Veš mašina

Sinoć (prošle noći?) , kako najavih, uključio sam veš mašinu u 1 po ponoći. Sve sa centrifugom kako je sugerisao jedan moj drugar. Zaspao sam pre centrifugiranja a jutros nisam primetio da je mašina mnogo šetala po kupatilu. Samo je srušila bocu šampona koju sam neoprezno ostavio na njoj. Srećom čep je bio čvrsto stegnut. Što se veša tiče tu sam imao manje sreće. Stavio sam na programu da bude sve sa iskuvavanjem na najjačoj temperaturi, valja psteljinu dobro oprati. Jedino što nisam vodio računa o obojanim stvarima tako da se zateklo nešto što je sve belo ofarbalo u nežnu bež varijantu. Sada imam i gaće i potkošulju u bež boji, kao i posteljinu. Peškiri su samo delimično pobežili. Jedinu boju je zadržala jedna jastučnica koja je, naravno, u bež boji.

Ne brinem mnogo zbog toga. Ko me i bude video u bež gaćama i potkošulji već sama ta činjenica biće mu dovoljna da spram mene oseti jači seksualni poriv. Nešto mislim da i ostali donji veš slično tretiram.

xxx

Prva veš mašina koja je ušla u naše domaćinstvo bila je jedna Končareva. Godine se sećam – 1966. Garantni list sam sačuvao i bacio ga tek 2006. kada je mašina konačno prestala da radi. Ne zbog motora, programatora i ostalih čuda koja je čine, nego zbog rđom pojedene limarije. A, iskreno rečeno, počela je da se ponaša namćorasto. Čas hoće neki program da odradi do kraja, a čas stane kao tvrdoglavo magare.

Moja majka je smatrala da je veš mašina najveći i najkorisniji izum koji je čovečanstvo dalo ženi. A kada se samo setim da je u Karlovcu, u ulazu sa 4 sprata i 8 stanova, u podrumu bila prostorija koja se zvala vešernica. U njoj je bila jedna velika zidana kada i velika limena peć na loženje. Stanari su se dogovarali kojim će danom ko da je koristi. Kako smo mi stanovali u prizemlju, a vešernica je bila odmah ispod nas, zimi je to bilo vrlo prijatno kao grejanje (stanovi nisu imali centralno grejanje) a u ostalim godišnjim dobima moja majka je znalački po količini pare i mirisu sapuna znala nepogrešivo proceniti ko tog dana pere veš.

xxx

Današnjim generacijama je gotovo nemoguće objasniti kako je svet funkcionisao bez svih ovih gadžeta s kojima se danas deca rađaju. Budem tako u prilici da im ispričam da sam rođen u kući koja je od električnih aparata imala samo radio. Koji je za mene bio apsolutno najneverovatnija naprava na svetu. Koji sam kao dete godinama proučavao, razgledao, rastavljao, sastavljao, čistio i brinuo o njemu. Marka mislim da je bila Kosmaj. Na pročelju je bila skala sa nazivima nekih čudnih mesta čiji su me nazivi opčinjavali. Na jednom vrlo definisanom mestu nalazio se Radio Zagreb a moja majka nije propuštala podnevne vesti i izveštaj o vodostaju. Nikada mi nije bilo jasno zašto joj je vodostaj bio tako bitan. Jednom sam je pitao i ona mi je rekla da voli da čuje izveštaj na vodostaju na stranim jezicima. Valjda ne treba reći da nije govorila ni jedan strani jezik.

xxx

Negdje 63. u stan se uselio prvi televizor. U zgradi sa 4 ulaza pre nas bilo je možda po jedan televizor po ulazu. Naveče bi se makar neki komšija našao kod nas na TV dnevniku i par sati eksperimentalnog programa. Nedeljom bi soba bila prepuna. Svako bi doneo ponešto. Šunke, slanine,kobasica, sira, vina, rakijem kolača i koječega pa bi okpljanje počelo dok je na ekranu još bio samo sneg. A kad bi se slika izbistrila i pojavila se neka čudna slika koja je ličila na tehnički crteže, svi su umirivali jedan drugoga da slučajno ne bi nešto počelo da se dešava a da se promakne. Neretko bi se na spikerkino „Dobar dan“ neko od prisutnih oglasio jednako uzvraćajući.

A kada bi počeo „Muzej voštanih figura“ sa Čkaljom i Mijom opčinjenost je dosezala vrhunac i moglo se čuti samo mljackanje komšije Gojka koji je sa posebnim uživanjem grickao paprike iz turšije.