedna Končareva. Godine se sećam – 1966. Garantni list sam sačuvao i bacio ga tek 2006. kada je mašina konačno prestala da radi. Ne zbog motora, programatora i ostalih čuda koja je čine, nego zbog rđom pojedene limarije. A, iskreno rečeno, počela je da se ponaša namćorasto. Čas hoće neki program da odradi do kraja, a čas stane kao tvrdoglavo magare.

Moja majka je smatrala da je veš mašina najveći i najkorisniji izum koji je čovečanstvo dalo ženi. A kada se samo setim da je u Karlovcu, u ulazu sa 4 sprata i 8 stanova, u podrumu bila prostorija koja se zvala vešernica. U njoj je bila jedna velika zidana kada i velika limena peć na loženje. Stanari su se dogovarali kojim će danom ko da je koristi. Kako smo mi stanovali u prizemlju, a vešernica je bila odmah ispod nas, zimi je to bilo vrlo prijatno kao grejanje (stanovi nisu imali centralno grejanje) a u ostalim godišnjim dobima moja majka je znalački po količini pare i mirisu sapuna znala nepogrešivo proceniti ko tog dana pere veš.

xxx

Današnjim generacijama je gotovo nemoguće objasniti kako je svet funkcionisao bez svih ovih gadžeta s kojima se danas deca rađaju. Budem tako u prilici da im ispričam da sam rođen u kući koja je od električnih aparata imala samo radio. Koji je za mene bio apsolutno najneverovatnija naprava na svetu. Koji sam kao dete godinama proučavao, razgledao, rastavljao, sastavljao, čistio i brinuo o njemu. Marka mislim da je bila Kosmaj. Na pročelju je bila skala sa nazivima nekih čudnih mesta čiji su me nazivi opčinjavali. Na jednom vrlo definisanom mestu nalazio se Radio Zagreb a moja majka nije propuštala podnevne vesti i izveštaj o vodostaju. Nikada mi nije bilo jasno zašto joj je vodostaj bio tako bitan. Jednom sam je pitao i ona mi je rekla da voli da čuje izveštaj na vodostaju na stranim jezicima. Valjda ne treba reći da nije govorila ni jedan strani jezik.

xxx

Negdje 63. u stan se uselio prvi televizor. U zgradi sa 4 ulaza pre nas bilo je možda po jedan televizor po ulazu. Naveče bi se makar neki komšija našao kod nas na TV dnevniku i par sati eksperimentalnog programa. Nedeljom bi soba bila prepuna. Svako bi doneo ponešto. Šunke, slanine,kobasica, sira, vina, rakijem kolača i koječega pa bi okpljanje počelo dok je na ekranu još bio samo sneg. A kad bi se slika izbistrila i pojavila se neka čudna slika koja je ličila na tehnički crteže, svi su umirivali jedan drugoga da slučajno ne bi nešto počelo da se dešava a da se promakne. Neretko bi se na spikerkino „Dobar dan“ neko od prisutnih oglasio jednako uzvraćajući.

A kada bi počeo „Muzej voštanih figura“ sa Čkaljom i Mijom opčinjenost je dosezala vrhunac i moglo se čuti samo mljackanje komšije Gojka koji je sa posebnim uživanjem grickao paprike iz turšije.

Krevet

Računam da sam za ovih mjesec i pol barem za 3 puta povećao minutažu razgovora sa većim brojem prijatelja, poznanika i kolega. Ne računajući na 10 puta veću količinu poruka, slika, pesama i viceva na svim mogućim aplikacijama. Potreba za komunikacijom valjda jača kada se fizički kontakt uskraćuje.

Tako krstareći zemljom otkrih da se moji prijatelji naseljeni u kućama, selima, majim gradovima i samostalnim imanjima, ovih dana latiše svih onih kućnih poslova koje su uspješno izbjegavali godinama unazad. Govorim npr. o farbanju ograda. Onih metalnih. Odavno zahrđalih. I samo kukaju kako je u ovim godinama teško se saginjati, izbrusiti rđu do sjajne podloge, prefarbati osnovnom bojom. A posebno se muče oni sa ogradama od pletene žice. Kostobolja ne ide uz dosadan posao vezan za sagijanje, čučanje i neprirodno okretanje.

