Srca su neprolazna moda

Bob Dylan (Robert Allen Zimmerman) i ja smo se sretali toliko puta a da ga zaista nikada nisam upoznao. Tako bi se moglo reći o čovjeku čije sam pjesme toliko slušao i čitao da mi se čini da sam sa njim i putovao  i svirao i onako unjkavo pevao. A da nikada nisam bio njemu ni blizu. Niti za time osobito čeznem. Ne zbog toga što se često dešava da lično upoznavanje sa nekime koga idealizirate preraste u razočaranje ravno izneverenoj ljubavi,  nego zbog toga što prodiranje u stihove i tekstove, koje ponekad postaje rudarski neizdrživ posao, otvara toliko čudnih strana čovekove ličnosti da vam se uokolo šetaju utvare koje nazivate pogrešnim imenima i pripisujete krivim ljudima.

Negdje na samom početku 1971. godine valjalo se opredijeliti šta ću uzeti za maturski rad. Nikakve dvojbe nije bilo da će to biti nešto na engleskom i profesor Okičić (II gimnazija u Karlovcu) (Dragutin mu bijaše ime?) ostavio je na volju da sam izaberem temu. Otišao sam u Zagreb do neke knjižare sa stranim knjigama i Američke čitaonice i nabasao na jednu pjesmaricu sa Dylanovim pjesmama. Znate one knjižice sa notama i tekstom ispod. Tada sam već znao za Boba Dylana kao protestnog pjevača koji se tada uparivao sa Joan Baez a nju sam tada cijenio više njego njega. Njegovo mrmljanje u pjevanju naprosto nisam razumio a Joan je pjevala tako jasno, poletno i čisto. Njoj se divim i danas ali ona je ipak samo izvođač ali i nesumjivo značajan borac za pravdu, ravnopravnost i ljudskost.

Od profesora sam tražio da maturski radim o Dylanu.

„Da li si ti normalan! O tom pevaču protestnih pesama. Ni čut!!

Odem ponovo u Zagreb. Tada se išlo vlakom i bilo mi je zgodno što sam sa Glavnog kolodvora lako dosezao do Trga Republike čiji centar tada nije zasijecala britka sablja bana Jelačića. Kupio sam zbirku kratkih priča „Winesburg, Ohio“ Sherwooda Andersona. Pročitao i bio oduševljen. Moj profesor očigledno nije za njega čuo tako da mi je i taj predlog propao. Na kraju sam nabasao na poveću knjigu izabranih drama Georga Bernarda Shaw-a i napisao svoj maturski „George Bernard Shaw and Modern English Drama“. Sa sadašnjeg stanovišta rekao bih da sam se hrabro uhvatio ogromne teme ali sam je dobro obradio i ne bi se imao čega stidjeti ni dan danas. Ipak je to samo maturski rad. 

Knjižica sa pjesmama Boba Dylana pratila me neko vrijeme i, ako me sjećanje ne vara, poklonio sam je jednoj studentkinji Muzičke akademije na ljetovanju u Budvi 1974. godine. Imala je divne braon oči, dugu ravnu kosu i simpatično krive duge noge. Sjećam se njenih kožnih sandala bez peta i kako je graciozno klizila po izlizanom kamenju starog grada Budve.

Ah.

xxx

Da ipak izbjegnem pogubne sentimentalije i vratim se Bobu Dylanu..

Jednom kasnije, znatno kasnije, na primjer, pre 20-tak godina, naišao sam u Beču na knjižicu na engleskom njegovih proznih radova iz sredine šezdesetih pod nazivom „Tarantula“. Geopoetika je izdala knjižicu 2017. u vrsnom prijevodu odličnog znalca rok poezije Zorana Paunovića. Knjiga me opčinila i ne mogu da se nesložim sa Paunovićem kada o „Tarantuli“  (dakle Bobu) govori kao Jamesy Joyce-ovoj  asocijativnoj prozi repliciranoj kroz kontrakulturnu Ameriku 60-tih godina.

xxx

Kada je naša redakcija PAFF-a u ovo doba samoizolacije pokrenula na YouTubu serijal pod nazivom #PoezijuĆeČitatiSvi smatrao sam nužnim da se i sam uključim.

I poduhvatim se dakako Dylana.

Kako je sve moralo biti u video formatu, a snimanje sam morao u ovim uslovima uraditi sam potrudio sam se da nađem tekst koji se mogao uslikati pa mu se čak dodati i poanta.

Obratite pažnju na kraj. Naslov „pesme“ ne postoji i ja sam iz „Postskriptuma“ koga sam napisao i izrekao izvukao sasvim odgovarajući naslov „Srca su neprolazna moda“.

https://www.youtube.com/watch?v=0g-CL0_JniE

Napomena: Sve je snimljeno dok u 8.05 nisu na balkone izašli lonci i šerpe. Uostalom zapazićete da je na aplaudiranju u 20.00 u Beogradu u vrijeme snimanja mog video uradka još bio mrak.

U vrijeme ove buke, vjerujte mi, kraj sa padajućim srcima imao bi drugačju vizualnu i zvučnu podlogu. No, biva to neki puta tako. Rad se pojavi a okolnosti se donekle izmijene. Aplauz u 8 je sada slabašniji . Čini se da je na to uticala vlast jer je nekako tumačila aplaudiranje zdravstvenim radnicima kao pohvalu samoj vlasti i njenom nošenju sa krizom.

E sad,  da nisam ovo napomenuo neko bi mogao pomisliti da podržavam herojske napore naše naprednjačke vlasti u borbi protiv nevidljivog neprijatelja. A šerpasi  i lončari, s druge strane,  za gubitak revolucionarnog žara.

Obrni okreni, dupe je uvek otraga a ja zgužena strana.