Napokon je i meni proradila savjest. Ovoliki se ljudi muče oko svog životnog prostora a ja hladno ništa naročito ne preduzimam u svom prebivalištu. Red bi bio da se neko proljetno spremanje upriliči. Odgađao sam i odgađao. Pa sam izmišljao neke druge neodložne poslove. Uradio sam i one koje također ne volim da radim. I onda nemajući kud, ajd svaki dan da nešto sredim. Najprije kuhinja. Rerna, da ne pričam. Iskreno rečeno, nisam se pretrgao od posla. Zamastiće se ona opet.

Pa kupatilo. Pranje rublja. Zamjena zimske garderobe. Jedne cipele u mirovinu, druge napolje.

I napokon dođoh do kreveta. Mila majko, samo to ne. Zar pomjerati krevet da bi se jednogodišnja prašina i kojekakav skrnavor izbacio. Krevet moj da naružim, onaj koji me tako dobro služi svo ovo vrijeme. Zar njega pomerati.

Prvi puta mi je ideja na um pala za Uskrs. Valjda zato što se tada lako mogu izvući: Kako raditi na Uskrs? Nije red. Još sam par puta odlagao. Te ima nešto važno da pišem. Te ljudi čekaju moje pisanije –nije red da ih iznevjerim. A dobar dio tih pisanija činim baš na tom mom krevetu u poluležećem rimskom stavu. I stvarno nema smisla da se krevetu ne odužim. Uhvatila me griža savjesti.

Popodne se konačno poduhvatih poduhvata. Odmaknuti ga od zida, odvući od radijatora koliko se može. Podvući se nekako ispod i pokupiti sve što se nađe.

Našao sam: 4 kemijske (jednu sam dugo tražio i mislio da mi ju je neko maznuo), gomilu sasušenih kora od narandži (zimi volim da kore naslažem na radijator da malo zamirišu prostoriju), jedan par cipela koje je odavno trebalo baciti, desetak izgrickanih čačkalica, jedan roman Orhana Pamuka (koga ću konačno pročitati), Bibliju na arapskom (poklon od jednog drugara i čitanjem koje sam se zamorio nakon dva dana. Prevod je vrlo arhaičan i nesvrsishodan), dva para čarapa koje su momentalno završile u korpi za otpatke, jedan sasušeni limun (ceo, nemam pojma otkud se našao) i dve čokoladne napolitanke u čiji opis se ne usuđujem ući. Za koje mi je jasno  kako su se našle na krevetu, ali kako su sa njega skliznule a da to nisam zapazio.

Dalje je slijedio usisavač, mokra krpa, dezinfekciono sredstvo i trpanje krevetnine u veš mašinu.

Za inat susjedu iznad mene koji to radi svaka tri dana i uvijek oko ponoći, noćas oko 1 uključujem mašinu.   

Pravoslavni Lidl

U 15 do 6 je počelo oblačenje.

Hoće li kiša? Neće valjda sad.

U 18.00 bio sam na vratima ulaza. Vani je već bilo nekoliko njih kojima časovnici idu malo napred.

Na trotoarima spodobe spora koraka, zamaskirane (u raznim dezenima), tu ti tamo neko sa rukavicama. Sa štapovima, pod ruku sa nekim mlađim ili pokretljivijim.  

Ulomci ulovljenih razgovora:

xxx

Nema ko da je okrene. Ćerka dolazi jednom dnevno.

Što ti ne odeš?

Kako da odem, šta ti je. Znaš da joj je sin došao iz Nemačke. Eno ga na sajmu.

xxx

Ja javila Jasminki da dođe. Izrasla mi kosa.

Koja Jasminka?

Frizerka. Radi po kućama.

xxx

Jel menjaš masku?

Šta fali ovoj.

xxx

Komšinica uključila mašinu za veš u tri jutros. Nije normalna.

Pa da prostre rano ujutro. Njena terasa gleda na istok.

xxx

Kod crkve Svetog Jovana Vladimira Lidl kopa temelje za novi objekat. O ovom interesantnom svecu nisam ništa znao pa sam pogledao u vikipediju – što i vama savetujem. Kao interesantan detalj pominjem da se na ikonama prikazuje kao svetac koji drži svoju odsečenu glavu u jednoj ruci. Takoreći, dvoglavi svetac.

Kada se Lidlov supermarket završi (piše u oktobru 2020?! – i verujem da hoće) imaćemo dva svetilišta jedno do drugog.

Jedna organizacija na morbidan način slavi kneza kao izabranika nebeskog naroda.

Druga organizacija okuplja zemaljski narod pojeći ga i hraneći za odgovarajuću protivvrednost.

Prva organizacija naplaćuje uslugu. I ne plaća porez.

Druga organizacija robu. Plaća porez.

Stomak je oporeziv, duše nisu.

xxx

19.30

Ulice se ispraznile.  Duše 65+ se vratile pod okrilje TV dnevnika.

Stvarno i imaginarno

41. godišnji Danac Torbjørn "Thor" Pedersen krenuo je pre nešto više od 6 godina na put oko sveta sa namerom da obiđe sve zemlje sveta u jednom putovanju. Uz dva bitna uslova: da ne putuje avionom i da ima budžet od 20 dolara po danu. Ostale mu je još 9 zemalja da ostvari svoj cilj. Od 203 zemlje (u UN ih ima 196) koje je planirao obići ostalo mu još devet: Palau, Vanuatu, Tonga, Samoa, Tuvalu, New Zealand, Australia, Šri Lanka a kraj bi trebao biti na Maldivima. 10 je mjeseci planirao put i krenuo 10. oktobra 2013. Računa da će mu za ovih 9 trebati oko godinu dana. Kada se izvuče iz Hong Konga gde ga zatekao Covid 19. Za više od ove notice pogledajte jako interesantan članak

https://edition.cnn.com/travel/article/around-the-world-without-flying/index.html

Zašto sam općinjen njegovim poduhvatom i zašto mu zavidim?

Da krenem od početka.

xxx

Par mjeseci iza pogibije mog oca (februar 1962.) na našu adresu u Karlovcu, Tuškanova 8c stigao je paket sa knjigama iz izdavačkog preduzeća “Naprijed”.

Ako me sjećanje ne vara (imao sam nepunih 10 godina) u paketu su bili: Govori i članci Josipa Broza Tita u ne znam koliko knjiga jednoličnog poveza, izabrana djela Maksima Gorkog, Medicinski leksikon, enciklopedijsko izdanje Geografski atlas svijeta Krležinog Jugoslavenskog leksikografskog zavoda i i jedna knjiga čijeg se pravog naslova ne sjećam ali su u njoj bili opisani putevi najvećih moreplovaca svijeta.

Knjige je naručio i unaprijed platio moj otac, Kasnije sam preturajući po malo sačuvanih njegovih stvari našao isječak uplatnice iz pošte za uplatu “Naprijedu”.To je jedini komadić papira na kojem imam primjer njegovog rukopisa. Pretpostavljam da je za avansnu uplatu dobio neki popust. 

Nisam siguran da je majka znala da je on te knjige naručio jer kada su stigle rekla je poštaru da nema da plati (živjeli smo od pomoći susjeda i rodbine jer još nije dobijena porodična penzija) a on je odgovorio nešto kao: drugarice sve je plaćeno.

Titove govore i članke sam pokušao da čitam u nekom skojevskom period života. Bilo mi je dosadno i nisam odmakao dalje od početka prve knjige. Naravno da sam se hvalio da sam pročitao sve. Sudbina tih u platno svjetlo golubije boje ukoričenih knjiga mi nije poznata. Mislim da nisu dospjele do Beograda prilikom selidbe u aprilu 1972. u vrijeme variole vere.

Gorkog sam pročitao i dan danas smatram da je nepravedno zapostavljen pisac. Knjige su dospjele do Beograda ali se nekako pogubile u međuvremenu.

Medicinski leksikon imam i danas. Sigurno je jedna od najčitanijih knjiga u mom životu.

Ali ne čitanija od Atlasa svijeta  koga sam sačuvao i svih ovih godina nije bilo godine da mu se nisam vraćao. U njemu je bilo svega što je mladi istraživački duh introvertnog djeteta moglo interesirati. Od tadašnjih saznanja o svemiru i postanku zemlje do mapa i karata svijeta sa najbitnijim podacima o svim tada definiranim državama.

Vratiću se na taj atlas kada se obračunam sa knjigom o moreplovcima koja je za mene bila i ostala knjiga kojom sam apsolutno bio fasciniran. Sva putovanja poznatih moreplovaca bila su romaneskno opisana i ja sam danima i mjesecima putovao zajedno sa njima. Marljivo na kartama prateći i crtajući gdje su to oni išli.

               A onda sam jedne zime i ja krenuo na put oko svijeta. Moja ambicija je bila kao i Pedersenova: obići sve zemlje svijeta. Plan puta se držao osnovnog principa: u svakoj državi krenem od glavnog grada i završim u njemu. Putovao bih od jednog naseljenog mjesta do drugog a kriterijum zadržavanja zavisio je od veličine grada. U milionskim gradovima bi se zadržavao par dana, u manjim gradovima manje. Planom putovanja bili su obuhvaćeni samo gradovi, nisam mario (niti znao) za prirodne ljepote i ruševine starih civilizacija.

Putovao sam po kartama predano i marljivo više mjeseci ispisujući putni itinerer.

Gomilu papira sa tog itinerera sam sačuvao, ali mi atlas nije pri ruci i ne mogu vam ga prikazati.

Kada sam na kraju virtualnog putovanja sabrao dane provedene na imaginarnom putu oko svijeta nastupilo je razočarenje: za moj put oko svijeta trebalo je 73 ili 74 godine. Shvatajući da je moj životni vek predodređen otprilike na tu dužinu, a da sam u tom trenutku već 12-13 godina istrošio – shvatio sam zaludnost svog pokušaja i zadovoljio se imaginarnim.

xxx

Sada sam u svojoj 68. Za 5-6 godina završavam svoj imaginarni put. Od 200 tinjak zemalja bio sam u stvarnosti  u nekih 30-tak što radeći u njima, što putujući poslovno ili turistički.

Duša mi i dalje putuje. Cio život je jedan imaginarni put a moj je to možda više nego kod drugih jer se sudarao sa stvarnim životom na različite načine. Nisam razlikovao, niti još uvijek razlikujem imaginarno od stvarnog. tj. preciznije: nije mi jasno zašto  se smatra da imaginano nije stvarno.

 Ne kukam, gledam da uživam na preostalom dijelu imaginarnog puta.

xxx

Putuj Thore, pratiću tvoje putešestvije i uživati. Za zavist sam se šalio. Nemam energije za trošenje niti vremena za zamaranje besmislenim.

Ima tako lijepih stvari.

Na primjer : djevojka sa čardaš nogama https://www.youtube.com/watch?v=WhuVMwZRXKo

i kolači sa višnjama. 

PAFF

Nekako u ovo vreme prošle godine bio sam u završnoj fazi fizičkog oporavka nakon jednogodišnjeg maltretiranja sa nekom od autoimunih bolesti (koju sada medikamentozno suzprežem da opet ne uzme maha). Kao jedan od osnivača i aktuelni predsednik Alumni organizacije Filološkog fakulteta imao sam grižu savesti što Alumni nije krenula dalje od osnivačke faze i par protokolarnih akcija. Kako to biva, aktivnost takvih organizacija zavisi od entuzijazma njenih osnivača a kako sam tu bio najagilniji logično da je moja fizička sprečenost uticala da skoro sve stane. I šta sad?

Mučilo me pitanje kako da se aktivnost Alumnija ne svede samo na svečarska podsećanja nekdanjih studenata na lepe studentske dane (protiv čega zaista nemam ništa) nego da se učini nešto što bi pomoglo i fakultetu i današnjim generacijama studenata. Tako mi na um pade da se pokuša spajanje specifičnosti FF (jezici, književnost, kultura) sa savremenim tehnologijama. Popričah sa prijateljima sa fakulteta (a oni su profesori na izmaku univerzitetske karijere ili su u punom zamahu), naiđoh na podršku uprave, a što je najvažnije, našlo se nekolicina devojaka koje su doktoranti, masteranti, apsolventi ili studenti FF bez koja bi ideja sama po sebi ostala samo ideja.

Elem, da ne duljim. Nastade PAFF. Video Produkcija Alumnija Filološkog fakulteta. Razrađeni ciljevi: studeti sami prave video emisije na jezicima na kojima studiraju. O jezicima koje studiraju, književnosti, zemljama u kojima se ti jezici govore, kulturi, civilizaciji, tradiciji etc. Najesen dobismo od fakultetske uprave prostor na korišćenje koji je još više probudio naše ambicije. Organizovasmo obuku (mobilno novinarstvo, snimanje kamerom, montaža, postprodukcija) za oko 40 prijavljenih studenata i krenusmo. Pomučismo se sa problemima nedostatka opreme jer svojih para nemamo a valja se dokazati mogućim donatorima i sponzorima da možemo i umemo. Entuzijazam, posuđena oprema, mobilni telefoni, i događaji koje smo hteli obeležiti gurali su nas napred.

I taman kad navukosmo u redakciju dobar računar da olakšamo montažerske muke (hvala mom drugu Slavenu) krenu korona virus.

„Moje“ (za ovo svojatanje nadam se da se neće ljutiti. Moram malo da se napravim važan. Uostalom, jedini sam matorac koji se tu negde mota i smeta) devojke istog časa smisliše akciju #Koronarno čitanje. Iz svojih domova počesmo da snimamo sebe kako predlažemo šta da se čita. Svaki dan od tada. Na Facebooku (vidi Alumni filološkog fakulteta, #koronarno čitanje) i Instagramu (vidi filalumnibgd), sa kompilacijama na našem YouTube kanalu PAFF produkcija.

Potom ubrzo i #PoezijuĆeČitatiSvi koja ide uglavnom preko You tube kanala.

Čemu sva ova priča?

Vrlo se često može od moje generacije čuti kako su današnji mladi nezainteresovani, neambiciozni, izgubljeni a da ne govorim da procenjujemo da nemaju znanja, da su površni i očekuju da im se sve pruži na tanjiru. Ne želim reći da i takvih nema. Uostalom kada bih se prisetio svojih koleginica i kolega iz „onih“ dana mogao bih jednako reći da je bilo onih koji nisu davali glasa od sebe i koji su se kasnije utopili u ko zna kakvoj površnosti, provincijalizmu i osrednjosti.

Ali uvek postoji onaj sloj koji se ne miri, koji želi da menja i poboljšava, koji ne ćuti i koji pomera granice. Eto, takve okupih (ah, ništa od sujete nije mi strano) i takvi sada guraju sve pomenute i akcije koje će tek uslediti, a gde će im kraj biti kada fakultet proradi normalno, ne umem ni da predvidim.

Stoga sam danas sa ponosom pogledao, a i vas to molim, prilog o nama napravljen za Jutarnji program RTS i emitovan danas.

https://www.youtube.com/watch?v=th04e4U4ft8

Pa ko video i ko čuo. Pa još ako hoće i da pomogne kako ume i zna – znate kako ćete nas naći. Za koji dan i naš sajt www.alumni.fil.bg.ac.rs biće puniji i pušten u javnost.

I kada me neko brižno kako mi je u izolaciji, kako se mi 65+ snalazimo sa svim zabranama kretanja, kako je buljiti povazdan u 4 zida – nemam valjan odgovor. PAFF i ovo pisanje je učinilo da osećam da sam – na dobitku. Sve sa kilogramima koje dobijam.

Što se PAFFa tiče on će tek da se zahukta, pa verujem da će me staviti na nove slatke muke od kojih ću i ove dobijene kilograme stesati.

A sad ćete me izviniti. Moram još jednom da pogledam prilog o nama.

Uz čaj i čajne kolutiće. One sa kakaom.    

Ah da. Dobar deo ekipe PAFF možete pogledati na ovom prednovogodišnjem okupljanju. Da vas podsetim. https://www.youtube.com/watch?v=Zqc9Pn69sjM

Saadi u Almeriji

U Almeriji, Španjolska, ima toliko površina pod plastenicima i staklenicima da se vide iz svemira. U jednom kratkom dokumentarcu BBC https://www.bbc.com/news/av/world-europe-52319537/fruit-labourers-if-you-don-t-want-to-work-like-a-slave-you-re-out

možete vidjeti kako to izgleda. Kao što možete vidjeti da sve te plasteničke farme žive na robovskom radu legalnih, polulegalnih i ilegalnih migranata iz Afrike.

Po španjolskom zakonu minimalna satnica za radnike u poljoprivredi je 7,28 Eur. Oni dobijaju ne više od 5 Eur. Nema socijalnog, nema zdravstvenog.

Po zakonu ne bi smjeli raditi više od 120 sati mjesečno unutar staklenika i plastenika gdje je temperatura često viša od 50 C. Jedan radnik priča da je u velikoj firmi braće GODOY radio 200 sati mjesečno i dobijao 1000 E. Ja razumijem da će dobar dio vas reći da je 1000 Eur vrlo pristojna plata. Ali zamislite sebe u plasteniku 8 sati dnevno, 26 dana u mjesecu na 50⁰C pa iskreno recite sebi da li bi radili za 1000 Eur.

Šta hoću da kažem?

Ropstvo postoji svuda oko nas. Oni koji misle da smo izašli iz robovlasničkog i feudalnog sistema robuju glupavim paradigmama razvoja moderne civilizacije. Kapitalizam nije ukinuo robovlasništvo i feudalizam nego mu je dao prihvatljiviji oblik. Kapitalista sada nije tvoj vlasnik, on je vlasnik tvog rada i pobrinuo se da nemaš ništa drugo da prodaš kao svoju vrednost nego svoj rad.  Nećeš da radiš za 3 Eur, Ok, ima ko hoće.

Svakako da sam ovo pojednostavnio. Fenomen nije nov i nije samo periferna stvar. Možda će vam biti smešno kad pomenem da je o tome pisao Engels u „Položaju radničke klase u Engleskoj“  u drugoj polovini 19. vijeka. Ništa nije izgubilo na svježini tumačenja, samo se ponešto tehnologija i manipulacija promjenila.

xxx

Milioni izbjeglica iz afričkih i azijskih zemalja koje su ratovi i bijeda natjerali ka Evropi divan su plijen za savremeno ropstvo često sponzorirano od država. Moramo priznati, mnoge političke strukture (ne samo desničarske) u većini europskih zemalja bi rado vidjele sve te izbjeglice kao nisko plaćene radnike. Ali ako bi mogli da rade i ćute, da žive u slamovima i da se obrazuju minimalno (samo za potrebe radnih mjesta), da se razmnožavaju samo međusobno (ako uopće), da nemaju pravo glasa, da nemaju nikakav status u zemljama u kojima rade, da se ne mješaju sa nama punopravnim građanima, da ne idu u iste restorane u koje idemo i mi. I da odu u p.m. kad mi to od njih zatražimo.  

xxx

Persijski pjesnik Saadi Širazi (1213 ?-1283 ?), 

(ovo što vidite na fotografiji je figura Saadijeva od voska u muzeju u Širazu, gradu njegova rođenja i smrti)

čiji je dan Iran slavio jučer, slavan još za života, lutao je u mladićkom i srednjem muževnom dobu po zemljama današnjeg Bliskog i Srednjeg Istoka kao i Sjeverne Afrike, bježeći od ratova i Mongola koji su u to vrijeme harali islamskim svijetom. Sedam je godina bio rob kod križara za koje je kopao rovove oko tvrđave u Akri, blizu današnje Haife na Mediteranu, koja je bila centar posljednje križarske države u arapskom i islamskom okruženju. Impozantnost te tvrđave vidljiva je i danas.

Autentično svjedočanstvo o siromaštini, nedaćama običnih ljudi, ratovima i stradanjima koje je on zapisivao, o njima govorio i pisao o njima pjesme jezikom tako razumljivim običnim ljudima napravilo je od njega diva svjetske, persijske i sufijske književnosti.

Otkrijte nešto sami, a nešto malo i uz moju pomoć.

Premda oblak izljeva vodu života,

nikad nećeš okusiti ploda od vrbe.

Ne trati vrijeme na nikogovića

Jer iz rogozove trske nećeš dobiti šećera.

Valja čitati umnog i pitkog Saadija, a da čujete kako to zvuči poslušajte dragog saradnika persijske redakcije naše u izolaciji razmahale produkcije Alumnija Filološkog fakulteta Miloša Delića i uživajte.

https://www.youtube.com/watch?v=U-GykGQXkBg

xxx

Ne sumnjam da će se možda već sutra pojaviti neki budući Saadi koji se čamcem domogao Evropem opljačkan, ojađen i obeznađen,  gdje su ga dočekale žičane ograde, policajci sa psima ali i poneki dobar čovjek sa koricom hljeba u rukama.  

Pravoslavni Dan ustanka?

Ceo dan sam očekivao revolucionarne hice nekog pravoslavnog Žikice Jovanoviča Španca radi otpočinjaja ustanka vaskrslih pravoslavaca protiv nenarodnog i okupatorskog režima. Često sam izlazio na balkon i pažljivo osluškivao da li se pravoslavni partizanski odredi tajno zaklinju u Medakovića šumici na žrtvovanje ako treba i sopstvenog života radi slobodnog ispovedanja sopstvene vere.  Pa se prebacim na razne društvene mreže ne bi li uhvatio neku šifrovanu poruku namenjenu pravoslavnim ilegalcima.

Ne vredi. Narod je izgleda poslušao svoj duhovnog vođu i od kuće napravio crkvu. Jer prva crkva je u domovima našim, ako ne interiorizovana u samim srcima. Međutim, umesto tamjana do mene na 7. spratu dopirali su samo miomirisi vaskršnje pečenice.

Kako čujem čuveni pravoslavni kanali Pink i Happy angažovaše svu opremu po praznim hramovima SFC po Beogradu. Ponegde kao da sam video nekog neuniformisanog vernika ako to već nisu bili ljudi iz produkcijske ekipe, rasvetljivači, raznosači kablova, nosači teleskopskih mikrofona ili agenti (ili popovi?) u civilu.

Konačno naiđoh i na nekog vernika van hrama Sv. Save ali izgleda da je to bio samo šetač nekog psa.

 Čekaj, čekaj, da sačekamo malo. Možda su pravoslavni Tihi i Prle smislili akciju širokih narodnih masa pretvorenih u šetače pasa. Čekao, čekao, ali ništa.

xxx

Komšija ispod mene izašao na balkon i nekom čestita Uskrs.

-       Vaskrese, dabome da nas Vučić dobro kresnuo. Evo ni jaja nemam s kime da tucam. Jeste, žena je tu gde bi bila. A ko je video da se tucam sa svojom ženom. ... Šta, prodaješ onu svoju Tojotu? Koje godište? Koliko prešla? Do kada je registrovana? --- Kupci se ne javljaju. Otkako ove vanredne mere, telefon nije zazvonio. Ponude nešto ima, a kupaca nigde. Stisao narod pare, ne zna šta će da bidne... Evo, žena turila plećku u rernu.

xxx

Ako je opao žar našeg naroda za duhovnim uzdignućem valjda u pravoslavnom svetu ima negde neki lučonoša nade. Kad cvrc. Moskovski  i patrijarh cele Rusije samo što nije masku stavio. U nekoj crkvi u Moskvi 3 (slovima i brojevima: tri) vernika razmaknuta po 20 metara. Sva trojica sa maskama i rukavicama. Lele, šta se ovo dešava sa verom u nadnaravnu moć crkve spasiteljice.

Čak i sveti plamen iz crkve Hristova usrsnuća iznose noseći maske. 

I konačno naiđoh na patrijarhovog izabranog naslednika u Gruziji u liku episkopa Šio Miđurija kako daje pričest koristeći jednu kašičicu za sve pričesnike.

Ima nade.

Nada dolazi is a one strane Atlantika. Vernici Trampove kongregacije anti-lock-downovaca izašla masovno na ulice. Traže slobodu kretanja. Koju im naravno ukidaju demokrate.

This is a free country. Svako ima pravo da šeta svog smešnog virusa.